vrati se na sadrzaj arhiva root@hc-zin.cjb.net

Romantika po narudzbini - Robert Sekli


Nacin koji je Tomas Henli izabrao da upozna devojku s kojom se kasnije ozenio zasluzuje da bude zabelezen, narocito za antropologe, sociologe i istrazivace svega sto je neobicno.Neka ovo bude skroman prikaz jednog od manje poznatih obicaja sparivanja pred kraj dvadesetog veka. S obzirom na cinjenicu da je taj obicaj ostavio snazan uticaj na savremenu americku industriju, Henlijev dozivljaj dostojan je paznje. Tomas Henli je bio visok, vitak mladic, staromodnih nazora, skroman u prohtevima i preterano stidljiv. Sa predstavnicima oba pola razgovarao je sasvim prirodno, upotrebijavajuci samo one nedolicne reci koje su bile primerene njegovim godinama i polozaju. Imao je nekoliko sivih flanelskih odela i mnostvo uskih prugastih kravata. Covek bi pomislio da cete ga zbog naocara sa roznatim okvirima lako zapaziti u gomili, ali nije bilo tako. Ne, nije Henli bio takav dasa. Henli je bio sasvim drukciji. Ko bi pomislio da ispod te skromne, neupadijive, nesamouverene spoljasnosti bije neobuzdano romanticno srce? Na zalost, svako bi pomislio bas to, jer takva odeca obmane cak i onoga koji je nosi. Mladi muskarci poput Henlija, u svojim sivim flanelskim odelima i sa vizirima u roznatim okvirima, danasnji su vitezovi plemenitosti. Na milione njih tumara ulicama velikih gradova, njihovi koraci su odlucni i nagli, oci uperene napred, glas tih, a odeveni su u odela koja ih cine gotovo neuocljivim. Svoje otuzne zivote zive kao manekenske lutke, ali u njihovim srcima plamti oganj romantike, koji nikada nece zgasnuti. Henli je neprestano sanjario o sevanju i zveketu uzvitlanih maceva, velicanstvenim ladjama koje punih jedara plove prema suncu, i o tamnim i beskrajno tuznim devojackim ocima koje ispitivacki zure u njega iza tanke koprene. A sanjario je i o savremenijim vrstama romantike. Ali romantika je blago koje je u velikim gradovima tesko naci. Tu cinjenicu su tek nedavno otkrili nasi preduzimljivi poslovni Ijudi. I tako je jedne veceri Henlija posetio neobican prodavac. Posle napornog petka na radnom mestu Henli se vratio u svoj jednosoban stan. Olabavio je kravatu i melanholicno razmisljao o dugom vikendu pred njim. Gledanje boksa na televiziji nije ga zanimalo, a sve filmove koji su se davali u obliznjem bioskopu vec je video. Najgore od svega bilo je to sto ga devojke koje je poznavao nisu interesovale, a mogucnosti da upozna neke druge zapravo nije ni imao. Sedeo je na fotelji, i dok je tamno plavetnilo prekrivalo Menhetn razmisljao je o tome gde bi mogao da upozna neku zanimijivu devojku, sta bi joj rekao i sta. . . Kucno zvonce se oglasilo. Henlija su kao po pravilu nenajavijeno posecivali samo torbari ili inkasanti racuna za gas. Te veceri bi Heniiju bilo sasvim po volji da odbije nekog torbara, i zato je otvorio vrata. Ugledao je malog, zivahnog i drecavo odevenog coveka koji mu se osmehivao. - Dobro vece, gospodine Henli - rece covek zurno. - Zovem se Dzoe Moris i predstavnik sam Njujorskog romanticnog drustva sa sedistem u Empajer stejt bildingu, kao i svih okruga u Vescestru i Nju Dzerziju. Nas posao je da pomazemo osamljenim osobama. Ne poricite t o! Zasto biste, inace, bili kod kuce u petak uvece? Osamljeni ste, i nas zadatak i nase zadovoljstvo je da vam pomognemo. Bistrom i osecajnom mladicu prijatnog izgleda kao sto ste vi potrebne su devojke, prijatne, lepe i pune razumevanja, devojke. . . - Cekajte! - presece ga ostro Henli. - Ako vodite neki pomodan klub devojaka koje dolaze na poziv. . . Zacutao je, jer je Dzoe Moris pomodreo u licu i jedva prigusivao bes. Prodavac se okrete, spreman da ode. -Stanite zao mi je -rece Henli. -Moram vam kazati da sam porodican covek - odlucnim glasom izjavi Dioe Moris. - U Bronksu imam zenu i tri deteta. Ako ste i za trenutak pomislili da imam nesto sa tim nepostenim... - Stvarno mi je zao. - Henli povede Morisa u stan i ponudi ga da sedne na fotelju. Gospodin Moris je u trenu opet zadobio zivahno i Ijubazno drzanje. - Ne, gospodine Henli, mlade dame koje sam spomenuo nisu hm, profesionalke. To su Ijupke, normalne i romantici sklone devojke. Mada su osamijene. U nasem gradu ima mnogo osamljenih devojaka, gospodine Henli. Henli je do tada zamisljao da su tome skloni samo muskarci. - Zar je zaista tako? - upitao je. Bas tako. Svrha Njujorskog romanticnog drustva je da pod odredenim okolnostima medjusobno zblizi mlade Ijude - rece Moris. - Hmmm - uzvrati Henli - ako sam pravilno shvatio, vi vodite nekakav. . . da oprostite na izrazu. . . klub za sklapanje poznanstava? - Niposto ne. Nista slicno tome. Dragi moj gospodine Henli; da li ste nekada vec bili u nekom klubu za sklapanje poznanstava? Henli cutke odmahnu glavom. - Steta sto niste. Tek tada biste mogii istinski da cenite nase usluge - produzi Moris. - Klubovi za sklapanje poznanstava!Pokusajte da zamislite, molim vas, neku otuznu dvoranu, koji pu odavde, u najotmenijem delu Brodveja. Na jednom kraju dvorane pet muzikanata u pohabanim smokinzima nezainteresovano ciguljaju zivahne pesmice. Njihova muzika ubistveno odjekuje po dvorani i stapa se sa saobracajnom bukom na ulici. Na obe strane dvorane poredjan je niz sedista na kojima, s jedne strane, sede muskarci, a na drugoj strani zenske. Svima je veoma neugodno sto se tu uopste naIaze. Svi se trude da ostave sazaljenja vredan utisak nehajnosti, mada nervozno puse cigarete jednu za drugom i gaze pikavce na podu. S vremena na vreme poneki nesrecnik prikupi dovoljno hrabrosti i zamoli devojku za ples, a onda se, pracen neprijatnim i cinicnim pogledima ostalih, zavrti na parketu. Klupski animator, oholi zvekan sa usiljenim osmehom koji mu ne silazi s lica, trc kara naokolo i pokusava udahnuti nesto zivota u mrtvacko vece. Ali bez uspeha: Moris zastade, da bi predahnuo. - To je taj anahronizam koji se zove klub za sklapanje poznanstava. Neprirodna, prenapeta, odvratna ustanova, koja bi vise odgovarala viktorijanskim vremenima ovom nasem dobu. Mi iz Njujorskog romanticnog drustva uradili smo ono sto je moralo da bude uradjeno jos pre mnogo godina. Prilikom temeljite studije bitnih cinilaca koji su potrebni za uspesno zblizavanje dva pola primenili smo tehnolosko znanje i naucnu preciznost. - Koji su to cinioci? - upita Henli. - Najsustinskiji su spontanost i fatalnost - uzvrati Moris. - Meni se cini da su spontanost i fatalnost protivrecni pojmovi - primeti Henli. - Naravno. Romantika vec po samoj svojoj prirodi mora da bude sastavljena od protivrecnih cinilaca. To smo dokazali grafikonima. - Vi, dakle, prodajete romantiku - rece Henli sumnjicavo. - Bas to. Samo cistu i istinsku romantiku. Ne seks, koji je svakome dostupan. Ne ni Ijubav, jer ne postoji nacin da se obezbedi njena trajnost, sto je sa komercijalne tacke gledista cini neprakticnom. Mi prodajemo romantiku, gosPodine Henli. Nedostajuci sastavni deo savremenog drustva, dah zivota, viziju svih starosnih doba. - To je vrlo zanimljivo - rece Henli, mada je sumnjao u pouzdanost Morisovih tvrdnji. Mozda je cova nekakav sarlatan ili zanesenjak. Heniiju nikako nije islo u glavu da se romantika moze prodavati, pa ma ko da je u pitanju. Ne prava roma ntika. Ne one potajne i silovite vizije koje su Henlija proganjale danju i nocu. Ustao je. - Hvala vam lepo, gospodine Morise. Razmislicu o tome sta ste mi ispricali. Trenutno mi se prilicno zuri, i ako nemate nista protiv. . . - Pobogu, gospodine. Necete valjda tek tako da se odreknete romantike. - calim, ali. . - Dozvolicemo vam da tokom nekoliko dana besplatno isprobate nas sistem - rece Moris. - Hajde, pricvrstite ovo uz rever vaseg sakoa. - Pruzio je Henliju nesto sto je izgledalo kao majusni tranzistorski aparat sa sitnim elektronskim okom. - Sta je to? - Tranzistorski aparat sa sitnim elektronskim okom. - cemu sluzi? - To cete vec videti. Samo ga isprobajte. Mi smo najveca lokaina specijalizovana firma za prodaju romantike, gospodine Henli. Sozirom da cemo i ubuduce zadovoljavati potrebe miliona osecajnih Amerikanaca i Amerikanki, mi to nameravamo i ostati. Zapamtite: romantika za koju garantuje nase drustvo je spontana, estetski zadovoljavajuca, fizicki ugodna, moralno neosporna, a uz to i fatalna. Rekavsi to, Dzoe Moris se rukovao sa Henlijem i otisao. Henli je okretao maii tranzistorski aparat na dlanu. Na njemu nije bilo nikakvih dugmica ili prekidaca. Pricvrstio ga je za rever svog sakoa. Nista se nije dogodilo. Slegnuo je ramenima, zategao kravatu i izasao u setnju. Bila je jesen, sveze vece. Kao i vecina veceri u Henlijevom zivotu, bio je to prikladan trenutak za romantiku. Okolo njega se prostirao grad neogranicenih mogucnosti i bogatih obecanja. Na zalost neispunjenih obecanja. Po tim ulicama je koracao vec bezbroj veceri. Odlucnog koraka, stremeci napred i spreman na sve. Ali nikada se nista nije dogodilo. Prolazio je pored stambenih zgrada i razmisljao o zenama iza visokih zamracenih prozora, koje zure nanize i opazaju usamljenog setaca na tamnoj ulici, pitajuci se ko je on i razmisljajuci o njemu... - Na krovu neke zgrade mora da je prijatno - rece neciji glas. - Odozgo se lepo vidi grad. Henli zastade kao ukopan. Onda se osvrnu oko sebe. Bio je sam: Proslo je nekoliko trenutaka pre nego sto je shvatio da glas dolazi iz majusnog tranzistora. - Sta? - upita Henli. Tranzistor je cutao. "Odozgo se lepo vidi grad", osmehnu se Henli. Tranzistor mu je predlago da osmotri grad. Da, to bi bilo bas zgodno - pomislio je i krenuo prema najblizoj zgradi. - Ne tu - sapnu aparat. Henli je poslusno prosao pored zgrade i zaustavio se ispred sledece. - Ovde? - upitao je. Tranzistor nije odgovorio. Ali Henliju se ucinilo da je jedva cujno zazujao u znak odobravanja. Pa, drustvu za romantiku se mora nesto priznati, polmislio je. Vidi se da znaju sta rade. Njegovo kretanje bilo je toliko spontano koliko je to za dirigovano kretanje uopste moguce. Henli udje u zgradu a zatim u lift, gde je pritisnuo dugme za najvisi sprat. Odatle se malim stepenistem uputio na terasu. Kad se nasao napolju krenuo je ka zapadnoj strani terase. - Na drugu stranu - sapnu aparat. Henli se okrete i pode na drugu stranu. Odatle je bacio pogled na grad, na pravilne redove belih ulicnih sijalica slabasnog sjaja. Tu i tamo su bile crvene i zelene tacke ulicnih semafora i povremeno kolorne mrlje neonskih reklama. Njegov grad se prostirao okolo njega, neogranicenih mogucnosti, bogatih obecanja. Odjednom je postao svestan da se na terasi nalazi jos neka osoba, koja zaneseno posmatra igru svetlosti. - Oprostite, nisam hteo da smetam - rece Henli. - Ne Smetate mi - uzvrati osoba, i Henliju postade jasno da razgovara sa nekom zenom. Mi smo stranci, pomislio je. Muskarac i zena, koji su se igrom slucaja ili sudbine susreii na tamnoj terasi iznad grada. Ko zna koliko je slicnih sanjarija romanticko drustvo rasclanilo i koliko mastarija klasifikovalo da bi moglo prirediti nesto ovako cudesno. Bacio je pogled prema devojci i video da je lepa. Uprkos njenoj prividnoj ravnodusnosti shvatio je da je njihov susret i u njoj pobudio duboka osecanja. Groznicavo je razmisljao sta da kaze, ali nista mu nije padalo na pamet. Nijednu rec nije iscedio iz sebe, i pravi trenutak mu je izmakao. - Svetlosti - dosapnu mu tranzistor. - Svetlosti su cudesne - rece Henli, osecajuci se budalasto. - Da - promrmlja devojka. - Kao velicanstveni zvezdani cilim, kao strelice sto probadaju tamu. - Kao strazari sto vecno svetle u noci - dodade Henli. Nije bio siguran da li je to sam izmislio, ili je samo oponasao jedva cujni glas iz aparata. - Ja cesto dolazim ovamo - rece devojka. - Ja nikada ne dolazim ovamo - priznade Henli. - Ali ove veceri. . . - Ove veceri sam morao doci. Znao sam da cu tebe susresti. Henli je imao osecaj da je romanticnom drustvu potreban bolji scenarista. Ovakav razgovor bi usred bela dana bio smesan. Ali sada, na vrhu visoke zgrade iznad grada, dok su doie blistale svetlosti a tik iznad njih svetlucale zvezde, to je bio najprirodniji razgovor na svetu. - Nemam obicaj da ohrabrujem neznance - rece devojka i nacini jedan korak prema njemu. - Medutim. . . - Nisam neznanac - uzvrati Henli i primace joj se jedan korak. Plavusina svetla kosa je blistala na mesecini. Rastvorila je usne i zagledala se u njega. Njeno prekrasno lice, koje je sijalo u mekoj svetlosti, ozari se Ijupkoscu i dubokom osecajnoscu. Stajali su jedno naspram drugoga i Henli je mogao osetiti blag miris parfema i miomir njene kose. Kolena su mu podrhtavala; bio je potpuno smusen. - Zagrli je - dosapnu mu aparat. Henli mehanicki ispruzi ruke. S tihim uzdahom, devojka se privi uz njega. Poljubili su se - jednostavno, prirodno i sa strascu koja je sve vise rasia. U tom trenutku Henli je na manzetni njenog rukava opazio maju- sni, draguljima ukrasen tranzistorski aparat. Uprkos svemu, morao je priznati da je susret bio ne samo spontan i fatalan, nego i izuzetno prijatan. Kad se Henli sav iscrpljen vratio u svoj stan i svalio na krevet, zora je vec dotaknula vrhove nebodera. Spavao je citav dan i predvece se probudio gladan kao vuk. Vecerao je u jednom baru u susedstvu i razmisljao o dogadjajima prethodnog dana. Bilo je burno, kompletno i cudesno. Bas sve. Susret na terasi i, kasnije, njen topli, zamraceni stan; njegov odlazak pred zoru, uz dremljiv, topao poljubac koga je jos uvek osecao na usnama. Ali, uprkos svemu, Henli je bio zbunjen. Hteo ne hteo, osecao se pomalo neprijatno pri pomisli da tranzistori pripremaju i diriguju romanticne susrete i u ljubavnicima pobudjuju primarne, spontane a istovremeno i fatalne odjeke. Zamisljao je na hiljade mladica u sivim fianelskim odelima i sa prugastim kravatama koji tumaraju po gradu i povinuju se jedva cujnim naredbama miliona majusnih aparata. Zamisljao je radio-operatore pred centralnom dvosmernom video i audio kontrolnom tablom, istinske trudbenike koji posle nocne romanticne smene kupuju novine i podzemnom zeleznicom odlaze kuci svome muzu ili zeni i deci. Bilo je otuzno. Ipak, morao je priznati da je bilo bolje nego da nije doziveo nikakvu romantiku. Takva su danasnja vremena. zak i romantiku treba organizovati na racionalnoj osnovi, inace bi izumrIa. Sem toga, da li je bas sve skupa bilo zaista toliko neobicno, nastavio je da se pita Henli. U srednjem veku carobnica je davala talisman vitezu, koji ga je odnosio zacaranoj devojci. U danasnje doba prodavac kupcu uruci tranzistorski aparat, sto dovede do istog rezuitata, i to verovatno znatno brze. Sasvim je moguce da uopste nije ni bilo stvarne i sudbinske romantike, razmisljao je. Mozda je romantici jos uvek bio potreban posrednik. - Henli otera dalja razmisijanja iz glave. PIatio je veceru i krenuo u setnju. Ovoga puta njegovi odlucni i zustri koraci odveli su ga u siromasnu gradsku cetvrt. Tu su na plocnicima lezale prazne kutije od konzervi, kroz prozore prljavih stambenih zgrada dopirali su melanholicni zvuk klarineta i vriskavi glasovi zena k oje su se svadjale. Iz ulicica je u njega zurila prugasta macka smaragdnih ociju a onda mu se izgubila iz vida. Henli se strese i zastade, spreman da se vrati u svoju gradsku cetvrt. - Zasto jos malo ne prosetas? - podstace ga aparat. Henli se ponovo strese i produzi napred. Sada su ulice biie puste i izgledalo je kao u nekom grobu. Henli je prolazio pored visokih skladista bez prozora i zatvorenih trgovackih radnji. Uostalom, ovo jedva da je bio prikladan ambijent za romantiku. Moida bi bilo najbolje da prestane obracati paznju na aparat i da se vrati u svetli i uredjeni svet koji mu je bio poznat. Zacuo je topot necijih koraka. Bacio je pogied niz usku ulicu i opazio tri osobe koje su se medjusobno gusale. Bila su to dva muskarca i jedna devojka, koja je pokusavala da se otme. Henli je u trenu doneo odluku: potrcace da potrazi nekog policajca, a po mogucnosti dva ili tri. Ali aparat ga zaustavi: - Lako ces ih savladati. - Vraga cu lako! - pomisli Henli. Novine su bile pune prica o ljudima koji su verovali da ce uspeti da savladaju nasilnike. Obicno Su posle toga imali dovoljno vremena da u bolnici razmisijaju o pomanjkanju svojih batinaskih sposobnosti. Ali predajnik ga je i dalje podsticao. Zahvacen osecanjem fatalnosti i tronut ocajnickim kricima devojke, Henli skide naocare sa roznatim okvirima, stavi ih u futrolu, cusnu futrolu u dzep od pantalona i pojuri niz mracno zdrelo uske ulice. Naleteo je direktno na kantu za smece, prevrnuo je i stigao do grupice koja se gusala. Siledzije ga jos nisu bile opazile. Henli zgrabi jednoga za rame, okrete ga prema sebi i zamahnu desnicom. zovek se zatetura prema zidu. Njegov pajtas ispusti devojku i skoci prema Henliju, koji ga doceka sa obe pesnice i ritnu nogom. Momak pade na asfalt i zagundja: - Ne uzbudjuj se, druskane. Henli se okrete prema prvom siledziji, koji se ustremio na njega kao divlja macka. Bitangina salva udaraca je odlazila u prazno, tako da ga je Henli oborio na tlo sa samo jednim dobro odmerenim udarcem levice. Siiedzije se osovise na noge i nadadose u beg. Medjutim, jos dok su bezali, Henri je cuo kako se jedan od njih zali svome drugaru : - Zar nije ovo paklen nacin da covek zaradi za zivot? Ne obaziruci sa na taj prekid scenarija, Henli se okrete prema devojci. Devojka se nasloni na njega, da bi joj posluzio kao oslonac. - Dosao si - sapnula je, sumno disuci. - Morao sam - uzvrati Henli, kao odjek jedva cujnog glasa iz tranzistora. - Znam - promrmlja ona. Henli je odmah uocio da je devojka mlada i lepa. Crna kosa joj se presijavala na slabasnoj svetlosti. Rastvorila je usne i zagledala se u njega licem na kome su poigravali ljupkost i duboka osecajnost. Ovoga puta Henli je bez naredbe radio-aparata zagrlio devojku. Upoznavao je samu sustinu romanticne pustolovine i pravilan nacin vodjenja spontane, a ipak fatalne Ijubavi. Bez oklevanja su otisli u njen stan. Usput je Henri u njenoj crnoj kosi uocio veliki, blistavi dragulj. Tek mnogo kasnije ustanovio je da je to bio jedan majusni, spretno prikriven tranzistorski aparat. Sledeceg dana Henli je opet izasao iz stana i tokom setnje po ulicama pokusavao da prigusi pritajen glas unutrasnjeg zadovoljstva. Prisecao se prethodne veceri, koje je bilo kompletno. Prisecao se neznih senki, meke kose koja je milovala njegove oci, i toplih suza na ramenu. Ali, uprkos tome. . . Uprkos tome ostajala je zalosna cinjenica da devojka, ukratko receno, nije bila njegov tip, nista bolja od one prve. Neznance nije moguce slucajno sjediniti i ocekivati da se vatrena i nagla romantika pretvori u Ijubav. Ljubav ima svoja pravila, kojih se nepopustljivo pridrzava. I tako je Henli setao, dok je u njemu dozrevalo uverenje da ce se bas te veceri zaljubiti. Mesecev srp je visio nisko nad gradom, a juzni vetric je donosio mesane mirise i pobudjivao setu. Tumarao je besciljno, jer je i njegov tranzistor cutao. Niko mu nije kazao da ode u maii park na obali reke i nikakav glas ga nije podstakao da se priblizi usamijenoj devojci koja je tamo stajala. Zaustavio se pored nje i bacio pogied oko sebe. S njegove leve strane nalazio se veliki most ciji su se nosaci mogli nejasno videti u tami kao paukova mreza; tamna, uljana recna masa se valjala niz korito, neprestano se kovitlajuci i vijugajuci; sirena na jednom tegljacu je zatrubila, a odgovorila joj je druga, kao tuzbalica duhova izgubljenih u noci. Tranzistor mu nije nista sugerisao. Zato Henli rece:- Bas lepo vece. - Mozda - uzvrati devojka, ne okrecuci se. - A mozda i nije. - Lepo je, samo se covek mora potruditi da tu lepotu vidi. - Kako neobicno govorite. . . - Stvarno? - upita Henli. - Zar je stvarno neobidjno? Zar je neobicno sto sam ja ovde? I sto ste i vi ovde? - Mozda i nije - rece devojka i konacno se okrete da ga pogleda. Bila je mlada i privlacna. Njena smedja kosa presijavala se na mesecini. Na licu ozarenom blagom svetioscu poigravali su Ijupkost i duboka osecajnost. Zacudjeno je rastvorila usne. Ovoga puta je Henri bio siguran. Bio je siguran da mu je ova pustolovina istinski sudjena i da je spontana. Ovamo ga nije doveo aparat, nije mu sugerisao i saputao odgovore, koje bi on zatim ponavljao. Henli je posmatrao devojku, ali na njenoj bluzi ili u njenoj kosi nije otkrio nikakav sicusni tranzistorski aparat. Susreo je svoju Ijubav, i to bez pomoci Njujorskog romanticnog drustva. Najzad su se obistiniie njegove skrivene i silovite vizije. Ispruzio je ruke. Uz tihi uzdah, ona se privila u njegovo narucje. Poljubili su se, dok su svetlosti obliznjih lampi svetlucale i mesale se sa zvezdama na nebu. Mesecev srp je tonuo iza horizonta a sirene brodova tuzno su Se oglasavale sa tamne, uljane reke. Devojka se bez daha otrgnu iz njegovog narucja. - Jesam li ti draga? - upitala je. - Da li si mi draga? - uskiiknu Henli. - Da ti kazem... - Tako se radujem - prekide ga devojka. - Ja sam, naime, tvoja besplatna uvodna romantika iz Udruzenja romanticnih firmi, sa maticnim sedistem u Njuarku, Nju Dzerzi. Samo nase udruzenje nudi romantiku koja je istinski spontana i fatalna. Zahvaljujuci tehnoloskim istrazivanjima oslobodili smo se nezgodnih ispomagala kao sto su tranzistori koji su tamo gde nadzor ne bi smeo da bude ocigledan samo stvarali atmosferu krutosti i nategnutosti. Radujemo se sto smo ti ugodili sa uzornom romantikom. Ali zapamti! To je samo delic onoga sto ti nudi Udruzenje romanticnih firmi. U ovom prospektu opisan je veci broj programa. Mozda bi te zanimao neki romanticni paket, kao sto je "Romantika u stranim drzavama", a ako si preduzimijivije maste mozda bi ti vise odgovarala privlacna "Romantika kroz vekove" . Zatim, tu je i uobicajeni "Gradski prospekt i..." Hitno je cusnula raskosno ilustrovanu brosuru u Henlijev dlan. Henli se zagleda najpre u brosuru a zatim u devojku. Prsti mu se rasirise i brosura pade na tlo. - Gospodine, nadam se da vas nismo razocarali! - uskliknu devojka. - Ti poslovni aspekti romantike su neophodni, mada, srecom, brzo prodju. Posle toga je sve zaista spontano i fatalno. Svakog meseca cete dobijati racun, u obicnoj, neobeleienoj koverti i... Ali Henli se vec okrenuo i pojurio niz ulicu. Dok je trcao, iz revera na sakou je strgnuo tranzistorski aparat i zavitlao ga u jarak pored puta. Henli je bio neprijemciv za sve daljne pokusaje da mu se proda romantika. Telefonirao je svojoj tetki, koja mu je sva uzbudjena odmah ugovorila sastanak sa kcerkom neke svoje prijateljice. Sa devojkom se susreo u tetkinoj drecavo ukrasenoj dnevnoj sobi, gde su tri sata smuseno razgovarali o vremenu, skoli, poslovima, politici i eventualnim zajednickim prijateljima. Henlijeva tetka je, sva blistajuci, zurno ulazila i izlazila i posluiivala ih kafom i domacim pecivom. Nesto u vezi sa tim krutim, zvanicnim i staromodnim susretom privuklo je uzajamno oba mlada coveka. Poceli su redovno da se sastaju i, posle tromesecnog udvaranja, sklopili brak. Zanimijivo je napomenuti da je Henli bio medju poslednjima koji su se vencali na takav zastareo, primitivan, neobican i neindustrijalizovan nacin. Ali usluzni servisi za romantiku odmah su uocili komercijalnu vrednost Henlijevog nacina, obradili su uticaj smusenosti na covekove dusevne osobine i ovaplotili ulogu tetke u americkom nacinu udvaranja. Sada se jedna od najredovnijih i najcenjenijih usluga koje nude usluina drustva sastoji u tome da obezbede tetke kojima mladici mogu da se obrate, a tetkama salju plasljive i zbunjene mlade devojke. Posle toga se potrude za atmosferu ambijenta u kome ce doci do susreta, a to mora da bude svetla, drecavo ukrasena soba za primanje sa neudobnim kaucom, kroz koju postarija gospa sparta amo-tamo u prikladno tempiranim pauzama i posluzuje kafu i domace pecivo. Kazu da nepetost do koje dolazi prilikom takvog susreta postaje skoro neizdriljiva.
vrati se na sadrzaj
arhiva