vrati se na sadrzaj arhiva [email protected]

Predstavljamo Dušana Perića strip autora iz Paraćina

         

Zovem se Dušan Perić iz Paraćina, normalni prijatelji me zovu Dule, nenormalni me zovu Paja Čutura, otac me zove Backo, sestra me zove Ujna a oni koji me ne poznaju me zovu Ej ti...bre. Rodjen sam 5-og Aprila 1973, zavrsio Gimnaziju i taman kada sam trebao da odskočim dalje progutao me je živi pesak.

Naime, kada sam završio srednju školu te 1992 godine pokušao sam da upišem Akademiju Likovnih Umetnosti u Beogradu ali i pored moje donekle debele veze nisam imao šanse pored 360 kandidata koji konkurišu za samo 7 mesta. Očigledno je bilo ko je bio primljen, deca političkih velikaša, novopečenih biznismena i raznih paramilitarnih vojskovodja.

Vidno razočaran u inat sebi otišao sam dobrovoljno na odsluženje vojnog roka u nadi da iskalim na nekome svoj bes. Naravno od toga nije bilo ništa pa sam se umesto vatrenog oružja latio olovke, sprijateljio sa jednim totalno išaranim skinerom iz Novog Sada koji je osim sebe u vojsku poneo i ručno pravljenu mašinicu za tetoviranje. Šarali smo ljude uzduž i poreko a na rastanku sam mu poklonio dve pune sveske raznih crteža. Po povratku u rodni kraj stanje u zemlji beše još gore tako da mi je ćale posle kratke pauze odmah uvalio fizikaliju u Coca-Cola stovarištu zarad preživljavanja. Tamo sam u toku 2 godine rada na izučavanju tehnike pakovanja i slaganja gajbi i paketa našao vremena da provokativno karikaturišem celu upravljačku pramidu stovarišta od direktora pa na dole što je njima bilo simpatično i zabavno tako da su sve te crteže zadržali.

Nakon Coca-Cole, zaposlio sam se u Popovačkoj Cementari i tamo proveo ludih osam godina takođe na izučavanju pakovanja i slaganja džakova sa cementom a ponekad i na ispitivanju čvrstine i izdržljivosti drvenih držaljica za lopatu. Lično sam ubeđen da su stare fabrike sa velikim brojem radnika prava riznica različitog mentaliteta, inteligencije i vaspitanja jer postoje čak i primerci koji po ovim kategorijama dosežu nivo Krapinskog čoveka. Tu sam imao neograničenu inspiraciju za crtanje raznih kreatura zbog čega sam kod nekih radnika bio veoma podržavan a kod nekih nadređenih osporavan pa čak i sankcionisan. Upravo zbog toga je meni bilo veoma zanimljivo da izdržim toliko dugo u takvoj sredini.

Posle napoštanja Cementare i dužeg besposličarenja i dangubljenja sudbina me je odvukla u jednu klanicu u kojoj sam izdržao nešto više od godinu dana. To je bilo za mene jedno sasvim novo iskustvo i otvaranje nekih novih vidika nedostupnih za mnoge.

     

Klik na sliku za uvećanje


Pored mnogih tehnika klanja, čerečenja, dranja, čkembljenja i ostalih načina ubijanja i raskomadavanja krupne i sitn ? stoke impresionirao me je sam enterijer klanice. Ovo je ostavilo toliki utisak na mene da sam morao da donesem digitalni aparat i sve to dokumentujem. O mentalnom sklopu samih učesnika u ovakvim događajima neću ništa da pričam jer je suvišno.

Sada sam ponovo u fazi dangubljenja iz koga se trudim da izvučem nešto korisno. Pokušavam da napišem scenario za prvi album koji se zasniva na priči koju takođe pišem paralelno uz scenario i da bih sve to još više iskomplikovao pišem na engleskom jeziku. Pokušavao sam i ranije da uradim neki svoj strip ali nkako da pređem petu tablu, nekad zbog samokritičnosti što mi mnogi zameraju, nekad zbog spleta nesretnih okolnosti kad vam baba podloži šporet sa vašim radom, nekad zbog nedostatka samoinicijative. I tako ponovo počinjem u nadi i da ću završiti ovaj projekat. VOZI, MIŠKO...

vrati se na sadrzaj
      arhiva