ako pokušaš, videćeš.
sve je tamo, Ana. žice, žuta boja uličnog svetla i moja senka.
tone smisla ostaju ispod pepela cigareta i odlaze s vetrom, kantama i kamionima za odvoz smeća. proleće ne dolazi iako je april. ne miriše vazduh. nema trave, a sunce ne ulazi u oči.

ponekad imam osećaj da noć dolazi samo da mi se nasmije u lice. ponekad slušam zvuk violončela. zvuk dubine u koju silazim i trudim se da ostanem nepromenjen. dubine i tame u kojima mogu biti sam sa svojim porazom.
taj isti procep što akumulira gubitke brazdi mi lice, gutajući godine i minule utehe.
to je neobičan komfor što mi nekako pripada. to je mudrost na koju navikavam.

znam, ti ne voliš dolaske, nego odlaske. ti ne voliš gledati u zid, ti želiš biti to. želiš da primiš udarac i boju, miris i klin o kojim se vešaju fotografije.
nema jutra, Ana. nemaš kud probuditi se.
nema sećanja gde se može ostati. nema horizonta gde se može biti.

.. kao da sam odabrao pogrešni mig da postojim..
da. sve što ti može past na pamet se već dogodilo i ostavilo luznu.
to je akt nestajanja. sostojba gde se dokaz dešava bez materijalnih svedoka.

idu dani, Ana. izlevaju se po asfaltu i slivaju u kanalizaciju. ako me dotakneš razumećeš da sam duh. prašina što drema u odelu. bela podloga za rukopis noći.
sedim i zurim u sopstveni odraz u čaši. posmatram žar cigarete. pažljivo.
ko da ubedjujem sebe da još uvek mogu da prepoznajem oblike. enterijere dna!

htio sam dušu, Ana. tražio sam nešto gde ću udaviti svet.
nešto gde ću uspeti da potopim nered i svet ispod tih zgrada i fasada.
ako imaš dušu, imaš jednan razlog više. uvek ćeš biti jedan korak ispred i znaćeš prepoznati magiju koja se dogodila.