vrati se na sadrzaj arhiva [email protected]

Kratka prica Glad


''Ma... ma...'', čuje se tiho gugutanje, nežno zavodljivi cvil, kao u preplašenog šteneta. I ko ne bi odoleo, zaista? Ali on zna bolje.

I dok tako leži na podu smrskanih kostiju i oseća blještavi bol u krstima i dok su ispod pojasa svi oseti kako mu se čini odavno zamrli, i dalje pokušava da ispravi glavu i uputi pogled, pa neka je i poslednji. Vrelina bola spušta mu se munjevito niz levo rame dok mu utrnula šaka mlatara kroz vazduh.

Ali ne i besciljno, ne bez želje.

''Ma... ma...'', čuje taj meket ponovo i iznova pokušava da okrene glavu, da posegne rukom. Bol je opet prejak i on se nanovo opušta, bolno dahćući, skupljajući to malo preostale snage za taj jedini i konačni pokret. Moli se da ga prsti desnice ne izdaju i da se stegnu po poslednji put.

I da ne puštaju, nikako.

''Ma... ma!'' Sada to više nije glasić, jači je i odlučniji, poput zapovesti. Ali, tu je i strah, siguran je. To mu i daje dodatnu snagu da konačno uspe da okrene glavu u pravcu mrskog mu glasa; uplašenog gugutanja koje se polako pretvara u dozivanje.

''Ma...''

''Umukni'', prosikta on. Vukao se preko poda poput prebijenog psa, što je u neku ruku i bio. Podigao je zgrčenu pesnicu i zagledao se u taj majušni modroplavi par očiju. Video je u njima strah, ali i nešto drugo, nešto nalik na... Zastao je na trenutak posmatrajući kako se malena usta ponovo otvaraju da izuste to odvratno, gugutavo – mama – , ali to ne čine. Stao je da bespomoćno posmatra osmeh koji se rađa na detinjem licu i shvata kako mu je upravo izmakla i poslednja šansa. Sada će morati da se ponovo suoči sa...

''Umri'', čuje promukli glas iza svojih leđa.

Prekasno da se okrene, da se pripremi za udarac koji mu sleduje. Oseća kako mu se vilična kost otkačinje, kako tup pulsirajući bol juri niz slepoočnicu. Oseća ukus sopstvene krvi u ustima. Želi da otvori oči, da pogleda, ali belina, pulsirajuća belina je sve što mu sada ispunjava čula. Pada na leđa i zatvara oči. Crnilo polako ustupa mesto belini, ali bol ne jenjava. Sada ponovo čuje taj prokleti glas.

'Mama.'' Bez zastoja, čisto i tečno. Radosno.

Trenutak posle, oseća blag dodir na levom obrazu. Dugački prsti sa kratkim ali negovanim noktima blistavo crvene boje, prevlače se preko njegove kože, nežno, umirujući...

''Izvini'', čuje šapat i oseća njen vreli dah.

''Izvini, morala sam. Ipak sam ja majka, a on je tako majušan, tako bespomoćan. Pogledaj ga.'' Zastala je na trenutak fiksirajući te modroplave okice.

''Samo ga pogledaj.'' Zvučalo je kao molba, ali on više nije imao želju da to učini. Zagledan u unutrašnje crnilo prepustio se čekanju. Imao je šansu i ona je propuštena, sada je sve drugo bilo potpuno ništavno.

''Nikada ga nisi voleo'', nastavila je ona sada sa više oštrine u glasu.

''Kao da je stvar, životinja...kao...'', govorila je brzo i neumoljivo.

''On ni...je životinja'', tiho promumla on. Izvaljena vilica je sevala bolom sa svakom izgovorenom reči.

''Ne ljubavi, nije'', uzvratila je ponovo nešto nežnije.

Otvorio je oči i pogledao je. I dalje ju je voleo, a na neki način volela je i ona njega, ali...

Ali ona je bila i majka, a majke se brinu za svoju decu.

''Neka bude brzo'', prošapta on sa mukom.

Ona samo klimnu glavom. Uz mnogo muke i znoja ga je prebacila u kupatilo i ubacila u kadu. Pomisao kako ovo neće biti poslednji put da tako nešto radi dala joj je dodatnu snagu. Nije se opirao.

Stegla je nož čvrsto i prinela ga njegovom grkljanu. Nikada nije zaklala ni pile, ali sada će morati da nauči. Pogledala je njega, a onda je pogledala bebu. Nije više čekala. Promrmljao je nešto ispod glasa, ali onda je hladno sečivo preseklo začetu reč i on oseti talas topline kako se širi ispod njegove brade. Crnilo se opet vraćalo, ovoga puta zauvek.

A poslednje što je čuo bio je zvuk tihog mljackanja i srkanja, kao kada mačka lapće mleko i jedna jasno izgovorena reč.

''Tata!''

Milos Cvetkovic

vrati se na sadrzaj
arhiva