HC: Istorija...
ML: Mo žda i najčudnije poglavlje cele naše priče, da ne kažem romana. Dotična istorija je davno počela, još 2004. godine, suptilno, pomalo bojažljivo i nesigurno. Određena ideja, svakako volja, želja, ljubav prema najtvrđoj muzici, glavne su pokretačke snage koje su nas uputile ka ostvarenju cilja – formiranje benda koji bi, makar vremenom ako ne na samom početku, odgojio neko svoje čedo, specifično, posebno, jasno prepoznatljivo kad se oglasi. Nenad (Nele) Stanačić (gitarista, kompozitor svih pesama) i moja malenkost (pevač, tekstopisac), (ne)svesno težimo ka fuziji death, technical death i doom metala, a rezultat te najranije težnje se ogleda u kompozicijama ’Carpe Diem’ i ’Timor Mortis’. Još uvek neodlučni hoće li Morbid Landscapes napraviti prve korake pod terminom “bend” ili pak “projekat”, Nele i ja stidljivo dajemo do znanja bli žoj okolini da ima mesta za nove ideje, nove muzičare, nadajući se da ćemo jednog dana pod nogama osetiti i nesigurne daske klupskih bina. Pridružuje nam se Ivan Hadži-Ilić (basista), koji već tada ima zavidno iskustvo svirajući, prvenstveno, sa Moondive, a zatim i sa drugim bendovima, poput Hate Crew i Dark Preachers. U to vreme, tokom 2005. i 2006. godine, nastaju i ostale numere koje čine naš demo prvenac. Usporeno zbog, najjednostavnije rečeno, kolebanja na relaciji bend-projekat. Kada smo konačno odlučili da Morbid Landscapes ima prezime Bend, dobijamo pojačanje u liku i delu Stanislava Šaršanskog, sjajnog čoveka i gitariste, koji je Helly Cherry čitaocima najverovatnije poznat po aktivnosti u grupama poput Space Eater i After Life. Početkom 2007. godine privodimo kraju demo “Into The New Eon” i sve agresivnije tra žimo bubnjara, kako bismo konačno došli do tog toliko željenog cilja – koncerata. Upornost se isplatila i, skoro istovremeno izlasku demo izdanja, palice su se našle u rukama Aleksandra Manje (Flush - gde je pevao, Stormageddon i još nekoliko bendova). Nažalost, nakon izvesnog vremena, nekoliko kvalitetnijih proba, biva jasno da ne može da nas isprati kako treba i prinuđeni smo da obnovimo poternicu. Videćemo koliko će nam ovoga puta biti potrebno vremena da nađemo bubnjara/bubnjarku, a da to bude potkrepljeno obostranim zadovoljstvom. U svakom slučaju, pisanje novog poglavlja je počelo, pa potencijalni heroji i heroine mogu da nas kontaktiraju.

HC: Koliko je naziv Morbid Landscapes vezan i primenljiv za i na naše podneblje?
ML: Bez imalo oklevanja i uvijanja – veoma! Budući da nam je bila želja da stvaramo nešto što predstavlja refleksiju svega što nas okružuje, jasno je da smo morali da se imenujemo terminom/terminima koji predstavlja/ju nas same, naše okruženje, naše živote. Otuda i ime Morbid Landscapes. Ujedno romantično, lepo, možda i setno, ali svakako i upozoravajuće, crno, da ne kažem baš morbidno. Verujem da te crte karaktera redom svi imamo, kod nekoga može biti izraženija ta agresivnija, tj. neka tamna crta, opet kod nekog drugog ona mirna, opuštajuća. Kako opisuje naše ličnosti, tako Morbid Landscapes i predstavlja zemlju u kojoj živimo, istovremeno lepu, kulturno, duhovno, istorijski, prirodom i rudama bogatu, ali i ukaljanu, prljavu, agresivnu, neretko izopačenu, ludu, morbidnu. Za našeg kratkog života nagledasmo se dosta tužnih prizora, rečima neopisivih, odvratnih situacija. Jednostavno rečeno, Srbija je Lepota koja, nažalost, krvari, umire, a mislim da naše ime, koje je namerno jednostavno i što se tiče (ne)poznavanja engleskog jezika ipak svima razumljivo, to sasvim solidno oslikava.

HC: Zbog cega je death metal najbolji nacin da se izrazite a ne recimo gothic koji su neki od vas svirali ranije?
ML: Jednostavno pitanje na koje nije moguće dati jednostavan odgovor. Svako od nas ima svoje omiljene pravce, izvođače, a zajednički skup svega toga ogleda se upravo u vidu death metala. Nele i ja smo svirali u gothic metal/rock bendu Illumination. Zapravo, dok sam bio deo te priče, bend nije ni imao ime. No, gothic je isuviše širok pojam, često nakazno interpretiran. Ukoliko pričamo o bendovima poput Paradise Lost, takav zvuk mi uopšte nije blizak, dok je potpuno drugačija priča sa recimo Tiamat ili nekim radovima Theatre Of Tragedy. Dakle, nešto što faktički prelazi u doomy vode. Prvobitna ideja i jeste bila da Illumination zvuči tako – agresivnije, da bude metal, a ne rock bend. Vremenom se to izmenilo, postalo nešto drugačije, da bi na kraju potpuno puklo, iako je potencijal bio zaista veliki. Takođe, svi vrlo dobro znamo da se koreni doom i gothic metala nalaze u death metalu, a pritom, ukoliko posedujete veću količinu agresivnosti koje se želite osloboditi na zdrav način, teško da ćete to izvesti svirajući gothic metal, zar ne? Lično, slušam sve vrste ekstremnog metala (gde svrstavam i doom), kao i sympho, folk, neo-folk metal, a u interpretacionom smislu, sebe vidim isključivo u death/doom vodama.

HC: Vaša ideologija...
ML: Svaki član benda ima sopstvenu ideologiju i, samim tim, nemamo nameru da insistiramo na zajedničkoj, a pogotovo da je poturamo drugima. Sa druge strane, oksi-moron kao da lebdi u vazduhu, pa se može reći da je naša ideologija individualizam, i to u svakom mogućem smislu.

HC: Religija i Morbid Landscapes...
ML: Nezgodno pitanje, iako suština opet leži u individualizmu. Trebalo bi razgraničiti pojmove “religija” i “vera”, pa tek onda pričati na datu temu. Svaka religija podrazumeva ograničenje duha, pa ako hoćete, i slobode. Podrazumeva određene kodekse ponašanja, blažu vrstu diktature, koja je, opet, rezultat crkvene dogme, definisanog tumačenja nedefinisanog. Hrišćanstvo, islam, judeizam, budizam, paganizam, satanizam, misticizam, telemizam, itd., ma koliko to čudno zvučalo, predstavljaju jedno veliko Nesavršenstvo u čoveku – potrebu da se jedna tako divna stvar poput vere, samim tim i sloboda, preinači u nešto sasvim drugačije, potpuno suprotno... Naravno, ovo je subjektivno mišljenje, subjektivan osećaj. Samim tim, ta subjektivnost izađe na videlo i u mojim tekstovima, pa i samom nazivu albuma, ali bez namere da se propagira određena crkva, sekta, ko zna koji po redu mesija ili prorok i slično. Tu direktnost ostavljam za sebe, a slično važi i za ostale članove benda, pa samim tim i sveukupno za Morbid Landscapes.

HC: Problemi...
ML: Eh, problema uvek ima, i to mnogo. Nema poente žaliti se na njih, potrebno je postepeno rešavati iste. Striktno vezano za bend, fokusiraćemo se na angažovanje bubnjara. U ovom trenutku, sve ostalo je sekundarno.

HC: Koncerti...da li se konacno desio prvi...?
ML: Grubom greškom organizatora, najavljeni smo za Samhain, odnosno Halloween nastup u SKC-u tekuće godine, što je, budući da opet nemamo bubnjara, bilo nemoguće obistiniti. Dakle, nažalost, i pored žestoke i sveprisutne volje, do prvog nastupa još uvek nije došlo... Jednostavno, nemamo bubnjara, i čim se to promeni, počećemo sa svirkama.

HC: Opiši demo u 3 reci.
ML: Atmosferičan – primetan – prirodan.

HC: Moram da pohvalim isti. Iscrpan informativni deo. Izgleda da jako ozbiljno shvatate celu pricu. Kako su izdavaci reagovali na ponudeni demo? Da li bi to neko mogao ovde izdati i dokle verujete da biste ovo sve mogli da izgurate?
ML: Hvala. Mislim da je jasno da nismo bend koji sve ovo shvata kao neku zajebanciju. Dovoljno smo zreli da znamo da svako delo, bez obzira na to o kom pravcu je reč, nosi težinu, odgovornost za javno izrečenu reč, odsviran ton, sliku koju formira sam bend. Kad je već takva situacija da nismo bili u mogućnosti da snimimo demo kako smo želeli (sa pravim bubnjevima), zašto ne bismo učinili nešto više u nekoj drugoj sferi promocije? Inače, to je greška koja se konstantno ponavlja u našoj zemlji – bendovi nude samo muziku kao sredstvo komunikacije na relacijama izvođač-izdavač i izvođač-novinar. Budući da pišem za jedan domaći metal fanzin, imao sam tu čast da dobijam i “ no name ” diskove doma ćih bendova, pa se ti sad češi koliko god hoćeš, ali ne možeš da provališ koju grupu slušaš jer ih je mrzelo da makar markerom napišu sopstveno ime na CD, a o nekoj biografiji, informacijama o muzičarima možemo samo sanjati. Sa druge strane, inostrani bendovi daju daleko veći deo sebe i time nam daju do znanja da im je zaista stalo do toga šta ćeš imati da napišeš o njihovom komadu plastike, što ćeš uvek nagraditi, pa čak i ako muzika i nije najkvalitetnija. Naši bendovi ne shvataju jednu činjenicu – plasirati demo podrazumeva i plasiranje svih relevantnih informacija, zatim i slika, tekstova. Ako ništa drugo, utisak o ozbiljnosti biva daleko jači. Što se nas tiče, bilo je konkretnih ponuda, ali se iste nisu realizovale iz samo jednog razloga – želimo prvo da se oprobamo na bini, pa tek onda zvaničnim izdanjem. Možda će nerealno zvučati, ali kod nas ima dobrih izdavača, ali isključivo u UG vodama, što nama savršeno odgovara i siguran sam da će budućnost doneti određene vidove saradnje sa jednim od njih.

HC: ML bi ostao zauvek totalni andergraund ili razmišlja dalje...
ML: Nemamo nikakvih skrupula kad je u pitanju metal izdavaštvo, metal zajednica. Da li je u pitanju Headbangers Ball ili Metal Sound, Metal Hammer magazin ili The Vault fanzin, odnosno Century Media Records ili Rock Express Records, nama zaista nije bitno. Jedino nam preostaje da se borimo za našu ideju, i na taj način pokažemo kako i u metalu postoje svakojake gluposti i komercijalne tvorevine... Ograničenje je jedna od najgorih stvari koje čovek sebi može priuštiti, baš kao i želja da se po svaku cenu probije ili zaradi. Naravno, radije bih se ubio nego da dozvolim da se moj bend pojavi na Pinku ili da objavi album za City Records ili za PGP-RTS. Nerealno je nadati se komercijalnom uspehu sa ovakvom muzikom, naročito u Srbiji, i jasno je svima da se ovo radi iz ljubavi, pa je i logično da se neka buduća saradnja odnosi isključivo na UG izdavače, novine. Međutim, ne smemo zaboraviti činjenicu da je gigant poput Nuclear Blast, ne tako davno, bio mala, nezavisna izdavačka kuća. Takođe, u muzičkoj industriji se nebrojeno puta dogodilo da, neplanirano, određeni UG pravci postanu deo mainstream miljea ili da neki bend odskoči u odnosu na svoju žanrovsku sabraću...

HC: Kad smo kod izdanja, ovde verujem da postoji publika ali se izdavacima ne isplati da izdaju jer ne postoji navika kupovine diskova. Gde je po vama rešenje? I kakvo je stanje kod nas i ako poredite druge zemlje? I gde je net u svemu tome?
ML: Heh, to je malkice komplikovanija priča. Jednostavno objašnjenje – ovde ne postoji publika. Pod time podrazumevam da na UG koncerte, i domaćih i stranih bendova, dolazi sramno mali broj ljudi. Da li to znači da ovde “ ne postoji navika odlaska na koncerte ”? Mislim da ti je jasno šta želim da kažem. Još jedna greška se ogleda u poređenju našeg tržišta sa inostranim. Nikako ne mogu da shvatim zašto naši ljudi konstantno prave tu grešku. Srpsko tržište se može porediti sa sebi sličnima – makedonskim, hrvatskim, bosanskim, i prilično je jasno da stojimo sasvim solidno, bar kad je reč o metal muzici. Ako se poredimo sa bugarskim, rumunskim, grčkim ili mađarskim tržištem, podosta zaostajemo, a o onim razvijenijim i autorsko-zaštićenim ne smem ni da pričam. Kod nas su mnoge stvari još uvek nejasne ljudima – od ogromnog poreza za časopise i instrumente, preko nerealnih prohteva bendova i isto tako nerealno visokih cena zakupa koncertnih prostora, pa sve do marketinške bezidejnosti naših izdavača. Nije baš najtačnije da se izdavačima ne isplati da objavljuju izdanja jer u tom slučaju ne bi postojao ni jedan jedini. Sve zavisi od zamisli, te ideje vodilje, kao i od kontakata distro kuća i načina na koji će se isti predstaviti i iskoristiti. Imamo sjajan primer u vidu Grom Records, koji predstavljaju srž rešenja – kontakti i način rada znače neverovatno mnogo i, samim tim, granice nisu toliko nepremostive. Kod nas Internet igra, još uvek, negativnu ulogu – mp3 je sasvim zamenio ploče i diskove, piratski download je sveprisutan i to svi znamo. No, taj Internet je čudo i eto, zahvaljujući toj vrsti prezentacije, tj. promocije – za Morbid Landscapes se čulo i u Uzbekistanu, Peruu, Rusiji, Americi... Lično sam poslao pedesetak naših diskova, i to velikom većinom običnim ljudima koji nemaju fanzine, magazine, radio emisije, itd. Tako đe smo isti broj diskova podelili ljudima koji su se našli na beogradskom Suffocation koncertu, kao i tokom jednog hard/heavy night-a u jednom manjem klubu u Novom Sadu. I to je drugi deo rešenja – svest samog benda da mora da uloži, a ne da očekuje da neki sluga obavi taj posao.

HC: Bubanj je kucan...Zašto su ljudi nepopravljivi konzervativci što se toga tice? Imao sam prilike da slušam brutalan metal sa ritam mašinom uživo i daje poseban pecat bendu a ni malo nije loše.
ML: Nepopravljivi konzervativci su, po tom pitanju, zato što bubnjevi nisu odsvirani, pa je takav stav i logičan i razumljiv. Ma koliko zvuk bio dobar, ništa ne može zameniti par ruku (ili jednu ako se setimo Def Leppard, haha) i par nogu. Oseća se ogromna razlika i tu nema dvojbe. Međutim, činjenica je da programirani bubnjevi ne umanjuju vrednost kompozicije, ili bar ne bi trebalo, što mnogi kritičari ne shvataju. Najbolji primer je Vintersorg sa svojim prvim ostvarenjima koja su, bez obzira na, da kažem ritam mašinu iako je to nešto sasvim drugo, remek-dela i primeri perfekcije. I šta tek reći za Summoning!? Ljudi često zaboravljaju sve to.

HC: Po cemu je ML drugaciji bend od ostalih? I gde je na našoj sceni ako ona uopšte postoji?
ML: Prvenstveno – svaka scena u svetu se sastoji iz bendova, izdavača, magazina, fanzina, koncerata, organizatora istih… Dakle, jasno je, metal scena u Srbiji itekako postoji. Drugo je pitanje koliko je ona zapravo kvalitetna, ali fakat je – scena postoji. Trenutno je Morbid Landscapes zarobljen u magli, nalazi se na samoj margini, faktički još u začetku. Verovatno će i zauvek ostati tu, jer je to priča koja važi za sve naše death metal bendove, počevši od Dead Joker i Mortuary, preko Sacramental Blood i Heretical Guilt, pa sve do novih snaga Disdained i DaggerSpawn – svi ovi bendovi izgradili su, odnosno izgradiće veće ime u svetu nego kod nas, naravno u UG okvirima. Iskustveno, slobodno mogu reći da isto važi i za nas, a sa tim nemam nikakvih problema. Naprotiv, tako je i bolje. Ne bih se osećao najprijatnije da vidim neki naš budući spot nakon npr. Alogia-e, ili da se popnem na binu nakon nastupa Kraljevskog Apartmana. Uz dužno poštovanje pomenutim bendovima (PODRŠKA!), nismo deo istog sveta.

HC: Klanovi, sujeta i odnosi kod nas...
ML: Prilično izlizana, obrađena tema. Ovde svako želi da vlada i sve se svodi na to. Zamorno je stalno govoriti o tome kako bi trebalo međusobno da se podržavamo, naročito zbog toga što nekih posebnih efekata nema. Poznajem mnoge ljude sa naše metal scene, ali se ne družim sa njima, već sa ljudima koje, faktički, znam ceo život i koji, u većini slučajeva, ne slušaju metal. Nikad se nisam vodio time da prigrlim nekoga samo zbog muzike koju sluša, već time šta ga čini Čovekom. A eto, u Srbiji, de facto, postoje klanovi koji ne donose ništa dobro. Kao da svi uvrte sebi u glavu da su posebni, da su zvezde, da su baš oni najbolji u Srbiji. Našoj sceni to nije potrebno. Nije nama potrebno i baš zbog toga Morbid Landscapes nikad neće biti deo te priče, deo nekog klana, struje, bez obzira na moguće posledice.

HC: Blek metal, korps pejnt, eipc metal, Tolkin isl stvari...Ima li to smisla ili je sve to prepaljivanje tih ljudi i možda neodrastanje? Ima li više smisla po vama pevati o paganskim Bogovima, šumama, bajkama ili o nekim realnijim temama i problemima?
ML: To mi je isto kao da si me pitao da li postoji smisao u brutal death metalu, gore/splatter tekstovima, nihilističkim gothic žalopojkama, punk pozivima na anarhiju, destrukciju, revolt, itd. Precizno – da, postoji smisao, i uvek će postojati, odnosno živeće dokle god postoji neko ko će to nagraditi glasnim pevanjem omiljene kompozicije, kupovinom diska ili koncertne ulaznice. Itekako ima smisla pevati o paganizmu, baš kao i o hrišćanstvu ili bilo kojoj drugoj religiji. Posvetiti se bajkama, subjektivnoj istoriji, određenoj sub-kulturnoj grupaciji znači upravo otkrivanje smisla u okviru umetnosti i, lično, radije biram tekstove koji su nastali pod žestokim uticajem Tolkinovog sveta i njegovih radova, nego “fuck off” stavove i svojekakva “upozorenja”, koja su, tobo že, realna. Sa druge strane, neodrastanje, tačnije odbijanje da se odraste, svakako igra veliku ulogu u tome. Sa svojih 27 godina, oblačenjem prevashodno u crnu odeću, dugom kosom od 14. godine, često izazivam reakcije poput “nisi vi še klinac, vreme je da se uozbiljiš, ošišaš, normalno oblačiš, ponašaš u skladu sa godinama ”. Naravou čenije – ocenjivanje zrelosti/nezrelosti je veoma subjektivna stvar, a proizilazi iz ograničenja pojedinca. Morbid Landscapes tekstovi pričaju o stvarima koje nas okružuju, koje su nas okruživale, odnosno o “realnim” doga đajima – ratovi, isprani mozgovi, strahovi, unutrašnja borba, slepo verovanje, stvari su koje su nama bitne, što ne znači da ne volimo raznovrsna pripovedanja raznovrsnih bendova.

HC: Da li je bolje ispricati pricu do kraja o jednom bendu ili malo zagolicati i ovde stati...? Zato ili završi pricu o ML ili stani ovde...
ML: Priča o Morbid Landscapes je tek počela, videćemo koji zapleti se sve mogu zadesiti u bližoj i daljoj budućnosti. U svakom slučaju, drago mi je što je Morbid Landscapes intervju-prvenac urađen baš za Helly Cherry, zine koji se, po mnogo čemu, razlikuje od drugih. Prvenstveno odabranim, a nikako ograničenim temama, a i kvalitetom samih tekstova, prikaza, utisaka. Iskreno se nadam da ćemo jednog dana imati tu čast da, u doslovnom smislu, listamo Helly Cherry. Zaista bih voleo da HC, na neki volšeban način, postane časopis. Kvalitetom to svakako zaslužuje, a Srbiji je preko potrebna jedna, koliko-toliko, sveobuhvatna UG novina. Srećno sa zine-om, rad se prati, trud se isplati!!

www.myspace.com/morbidlandscapes mlandscapes@gmail.com