vrati se na sadrzaj arhiva [email protected]

Priča slična "Trnovoj Ružici"
         

Na razglednicama sve mogu da podnesem i uspešno izbegnem nostalgiju i slična osećanja, ali me jedan detalj svaki put iznova deprimira, prosto ledi krv u mojim venama: slučajni prolaznici zauvek zaustavljeni u svom kretanju. Njihovi pokušaji da se istrgnu iz stvarnosti fotografija - dugi, snažni koraci, odsečni zamasi ruku, odlučni izrazi lica... Sve je potpuno uzaludno - svi oni su zaleđeni, kao u bajci Trnovoj Ružici. Neka čarolija ih je zaledila, zauvek zaustavila u njihovom kretanju. Ko će da ih probudi iz višedecenijskog sna? Da li ja opisujući ih, pokušavajući na taj način sa njih da skinem začaranost?

Zaleđeni su i cegeri koje prolaznici nose u rukama, kao i njihovi nevidljivi i raznovrsni sadržaji. Nikada neće istruleti voće i povrće koje su oni kupili na gradskoj pijaci, vekne hleba zauvek će ostati sveže, mleko se neće nikada ukiseliti... Sićušna stvorenja u kolicima koje brižne majke guraju ispred sebe neće nikada potrčati ulicama, cveće u žardinjerama neće svenuti... A mračne, patinirane zidine gradskih većnica i katedrale sa oštrim, šiljatim vrhovima koji hrle u nebo, onda monumentalni spomenici posvećeni hrabrim oslobodiocima ili nevinim žrtvama iz minulog rata - svi oni su konačno na svom jer nisu oni jedini nepokretni, mrtvi, na fotografijama.

Razglednicu koja odgovara prethodnom opisu uputila je devojka mladiću kojeg je upoznala nekoliko meseci ranije. Ona svoj tekst počinje pozdravom: Sia B. U donjem levom uglu napisala je: Sia = Italian “Ciao”. Sećam te se, nisam te zaboravila, kao da ga teši, poručuje mu već u prvoj rečenici. I: Najsrdačnije ti se zahvaljujem za tvoju razglednicu. Zatim navodi podatak da će njen otac 18. oktobra posetiti Budimpeštu. O razlozima posete, ništa ne piše. Ali naslućuje se da je to važan događaj u krugu njene porodice. Ah, šta će im otac doneti - njoj, njenom mlađem bratu i majci - sa službenog putovanja u inostranstvo! Inače, ona ne stanuje u gradu koji je prikazan na razglednici već u njemu pohađa kurs engleskog. I razglednicu je ispisala na engleskom.

Na poleđini razglednice mogu se uočiti četiri datuma - prvi je iznad svog teksta ispisala devojka i to je datum kada je ona napisala razglednicu; drugi je onaj koji je poštanski službenik pečatom otisnuo preko poštanske marke, zajedno sa nazivom mesta devojke; treći je grafitnom olovkom u gornjem levom uglu ispisao mladić. To je datum kada je on dobio razglednicu. Četvrti datum je pomenuti dan dolaska devojčinog oca u Budimpeštu.

Vratimo se fotografijama na licu razglednice.

Ima ih pet i, kao što napomenuh, slučajni prolaznici na ulicama grada. Na prvoj ih je dvoje. Ipak ih je troje jer se iza stuba saobraćajnog znaka nazire još jedan prolaznik. Na poleđini razglednice piše da je na slici jedna od obodnih kula zamka iz XIV veka. Dvoje ljudi ne koračaju naporedo već jedno iza drugo. Napred muškarac, a pozadi žena. Ne znam da li zato što, trenutno, preslušavam kasetu Sajmona i Garfankla, ali on me neodoljivo podseća na Arta Garfankla. Pre svega, plavom kovrdžavom kosom i džinsom koji nosi. I njih dvoje u rukama nose neizbežne cegere. On u desnoj, a ona u levoj. Sigurno ne zato što je levoruka, već što u desnoj ruci drži nešto što, u tom trenutku, jede. Ulica na kojoj su zauvek zaustavljeni prilično je uska, dok je iza njih šiblje.

Šta je u ženinoj desnoj ruci? Jabuka koju upravo želi da zagrize, ili kornet sa nekoliko raznobojnih kugli sladoleda? I da li se njih dvoje vraćaju sa pijace?

Na saobraćajnom znaku koji zaklanja trećeg prolaznika piše da je najveća dozvoljena težina za vozila petnaest tona.

Na sledećoj fotografiji je obilje ljudskih figura dok se impozantna građevina od crvenih cigala koja dominira fotografijom zove Visoka Kapija. I ona, slično kao i zamak na prethodnoj fotografiji, potiče iz XIV veka.

Na fotografiji su pomenuta dečja kolica i žardinjera sa cvećem. Od prolaznika, najmarkantnija je mlada plavokosa žena sa tašnom prebačenom preko ramena i tela zaokrenutog udesno. Takvim položajem tela zaklanja muškarca koji pored nje stoji. Lako je zaključiti da joj on pokazuje nešto u pravcu u kojem je ona zaokrenula telo. Njena leva ruka počiva na rukohvatu dečjih kolica. Taj grad na severoistoku Poljske jeste njen grad, kao što i taj letnji dan njoj pripada.

 

     

Sa njom su muž i beba u kolicima, dok se njen izgled može opisati kao najlepša mlada majka u tom gradu. Duga plava kosa i vitko, devojačko telo. A te godine trebalo bi da su mračne. Vladajući društveni sistem stanovnici države doživljavaju kao nametnut, čvrst, čelični zagrljaj starijeg brata iz kojeg bi hteli što pre da se izvuku. I u šta utopiti svoje živote, kako sve to preživeti?

Ni fotograf koji u tom trenutku pritiska okidač na foto-aparatu nije iznad tog vremena. Hladno oko objektiva foto-aparata ne pomaže mu da tačnije od drugih sagleda vreme u kojem živi. On je običan fotograf, avanturista, možda i hedonista, ljubitelj dobre hrane, pića i lepih žena, večito u potrazi za novim životnim uzbuđenjima. Hotelske sobe, putovanja autobusom, železnicom, ili sopstvenim autom, nova poznanstva... Jedino što ga opterećuje i zagorčava mu život jesu neprestane tehničke novotarije: novi, moćniji i komplikovaniji za rukovanje foto-aparati, nove marke kolor-filmova - japanski, američki, istočnonemački; filteri, objektivi sve većih ili sve manjih žižnih daljina, hemikalije i aparati za razvijanje filmova, foto-papiri... Stalna, grčevita borba da se sačuva uzbudljiv, lagodni posao.

Na ovoj fotografiji želeo je da zabeleži uličnu vrevu zrelog letnjeg popodneva, i on je ima. Nekoliko parkiranih automobila i žardinjera sa cvećem uspešno upotpunjuju takav ambijent.

Fotografija je snimljena, i on zadovoljno vraća foto-aparat u kožnu futrolu. Onda se upućuje u najbližu kafanu na kriglu piva i porciju girica. Kasnije, dok plaća račun, kod konobara se raspituje gde se nalazi Spomenik Zahvalnosti.

Napušta kafanu i sledeći konobarova uputstva stiže do memorijalnog kompleksa na periferiji grada. Nekoliko puta prilazi i odaljuje se od spomenika pre nego što odabere ugao iz kojeg će ga fotografisati. Udaljen tridesetak metara od spomenika ponovo vadi foto-aparat iz kožne futrole. Svetlomerom određuje otvor blende i ekspoziciju. Gleda kroz tražilo - upravo to želi da ima na fotografiji. Kasnije, u laboratoriji, primetiće da je jedan stub spomenika delimično zaklonjen krošnjom drveta ispod kojeg je stajao.

Pogledajmo šta je na trećoj fotografiji snimio gdin Andrejčik! Dva zaljubljena para i usamljenog mladića koji je primetio fotografa i ljubopitljivo gleda u njegovom pravcu. On želi da bude fotografisan i oduševljen je što će njegov lik tog dana ostati sačuvan na filmskoj traci.

Sledeća fotografija, predstavljena je panorama grada, jedina je na kojoj nema ljudi. Fotograf se ponovo uputio prema periferiji grada. U prvom planu su krovovi dvospratnica dok je u pozadini grad. Ali, široki zeleni pojas između grada i dvospratnica - to nije gradski park! To su pre male, isparcelisane bašte stanovnika grada: dovoljno velike da njihovi vlasnici odgajenim sezonskim povrćem podmire porodične potrebe. Da tu provedu slobodno vreme od ranog proleća do kasne jeseni vredno radeći i družeći se. Male živopisne bašte - upravo njima vlast kupuje socijalni mir, gradi o sebi idiličnu sliku.

Poslednja fotografija: motiv sa jezera Ukjel. Dve jedrilice zauvek zaustavljene na nemirnoj i tamnoj površini jezera. Četvoro, troje dece i žena, mirno sede na jednoj od njih. Nijedno od njih četvoro nije u naporu da se otme iz ravne površine fotografije - jedrilica, čija su jedra ispunjena vazduhom, jeste ta koja pokušava da ih odnese sa fotografije. Ali ni uzburkana voda, ni blagi povetarac nisu dovoljni da je odnesu sa sličice dimenzija 5x6,5 cm, i ona ostaje zauvek da pluta u donjem desnom uglu razglednice.

Zatvaram hemijsku olovku kojom sam opisao fotografije. Nikakva čarolija se nije dogodila. Sve je potpuno isto kao i onda kada sam prvi put razglednicu uzeo u ruke. Nikome nisam pomogao da sa nje nestane, da njegov lik izbledi ostavljajući svetlu mrlju...

Svi oni ostaju da sačekaju veštijeg pripovedača ili sa manje skrupula koji se neće libiti da u svojoj priči napiše: Onda sam razglednicu prineo usnama i poljubio plavokosu ženu. Prolaznici su se pokrenuli, protresli glavama, prodrmali okamenjene udove i sledećeg trenutka nesigurno nastavili da idu svojim putem. Jedrilice su otplovile... Nebo iznad grada na svih pet sličica počelo je istovremeno da tamni i one su se ubrzo pretvorile u crnu, neprozirnu mrlju. Nestali su ljudi, nestao je grad dok se decenijama čekana čarolija konačno dogodila.

Zoran Ilić

vrati se na sadrzaj
      arhiva