Caffe Cristian, 03.03.2007, ulaz 100 dinara.

Hosenfeferi su se raštrkali odamah nakon doručka, što smo Mladen ( njihov bubnjar, takođe i u Izolantima) i ja iskoristili da pazljivo preslušamo kompilaciju nekoliko puta (moja mama kasnije izjavila da je u pitanju jako fin mladić), a zatim smo sa Filipom razmatrali buduće poteze korporacije znane kao Basement Blues records (čudni su putevi krupnog kapitala, mogu vam reći). Na koncert se naravno kasnilo, Nemanja (bubnjevi, Schizophrenia) je već bio u Kraljevu, ali ga je mrzelo da ide po razglas, počela je i kiša, no na kraju je sve ipak bilo na svom mestu. Concete, koji su inače, fini i dobri momci, su odlučili da im je nakon tri svirke u karijeri dosta da stalno sviraju prvi, ali su to osujetili Mladen i Nemanja kraćim verbalnim i fizičkim ubeđivanjem (manji deo ove rečenice je izmišljen i nema veze sa stvarnim događajima). Meni je to bilo sasvim dobra ideja jer bi onda deo ljudi koji je došao samo zbog njih morao da bude mučen našom svirkom, ali ništa od toga.

Concrete su počeli sa nekim sporim i laganim introm na gitarama koji bi uz nešto dileja moga da prođe i kao post rok, zatim je uleteo ceo bend i prešlo se u neki brzi metal rif koji izdaleka liči na Possessed. Cristian je bio dobro popunjen, gomila maloletnog zenskog sveta koji nema preča posla nego da obilazi undergaund svirke, a Concrete raspolozeni da odsviraju vrlo dug nastup. U osnovi oni su hard core bend koji tezi sviranju metala, šteta je što Truth Of XXX/No Choice ekipa nije malo više uticala na njih i okrenula ih ka panku i hard coru, jer bi tako barem bili nastavljači cele jedne gomile sjajnih bendova tog fazona u Kraljevu. Ovako im ostaje da se iz sve snage bore da se etabliraju kao metal bend. Dobri su i uporni momci, tako da zavređuju podršku.

Sledeća je bila Schizophrenia, ali je baš tada jedan od produznih kablova odlučio da mu je dosta za to veče, pa se izgubilo desetak minuta dok je sve ponovno ukopčano.

Schizophrenia

Izbor pesama je bio kao i u Kruševcu, prostora za scenske vragolije nije bilo, ali to Nikolu i meni nije sprečilo da se bar sudaramo sa stalcima za mikrofone u više navrata.Ja sam dosta lako prevario nekoliko dragih ljudi iz Kraljeva da dođu na svirku i oni su verovatno bili iskreno sablaznjeni našom muzikom, ali čemu sluze prijatelji nego da ih maltretiraš. Ton je bio solidan, temperatura kao da je leto, a publika ok. Po komentarima kasnije izgleda da smo bili na visini zadatka, gazda kafića nas je zvao da sviramo opet, ali to je verovatno zato što su mu muzičari napravili pazar koliko svi ostali posetioci zajedno, a bilo je dosta sveta.

Onda je došao red na Borisa koji je uradio fenomenalnu svirku i sve na kraju pretvorio u divlju zurku. Svi koji su znali reči su pomagali u pevanju, a u jednom trenutku je Nikola napravio (doduše ne svojom voljom) upijač na kome bi mu pozavideo i Đogani Fantastiko.

Pero iz Hosenfera je nakon par Borisovih biseva preuzeo mikrofon i nastavilo se dalje, samo još sirovije i zešće. Svaka njihova svirka je velika pank/rnr svetkovina, a sve je okončano apsolutno sjajnom verzojim «You Gonna Miss Me» Roki Eriksona.