Jutros rano komšija nas je probudio reskim zvucima motorne testere. Normalno, pomislili smo da će da seče drva, već mesecima složena u prednjem delu njegovog dvorišta. I tu smo se prevarili. Naime, komšija se spremao da ubije celu svoju porodicu, i psa i mačku pride. Na to su nas upozorili žalostivi krici njegove nejači i dugo zavijanje njegovog psa, divnog mešanca zelenih očiju.

Moralo se brzo delovati.

Na brzu ruku i uz neverovatnu galamu pripremili smo izaslanstvo koje će komšiju, nadali smo se, odvratiti od sulude namere. Oca, brata, majku i mene komšija je primio izuzetno ljubazno, prethodno zaključavši vrata ostave iz koje su dopirali žalostivi krici nejači i dugo zavijanje njegovog divnog mešanca. Ukratko, objasnio nam je svoje motive za neviđeni zločin koji je pripremao. Teško da je iko od nas imao šta da mu prigovori.

Posle slatkog, kafe i rakije (koja je bila izvrsna – komšija je ove godine sam spravio od šljiva koje su krasile njegovo dvorište), pomalo zbunjeni, ali izvrsno ugošćeni, napustili smo njegovo domaćinstvo. Dok smo se na kapiji rastajali, sinula mi je slabašna misao koja mi je ulila kakvu-takvu nadu u spasenje komšijine porodice. Rekao sam:

- Ah, komšija, ali motornom testerom?! Zaboga, ovo je Srbija, ne tamo neki Telksas, B produkcija!

- Ah, vi stilom opsednute umetničke prirode! – osmehnuo se komšija i ušao u kuću.

Ubrzo su do nas doprli još intenzivniji zvuci motorne testere i još žalostiviji krici čeljadi, a sudeći po psovkama i psećem režanju, reklo bi se da je mešanac ujeo svoga gazdu.

Vladimir Simić je rođen u Beogradu 1975. godine. Apsolvent srpskog jezika i književnosti; objavljivao priče u zbornicima i časopisima. Priča koju ste upravo pročitali nalazi se u zborniku Najkraće priče 2004 (Alma; Beograd 2005). Priču objavljujemo sa dopuštenjem priređivača i izdavača Đorđa Otaševića.