Probudio sam se jednog dana i zapitao se šta mi sve ovo treba. Onda sam otišao i umio se i već sam zaboravio moru iz kreveta. Bacio sam pogled sa simsa. Ljudi već satima šetaju. Na nebu jedna ptica pokusava da se izvuče iz vrtloga vazdušnih struja.  Nikog nema na mom putu. Samo da sidjem. Moj je. Toplo je danas. Toplotu osećam od nogu. Klizim po snegu niz ulicu i muzika odzvanja. Privlači me. Vuče me sebi. Danas ću svakako  završiti tamo gde sam krenuo. Ali gde idem? Ne znam, samo znam da se ne mogu vratiti ovim putem. Ulica je jednosmerna. Takav je život pa ni to neće trajati dugo. Mada znam zasto sam krenuo. Krenuo sam za njom.  Naci cu je. Bice moja. Pogledao sam u noge.

Plamen je dodirivao kolena. Kad sam digao glavu na ulici izmedju dve zelene klupe stajala je fontana. Ozedneo sam u mom stanu voda nestaje nakon umivanja. Priblizio sam se i krenula je da prsti voda. Crvenkasta. Fluorescirala je. Zedj mori. Prineo sam ruke. U trenu je izronila ONA. Prepoznao sam je. Bila je u mojim snovima toliko puta i uvek sam se pitao kako bi je mogao sresti.
 >Umi se i tvoja sam <odzvanjalo je u mojim usima.
 >Pruzi mi ruku, vodim te< cuo sam iako se njene usne nisu pomerale.
Umio sam se. Zaboravio sam i kako sam se nasao pred njom. Prineo sam savijen dlan ne bi li se okrepio. Ukus  me je nagnao da pomislim da je to krv  mada nikad nisam probao krv
>Pruzi mi ruke. Ucini me stvarnom< 
Dodirnu sam jedan njen prst, samo jedan. Topao je. Gleznjvi mi gore. Zgrabio sam je za ruku. Podigao sam pogled. Ostala je nestvarna a niz moje ruke je tekla krv.  

Đorđe Aćimović