Sala Sajma, 14.03.2007, ulaz: 2600 dinara.
Pomalo je nejasno zašto naši promoteri nisu ranije doveli Mejdene pošto bi dobra poseta bila garantovana, ali ni sada nije kasno pošto popularnost benda i dalje raste i verovatno je najveća u poslednjih 20 godina (ulazak na sveamerički top 10, to nisu imali ni osamdesetih). Hala Sajma je bila očekivano prekrcana, a da je reč o velikom hepeningu govori činjenica i da smo odmah po ulasku naleteli na Ziju Valentina i Đorđa Balaševića. Balašević je očigledno izašao iz svoje blek metal faze pošto nije nosio corpsepaint, a od Zije Valentina to nikada nisam ni očekivao, on je uvek bio pozer.
Šalu na stranu, prvih pola sata narod je zabavljala Stevina ćerka Lorin Haris, koja će teško napraviti neki ozbiljan posao sa svojim bendom, ali će bar moći da još neko vreme svira okolo kao ćerka basiste Iron Maiden.
Maiden izlaze sa 5 minuta zakašnjenja i Sajam počinje da kuva. Zvuk je očajan, sve tutnji, ali publika se svejedno sjajno provodi. Mejdeni su suviše dugo čekani i neća valjda loš zvuk ljude sprečiti da uživaju. Bend je totalno profi, ali u pozitivnom smislu, repertoar nije tezgaroška best of voznja, već ono što se svira na ovoj mini turneji, a to je 5 novih stvari, dok je ostatak otišao na devet velikih hitova (od ovoga su odstupili jedino kod «The Evil That Man Do» koja ipak ne spada u najveće hitove benda, ali je skroz cool što su je svirali).
Bruce je očekivano rastrčan i vredno šparta sa jednog na drugi kraj bine i malo – malo pa se popne na gornji nivo odakle dodatno lozi masu. Steva je takođe bio u punoj trkačkoj formi, Dave Murey više skoncetrisan na svirku, njegove solaze su bile očekivano najupečatljivije. Gersovo blesavljenje je mnogo manje iritantno nego na video snimcima, a u svopštoj zvučnoj zbrci njega gotovo da nismo ni čuli. Adrian nešto ozbiljniji od večno nasmejanog Mareja, a Nico Mc Brian se nije video od bubnjeva sve dok na kraju nije izašao da se pokloni publici. Nakon tri nove stvari Bruce drzi višeminutnu govoranciju, a zatim kreće Wrathchild (zivi bili), a sledeća The Trooper je dovela do sveopšte provale oduševljena. Tu je već jasno da odvratan zvuk ne moze ništa publici i da će Mejdeni lako trimfovati na sveopšte oduševljenje.
Do kraja oficijalnog dela slede još dve nove stvari, a zatim bacanje publike u nokdaun setom hitova (Number of The Beast, Run To The Hills, Fear of The Mrak i Iron Maiden).
|
|
|
|
Bend kao odlazi, ali svi znaju da ima još pre konačnog kraja. Sledi verovatno najlepši momenat koncerta «Two Minutes To Midnight» koju su poslednjih godina izbegavali, već pominjana «The Evil That Man Do « i za kraj «Hallowed By The Name».
Oko sat i četrdeset minuta sa sve bisom i opraštanje. Znam da je moglo duze, ali Mejdeni se i inače ne pretrzu od duzine svirke, tako da ne vidim zašto bi koncert u Srbiji bio izuzetak. Set lista je bila identična onoj koju su svirali svuda na ovoj turneji, a biće da je fora u tome da ako ima još nekih pesama koje ste hteli da čujete (a svi znamo da ima) moraćete opet da dođete na njihovu svirku. Lepo je bilo videti se Mejdeni 27 godina od svog debi albuma nisu pretvorilu u svoju karikaturu, da mogu sebi da dozvole da odsviraju pola novog albuma i da to publika vrlo lepo isprati, stekao sam utisak da i pored neospornog profesionalizma i sveg što ide uz to i dalje u solidnoj meri uzivaju u svirci. Iako i nisam neki njihov fan bilo je lepo videti ih i još jednom se uveriti koliko vernu i odanu publiku imaju i koliko je Sajam nikakvo mesto za ovakve događaje.
Bilo je i očekivanih fazona kao što je izlazak Edija sličnog onom sa omota sa poslednjeg albuma, ali i pojava tenka veličine jedno deset metara, što je izazvalo pretrano oduševljenje kod publike, mada je fazon bio pomalo jefitin , ipak su oni ljudi u ozbiljnim godinama. Na kraju više lepih nego loših uspomena. A i dolaziće oni nama još kako stoje stvari.
|
