HC: Poslednji je bio koncert u Nišu. Pa je redno da pocnemo sa utiscima sa istog...
SKEPSA: Kuman je u jednom intervjuu rekao da smo bili oduševljeni atmosferom, brojem ljudi koji su došli na svirku i cak platili kartu, energijom mladog benda Slobodna Vožnja sa kojim smo svirali, i to je sve tacno. Ali da budem iskren, bili smo pomalo zbunjeni prijemom publike. U prvim redovima su stajale devojcice, što nam, naravno, nije smetalo, ali ostatak publike, decaci od kojih je Kuman ocekivao šutku i ludilo, stajao je i mirno gledao na šta mi to licimo i kako sviramo. Ja sam nekako imao utisak da, bar u pocetku, nismo uspeli da “predemo rampu”, i taj osecaj me pratio sve dok nismo zasvirali obradu “Bugarske politike” Cepenih cunaka, kada su ljudi poceli da pevaju sa nama. Ali posle koncerta smo definitvno prebacili rampu, jer smo ostali do 3 ujutru kad smo se posle piva okrepljivali masnim i slasnim burekom u pekari Micko.
HC: Pretpostavljao sam da su utisci dobri... Bar je Kuman tako izjavio. Još je rekao da je Južna Srbija raj za pank gledajuci ovdašnje stanje. Sa tim se apsoultno slažem. Svakako da bes postoji ali ne i scena. Šta misliš, zašto je tako? I kako bes iz destruktivnog (dizel, fensi, maco, taf gaj...) izraza pretvoriti u kreativni? Kako stvaranje problema pretvoriti u njegovo rešavanje?
SKEPSA: Znaš šta, kad smo mi, tamo devedesetih, bili klinci u Šapcu i Vladimircima, i pravili neke fanzine i bendove, nismo imali ništa. Samo smo pricali: “Jebote, da imamo fotokopir-mašinu i kompjuter, da imamo pravo pojacalo a ne ovo od dedinog radija”, a onda kad smo odrasli i sve to dobili – prestali smo da radimo bilo šta što ima veze sa scenom. Cini mi se, da ti kažem marksisticki, kako razlozi leže u ekonomiji i razvoju društva: mi smo se svi cudili kako “scenu” u velikim kapitalistickim zemljama poput Amerike i Nemacke drže likovi od po trideset godina. Kod nas je sada tranzicija, i ljudi se trude da nadoknade sve ono cega su bili željni devedesetih - da se siti nauživaju prekovremenog rada, redovne plate, kredita, tržnih centara vikendom, gaziranih sokova i kablovske televizije. Verovatno ce vremenom nastati “scena” upravo od ljudi koji su stariji, zaposleni, i koji ce sebi stvarati “ventil” pravljenjem fanzina i bendova, ili se jednostavno truditi da umaknu otudenju od vlastitog rada. Što se tice pretvaranje dizela i fensera u kreativni izraz – bojim se da od tog posla nema ništa. Iskreno, ne vidim ni što bismo ih pretvarali i terali da postanu “kreativni”. Mislim, meni su svi ti likovi sa Grand parade kreativni. Nama je taj post turbo-folk možda ružan i glup, ali ne treba biti fašista ni u kom smislu – sve je to okej. Narod to voli. I ja to volim ponekad.
HC: Jug Srbije jako pizdi jer svaka vlast je bila maceha Jugu a i celoj Srbiji južno od Beograda. Kakvo je stanje i atmosfera u Šapcu što se toga tice?
SKEPSA: Ako me pitaš šta ljudi u Šapcu misle o tome što vlast u Beogradu ne zanima jug Srbije – mislim da ljude u Šapcu savršeno boli dupe za to. Zato što su zaboravni. Njima sad izgleda da ce Šabac zauvek biti razvijen grad – što on postaje, jer je Dušan Petrovic, gradonacelnik Šapca i ministar pravde, velika faca u Demokratskoj stranci, i velike pare se pumpaju u Šabac. Osim toga, Šabac je postao važna saobracajna tacka na putu za Bosnu, pa je i na tom planu profitirao. Kakav je užas grad Šabac bio s kraja devedesetih i pocetkom nultih – niko se više i ne seca. A to uljuljkivanje u privid blagostanja i u kompleks više vrednosti je opasno – zato što se bojim da je suštinski, na planu dominantne kulture, Šabac ostao ono što je, za mene, oduvek i bio: grozna provincija. Onaj bolji deo ljudi koji živi u Šapcu a zainteresovan je za kulturu – uglavnom je i dalje na margini. Mislim, da se razumemo – meni je, iskreno, u ovom trenutku Šabac vrlo zanimljivo mesto za život, i ne bih imao ništa protiv da se tamo nastanim na neki duži period, ali to je više pitanje nekih licnih razloga. Cisto sumnjam da bih tamo uspeo da nešto pokrenem zaista kvalitetno i relevantno u kulturnom smislu.
HC: Kad smo kod Šapca, interesuje me šabacka pank istorija. Tu pre svega mislim na Glišica ali i fanzine Kobaltna Svest, Benzin,...Dakle 80e, 90e,...
SKEPSA: Uf, duga je to prica… Kuman i ja planiramo da skockamo jednu knjigu o šabackoj rokenrol sceni “kroz sito i rešeto”, gde cemo staviti bendove i ljude koje smatramo najznacajnijim za šabacku scenu. Ne samo pank. Recimo, Šabac je imao sjajne rok bendove tipa Ništa ali Logopedi, Whore House, Gral, Delirium Maximum… Cini mi se da u tom pregledu gradskih scena, a taj trend je vidim vec poceo, što je super (knjiga Novosadska pank verzija, pa rok istorije Kragujevca, Niša, Novog Sada…), kažem, ne treba se ograniciti u tom pregledu istorije gradske rok scene iskljucivo na bendove i fanzine. Evo, da objasnim primerima šta imam u vidu, recimo, kada se radi o Šapcu: naravno, Ivan Glišic je nezaobilazno ime zbog svojih knjiga i fanzina Mozak u tegli, zatim hardcore bend Speedball, zatim Goblini, Kontracepcija, Fix Ideje, ali tu treba pomenuti i pesnika Branka Acimovica Acima (pevaca jednog od prvih ŠA punk bendova – Afekt), pesnika i novinara Stevu Marinkovica Berlinca koji je presudno uticao na formiranje šabacke scene devedesetih svojim radio emisijama “Metropolis” i “Ritual crnog patuljka” I napisao najbolje tekstove Goblina, onda Radana koji je imao izdavacku kucu Delirium, a posle toga kafanu u kojoj se skupljala starija pank ekipa, onda crtac stripova Carli… Imamo u planu da napravimo seriju razgovora sa svim tim ljudima i njihove radove predstavimo u knjizi. Tek bi to dalo jednu zanimljivu, autenticnu, a opet filtriranu istoriju šabacke pank i rok scene.
HC: Prethodno pitanje nas dovodi i do sadašnjeg Šabackog pank nasleda...
SKEPSA: Može se reci da su Ništa ali Logopedi najznacajniji bend po tome šta su ostavili iza sebe. Tu pre svega mislim na nekadašnje clanove tog benda. Malo se šalim, ali stvarno, Igor ?oric koji je nekada svirao sa Logopedima sada svira u Skepsi, Miki Katanic, takode iz Logopeda, svira u Psy Boxu, koji su odlican bend, Dragoljub iz Logopeda je producent (radio sa Marcelom, izmedu ostalog) vazda spreman da pomogne šabacke bendove, itd. Tu su i Speedball, kad se skupe. Alen iz Goblina, koji jesu najznacajniji šabacki bend, svira u sastavu Starfuckers (kaže Alen: “Ja sam star, a oni su fakersi”, misleci na to koliko je stariji od clanova svog benda), a najbolji bend, doduše samo polu-šabacki (dva clana od cetiri), jesu Strašni Haremski Cuvari. Oni su meni jedan od najboljih bendova u Srbiji, sviraju “južni talas”, mešavinu novog talasa i južnog vetra, uz gitare a la yu rock tipa Kerber, YU grupa, Divlje jagode… Potpuno ludilo. Osim pankera, Ii hevi metalci su više nego aktivni, ima gomila klinaca koji sviraju metal. Najstarije cice metalske su, naravno, Midgard – imaju novi album i novu postavu, i odlicni su, ko voli takav zvuk neka obrati pažnju. Nešto se, tako mi bar izgleda, pomera nabolje, jer sada je užasno jeftino praviti muziku, a Šabac ima i nekoliko studija za probe, pa klinci mogu da se okupe i nešto naprave. Jedino što im sada fali jeste neki drskiji, hrabriji odnos prema stvarnosti u kojoj žive, i malo više dobrih uzora u domacoj muzici, a manje frljanja sa engleskim jezikom i majmunisanja velikih stranih bendova.
HC: Deo novije Šabacke pank istorije je i Skepsa. Pa tako izdvojimo najbitnijije istorijske cinjenice o bendu...
SKEPSA: Nastali smo 1999. godine, kad je prestalo bombardovanje i kada je Kuman menjao motor marke Tomos, automatik, za bubnjeve. Entuzijasti iz gimnazije, klincadija, takoreci balavurdija, ali puna bijesa, droge i adrenalina, eto to smo bili 1999. godine kada smo za samo mesec dana snimili demo pretencioznog naziva “Red vlada u Berlinu” (naziv ima neke veze sa Rozom Luksemburg i revolucijom u Berlinu iz 1919. godine – tad smo se strašno ložili na istoriju levice i anarhizma, mada smo se uglavnom bavili desnicama, if you know what I mean). Odsvirali smo dve-tri svirke, jednu u SKC-u, napustio nas je basista i osnovao pop-rock bend u kom sam ja bio ispomoc, i tako ništa nije moglo da funkcioniše, naravno, pa smo se raspali kada je Kuman otišao u vojsku, a za njim i tadašnji bubnjar Milomir Maric (nije onaj novinar). Tako smo nešto blejali bezveze do 2005. godine kada je Kuman odlucio da postane kamiondžija i da je to super posao ako želiš biti pevac u pank bendu. I onda smo snimili i objavili CD “Izbeglice iz besmisla” za Bad Man Records. Ovaj put smo svirali cešce, ali i dalje loše. Zato sam ja otišao u Ameriku, a u bend je došao Igor ?oric koji je celu stvar malo uozbiljio. Ritam sekcija se ustalila u sastavu Slobodan (bas) i Goran (bubnjevi). Skepsa je svirala više nego ikad u mom odsustvu, što ipak nešto govori o mom pozitivnom uticaju na bend Kada sam odao sve poverljive informacije o državi, potrošio pare koje mi je CIA uplatila na racun, i vratio se u Srbiju – mangupi su me naterali da se vratim u bend i tako smo poceli pripreme za album “Kritika prosecnog uma”, koji cemo verovatno snimiti sad u februaru.
HC: Skepsa je nastala na tragu balkanskog panka. Kakve je po tebi razlika (bila) izmedu balkanskog i zapadnog panka?
SKEPSA: Zanimljivo pitanje… Ali nisam siguran da umem da ti pametno odgovorim. Cini mi se da je balkanski pank imao tu dozu crnog humora i ironije koju nisam mogao da cujem tako cesto u zapadnjackom panku. Nije ni cudo što su ovde Toy Dolls bili toliko popularni da su dobili i svoju imitaciju – kragujevacki Alan Ford, ciji su tekstovi meni uvek mali više smisla od nebuloza Toy Dollsa. Mislim, Zvezda estrade od Alan Forda ima žešce veze sa stvarnošcu, samo uzima tu neozbiljnu i veselu formu Toy Dollsa, dok su tekstovi Dollsa neka nadrealisticko-apsurdna zajebancija koja cesto nema veze s mozgom – neke pesme o slonovima, paukovima, motorima, dekoraterima… Sad sam otišao daleko, ne znam ni šta si me pitao… Tako to biva u fanzinima.
HC: Videh u casopisu „Liber" ovo zanimljivo pitanje pa cu ga zato doslovno preneti. „I svet i Srbija su se dosta promenili u odnosu na rane osamdesete. Da li je za jedan DIY bend bilo teže da opstane u vreme komunisticke cenzure ili sada, kada su mu protivnici medijski monstrumi, poput MTV-a ili RTV Pinka?"
SKEPSA: Ma kakve crne komunisticke cenzure. Mi smo rasli u Slobinim srecnim devedesetim kad si na DIY sceni mogao da pricaš šta god hoceš. Možda je, kao, u vreme famoznog socijalizma osamdesetih i bilo nekakve cenzure kod državnih izdavaca tipa Jugoton, Diskoton ili PGP, znaš, ne može Zabranjeno pušenje da otpeva “Dragane, šuti, I zidovi imaju uši, mogu te cuti”, ali DIY bendovi su mogli da kenjaju šta god su hteli – pogledaj samo kasete Satana Panonskog, ili pesme Trule koalicije, Grca, da ne pricam o Slovencima…
|
|
|
|
A nama danas nisu uopšte protivnici MTV ili PINK. Kakve veze mi imamo s njima, pa oni se ni ne trude da nas ometaju? Šta nama brani TV Pink da snimamo, probamo, sviramo, postanemo poznati? Više su nas, jebote, cenzurisale demokratske vlasti u Šapcu kad su nam za gitarijadu tražili da donesemo tekstove na uvid, jer smo pre toga napravili skandal kad smo na Uskršnjem rokenrolu, pred hrvatskim gostima, svirali “Vrati nam se, Slobo”. Ljudi su izgleda izgubili osecaj za ironiju i smisao za humor. A MTV Adria se, jebi ga, trudi da promoviše domace rok bendove, samo što su bendovi lenji i ne valjaju, a publiku to generalno ni ne interesuje toliko i potrebno je mnogo više od video-spota da bi danas pridobio ohladnelu i ravnodušnu publiku koja se navikla na ludilo srpskog života i šizofreniju post turbo-folka. Mislim da stvari stoje manje-više isto kao i osamdesetih i devedesetih – gde su bili fanzini, casopisi i razmenjivala se pisma i kasete, sad stoje internet, forumi i razmena mejlova i mp3 diskova. Jedino smo mi postali malo tunjavi pa više nemamo toliko entuzijazma, ali tu su u pitanju drugi razlozi.
HC: Prvi album je usledio posle više od pet godina postojanja. Ono što mi se nije svidelo na prvom albumu je to što ste stavili previše onih audio klipova i time možda malo ugušili album iako ti klipovi na neki nacin upotpunjuju sliku sa albuma. Licno preslušavam disk bez tih delova. Kako sa ove vremenske distance gledate na to i generalno na ceo album? Šta biste i da li biste nešto menjali?
SKEPSA: Svi su nam prigovarali zbog tih klipova. Izgleda da ljude to smara. Pa šta da radimo, možda je to bila greška. Pošto sam licno ja odgovoran za njih, meni se ti klipovi svidaju. Ništa tu nije stavljeno bezveze: recimo, pesma “Iza celicnog zida” je nastala na osnovu pesme Pankrta “Za železno zaveso” i govori o osecanju da živimo iza gvozdene zavese, iza zida, u nekom mracnom, bezizlaznom stanju punom apsurda i sirotinje (Pankrti su jeli “crvenu cveklu”, a mi jedemo “ostatke hleba i mesa”), što smo povezali sa Pankrtima koji su pevali o istom takvom osecaju iza gvozdene zavese u komunistickim zemljama, a onda smo pre pesme stavili govor Vinstona Cercila gde on prvi put izlazi sa tom sintagmom “celicna zavesa”, iza koje se nalaze veliki drevni gradovi Evrope. I tako smo mi povezali te dve stvari, što je, po meni, trebalo da pesmi da odredenu istorijsku težinu i ne samo politicku, vec i neku arhetipsku simboliku – da ti stalno pricaju kako živiš na drevnom prostoru prepunom istorije i antickih gradova, a da, jebi ga, jedeš cvekle, leba i parizera i živiš iza celicnog zida, jer nigde ne možeš da putuješ. Isto tako smo ispred pesme “Heer, Herde” (“Vojska, krdo”, na nemackom), ciji je tekst u stvari deo iz knjige Alberta Ajnštajna “Moj pogled na svet” i govori protiv vojne obaveze i vojske generalno, stavili upravo reci Alberta Ajnštajna o Gandiju, i o tome da nam nije potrebna vojska jer sve treba rešiti mirno, pacifisticki, po uzoru na Gandija. Pre pesme “Hajde da pricamo o pobuni” imamo snimak benda koji jako volimo, Gymnastics iz Rume, a koji nam je bio inspiracija da napišemo tu pesmu. “O pobuni” govori kako samo pricamo i pricamo o pobuni, a ta pobuna nikako da se desi, a i Gymnastics su pevali baš o tome – i mi taj njihov stih “We’re Only Talking About Revolution” pustimo tri puta, da bi se stekao taj utisak beskonacnog pricanja o revoluciji… Ali izgleda kako sam napravio pogrešnu procenu i da ljudi uglavnom izbacuju te klipove. Nema veze, možda se nekome i svide, sva sreca danas postoje ti plejeri gde se može programirati lista. A album ko album – kad ga praviš šest godina onda i pesme budu takve, raznolike i ponegde suviše razlicite. Meni se danas taj album baš svida, ali neke pesme bih voleo da uradim tehnicki mnogo bolje: “Iza celicnog zida” i “Hej” imaju neoprostivo loše pevanje na refrenima, zvuk gitare je previše mracan, Kumanov vokal se mnogo razlikuje od pesme do pesme, i tako dalje.
HC: Ceo prvi album ide u prilog prici sa pocetka ovog razgovora i oslikava tu pricu. Novi album nosi radni naziv „Kritika prosecnog uma". Po cemu ce se razlikovati i koliko je zapravo zreliji muzicki i tekstualno od „Izbeglica..."? Pretpostavljam po nazivu da je njegov nastavak?
SKEPSA: Sada smo više okrenuti dnevno-politickim temama. Valjda je takvo vreme, šta ja znam. ?oric, recimo, komponuje daleko vedrije, durske, prijemcivije pesme od mene, prilagodene Kumanovom vokalu, i u tom smislu mislim da ce ovaj album biti otvoreniji, brži, pankerskiji. Što se tekstova tice, Kuman je odlucio da se odrekne one mracnjacke simbolike i poezije koju je negovao sve do prvog albuma, i okrenuo se ekonomskim temama – pre su nam glavni hitovi imali cemerne naslove tipa “Ja nemam kuda”, “Ja ne želim da živim”, “Na mrtvoj straži”, a sad su nam kljucne pesme “PDV”, “Privatizacija”, “Njima pare, vama tuki”, “Standard”… Bob i Zuba se razlikuju od svih prethodnih ritam sekcija, i oni su nekako otvoreniji, energicniji, slobodniji u sviranju (mada Bob najviše boli precizni Rammstein), a moje nove pesme, koje se nikom u bendu ionako ne svidaju, imaju neku satiricnu, zajebantsku formu, kao neki osavremenjeni Paraf, sa recimo, sa mnogo igre recima, komponovane uglavnom na proste, da ne kažem prostacke melodija. Sve u svemu, a i sam vidiš da sam nekoliko puta rekao “otvoreno”, zakljucak je da ce novi album biti mnogo više politican od prvog, manje mracan, više cinican i satirican, brži, jednostavniji, durskiji i ujednaceniji po stilu. Sad smo manje nalik na Trulu koaliciju a više u fazonu ranog YU punka tipa Paraf, Proces, cak i rano Prljavo kazalište. Bar meni tako zvuci.
HC: Hoce li se Dobrica Bad Man latiti izdavanja novog ceda?
SKEPSA: Ne verujem. Mislim da je i njemu coveku dosta Skepse za ceo život. Potpuno opravdano. Verovatno cemo sami objaviti ovaj album.
HC: Kaže „Glas Javnosti": "U žižu interesovanja srpske pank scene Skepsa je došla svojim koncertima koji su oblik svojevrsnog pank cirkusa...". U cemu se zapravo sastoji taj Skepsin cirkus na koncertima?
SKEPSA: Ma to je bila zajebancija tog novinara Glasa, Jelovca, a on misli da smo cirkus u prenosnom smislu, jer smo uvek pijani, nikad ne znaš kako ce da zvuci pesma pošto retko kad uspemo da odsviramo pesmu onako kako smo se dogovorili i kako zvuci na snimku, što se zajebavamo izmedu pesama i predstavljamo se cas kao clanovi grupe TNT, cas kao fudbaleri, cas kao likovi iz pesama Baje Malog Knindže. Neozbiljnost prve vrste, kao u cirkusu. Ja sam predlagao da taj cirkus stvarno i prenesemo da scenu, na primer da se Kuman našminka, ja da stavim sedlo na leda, Bob da izade u kimonu, ?ora obucen kao pcelica, a Zuba kao nindža, ali moji su predlozi odbaceni kao suviše “gay”.
HC: Pre koju godinu ste ti i Kuman krenuli sa Cvaka svak fanzinom i posle pilot broja ste stali sa tim. Zašto? E da, i zanima me tvoje mišljenje o pojavi veb fanzina.
SKEPSA: Ma ne znam, Kuman je covek biznismen i patriota, ima firmu o kojoj treba da vodi racuna, svaki dan se ide na posao, vozi se kamion po hiljadu kilometara tamo-vamo, ja studiram, pokušavam da zaradim leba, a nešto nismo baš doživeli neki veliki odziv bendova niti zatrpavanje diskovima, i onda nismo imali vremena da se akamo oko toga. Ali objavicemo drugi pilot broj uskoro, iskljucivo sastavljen od izveštaja sa svirki. To nam je sad zabavno, da pišemo izveštaje sa svirki, kao neke putopise, ali mnogo smo, brate, lenji. Kad se nakanimo – bice fanzin. Ionako nigde ne žurimo, nije nam bitno da bude aktuelno vec da bude zabavno. A veb-zinovi su super stvar, samo nešto ne vidim da ih ima. Bilo bi super da je pojava veb-zinova tako masovna kao pojava fotokopiranih fanzina tokom devedesetih. Ja, inace, citam domace veb-zinove tipa Helly Cherry, Pionirov glasnik, Neradnik, kao i razne blogove i portale (Ispred dragstora, na primer). Mislim da je to samo konzervativni otpor prema digitalnom izdavaštvu, u suštini stvari bolje stoje nego ranije, samo nas sada veže taj nostalgicni sentiment prema vremenu fotokopiranih zinova, ali je sad bolje, jer su se ranije ti fanzini kopirali u maksimalno sto primeraka i nije svako mogao da ih kupi, a sada ta ista publika u mnogo vecem broju i mnogo lakše i jeftinije može da dode do fanzina na internetu. Jedini je problem što, kao, ništa ne ostaje trajno, navodno od digitalnog fanzina nemaš ništa, on nestane, kako je to legendarni Dr Srele nedavno rekao, “kao kad pustiš vodu u klozetu”, ali ja nešto ne vidim da smo imali mnogo koristi i da smo napravili nešto trajno ni od tih papirnih fanzina. Oni uglavnom kupe prašinu i služe da se ko neke dede secamo kako je to nekad bilo kad smo išli u fotokopirnicu pa heftali stranice, pa seckali selotejp... Mislim, big deal. Ja sam oduvek mislio da pank fanzini, i fanzini inace, služe da bi se održao taj amaterski duh na sceni, neki duh entuzijazma, labavih kriterijuma, nepodeljenosti po profesiji, drugacijeg odnosa prema muzici i tekstovima nego u raljama muzicke industrije, oduvek mi se cinilo da su fanzini tu samo da bi se ljudi družili, imali povod da stupe u kontakt jedni s drugima, da svako može, a ja sam jedno vreme cak mislio da svako treba da napravi fanzin i tako se izrazi, a ne da sad ostaju kao neki artefakti od kojih cemo napraviti enciklopediju (mada to nije loša ideja, ja bih to baš voleo da uradim), i u tom smislu su veb-fanzini ista stvar. Samo da ih bude više, i da više ljudi dobije internet, i bice okej.
HC: Jedno vreme si bio „emigrant iz besmisla" na privremenom životu/radu u Americi. O cemu se zapravo radilo i kakav si utisak stekao o celom „trulom zapadu"? Koliko i da li zapadnjaci i dalje imaju predrasuda o nama?
SKEPSA: Dobio sam izdajnicku stipendiju i išao sam u Ameriku da studiram. Živeo sam u upstate Njujorku, Los Andelesu i San Dijegu, bavio se filmom, pisanjem i drogiranjem, i uopšte, besramno trošio tudi novac. O celom trulom zapadu ne mogu ništa da kažem pošto sam upoznao svarno zanemavljiv deo tog zapada, ali sam o Americi stekao sledeci utisak: da je americki kapitalizam daleko od idealnog društvenog uredenja, da evropski amerikanofili, u koje i sam spadam, gaje jednu mitsku viziju Amerike koja nema veze sa realnošcu, da su brownies najgori kolaci na svetu, pizze odlicne, a okean hladan i ogroman. Što se tice predrasuda o nama, mogu ti reci da Amerikanci, bar iz mog iskustva, nemaju nikakve predrasude o nama: štaviše, oni o nama nemaju pojma. Uostalom, ni mi o njima nemamo pojma.
HC: Kako bi na ovu kracu pricu o Skepsi stavio ne tacku vec tri tackice?
SKEPSA: Evo ovako: (…)
www.skepsa.com
|
