Korača ulicom, bezvoljno. Sluša muziku. U nekim momentima je i ne primećuje, a opet i kada je čuje, čini mu se da mu ona samo produbljuje depresiju. Sluša note koje se oblikuju i taman kad mu se u č ine bliskim i razumljivim, izgubi ih. Više ne oseća svet koji prolazi pored njega. Pokušava da gleda, da vidi ljude pored, da uživa u životu. Uzalud. Zavarava sebe. Kada mu naiđe ono njegovo, ništa tu ne pomaže, ni tai-či, vežbe disanja. Ništa. Mrzi te dane. Destruktivna kreativnost. Da, to je najpribližnije odrednici njegovog stanja. Pročitao je jednom kako je neki muzičar, sad ve ć odavno mrtav, na pitanje koliko pesama nedeljno napiše, rekao, kao, da u lošoj nedelji napiše 10, a u dobroj nijednu. Savršeno se slaže, doduše, on nikada nije komponovao muziku, ali pretpostavlja da svaka umetnost podjednako izjeda telo koje je zaposela. Autokanibalizam. Voleo je ovo da citira kad god bi ga pitali: „Kako pos’o”, to mu je omiljena, pored one Mikelanđelove.

Legao je kasno, ustao rano, bez nekog posebnog razloga, samo iskušava cirkadijalne ritmove, trudi se da nađe najadekvatniji. Rešio je da izađe iz jazbine u potrazi za žrtvom. Krenuo je do pošte da obavi neke birokratske formalije, koje su već duže bile na stand by-u. Nadao se da će šetnja da mu pomogne. Prevario se. Postao je svestan toga već u prvih 706 metara, pređenih od ulaznih vrata do mesta gde je sreo poznanicu Munk. Veoma privlačna crnka vodnjikavog pogleda. Da nije u ovakvom stanju pozvao bi je do sebe i završili bi u krevetu. Ali nije. Razmenili su glupave fraze, toliko izlizane od korišćenja da su ih nesvesni toga ponovili nekoliko puta. Kad bolje razmisli, pomalo mu je krivo što je nije kresnuo, verovatno bi to bio bolji izbor od ove besmislene šetnje. Tako je slatka, čak i talentovana. Ali, neće još dugo.

Revidirao bi stav, promenio izrečene rečenice, iskoristio bi propuštenu priliku. Ko zna da li će imati novu?

Na ove misli je polako pala crna koprena zaboravnosti, ali još uvek predomišljeno klima glavom levo-desno, nesvesno skupljaju ć i usne. U tome ga je prekinula prosjakinja, ciganka, sa detetom u jednoj ruci – slobodnom rukom je hvatala prolaznike za rukav.

 

„Bato, daj neki dinar, kaki si mi lep d’si ž iv i zdrav”, mumlala je, po ko zna koji put ovog dana, reči bez značenja – odavno su se personifikovale postavši aparat za prozvodnju novca.

„Beži, bre, od mene”, pokušao je da je zaobiđe, ali ga je onom, slobodnom rukom ščepala tako da je bio prinuđen, više instinktivno nego namerno, da je odgurne od sebe.

Kako samo smrdi! Reči su z auzele prostor u njegovoj memoriji, ali nije to ono što ga je plašilo: prljava tuberanka, ciganka, u neprestanom kontaktu sa novcem, bakterijama, mogla je da omogući virusu idealne okolnosti da mutira u ko zna šta. Bilo je takvih slučajeva. I šta onda? Nije hteo da se zarazi, pogotovo ne sada.

 

Kad ju je konačno prošao osetio je izvesno olakšanje i adrenalin.

Ne misliti, kako to želi.

„Znam ja tebe, znaš. Misliš da možeš da gaziš sirotinju jer si bogat. U novine ću te dadnem, ‘si čuo?” vrištala su usta, očigledno naviknuta na ovakve ispade. „Podaj mi neku paru da ćutim, živ mi ti.”

Samo se osmehnuo, ne osvrćući se, i podigao kragnu kaputa, shvativši da je ipak hladnije nego što je očekivao.

Još i ova jebena magla! Iako kiša ne pada, kosa mu je već vlažna.

U novine? Ona mene u novine? Pa zar sam tolika zvezda? I pored sve svoje nadmenosti pitao se ovo svakog dana. Nije on neki glumac, ma koliko voleo to čime se bavi i predavao mu se ceo.

Još kao mali gledao je stare, dvodimenzione, filmove sa pravim glumcima i divio im se. Voleo je Anđelinu Džoli. Zamišljao je da bude njen partner, ljubavnik, drug, iako zna da ju je vreme odavno pregazilo. Detinja igra koja je prerasla u životni poziv. Sticaj okolnosti. Tih filmova više nema, svi likovi su kompjuterski generisani, ali pozorište je živo i iznenađujuće popularno, za razliku od ovog novog hologramskog.

 

Kada su 2057. završili sa izgradnjom brane u njegovom gradu, porasla je vlažnost vazduha, praćena gustom maglom ili je ona njome uzrokavana, nikad mu to nije bilo jasno, a nije ga ni zanimalo. Ono što zna je da 75% građana boluje od mutiranog virusa, stare, tada izlečive bolesti, tuberkuloze. Ne može a da se ne nasmeje. Kao što je bilo grad d žeza i daleke 2005, kako je čuo, grad menadžera i ekonomista, „obrazovanih” u novootvorenim privatnim univerzitetima.

Pesnici. Da, skoro svi. I ona ciganka dok prosi 100% slaže rime, koje kući, u pauzi između brojanja sitnine, baca na papir. Kao što su davno u doba romantizma svi pesnici bili sušičavi, tako su danas svi tuberani pesnici. Kako neko reče „biti umetnik, a ne biti bolestan…” Zbog toga mu je žao one Munkove, neće jo š dugo, odlazi u najbolje doba, polako se gasi, dok se njena duša u potpunosti ne istoči na papir, ostavivši praznu ljušturu tela, kojoj lišenoj duše ne preostaje ništa drugo nego da umre.

Trebalo je da je kresne.

I, tako je on-glumac postao zvezda. Nije on dobar. Za grad pesnika, odličan je. Ali, troši ga. Gluma ga polako odnosi, kao virus pesnike. Lišće žuti, zeleno se javlja, a on vene bez obzira na godišnja doba. Ipak, zadovoljan je. Mnogo toga ima: udoban život, novac, ribe koje poželi. Šta više? A i te njegove faze, nije to stalno, samo ponekad, kad uskače u lik, tad je najgore.

 

U novine, ona mene? A šta misli time da postigne, da neće možda da me izbace iz pozorišta? Ja sam ovde Bog, oholo je rezimirao, ironično se nasmejavši potpuno svestan svoje nedodirljivosti. Skoro kao predsednik, mada bolje. Ne buni se. K’o predsednik, malo li je? Moć. Počeo je da diše normalno, ponovo se nasmejao, odahnuv ši .

„To je moj tai-či”, rekao je naglas, mada to niko nije primetio – nikoga nije briga. Muzika sa njegovog uređaja se smenjuje, ali on ne mari, važno je da grmi, prija mu, diže ga. Ni traga pređašnjoj nervozi. Čuo je da sad devojkama ugrađuju uz silikone mp3 plejer u sise sa komandama na bradavicama. On u sebi ne bi mogao da trpi nešto slično, ali mogao bi da nađe jednu tu, dopunjenu. Još kad ne bi bila pesnikinja.

Prošao je pored nekih devojčica, koje su se smeškale uz poglede prepoznavanja, nešto se domunđavajući, i krenuo uz stepenice koje vode ka vratima pošte. Oklevao je da li da nekako prođe pored babe koja je zauzela ceo prolaz, ali je odlučio da sačeka. Više ne žali što je izašao iz kuće, oseća se dobro. Malo mu je krivo za onu malu Munkovu. Al’, nema veze, potražiće je u povratku, seks će ionako biti stostruko bolji. Skoro da oseća kako raste, uvećava se, širi. Njegovo raspoloženje sad više ništa ne može da pokvari, čak ni predugački red koji će ugledati za 20-ak sekundi.

 

Stao je na začelje i iskulirao pedera, stjuarta, koji mu je nudio nekakve uputnice, uplatnice, šta već, i pojačao muziku. Pogledom strelja nižu vrstu. Ništa zanimljivo. Golišava devojka sa kineskim, japanskim simbolom istetoviranim na jednom od poslednjih pršljenova u vratnom delu kakve često viđa ovih dana. Zamislio je sebe kao tattoo majstora, koji svojim mušterijama tetovira te simbole sa značenjem: Jebem se u dupe, Kurva sam i slično, a onda mu je palo na pamet da to možda i rade. Kako on, ili ona sama, da zna šta nosi na leđima. O, da li je i ova riba diskretni, vulgarni, hodajući bilbord? Još je bio ispunjen osećanjem zadovoljstva kada se u njegovom svetu pojavljuje ona. Ispred njega, u redu.

Na sebi ima sako sa ogromnim džepom na leđima, koji je zašiven samo na ramenima, a dole slobodno leprša, kao plašt superheroja. Za tren mu se učinilo kako u ruci drži tašnu, ali onda je shvatio da su to rukavi koji se produžavaju od šaka kao dva velika platnena kruga, ispunjena sunđerom ili nečim sličnim. Nosi dugačku suknju sa šlicem skroz do struka, tako da se ispod vide mrežaste čarape i dobar deo lepo oblikovanog dupeta. Niko se tako ne oblači – mora biti Una. Flešbek se pojavio nenajavljeno brzo, bolno detaljan.

 

Kao student viđao ju je svakog četvrtka u 14:15h u studentskoj menzi. Odmah je privukla pažnju i to ne samo njemu. Svi su je gledali. Neki u čudu, neki sa gađenjem, ali niko ravnodušno. Otimala je prostor za sebe.

Jednog dana je bio na ručku sa cimerom kada je naišla, ošišana do glave. Nije mu mnogo trebalo da je prepozna, pošto je nosila kaput sa isečenim prednjim delom, koji je oslobađao pogled na grudi u čipkastom brusu. Već je bila završila obrok i krenula napolje, a njih dvojica odmah za njom. Stigli su je kod ulaza, gde je zastala da popravi odelo ispred ogromnog ogledala. Pratili su je kroz nekoliko uličica dok se nije izgubila ušavši u zgradu Filozofskog fakulteta. Potrčali su unutra, ali je nisu našli ni na Sociologiji, ni na Psihologiji, ni na Filozofiji, čak ni tamo gde je morala biti: Istoriji Umetnosti. Od tad je nije video i evo je sad, ovde – pred njim.

Blago se okrenula. Izgleda suviše mlada… i nekako drugačija… Ne, ne može to biti ona.

 

„Slušajte svi, ovo je pljačka, nemoj da se neko pomerio, da mu ne bi’ jeb’o mater. Jeste čuli?!” Kao požarni alarm zazvonio je čelični glas pljačkaša u njegovoj glavi.

Vreme je postalo elastično, vazduh gust, pokreti usporeni.

Nekako razaznaje trojicu razbojnika sa crnim ski maskama na glavi, ljude na kolenima sa podignutim rukama kako polako ležu na pod, ječe, zapomažu, čoveka koji se žali na kičmu, ženu na bolesno srce, nekoga ko mu naređuje da legne i napokon sebe na zemlji.

Blato sa poda natapa mu kaput, znoj curi sa lica, kaplje na pod.

„’Ajde, kurvo, puni torbu! I nemoj slučajno! Ponavljam, slučajno, da si uključila alarm!” urlao je jedan od maskiranih, gurajući crnu kesu kroz šalter nervoznoj službenici. „Inače!” Palcem je prešao preko svog vrata.

„Šta je debeli, ‘oćeš da se igraš doktora?” Sagnuo se pored bucka koji ima napad astme.

„AhhRahHrarRrrrArhH!!”, imitirao je njegove bezuspešne pokušaje disanja, a onda se osvrnuo tražeći pogledom odobravanje saučesnika.

„Vodite ga kod doktora!” Uhvatio je debeljka za kragnu, kao što tigrica nosi mladunče u zubima, podigao ga i bacio prema drugom maskiranom. Ovaj ga je spremno dočekao i ubrzo zajedno nestaše u jednoj od prostorija.

Pucanj.

„Požuri sa tim parama, ako nećeš i ti kod doktora!”

Unezverena šalteruša je trpala pare u kesu, šapućući molitve sebi u bradu.

Andrej leži na podu, trudeći se da ne diše. Samo još minut, mislio je u sebi. I onda će kraj. Pogledao je devojku koja je sad tik uz njega. Izbezumljeni pogled ga podseća na onu osobu iz prošlosti, ali cela ova situacija je degradira. Kao srce iščupano iz grudi, ba čeno u blato.

„Ooo, pa vidi ti koga mi to imamo ovde?!” Znao je, gotovo je, minut je trajao predugo.

„Šta imamo?!”, upitao je drugi razbojnik, ne spuštajući pušku, i nastavivši da pogledom prati osoblje iza stakla.

„Bingo, sine, bingo. Imamo jebenu zvezdu.”

„Aaa?!!” Nije mogao da odoli i pogledao je u zemlju.

„Glumac, pa šta ćeš ti ovde? He he he he!!!”, pitao je opet prvi, gurajući nogom nepomičnog Andreja.

„Ko je to?”, uključio se i preostali član ekipe, koji je stajao na ulazu, tako da nije mogao jasno da vidi šta se dešava.

Ortak ga nije registrovao.

 

„’Ajde sad malo glumi kucu, ‘ajde, av, av. Da č ujem!” Šutnuo ga je u rebra, tako jako i iznenadno da je ispustio davljenički vapaj.

„Neću režanje, samo av, av, ‘aj’ opet!”

„E, a vidi ovu”, rekao je drugi, kome je ovo, očigledno, postajalo zanimljivo. Opkoračio je devojku i stao stopalima na krugove-ukrase, tako da izgleda kao da stoji na dva lokvanja.

„Opa. Lutko, ili da kažem: lujko, kakva je to garderoba? Dede, zarokći malo da čujem!”, preuzeo je prvi. Prišao joj je i stao da joj gura cipelu u usta.

„Puši, lepo, k’o kod kuće!” Sklonila je glavu u stranu i pljunula.

„E, nećemo tako. Dolazi ‘vamo!”, zaurlao je gledajući u Andreja.

„Krmača i ker. To ste vi.” Podigao ih je na kolena i okrenuo jedno prema drugome, a onda počeo da im gura glave jednu o drugu.

„Ljubite se, tako, lepo, k’o na filmu.” Sva trojica se smeju, čak i onaj na vratima koji i ne zna šta se dešava – oseća potrebu da se solidariše.

Tela su im pripijena, a usne bezvoljno opuštenih mišića trljaju preko lica, brišući jedno drugom jezicima ostatke prljavštine sa poda, parčiće papirića od nekih formulara, tragove njene šminke kojom su oboje umrljani. Osećanja mu se mešaju. Slika je nejasna. Mozak ne može prati. Reči odjekuju kao da mu je glava zaronjena u vodu.

 

„Uzmite pare i ostavite ih na miru!”
„Ljubite se, ljubite se!”
„Haha, ahha, haha, haha…!”
„Jebem vam, bre, mater!!!”
„NE…!!!”
„NE…!!!”
„NE…!!!”

Začuo se pucanj i devojka za šalterom, kojoj se na sred čela pojavila crvena tačka iz koje poče da se sliva krv, stropošta se iza pulta na pod. Drugi pucanj je odjeknuo skoro sinhronizovano sa prvim i mafijaš se zatetura, dok mu se u očima mogla videti neverica, i izvrte se pored devojke, koja nije pokazala da je svesna onoga što se oko nje dešava, čak ni kad joj je njegova krv polila lice.

Andrej stoji sa podignutim pištoljem, čija cev se još uvek puši. Rekonstruiše događaj: razbojnik puca u radnicu… on puca u njega…

Za trenutak se uko č io, a onda se naglo osvrnuo, setivši se druge dvojice.

„Ne, brate, stani. Ovo nisu pravi pištolji. Pogledaj dole!”

Oklevao je, pa ipak spustio pogled prema ruci mrtvog pljačkaša. Pogled mu se kretao od rukava crnog kaputa, preko ivice košulje sa manžetnama i šake sa grubom kožom do prsta kojeg je poslednji grč učvrstio na obaraču. Iz cevi je izašlo nešto... Ne može da vidi šta. Kao neki papir… nešto…

 

„Pogledaj pištolj, samo se smiri, ovo nije…” prekinuo je rečenicu, jer mu je zaprećeno uperenim pištoljem.

Obišao je telo i zagledao se u papir, na kojem kako sad vidi nešto piše: „S.r..v..” Izgužvan je, mora da ga ispravi.

Čučnuo je pored.

Onda košmar poče ponovo.

Grudi mu se nadimaju kao da će da eksplodiraju. Oseća bol. Ugledao je mrtvu službenicu kako stoji na svom mestu, iza šaltera, sa rupom u glavi. Pojavio se i mrtvi, astmatični debeljko.

„Luče, ovo nije…” govorila je. Lice mu se krivilo od užasa.

Kristalno jasno vidi. Na letku piše: SKRIVENA KAMERA.

„Mi smo samo… hteli”, započela je šalterka.

„Da se našalimo…”, prihvatio je lažni razbojnik.

„I da ti pokažemo…”, sada već svi u glas.

„Kako i mi, pesnici, inspirisani tvojim delom, pokušavamo da glumimo.” Njihova lica kruže oko njega kao aveti na spiritualističkoj seansi. Još uvek u ruci drži pištolj. Vilica mu se trese. Počeo je da popušta stisak na dršci oružja, koje samo što mu nije ispalo. Podigao je ruku na čelo kao da zaklanja oči od jakog sunca. Bauljajući tamo-amo, spotakao se o nepomično telo na podu. Trgao se kao da ga je ošinula munja. Tek sada je postao svestan jedinog mrtvaca koji se nije povampirio, onoga kojeg je on upucao. Ubio je čoveka koji je hteo da mu „oduzme” život. Tako je izgledalo. Zato je i počeo da nosi pištolj – da se brani od sigurne, očigledne opasnosti. Opasnosti od koje nema drugog bega osim sukoba, uništenja iste. Istrebljenja. Zbog njihove glupave igre život mu je pretvoren u pakao .

 

Bacio se na mrtvog pljačkaša i strgao mu masku. Staklenaste oči ga ne vide. Nikada više neće videti nikoga živog. Vidi svoje zgrčeno lice u odrazu oka mrtvaca. Prvi put u životu nije svestan svoje fizionomije. Pobogu, on je glumac, uvek je nameštao izraze lica prema datoj situaciji, ali onako kako je on to želeo, a ne onako kako je to očekivano. Počeo je da ga drma za revere i jadikuje nad mrtvim telom. Ljudi su se okupili oko njega. Pokušavaju da ga umire.

Lupkaju ga po ramenu. Pokušavaju da ga podignu, odvoje iz zagrljaja. Odgurnuo ih je od sebe, urlajući. Suze ga umivaju dok rukama udara po grudima mrtvaca u nekom sumanutom pokušaju reanimacije. Beživotno telo se trese, počinje da se pomera, ali samo pod silinom njegovih udaraca. Kao da je i sam uvideo besmislenost svojih postupaka postepeno se smirivao, ali je još uvek grlio mrtvog brata, krvnog neprijatelja, najboljeg druga, nepoznatog prolaznika. Drži ga u naručju i gladi po kosi, kao majka dete, kao Marija Isusa. Video je osmeh umrloga izazvan rigor mortisom. Uzvratio je osmeh. Nastavio je da se smeje, dok se njegov smeh pretvarao u histeričan plač.

Prvi put igra ovu ulogu. Bez scenaria. Život režira. Pogled mu je uperen u nebo kao da očekuje odgovor, instrukciju režisera. Zavesu. Kraj čina.

Oči mrtvaca naglo zaživeše.

Prisutni počeše da se gurkaju u čudu, prilazeći mu polako u kružnim putanjama. Andrej ništa ne primećuje. Viče na njih, naziva ih lešinarima, ubicama. Nije dozvolio da mu kažu. Nije hteo da čuje.

 

Sve se odigralo munjevito, tako da su krici užasa bili jedina reakcija prisutnih kada se vilica oživeloga snažno raščepila, otkrivajući dva niza šiljatih zuba kao kod ajkule. Na nos mu pokulja crvenkastobraon slina, a na oči se navlači siva koprena.

 

Uzalud je Andrej ispaljivao preostale metke u glavu razbojnika koji se pretvara u mutiranu zver, ona mu je zubima već pokidala vratne arterije.

 

Krv nemilosrdno brzo ističe iz njega, klizeći po glatkim mermernim pločicama. Najpre samo po uskim kanalčićima gde se pločice spajaju, a zatim se potočići pretvaraju u nabujale reke koje se međusobno prelivaju.

 

Jedino ostrvo u toj krvi su dva bića u samrtnom zagrljaju.

Mutacija je ubrzavala proces koagulacije, pa crvene mrlje na pljačkaševoj glavi već izgledaju tamnije, a rane od metka kao da su stare nedeljama.

Koprena sa očiju polako nestaje.

Zubi se uvlače u desni.

Vraća se u prvobitni oblik u kojem će potonuti u san, ovog puta večni.

Istovremeno sa krvi iz Andreja ističe i život. Natapa krvlju pod kao što Munkova dušom natapa papir. Leži u naručju mrtvog brata, krvnog neprijatelja, najboljeg druga, nepoznatog prolaznika i zalud lije krv u usta mutanta.

Tama.

Zajedno su im sklopili oči.

 

Željko Obrenović je rođen 1982. u Valjevu. Apsolvent je srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljivao je priče u Trećem trgu i Zborniku radionice za pisanje poezije i proze. Nastoji da spoji žanr-roman sa avangardnom i književnošću glavnog toka. Ovih dana pregovara sa izdavačem povodom izdavanja prvog romana Arhitektonika straha. Dok stvara prati ga muzika Steve Vai-a i A Perfect Circle. Redovno piše utiske o knjigama, muzičkim albumima, stripovima i još ponečemu na: http://arhitektonika-straha.blogspot.com