vrati se na sadrzaj arhiva [email protected]

The Truth of XXX turneja po Hrvatskoj

     

JEDINSTVO PRIJATELJSTVO DROGA
ili vaseline x children & the truth of xxx zajedno protiv boga...

Dan #1 (23.11.2006.)

Par dana pre polaska sam doneo odluku da idem odvojeno od ostatka benda jer sam imao nezahvalnu ulogu pank poštara tj. atašea za kulturnu razmenu (morao sam preko granice preneti citavu hrpu subverzivnog materijala - kasete, diskove, ploce, fanzine, majce, pisma, razglednice, pozdrave...) tako da sam krenuo put Zagreba autobusom u 7:30 sa glavne autobuske stanice. Nisam imao neki odbor za ispracaj sem Marijane koja se istini za volju nije ni potrudila da dode do stanice sa mnom ali joj je oprošteno. Autobus me nije impresionirao nešto posebno (ali u kakvim se sve autobusima moje dupe kotrljalo unaokolo ovaj Cazmatransov je dobio sve ateste i potvrde kvaliteta). Mogli smo da krenemo što se mene tice. Doduše nije mi bilo baš pravo kada mi je kondukter rekao da za dve torbe u boksu moram da dam 140 dinara ali nek ide život. Pazi sad malera - ja u novcaniku imadoh samo 130 dinara i koji evro a lik zapeo da me cima za tih 10 dinara samo tako. Srecom mi je neka devojka koja je putovala istim autobusom dala 10 dinara i poštedela me blamaže ili bar jurnjave do najbliže menjacnice. Naviknut na sranja koje prate sve clanove benda (bez ikakvog izuzetka!) živo me je zanimalo šta li ce snaci Vojkana aka Džojo, Nikolu aka Nidžo da broken tooth i Dejana aka Dejo Portugalac sa Kube... Fino smo se vozikali kroz Vojvodinu ravnu dok sam se ja kao pravi filantop (Džojo bi verovatno rekao baron) upoznavao sa neka dva lika iz Studentske Unije Srbije (SUS) koji su putovali na neki seminar u Zagreb. Ispostavilo se da su likovi neke face u doticnom udruženju studenata pa su me cak i vrbovali za neku funkciju koja se tice studentske populacije koja svoja akademska znanja stice na privatnim fakultetima. Ja sam ih u maniru iskusnog politicara-pregovaraca sve vreme držao na tankom ledu ne obecavajuci im ništa konkretno (eh da ste me samo videli - kao Ruzvelt u najmanju ruku)... Vodili smo zaista ako se to tako može nazvati kvalitetne i konstruktivne diskusije koje su se ticale Bolonjske dekleracije i njene implementacije na univerzitetima u Srbiji, master diploma, kvaliteta obrazovanja na Ex-YU prostoru, blogova poznatih licnosti na sajtu B92, kolumni koje izlaze u Nin-u i Vremenu, homofobiji, bujajucem nacionalizmu u Srbiji, problemu Kosova uz naravno nezaobilazne dnevno-politicke teme i predizborne šeme i dileme... Na kraju je neki Makedonac koji je sedeo iza nas rekao da bismo odmah trebali do oformimo vladu i da bi nam svima bolje išlo kad bi se mladi ljudi za sve pitali na šta smo se mi slatko nasmejali a potom zakljucili da smo jako sjebani kad su nam politika i turobno društveno okruženje glavne teme razgovora citavih 2 sata. Uskoro smo stigli na granicu. Malo mi je bilo frka zbog pankom nafilovanih torbi ali niko nije ni proveravao boks tako da mi je laknulo. Sad sledi glavni paradoks ove pustolovine, držite se cvrsto! Hrvatski granicar je uzeo moj pasoš i odneo ga na proveru uz pitanje: Da li si ucestvovao u ratu... Jebote lik je stvarno car. Pre 15 godina jedva da sam blejao napolju do 9 uvece, bez blama deruci klince iz kraja u klikerima a on me pita da li sam imao pušku u rukama i harao ratištima bivše Juge. Po prelasku granice moji saputnici su me oslovljavali sa RZ-RZ što bi znacilo ratni zlocinac. Pitali su me u šali da li cu im slati razglednice iz Haga ali je ubrzo nastala tišina i nismo se više šalili na tu temu jer je vozac izašao sa autoputa i krenuli smo uskim putevima kroz neka sela koja su totalno sjebana u ratu tako da mi više i nije bilo toliko cudno pitanje granicara vezano za angažovanje u ratu. Ipak izgleda da takvo okruženje budi uspomene na ratna razaranja pa je i dalje sve obavijeno ruhom straha i opreza... Kad smo se udaljili od tih sela i ponovo se našli na autoputu poceli smo ponovo da razgovaramo ali nije nam bilo baš svejedno. Da bude neka dobra provala tokom puta pobrinuli su se neki lik koji je otišao na zadnje sedište i Makedonac pored kog je seo. Makedonac je posle par sekundi poceo da vice na tog lika ciji je outfit bio jadna balkanska imitacija Dik Trejsijevog fazona. Lik je zaista bio prava karikatura. Makedonac je mislio da lik želi novine i pustio ga je da sedne na susedno sedište kad je ovaj lik u jednom mahu izvadio cunu, stavio je u praznu flašicu od vode i poceo da piša. Makedonac je zaustavio autobus i rekao liku da napusti autobus i piša na benzinskoj pumpi na koju smo zastali. Makedonac je histericno šetao kroz bus i svima pricao kako je lik izvadio aparat tik pored njega... Joooj da ste samo videli tu scenu pukli biste od smeha. Oko 1 sam stigao u Zagreb. Na stanici su me cekali Maša i Gajo aka ?usko (nosac loših vesti) koji su se zacudili kad su me ona dva lika iz SUS-a pocela grliti i ostavljati brojeve telefona i mejlove. Ne mogu da zaboravim Mašinu zbunjenost kad sam joj rekao da te likove u stvari poznajem tek par sati jer je ona pomislila da se znamo ko zna koliko dugo. Idemo odmah jedan punch u glavu... Ajde ?usko hit me... Nema koncerta u skvotu!!! Ma daj... Da, ukrali su neki kabal kojim se krade struja tako da nema ništa od giga. Videce Fistra nešto u toku dana ali vrlo teško. Nije me to zacudilo nimalo jer gde god su The Truth Of XXX tu su i nevolje i sranja. Ceo dan smo proveli u nadi da ce ipak biti sve na svom mestu tzv. positive approach ali ništa od toga. Bilo je sigurno da nece biti koncerta. Jedino je Gajo pokušao da nam ugovori svirku u prostoru za probe ali je i to otpalo. Jbg šta da se radi... Ljudi su se trudili ali nije išlo. Ja kažem da ne treba siliti bilo šta a ponajmanje šibati malaksalog konja, šta je tu je. Odmah su mi umesto koncerta najavili žurku aka tulum kod Maše tako da me je to itekako obradovalo. Naravno nisam želeo da pošaljem momcima poruku kako ih ne bih izbedacio jer su oni trebali da krenu put Zagreba u 10 sati uvece. Malo smo se provozali javnim prevozom (koji x-tra dobro funkcioniše) i stigli u dom porodice Gajcevic gde sam upoznao Gajovu sestru Mirnu, njihove roditelje i malog Patrika (kom je izgleda circle pit glavna zanimacija u životu - rispekt za to). Vecinu stvari sam ostavio u Gajovoj sobi jer je bilo planirano da te veceri prespavam kod Maše tako da smo Mirna, Gajo, Maša i ja krenuli nakon nekih pola sata u grad gde nas je cekao Blaž aka ?astin Izbor iz Maroof 5 i njegova prijateljica Ana aka Rida aka Srce #1... Sa njima smo se našli ispred menze gde smo se fino najeli za malo para (kom jako dobar vege meni, kom meso) cak je u drugoj prostoriji bilo i kolaca (gde se svo moje ludilo odmah izlilo na površinu na šta su Gajo i Maša vec bili naviknuti, Blaž i Mirna su se fino navikavali jedino je Rida bila cutljiva a ja sam se baš trudio da je animiram ili bar napola izludim kako bi bili kompletna posada sa broda ludaka ali mi nije išlo najbolje. Svi su mislili da je u pitanju neki krek a posebno Blaž Izbor. Duga šetnja do Uciteljskog faksa je bila prilika da sretnemo Maria Tucmana aka Cane aka Tucko i Slobica... Malo smo popricali sa njima, ugovorili falafel u 8 kod Mone i Blaža i razišli se kao musketari. Maša, Gajo i ja smo otišli u turisticki obilazak grada koji su oni zacinili sa par dobrih svada gde su me opako smorili ali su se iskupili sjajnim kolacima u nekoj fensi poslasticarnici. Osecao sam se kao malo dete - evo ti sine kolaca a mama i tata ce da se svadaju do 105 pa onda opet. Snimili smo i par radnji ali nismo imali ništa posebno na umu. Vrlo brzo je došlo vreme za odlazak kod mladenaca iz Novog Marofa. Kupili smo par stvarcica i na vratima nas je docekao bahati gazda Blaž ili ?astin kako god, a u kuhinji je disciplinovano spremala falafel, namaze i salatu njegova lepša i pametnija polovina Mona. Jako dobri ljudi samo su seljaci iz Zagorija (što mu dode još malo pa gori od Srba - mala interna šala). Tu su još bili Mirna, Rida, Tucko i Kiki aka Šuki Boy Movie Star. Krenula je vecera ili tacnije tajfun koji je odneo svu tu divnu hranu za nepunih par minuta a šta bi i moglo da se ocekuje kad su se za stolom našli giganti poput mene i Tucka ili pak Kikija koji je vecito izmoren snimanjima i poziranjima. Celo vece je proteklo u bahatim šalama koje su se u jednom trenutku kosile sa granicama dobrog ukusa ali to nikom nije zasmetalo. Vreme je naprosto odletelo, svi se razbežali kucama a Maša i ja smo promenili plan i ostali na spavanju kod Mone i Blaža jer su tri ludaka iz voza trebala stici u Zagreb u cik zore (tako je to kad Vojkan pravi planove!). Naravno da sam se istuširao, zar ste uopšte imali neke sumnje u vezi toga. Utisak... Studentsko ali ipak uredno kupatilo, fina kada bele boje i surovo jak tuš koji kida kožu sa tela. Dobra uvertira za lagan san koji smo po svemu sudeci imali samo Blaž i ja. Devojke žao mi je zaista... Sledeci put dobro razmislite sa kim idete na spavanje.

Dan #2 (24.11.2006.)

U 6:00 nas budi poruka od Nikole da je ostatak srpske straight edge brigade za nekih 45 minuta u Zagrebu... Aaarghhh... Ko ce sad da ustaje. Imajuci u vidu sranja koja nam se uvek dešavaju nisam hteo da išta prepustimo slucaju tako da smo Maša i ja odmah krenuli ka železnickoj stanici. Jutro je bilo hladno ali je tramvaj baš zato požurio tako da nismo nešto puno osetili zimu na njuškama. Na stanici sam odmah ugledao nekakve besplatne knjige... Nisam se usudio da ih pokupim dok ekipa ne dode. Uskoro evo voza i iz njega izlaze tri ludaka. Konacno dream team na okupu. Doduše Vojkan me je opet razocarao kao covek i kao komunista jer se sa Mašom propisno izgrlio a meni tek reda radi pružio ruku. Odmah sam ih obradovao cinjenicom da nema giga u Zagrebu a oni mene time da je proba koju su imali pre polaska prošla poprilicno dobro. E sad sam mogao da odahnem i krenem da uzimam knjige. Pogodite šta se onda desilo... Ja krenem da uzimam te knjige (inace sve su na nemackom koji ne razumem samo tako) kad ispred mene ogromni Isus u kavezu i neka žena i dete koji se mole ispred njega u 7 ujutru... U jebote kakav fleš. Posle sam skontao da sam uzeo gomilu knjiga koje se bave hrišcanskim naklapanjima o radosti, sreci i ljubavi. Vojkan je pokupio neka sranja protiv abortusa i kontracepcije, bar mi se tako ucinilo. Lepo nam je poceo dan nema šta. Odmah je pao dogovor da idemo kod Maše u Stupnik na dorucak. Na putu do nje smo videli najbolji grafit ikad - Hendrix i to na sred mosta. Imamo to dokumentovano, koga zanima dobice fotku. Stigli smo i u famozni Stupnik (naravno da smo se drali po prevozu kao budale, šta ste drugo ocekivali od nas). Tu nas je docekao Mašin otac koji je jedan jako prijatan gospodin, koji je vodio racuna o nama i više nego što je to bilo potrebno ali u svakom slucaju hvala mu na tome. Posle finog obroka naoružani do zuba aparatom i kamerom krenusmo u grad. Mislim da smo uspeli da obidemo sve što se obici moglo tako da nas je Maša na kraju ostavila same na nekih 2 sata. Onda mi opet imamo neke sulude ideje i tripove, lutamo okolo kako bi prekratili vreme do susreta sa Blažom i na kraju nam padne napamet da udemo u katedralu u kojoj je valjda nekada glavni baja bio Stepinac. Vec na vratima smo shvatili da to baš i nije bila najbolja ideja... Gomila ljudi koji su verovatno krem de la krem hrvatskog katolicanstva sedi na klupama i nešto radi (sigurno ne razmenjuju slicice) a mi trebamo neopaženo da udemo i sednemo medu njih. Teško zar ne, posebno kad u ekipi imamo jednog cupavog Vojkana koji pored toga što lici na Srbina lici i na Kozaka i Deja Filth-a koji pljuje krv na svakom koraku i uz sve to lici na Roma. Ah, živote lutalice... Nikoli i meni nije baš lako. Mislim da ce i Nikola popustiti pod pritiskom kojem smo izloženi kad god je bend u pitanju iako je baš on Robin (onaj Betmenov) kraljevacke scene (koja ne postoji). Krenemo mi da se nademo sa Blažom na trgu i usred svade oko 5 kuna koje je Vojkan izgubio naletimo na Davora Bolanta (to vam je neki sumnjivi lik koji je svirao gitaru u Razlog Za a trenutno je jako poznat po muziciranja šestožicanog instrumenta u Senati Fox - kažem vam samo su renomirani likovi uz nas). Ubrzo je došao i Blaž i podosmo u menzu na rucak. Isped menze pank poligon - Bangavi sa detetom, Cupi stara grind motika, Tucko sa njegovim biciklom i gomilom Vaseline Children odevnih predmeta i ko zna ko još. Ne bih se zacudio i da sam video naduvanog Ajs Nigrutina ako mi verujete. Posle svega onoga što se radi u menzi polazimo do Blaža ujedinjeni i jaki do jaja (opet neka interna fora). Na putu do njegove i Monine rezidencije (zahvaljujuci sjajnim instrukcijama koja smo dobili od njega i gospon Tucka) nismo se baš nešto dobro proveli ali neka to ostane medu nama. Dan smo proveli uz muziku i Internet (moj drugar elektronski) i naravno gomilu masnih fora koje se nalaze daleko od dobrog ukusa. Tu su se Blaž i Tucman upoznali sa Majom Galicic i Nešom a mi smo krenuli da se nademo sa Mašom kod sad vec kultnog Hendrix mosta. U Stupniku smo kupili-pozajmili par stvari u lokalnoj prodavnici i sve je bilo spremno za taj cuveni tulum kod Maše. Slobodno vreme sam naravno iskoristio za tuširanje. Dobra tuš baterija, vrlo lepa tuš kabina i podno grejanje cini mi se, mislim da je jasno - cista petica. Krenuli smo sa secenjem povrca za gulaš kad su došle Mirna i Mia aka Srce #2 (koja je izabrala Slovenca koji joj je slomio srce i tako povredila osecanja Deja Portugalca). Tu smo dobili drugi broja fanzina Ubij Me!!! cije su autorke ove dve tinejdžerke (gracie muco) a Dejo kešmer je kupio zine i podržao scenu. Ubrzo se skupila sva ekipa Blaž, Mona, Kiki, Maja, Rida, Fistra, Suncana, Gajo, ekipa iz Krškog na celu sa Juretom aka cika Kure jedino je Mario Tucman Tucko izdao Sida i pank i ostao kod kuce gledajuci salvete iz svoje jako probrane i bogate kolekcije. Te veceri je svako imao svoj par sem mene, mada smo Blaž i ja na kraju ipak najviše slicili paru jer Mona nije uspela doci do izražaja od naših gluposti. Vojkan je imao svog kolegu Kikija, Gaju je tu bio Jure, Slovenci su imali pivo i vino, devojke su imale svoj kut jer su bile okružene macho bitangama (šalim se naravno!), Blaž i ja smo nekako bili sa svima a opet usamljeni (Tucko nikad ti necu oprostiti). Cak su i strejteri pili pivo ccc... Ostali smo budni do 3 sata a ustajanje je vec bilo najavljeno za 9:00... Kraj veceri je obeležilo skakanje ispred Mašine kuce koje su zapoceli huligani iz Slovenije, ako vec nije bilo koncerta onda daj bar koji circle pit i stage diving. Ti likovi su kraljevi nema šta. Krenuli smo na spavanje ali smo opet ostali da se smejemo dobrih pola sata nekim suludim forama i mom novom izumu - diy kontracepciji (nadam se da niko od ljudi koji su to culi nece da krene sa experimentima).

     

Dan #3 (25.11.2006.)

Budenje, budenje, budenje... Brzo smo se spakovali, doruckovali i krenuli kod Blaža. Opet smo krenuli sami u avanturu. Jednu stanicu pre Blažove zgrade startuje nas kontrola (i to neki tip koji kao da je ispao iz Vidimo se u citulji), momci poništili karte a ja naravno ne... Na sve moguce nacine sam pokušavao da ga zajebem ali nije išlo. Mito i korupcija ipak rade svoje (Balkan je to) tako da se lik zadovoljio sa 50 kuna. Ubrzo smo bili u Blažovom gnezdu gde se slušao uglavnom true metal ovog puta Dj team su cinili Vojkan i Dejan. Preko Savskog nasipa smo se uputili ka skvotu gde su nas u 2:00 cekala ostala vazelinska deca i naš vozac Alen aka Nužda. Tu smo malo snimali skvot u fazonu - e tu smo mi trebali da sviramo i ubrzo nakon toga smo stavili stvari u kombi i krenuli ka Rijeci. U kombiju ludilo na sve strane. Tucko i Dejo napred (kakva je to bila romansa), u sredini Blaž, Gajo i ja (bolesna trojka) a pozadi Nikola, Vojkan i Kiki (klub mudraca). Odlucili smo se za putovanje preko Gorskog kotara kako ne bi placali autoput. Tu smo i naišli na svojevrsni paradoks, naime neko mesto u sred Hrvatske se zove ni manje ni više nego Ravna gora. Putovali smo jako dobro do nekih brda pre Rijeke. Tu nas je uhvatio talas kao testo guste magle da smo mislili da necemo preživeti dok je Husker Du uveliko pržio sa svih zvucnika u kombiju a Alen majstorski terao ljutu mašinu. Stigli smo u Rijeku oko 7 sati. Mrak je vec pao ali ekipa se polako skupljala dok su Rijecani bili u punoj pripravnosti. Riba nam je javio da je prvo potrebno da odemo do infošopa na veceru. Stigli smo ispred kluba ali tamo još nikog nije bilo. Culi smo da je te veceri Rijeka igrala utakmicu tako da je zloglasna Armada in da hood. Alen je otišao kombijem u posetu babi i dedi a mi smo se skucali na Kont. Vojkan, Nikola, Dejan i Kiki su otišli da dodirnu more, kakav psycho unit brate moje, a Tucko, Blaž i Gajo su se pogubili negde u svom prepoznatljivom stilu. Ubrzo su stigli Fistra i Suncana tako da se ekipa uputila ka infošopu. Odmah ispred infošopa sam sreo našeg domacina Ribu (dobar i fin momak nema šta, cini se kao da je uvek nešto ljut i nervozan a u biti je duša od coveka i sjajan domacin). Tu se ubrzo nacrtao i Fjuz (još jedan ludak kog smo imali prilike da ugostimo u Beogradu tokom Balkan tura sad vec pokojne Panaceje). Konacno sam imao priliku da upoznam starog pan-pala Igora Malnara (to je momak sa kojim sam baš dugo bio u kontaktu i kome je moj i Vojkanov prethodni bend OPD bio jako drag). Igorov zine Knknrnkn je po mom skromnom mišljenju bio biser hrvatske fanzinaške scene tako da me je baš zanimalo ko je osoba koja stoji iza tog fanzina. Infošop je jako prostran, ima dve prostorije u kojima su smešteni kompjuter, štampac i ostala kancelarijska pomagala i materijal kao i celokupna mala biblioteka u kojoj je moguce naci citavu hrpu fanzina i knjiga koje za temu imaju slobodarsku ideju. Infošop je ostavio zaista jak utisak na mene jer je bio pravi i autenticni autonomni prostor oko kog je angažovana ekipa iz Rijeke. Nekako sam stekao utisak da starija ekipa vuce sve konce i da mladi baš i nemaju toliko entuzijazma, oprostite ako grešim ali taj utisak sam stekao tokom vremena koje sam proveo u infošopu. Posle itekako dobre vecere i još boljeg vegan kolaca otišli smo do kluba gde je bend Bruno vec radio tonsku probu. Kako pravilo nema izuzetka i sranja se dešavaju gde god da smo mi tako je bilo i ovog puta. Na potpuno novom Kranjcevom (još jedan sumnjiv tip - u radnoj knjižici piše da je svirao u Panaceji i da svira u Senati Fox) pojacalu je nešto crklo... Bruno su doneli Marshall da zameni tu glavu koja nije štimala iako je 101% nova... Mi smo opet otišli na Kont dok se oprema ne sredi. Tu smo cameli nekih sat vremena a ja sam se smorio kao budala ma šta kao budala kao majmun! Iskreno mrzim ta blejanja na prometnim mestima tako da sam sa Gajom krenuo da blejim ispred kluba (neki su verovatno i rekli da smo partibrejkeri ali ko ih...). Tu smo naleteli na Mišela (da i on je iz Panaceje) koji je totalni ludak i dalje i odmah me je pitao za mog cimera Schumara sa kojim se baš sprijateljio kad je bio kod nas u Beogradu. Mišel nam se požalio kako neko pocepa svaki plakat koji on zalepi. Zanimljivo... Ubrzo je sva oprema (kao i zvuk) bila na svom mestu tako da smo Vaseline Children i mi svirali po par minuta kako bi namestili zvuk koji nam je odgovarao. Sve u klubu je bilo besprekorno... Mali improvizovani stejdž, dobra akustika koja je obecavala jebeno dobar zvuk, dobra organizacija prostora, kao i mesto za distribucije na stonom fudbalu i fliperu ispred wc-a, šta ti više treba. Vreme do pocetka koncerta smo ubijali uz sok koji smo dobili od Ribe (gracijas mucaco) i nekakve anegdote koje su se ticale svakog od nas. Umor nas je itekako sustizao i više smo licili na skupinu zombija nego na trezvenu straight edge ekipu portugalskog tipa (još jedna interna šala). Koncert je kasnio jer publika u Rijeci i nije baš disciplinovana kada je dolazak na vreme u pitanju. Nama je to pomalo smetalo zbog umora ali šta je tu je... Prvi su svirali Vaseline Children i bili su itekako furiozni. U publici je bio delirijum ali on se nije uspeo konstantno održavati jer bi momci ocas posla završili pesmu i poceli novu. Na repertoaru su se našle i obrade od Tear It Up i Minor Threat. Ovo je bilo nekih 20 minuta jako brzog hardcorepunka u duhu bendova nalik Tear It Up ili SOA. Sledeci smo uz zvuke Odiseje 2001. do stejdža došli ili tacnije dopuzali mi ili ti The Truth Of XXX... Ne mogu reci kakvi smo bili jer nama nije cilj da sviramo vec da pricamo i da u pricu ukljucimo sve ljude koji su došli na koncert a imaju šta da   kažu ili nas bar žele zverski ispljuvati i biti bar iskreni u svojim namerama. Ekipa nas nije baš najbolje razumela ali je za 20 kuna imala priliku da vidi hardcorepunk pozorišnu trupu iz Srbije. Bilo je i ljudi kojima se baš svidela moja sistematicnost u izlaganju materije koja se tice individualnosti, politickih prilika na Balkanu ali i šire, industrije zabave olicene u Holivudu tj. bahatoj filmskoj produkciji koja pociva na nasilju i seksizmu, ratnih zlocina, samog punk pokreta itd. Mada teško da me je neko mogao shvatiti za ozbiljno kad je video moje naocare ili pak VIIIb punk majcu. Ako vas zanima pitajte druge kakvi smo bili tj. kako smo svirali, pravili buku ili šta vec. Jedno je samo sigurno - bili smo jako bolesni i jako kontraverzni. Jedini momenat gde smo se malo opustili i nismo ludeli bila je obrada od Discharge koju smo posvetili Fistri uz poruku da ne brine jer život pocinje u tridesetoj (to vece mu je bio rodendan i to trideseti naravno). Nastup smo završili sa Making Punk A Threat Again! gde sam ja imao opak solo na gitari u duhu Hendrix-a dok je Vojkan besomucno vikao na ljude da je pank u prvom mahu pretnja i razmišljanje svojom glavom a potom i muzika... Posle male pauze na stejdžu su se našli Bruno. Rijecka ekipa koja praši melodiju inspirisanu radovima njihovih zemljaka Pasa i bendova sa Fat Wrack Chords-a. Besprekorno dobar zvuk i svirka ali me nisu baš uspeli oduvati, pre svega zato što nisam neko ko je gledao puno melodicnih bendova u životu tako da baš i ne znam koji su standardi po kojima bi se vrednovali nastupi bendova tog dira. Publika ih je jako dobro prihvatila što je verovatno potvrda njihovog kvaliteta a ja kad sam antisluhista i ništa ne znam ko me jebe... Dok sam pakovao stvari cuo sam da su nam cak i posvetili pesmu ali se nisam mogao probiti kroz gužvu do stejdža. Momci nisu bili nešto preterano pricljivi tako da su se pesme brzo smenjivale. U njihovom repertoaru se našla i obrada od Propaghandi, bar mi se tako cini ako me secanje ne vara. Bubnjar je izgleda mi prava mašina jer njegovo sviranje kao da govori da je tip došao u Bruno iz No Use For A Name. Kada su Bruno završili sa nastupom krenulo je fotografisanje, pakovanje stvari, sredivanje opreme, isplata ogromne svote deviza itd. Ispred kluba je bio lud provod a meni je u glavi bio još ludi provod kad sam video da imam 17 propuštenih poziva i par hate sms-ova. Lepo smo se ispricali sa Katicom aka Srce #3. Vazelini, cure iz Zagreba i Alen su otišli kombijem do svog mesta za kuntanje. Ubrzo su po nas došli Riba i Morena. Fjuz i ja smo krenuli sa Morenom dok su Vojkan, Nikola i Dejan išli sa Ribom. Znali smo da ujutru rano moramo u Zagreb (neverovatan žal mi je ostao jer nisam uspeo obici Rijeku, ali se nadam da ce biti prilike) tako da sam sve vreme vožnje gledao kroz prozor auta ne bi li video što više toga. Morena i Fjuz su bili jako dobri u predstavljanju znamenitosti... Stigli smo do odredišta. Pa jebote Fjuz i Riba žive u istoj zgradi... Mali šok ali smo ubrzo bili u liftu. Vojkan i Nikola su otišli kod Fjuza a Dejan i ja kod Ribe i Morene. Riba nas je odmah pitao da li smo gladni i žedni, pokazao nam kupatilo i ogroman krevet na kom cemo spavati. Jebote kakav domacin... Samo smo cekali neku drogu i sve bi bilo cool. Ma šalim se naravno, kakva droga u sedištu rijecke straight edge policije. Dejanu je Riba valjda dao par palica za gig i kada je Riba izašao iz sobe ja sam pomenuo Dejanu da je on u stvari bubnjar Panaceje. Mali Dejo je verovatno doživeo multi-kulti-orgazam kad je to cuo jer me je X puta smarao kako mu je Panaceja odlican bend i da imaju bubnjara koji jebe kevu. Ja sam naravno otišao da se tuširam jer nisam baš bio raspoložen da slušam price nekog ko ima 17 godina a dobio je palice od osobe za koju je mislio da je nedodirljiva... E pa Dejo vidiš da stvari ne stoje tako u panku. Nema idola a ti cak i spavaš u Ribinom krevetu... Nadam se da se nije samozadovoljavao palicama dok sam ja cekirao kupatilo. Ogromna kada sa velikom zavesom i fensi tuš baterijom. Zidovi okreceni u plavo a na zidu zalepljena gomila riba... Pravo primorsko kupatilo... Da sam mogao ostao bih u toj kadi do jutra.   Bilo kako bilo u krevetu sam se našao oko 5 sati a vec u 9 smo trebali da budemo ispred kluba.

Dan #4 (26.11.2006.)

Kad smo ustali vec nas je cekao dorucak i caj. Ubrzo su stigli Fjuz i bolesna braca. Fin osecaj sam imao tih trenutaka - polako žvaceš itekako ukusnu hranu a kroz prozor se vidi more svom svojom širinom... Završili smo sa doruckom vrlo brzo i krenuli ka klubu gde su nas cekali Alen i Vaseline Children. Oprostili smo se od Fjuza, Morene i Ribe i krenuli ka Zagrebu jer je u skvotu ponovo bilo struje tako da je bilo moguce organizovati gig u toku dana. Final Approach su nam javili da nece doci tako da bismo svirali samo mi i Vaseline Children. Napravili smo malu pauzu tokom puta na nekoj benzinskoj pumpi gde smo kupili par stvari i ispišali se dobro. U Zagreb smo stigli bez nekih problema vec oko 1 sat. Alen nas je ostavio u blizini menze gde smo se slikali pored kombija kao italijanski ili potrugalski strejteri (opet neka interna fora). U menzu smo otišli nas cetvorica plus Gajo dok su svi ostali otišli svojim putem. Stvari smo za svaki slucaj ostavili u kombiju. Nakon bogate gozbe krenuli smo u grad. Jako duga šetnja nas je razbudila a i fotografisali smo toliko toga. Oko 3 sata smo saznali da koncerta ipak nece biti jer nije moguce nabaviti bubanj tako da smo odlucili da vidimo kad krecemo u Beograd. Ispostavilo se da imamo i voz i autobus u isto vreme, 16:45 tako da ja idem autobusom za koji sam vec uzeo rezervaciju prilikom posete autobuskoj stanici a Dejan, Vojkan i Nikola krecu vozom koji ovog puta ne kasni u polasku kao što je to bio slucaj sa polaskom iz Beograda. Kod železnicke stanice smo razmenili novac, kupili par suvenira i poklona i seli da odmorimo. Ni manje ni više opet smo naleteli na Davora Bolanta a sa njim je bio i Kranjac... Eto i njega smo uspeli da vidimo pošto nije bio u Rijeci, mada smo mudro zaobišli pricu oko njegovog pojacala... Oko 16:00 su se pojavili Blaž i biciklo, Tucko, Alen i kombi. Tu smo se lepo pozdravili i porazgovarali telefonom sa Mašom i krenuli svako na svoju stranu. Mene su do stanice odvezli kombijem Tucko i Alen gde mi je Tucko velikodušno odneo sav prtljag do perona i tu bi se možda trebala staviti tacka... Ipak bolje tri tacke jer se nadam da ce se ovakve stvari nastaviti.

Ajd sad i da napišem šta mi je krivo što se nije desilo ili što nisam video:

Gig u skvotu ...

To bi bio naš prvi nastup u autonomnom prostoru koji je tu za pankere i zbog njih samih. To bi bilo dragoceno iskustvo i ko zna šta bismo sve radili na stejdžu jer znamo da nas niko ne gleda popreko zbog stvari koje pricamo i radimo... Imam neki osecaj da bi to bio naš najbolji gig do sad. Trebali smo konacno da podelimo stejdž sa našim dragim drugarima Final Approach ali se to eto nije desilo igrom sudbine. Ko zna zašto je to dobro... Eto nek mi bar ova recenica pruži kakvu takvu utehu zbog svega propuštenog.

Poseta stadionu Dinama...

Mislim da je ovo jako cudno ali imao sam neku potrebu da odem tamo gde se desila prva kulminacija medunacionalne netrpeljivosti. Sukob sa utakmice Dinamo - Crvena Zvezda je postao motiv koji su ljudi poistovetili sa zveckanjem oružija koje je ubrzo zatim pocelo i zaista da puca. Ljudi kažu da je rat poceo na stadionu tako da sam želeo da cujem šta Maksimir ima da mi kaže... Fudbal je u Ex-YU bio in koliko i u Brazilu i uz njega su ljudi lako zaboravljali sve medusobne razlike i sranja koja ih okružuju... Da je Jugoslavija igrom slucaja 1990. postala šampion sveta u fudbalu na prvenstvu u Italiji, da li bi Srbi i Hrvati možda u svom tom slavlju zbog pobede zaboravili na razlike i odlucili da ne ratuju uzalud... Ako nam nije išlo zajedno onda bi bar svako u miru otišao na svoju stranu...

Blejanje po Rijeci...

U Rijeku smo stigli kasno uvece a morali smo da je napustimo rano ujutru. Poslednji put sam (zbog više nego ocajne materijalne situacije) video more negde 1998. godine tako da sam ga u Rijeci samo omirisao na koji minut. Što je najgore od svega nismo pružili priliku našim više nego dobrim domacinima da nas provedu kroz grad i pokažu nam sve znamenitosti koje Rijeka ima. Malo mi je nedostajalo dobro zezanje sa banditima iz Panaceje jer smo se u Beogradu itekako dobro zabavljali a posebno sad kada znam da Riba voli Hajduk... Dobro ova šala i nije na mestu ali razumece on to... Valjda bi u tome i trebala biti draž i suština samog panka... Razumeti i ono što je teško razumljivo ili u najgoru ruku uvredljivo...

Veliko hvala svim ljudima iz Hrvatske i Slovenije koji su bili uz nas i pružili nam šansu da osetimo i vidimo neki na prvi pogled drugaciji svet od onog koji nas okružuje u Srbiji... Nece biti spiska jer su se vaša imena i lica jasno urezala u naša secanja... Još jednom hvala na svemu što ste ucinili za nas. Balkanska pank liga uzvraca udarac!

Felixx

vrati se na sadrzaj
      arhiva