Setio se posle šta su onomad uradili Radetu, dugogodišnjem radniku na održavanju bioskopa Jadran. Njemu niko nije verovao. Doduše, Rade je bio prostodušan čovek, pomalo spor, bez porodice, teret na leđima lokalne zajednice. Uprava je želeći da održi imidž malog uštogljenog mesta zaposlila Radeta u bioskop očistivši pritom i svoju savest.

- Rade ga je video – kontao je bubuljičavko. Ono, kad je sav zajapuren i vidno uplašen utrčao u salu trabunjajući nešto o nekakvom priviđenju. Da bi smirio Radeta, tada je direktor Kulturnog centra u čijem sklopu se nalazio i bioskop, obišao stražnje prostorije ne bi li Radetu dokazao da tamo nema ničega, a sve držeći ga pod ruku, jer se ovaj toliko uzbudio da je jedva pristao na obilazak. Naravno, tamo nije bilo nikoga ali Radetu to nije bilo dovoljno. Sve češće je Rade upadao u salu vukući posetioce za rukav usput upirući prstom na nešto što se nalazilo iza platna. Postao je naporan, nepodnošljiv. Lokalna zajednica je morala da reaguje.

Pod izgovorom da je zabrinut za njegovo zdravlje, direktor Kulturnog centra poslao je Radeta kod dr. Zbiljića, načelnika bolnice za ne-baš-sasvim-svoje, inače svog dugogodišnjeg kartaroškog partnera. Jedan dug je oprošten, a zauzvrat je dobri doktor konstatovao Radetu poremećaj, jedan od onih koji se teško izgovaraju, zvuče bombastično i služe za zastrašivanje običnog naroda, te na duži period obezbedio Radetu smeštaj u svojoj bolnici.

O čemu se tačno radilo niko sa sigurnošću ne zna. Postoji sumnja da Rade nije bio toliko poremećen koliko se u početku mislilo, no, nikog iskreno nije bilo briga. Život se nastavio dalje i bar za neko vreme o tome se nije razmišljalo.

Novi urbanistički plan bubuljičavkovog mesta predvideo je izmeštanje Kulturnog centra a samim tim i bioskopa Jadran. Stara zgrada će se srušiti. U međuvremenu, taj prostor su zaposeli parovi kojima klupe u parku nisu pružale dovoljno zaklona od radoznalih očiju i mlađarija uopšte, koja je tu zapalila svoju prvu cigaretu ili džoint. Ako ništa drugo zgrada će bar do rušenja zadržati svoju osnovnu funkciju: zabava za omladinu.

Bubuljičavko je planirao da prostorije starog bioskopa upotrbi u prvonavedenu svrhu. Sa Milicom je bio već neko vreme, klupe u parku postale su isuviše tesne, dosadno su žuljale a nisu pružale ni adekvatnu zaštitu. Odlazak kući bio je luksuz koji, bar za sada, nisu mogli priuštiti. Nužda i prve naznake dlačica na grudima koje je bubuljičavko tumačio kao sigurne znake svoje miškosti, nagnale su ga onog dana u bioskop Jadran kako bi ispitao teritoriju i nekog od narednih dana tu doveo Milicu pred svršen čin.

Kako god bilo, obećavao je sebi kasnije bubuljičavko razmišljajući o nemilom događaju, neću dopustiti da me ovo poremeti, a još manje ću dopustiti da me strpaju negde kao Radeta. Čekaću još malo. Nešto će se sigurno dogoditi.

Nije morao dugo da čeka. Ubrzo su gradom počele da kruže glasine, više tračevi o nekakvim čudnim događajima u napuštenoj zgradi bioskopa Jadran. Mladen, lokalni zgubidan i lenština, koji je u svojim kasnim dvadesetim i dalje uobičavao da baca frizbi na platou iza biblioteke sa deset godina i više mlađim momcima od sebe, nađen je kako oduzet od straha čuči u uglu jedne od prostorija bioskopa i cmizdri. Mislilo se da je to posledica konzumiranja lakih i teških droga ali Mladen je odbijao da prizna svoj konzumerski greh čak i pred isukanim pendrecima organa vlasti uporno tvrdeći da je u bioskopu video duha koji je menjao svoj lik. Za razliku od bubuljičavka koji je dobro sakrivao tajnu svog susreta, Mladen je bio neko ko o tome jednostavno nije mogao da ćuti. Pogubno, reklo bi se, jer mala sredina ne prašta pa je tako preko noći Mladen postao glavni predmet sprdnje, zamenivši na tom mestu direktora lokalnog kombinata kog je žena uhvatila u preljubi na slavi kod kumova.

Međutim, kolo se zavrtelo. Razne priče su krenule i bilo je samo pitanje vremena kada će neko od sugrađana poverovati u bioskopskog duha i krenuti da širi paniku. Mladenov i Radetov slučaj su povezivani, analizirani, izvođeni su različititi zaključci i stvar se već počela otimati kontroli. Gora, lokalna vračara ili kako se to u narodu kaže ’’baba’’, imala je pune ruke posla. Ljudi su dolazili po pomoć žaleći se na uznemiravanja od kojekakvih stvorova. U maloj sredini ne treba mnogo pa da ono što je do juče bilo meta podsmeha uđe u kolektivnu svest sugrađana i komšija i postane zajednička trauma i briga.

A ono što brine i tišti građane, brine i čoveka koji stoji na čelu njihove opštine. Naročito pred izbore kao što je ovde bio slučaj. Moralo je da se reaguje. Domišljati predsednik odlučio je da problem reši tako što će ubrzati rušenje bioskopa. Ako nema bioskopa nema ni aveti koja je iz nekog razloga sa tim prostorom povezana. Odlučio je čak i da ne čeka donaciju koja je iz Republike obećana za rušenje starog i izgradnju novog Kulturnog centra već je potrebni novac volšebno našao u opštinskom budžetu, iako je samo par meseci pre toga sav skrhan na televiziji tvrdio da lokalna vlast za tako nešo jednostavno nema para.

Konačno, zgrada je srušena a sa njom i mit o duhu, aveti šta god da je to bilo. Sve se vratilo u normalu. Rade je odavno zaboravljen, Mladen doživotno obeležan a bubuljičavka su još neko vreme pohodile noćne more koje su vremenom prestale i pretvorile se samo u davno sećanje, ono za koje više niste sigurni ni da li se dogodilo. A... dobri predsednik je ,shodno očekivanjima, u drugom krugu glat dobio predstavnika opozicionog bloka.

Nikola Dinić