vrati se na sadrzaj arhiva [email protected]

Biografije Stendal

       
piše Dragan Matić

Stendal
(23. januar 1783 – 23. mart 1842)

Ima u vašem karakteru... nešto što se ne da definisati, i zbog čega će vas ljudi uvek progoniti ako se ne obogatite, za vas nema srednjeg puta. Ne zavaravajte se. Ljudi vide da vam ne čine zadovoljstvo kad vam se obrate; u socijalnoj zemlji kao što je ova, osuđeni ste na bedu ako ne postignete da vas uvažavaju. (Crveno i crno)

Pisac kojeg nisu cenili njegovi savremenici, jer je svojom mišlju i svojim stilom daleko prevazilazio epohu u kojoj je živeo, za života je smatran egoističnim, ciničnim, suvoparnim književnikom, koji promoviše licemerje kao vrhunsko sredstvo za uspeh u životu. Tek decenijama nakon Stendalove smrti, a posebno nakon otkrivanja neobjavljenih rukopisa, literarni krugovi su počeli da menjaju svoju sliku o njemu. Ispostavilo se da je nekadašnji „egoista i cinik“, zapravo svojom bezazlenom dušom žudeo za idealnom ljubavlju. Danas neki kritičari napokon shvataju – nije Stendal promovisao licemerje, već je ukazivao da u svetu ovako sazdanom jedino licemerni ljudi uspevaju, te je pokušavao da prikaže borbu jednostavnih i čistih duša sa tom pošašću hipokrizije, borbu u kojoj su oni redovno gubili, jer su u ključnim trenucima uvek, instiktivno, ostajali na strani ideala, a ne praktične koristi.

Roman je ogledalo što se nosi po velikom putu. Ono u vašim očima odražava čas nebesko plavetnilo, čas blato po kaljavom putu. A vi bi da čoveka koji u kotarici nosi ogledalo optužite kao nemoralnog! Njegovo ogledalo pokazuje blato, a vi optužujete ogledalo! A bilo bi bolje kad biste optuživali veliki put na kome se nalazi kaljuga, ili još pre nadzornika puteva koji dopušta da se skuplja voda i stvara kaljugu. (Crveno i crno)

U godini kada su Francuzi Fransoa Pilatr de Rozije i Fransoa Loran izveli prvi uspešan let balonom napunjenim toplim vazduhom, 23. januara 1783. godine rodio se Mari-Anri Bejl, kasnije daleko poznatiji po svom pseudonimu – Stendal . Rodio se u Grenoblu, gradiću u Francuskoj, mestu koje će za njega uvek ostati sinonim palančkih shvatanja. Njegov otac, Heruvim Bel, bio je ugledni advokat u gradu, vazda zaokupljen svojim poslovima, potpuno nezainteresovan za vaspitavanje dece, te je tako postao potpuni stranac sopstvenom sinu. Stendal je rano počeo da gaji neprijateljstvo prema ocu, u čemu mnogi vide povod za njegov doživotni otpor svakoj vrsti autoriteta, ali oni zaboravljaju Stendalovu kasniju fanatičnu odanost Napoleonu Bonaparti, arhetipu autoritativne ličnosti. Njegova majka, poreklom Italijanka, umrla je ne napunivši tridesetu, ostavljajući iza sebe ćerku i sedmogodišnjeg Stendala, koji njenu smrt nikada nije preboleo. Mnogi zaključuju kako je to razlog njegove neprekidne potrebe da u ženama otkrije surogat majku. Jedina osoba s kojom je bio i ostao blizak, kako u detinjstvu, tako i u zrelom dobu, bila je njegova sestra Paulina, s kojom je održao doživotnu korespodenciju.

Šta me se tiče popovsko licemertsvo? Može li ono oduzeti nešto od istinitosti i uzvišenosti ideje o Bogu? (Crveno i crno)

Stendalovo detinjstvo bilo je obojeno sumornom i hladnom atmosferom. Njegov otac, krut i distanciran poslovan čovek, prepustio je brigu o deci svojoj sestri, Stendalovoj tetki, Serafiji, bigotkinji, slepom verskom fanatiku, koja je za učitelja deci izabrala, sebi sličnog opata Rajana. Opat je samo uspeo da izazove kod mladog Stendala gađenje i doživotni prezir prema jezuitima.

Dva su se đavola okomila na moje jadno detinjstvo, tetka Serafija i moj otac, koji je od 1791. godine postao njen rob.

Genije se uvek rađa u samoći. Stendal, osećajući se kao da se nalazi u neprijateljskom okruženju, sve više se povlačio u sebe. Njegova volja bila je potisnuta, osećanja ugušena, želje uskraćene. Sve za šta je zakinut u stvarnom svetu, pokušavao je da nadoknadi u sopstvenom svetu mašte. Tako je njegov um, prirodno pronicljiv, bio prinuđen da vrlo rano posmatra svet oko sebe s posebnom pažnjom, da ispituje, traži uzroke i otkriva posledice. Iz osećanja tuge i usamljenosti rodila se i svest da je drugačiji od drugih. Njegova misao je prodirala u dubinu, dok su se ljudi u njegovom okruženju batrgali po površini. Svaki istaknuti pojedinac osuđen je na ovakvo nerazumevanje, jer je njegova misao brža, njegova pronicljivost dublja, potreba veća, duša uzvišenija. Genije je pre svega u apstrakciji, zemaljska materijalnost i poslovična praktičnost ga guše.

Moja osećajnost postala je odveć živa. Ono što druge samo takne mene ranjava do krvi. Takav sam bio 1789, a takav sam još i 1840. godine. Ali sam se naučio da sve to krijem pod ironijom koja je nedostupna prostom svetu.

Nakon što je završio Centralnu školu u Grenoblu, na Stendalovo dalje obrazovanje veliki uticaj izvršili su Ideolozi, grupa francuskih prosvetiteljskih filozofa koja se zalagala za transformaciju Francuske u racionalističko i naučno društvo. Iako su vatreno verovali u slobodu individue, istovremeno su se zalagali za državno uređenje svih oblasti, pa i privatnih života pojedinaca. Njihov osnivač, Destit de Trejsi, govorio je da je svoju filozofiju zasnovao na učenjima engleskog filozofa Džona Loka, ali zapravo je najveći uticaj na njegovu koncepciju imao jedan drugi engleski filozof, Frensis Bejkon. U vreme Direktorata (1795–1799), Ideologija je predstavljala zvaničnu doktrinu Francuske republike. Danas istoričari filozofije ceo XIX vek nazivaju vekom ideologije, jer su se iz početne koncepcije ideologa kasnije razvili različiti sistemi koji su obeleželi modernu istoriju (često na veoma brutalan način), kao što su komunizam, socijalizam, fašizam i nacizam. Ideologija je, zapravo, nastala kao zamena za rimokatoličko hrišćanstvo (sa kojim deli mnoge elemente, kao što je, na primer, koncepcija totalitarnog društva) i u prvi plan je isticala nauku kao lučonošu novog sveta. Ideolozi su u prvi plan gurali racio, iako su im glavni cilj bile emocije ljudi. Oni su započeli ono što su kasnije usavršili komunizam i nacizam - hladnokrvnu, racionalnu manipulaciju emocijama.

Logika nije ni umetnost ni nauka, već vrdanje.

Stendal je, pak, od malena bio preokupiran razumevanjem ljudi, te je ovu ideologiju želeo da primeni na svoje shvatanje čoveka; želeo je da razume kako funkcionišu i um i emocije, te da otkrije da li je moguće da ovim razumevanjem stekne preimućstvo nad svojim okruženjem i njime dominira. U eri masovne ekspanzije Francuske imperije, svi mladi ljudi bili su impresionirani Napolenom. Neki su maštali da postanu isto tako slavne vojskovođe, drugi su mu, poput Betovena, pisali ode, a Stendal je u tom vatrenom nadahnuću, u naglašenoj potrebi pojedinca da se istakne u društvu i nad ostalim ljudima, tražio svoj put.

Ljudi koje poštujemo nisu ništa drugo do lupeži koji su imali sreću da ne budu uhvaćeni na delu. (Crveno i crno)

Dok je Francuska gorela revolucionarnim žarom, a Austrija po treći put otimala Beograd od osmanlijskih osvajača, Stendal se novembra 1789. godine preselio u Pariz, gde je živeo u domu porodice Dari, sa kojom su Belovi bili u srodstvu. Iako je u glavni grad Francuske došao sa literarnim ambicijama, zahvaljujući uticaju porodice Dari (čiji je najstariji sin, Pjer, bio glavni intendant Napoleonove vojske), Stendal je dobio posao činovnika u ministarstvu vojske. Prvi period u Parizu za njega biće obeležen nostalgijom, bolešću i razočaranjima.

Bio je krajnje osetljiv prema svojim greškama i to je bila jedna od nesrećnih crta njegovog karaktera. (Crveno i crno)

Maja 1800. godine, nakon bitke kod Marenga, Stendal se pridružio armiji Napoleona Bonaparte u prelasku preko Alpa u pohodu ka Italiji. Ovo je, možda, najvažnija prekretnica u njegovom životu. Italija će za njega predstavljati pravo otkrovenje oko kojeg će izmaštati romantičnu sliku kao o usamljenom dvorcu iz prošlosti u kojem vreme stoji, u kojem su ljudi iskreni i strastveni i još uvek gaje herojske ambicije. Ova zaljubljenost nikada neće izbledeti i veći deo svog života Stendal će provesti u Italiji, zemlji koju je smatrao svojom novom i boljom domovinom.

Sve je ovde otmeno i nežno, sve govori o ljubavi, ništa ne podseća na rugobe civilizacije... (Parmski kartuzijanski manastir)

U periodu između 1806. i 1810. godine živeo je u Nemačkoj, služeći kao činovnik jedno vreme u nemačkom gradu Stendal, pa istraživači danas veruju da je iz imena ovog grada skovao sopstveni pseudonim. Učestvovao je i u Francusko-ruskom ratu 1812. godine, gde se istakao energičnošću i hrabrošću, zbog čega ga je car postavio na mesto pripravnika u Državnom savetu. Ono što je važnije za nas koje zanima njegova književnost, bez koje bi on bio još samo jedan u nizu učesnika u ratnim događanjima, jeste važno iskustvo koje je Stendal stekao u ovim borbama, a koje je kasnije preneo u svoja dela. Pre njega, borbe su opisivane gotovo legendarno: na bojnom polju su bili sve sami heroji, koji su hrabro jurišali na neprijatelje. Stendal bitke opisuje realno: na bojnom polju uglavnom vlada velika konfuzija; učesnicima se često desi da zalutaju, pa ne znaju gde se bitka zapravo odvija; te sve podseća na grotesku nego na stvarnost u kojoj sitnice odlučuju konačan ishod boja. Stendal ukida romantičarsku sliku, na kojoj se dve ogromne vojske sudaraju, sasvim otvoreno i jasno, na bojnom polju i, umesto toga, nudi realističnu sliku, na kojoj u opštem metežu ljudi lutaju i ginu. Ovaj prikaz će snažno uticati na Lava Tolstoja, jednog od tvoraca ruskog realizma, takođe učesnika mnogih bitaka, koji će sličnu recepturu primeniti u jednom od svojih remek-dela, romanu „Rat i mir“.

Neograničena vlast ima tu dobru stranu što potvrđuje sve u očima naroda. Zar je nešto smešno ako to niko ne primećuje? (Parmski kartuzijanski manastir)

Iako su početkom marta 1814. godine Napoleonove brojčano inferiorne trupe odnele pobedu nad pruskim snagama, kojima je komandovao feldmaršal Bliher u bici kod Linjija u Francuskoj, kolaps Francuske imperije bio je neminovan. Već krajem meseca, iste godine, Britanci su zajedno sa svojim saveznicima trijumfalno ušli u francusku prestonicu. Ovi događaji su se poklopili sa Stendalovom bolešću, zbog čega je napustio Francusku i preselio se u Italiju, kako bi se tamo lečio. Neki smatraju da mu je bolest samo poslužila kao izgovor kako bi se sklonio iz domovine, u kojoj su počeli da duvaju neki novi vetrovi. Štagod bio razlog, u Italiji se zadržao sve do 1821. godine, uglavnom posećujući književne salone, pozorišne predstave, izučavajući slikarstvo i muziku, ali i zaljubljujući se u veliki broj žena. Stekao je reputaciju po salonima kao kozer i polemičar, jer su njegovi duhoviti i nekonvencionalni pogledi zabavljali salonsko društvo. U ovom periodu izašla su i njegova prva dela, svako potpisano drugim pseudonimom. Zanimljivo je da na početku svoje književne karijere nije odmah štampao fikcijske knjige, već se najpre odlučio za esej o muzici, s naslovom „Pisma Hajdnu, Mocartu i Metastazu“, koji je izašao iz štampe 1814. godine, a za kojim je, nakon tri godine, usledio putopis „Rim, Napulj i Firenca“. U ovom putopisu Stendal je opisao i svoje osećanje egzaltacije nakon posete Firenci, kada mu je srce lupalo, nervi bili napeti kao strune i kada ga je mučila vrtoglavica. Krajem XX veka lekari su se pozabavali ovim fenomenom, utvrdivši da Stendal nije usamljen slučaj, već da kroz slično stanje prolaze mnogi turisti u poseti Firenci, na osnovu čega su uspostavili i medicinsku dijagnozu, takozvani „Stendalov sindrom“.

Godinu dana nakon rođenja ruskog pisca, Ivana Sergejeviča Turgenjeva, 1819. godine u Parizu je umro Stendalov otac. Kako mu dobijeno nasledstvo nije garantovalo sigurnu egzistenciju, Stendal se odlučio da dodatno zarađuje pišući knjige.

Misli rađaju patnju.

Iako nije nameravao da ide iz Milana, kao bivši Napoleonovac, Stendal je postao sumnjiv austrijskim vlastima (koje su u tom periodu vladale Italijom), i koje su ga zbog toga 1821. godine proterale iz zemlje, udaljujući ga tako i od Matilde Dembovske u koju je bio vatreno zaljubljen, a koja je svojom uzdržanošću tu zaljubljenost samo potpirivala. Udaljen od dve svoje najveće ljubavi, Italije i Matilde, Stendal u Parizu piše „Ogled o ljubavi“ (1822), u kojem pokušava da racionalno objasni osećanja.

Tvoja će karijera biti preteška. Vidim u tebi nešto što prosečne ljude vređa. Pratiće te zavist i kleveta. Ma na kakvo te mesto Proviđenje postavilo, tvoji te drugovi nikada neće gledati bez mržnje, a budu li se pretvarali da te vole, činiće to samo zato da bi te sigurnije izneverili. (Crveno i crno)

Period ponovnog Stendalovog života u Parizu (1821-1830) u Evropi će obeležiti otvaranje prve javne železničke pruge, koja je povezala Darlington sa Stoktonom u severoistočnoj Engleskoj, ali i smrt engleskog pesnika Džordža Gordona Bajrona. Za samog Stendala ovaj period ispostaviće se kao najplodniji u njegovoj književnoj karijeri. Restauracijom u Francuskoj mu je svako aktivno učešće u javnom životu uskraćno, tako da se mogao ili morao u potpunosti posvetiti najranijoj pasiji iz detinjstva – literaturi. Nakon „Ogleda o ljubavi“, Stendal piše biografsko delo „Život Rosinija“ (1824), a nakon toga objavljuje i svoj prvi roman „Armanas“ (1827). Iako je polagao velike nade u ova dela, ona nisu naišla gotovo ni na kakvu reakciju javnosti: „Ogled o ljubavi“ prodat je u samo 17 primeraka.

Smrtno su mu dojadile i sve njegove dobre osobine koje su ga nekada oduševljavale i zanosile, i u tom stanju „izvrnute fantazije“ pokušao je da proanalizira svoj život baš uz pomoć te fantazije. U takvu zabludu može da dospe samo natprosečan čovek. (Crveno i crno)

Gotovo potpuno nepoznat, bez stalnog zaposlenja i bez dovoljno novca, Stendal je očajnički tragao za temom koja će mu pomoći da konačno napiše veliko delo. Čitajući sve što mu je dolazilo pod ruku, on nailazi na zanimljiv članak objavljen u „Sudskim novinama“ 1828. godine. Članak je govorio o aktuelnom suđenju, kojem je povod zločin iz strasti. Parižani su mesecima govorili gotovo samo o ovom slučaju. Podrobno se informišući, prisustvujući, čak, i samom suđenju, Stendal je konačno pronašao ono što je tražio – građu za svoje remek-delo –  „Crveno i crno“(1830).

Oni nisu u stanju da dirnu srce, a da mu ne nanesu bol. (Crveno i crno)

Centralna tema ovog romana je antagonizam između slobodoumnog pojedinca i tlačiteljskog društva koje nameće svoja pravila ljudima. Ukoliko želite da uspete u društvu morate da se povinujete tim pravilima, inače ćete biti prognani. Sam Stendal je brz pisac i njegova odlika je hitrina misli i izraza. Mnoga mesta su opšta, neuglačana, ali postoji munjeviti opis događaja, gestova i aktivnosti u svakoj reči. Sam autor se nalazi uvek u centru radnje, koja je uvek u sadašnjosti. On piše tempom kojim se radnja odvija. Junak romana „Crveno i crno“ Žilijen Sorel, inteligentan je mladić, ali rođen na selu i time prinuđen da živi sa ocem i braćom koji ga ne razumeju i često ismevaju njegove romantičarske sklonosti. Njegova sudbina počinje da se menja onog časa kada ga bogati bračni par De Renal angažuje kao učitelja. Kao strastveni obožavalac Napoleona, čija idealizovana slika predstavlja njegov životni uzor, Žilijen Sorel pokušava da u novom vremenu, u kojem se slava i ugled ne stiču hrabrošću i energijom već licemerstvom i poniznošću, pronađe sopstveni put ka uspehu u društvu. Ovde na scenu stupa oruđe koje su Stendalovi kritičari pogrešno okarakterisali kao njegovo, jer nisu bili u stanju ili nisu želeli da uvide da pisac samo preslikava život. To oruđe je licemerje.

U njihovim očima bio je kriv zbog strašnog greha: mislio je i izvodio zaključke sam, umesto da se slepo potčini autoritetu i sledi primer drugih. (Crveno i crno)

Sva najbolja umetnička dela zasnivaju se na kontrastu kao najpouzdanijem sredstvu za prikazivanje i jasno isticanje opisanih razlika. Lepo je najlepše kada stoji uz ružno, svetlost najsnažnije sija u tami, vrlina je najvrednija kada je okružena manama. Stendal najslikovitije slika eru u kojoj je živeo, ali i život sam po sebi, nezavisno od epoha, upravo stvarajući kontrast između idealističnog i poletnog mladića spremnog za velika dela i sveta u kojem se ne cene prave vrednosti, već uspevaju licemeri. Taj kontrast je izražen na svakom koraku, uprkos ili baš zbog težnje Žilijena da bude kao i drugi, da potisne svoju prirodu zarad uspeha u svetu putem hipokrizije. Zato još snažnije deluje na čitaoca slika kada, recimo, Valenoa, beskrupulozni upravnik sirotinjskog doma, koji se bogati zakidanjem hrane ljudima o kojima bi trebalo da se stara, na bestidan i brutalan način ućutka jednog od pitomaca, koji se usudio da svojom pesmom remeti svečani ručak u kući ovog uglednog građanina. Žilijen, koji se sve vreme navodno trudi da bude kao ti bogati i ugledni ljudi, odmah biva potrešen i konstatuje: „Eto, dakle... prljavog bogatstva koje ćeš steći; a u njemu ćeš uživati samo pod tim uslovom i u sličnom društvu“. Žilijen želi da nauči da se koristi hipokrizijom, jer ona vlada svetom, ali ga njegova čista priroda neprekidno sabotira u toj nameri.

Sam sam na svetu, nikoga se ne tičem. Svi koji uspevaju u životu odlikuju se drskošću i tvrda su srca, a ja tih osobina nemam. Mrze me zbog moje prirodne dobrote. Ah, uskoro ću umreti, ili od gladi, ili od tuge što su ljudi toliko okrutni. (Jung, kojeg Stendal citira u svom romanu „Crveno i crno“)

 

Stendal u ovom romanu ne slika samo sopstvenu intimu, osećanja i razmišljanja, ne pripoveda samo sopstveno životno iskustvo, čime nam pruža duboki i realistički psihološki prikaz glavnog junaka, već kao centralnu postavku na toj slici on postavlja društvo koje sputava i vatreno uništava sve plemenite polete, progoni i ubija idealiste, a nagrađuje beskrupulozne, bestidne, licemerne tirane koji su spremni da preko leševa dođu do svojih ciljeva. Mladi Žilijen bi želeo da je kao i drugi, jer je tako lakše, jer su takvi ljudi bez savesti, jer njih ne muče bolna pitanja, ne muče ih noćne more, ne progone aveti ljudi koje su unesrećili – oni su ugledni i poštovani građani društva, čak njegova elita.

Hiljadu puta je bolje biti budala! (Crveno i crno)

Zato Žilijen sebi zadaje za cilj, čim je angažovan kao učitelj, zavođenje gospođe De Renal, u kojoj je želeo da vidi sve ono što je dekadentno i nemoralno u visokom društvu, ali umesto toga, on u njoj ubrzo otkriva jednostavnu i sputanu dušu, kakva je i njegova, i umesto da je hladnokrvno zavede, on se zaljubljuje. Želja za zavođenjem bila je podstaknuta prezirom prema visokom društvu i tobožnjom proračunatošću, ali emocije vatrenog srca su brzo taj prezir preobratile u plemenita osećanja prema biću, isto tako neshvaćenom kao što je i on sam. Ljubav mu je bila uzvraćena.

Ona je vrlo jasno primećivala da je imala da se bori protiv njegove ljubavi prema samoći. (Crveno i crno)

Ipak, gonjena jakim religijskim osećanjem, pogotovu strahom od Božje kazne kada joj se razboli jedno od dece, gospođa De Renal uklanja Žilijena od sebe tako što mu omogućava ga izgradi svešteničku karijeru na bogosloviji. Žilijen je znao da u eri kada se više ne cene ratnički poduhvati i kada je plata mladog sveštenika tri puta veća od plate kakvu su imali slavni Napoleonovi generali, to karijera za koju treba da se odluči ambiciozni mladić. No, na svakom koraku Žilijenova naivna duša, koju kroz život vode ideali, nailazi na neprelazne prepreke, jer se neprekidno opire hipokriziji koju je sama proklamovala kao svoje pouzdano sredstvo.

Evo kako ružnoća silno deluje na dušu stvorenu da voli ono što je lepo. (Crveno i crno)

Vreme u manastiru Žilijen provodi očajavajući. Iz njegove patnje se rađaju misli, a iz misli sve snažnija svest o tome da je drugačiji od ostalih. To primećuju i ostali učenici na bogosloviji, koji ga sve češće izbegavaju i sve otvorenije preziru. To je sudar dva sveta, jednog u kojem se sve meri interesom, dobitkom, titulama i drugog, koji je zagnjuren u utopijska nastojanja. Žilijen se ovde sprijateljio sa nadzornikom manastira, opatom Prirarom, zahvaljujući kojem dobija mesto učitelja u bogatoj i uticajnoj pariškoj porodici, De la Mol. Ovde se Žilijen zaljubljuje u ćerku uglednog markiza De la Mola, Matildu. Odnos sa njom najbolje oslikava ono što danas nazivamo potrošačkim društvom, a što je suština materijalističke filozofije u kojoj je sve određeno interesom. Kada su na snazi takva shvatanja, onda se i ljubav posmatra kao i bilo koja druga stvar – ona ima svoju cenu i samo je potrebno pametno se cenkati da bi se ona, na kraju, što jeftinije kupila. Žilijen Matildu ne zavodi spontano, niti se ona u njega zaljubljuje na taj način. Svaki njegov iskreni pokušaj završava se fatalnim neuspehom. Zato on pribegava taktici iskusnijeg prijatelja koji mu daje izvesna pisma u kojima se nalaze saveti i opisi na koje sve načine treba da podstiče zainteresovanost žene, kako da u njoj izaziva ljubomoru, kada treba da bude okrutno hladan prema njenim osećanjima a kada ne, itd. Sledeći ovu recepturu Žilijen osvaja Matildu, ali se sam sve više oseća lažno i prazno, kao da je izneverio načela svog unutrašnjeg bića, čije postojanje neprekidno negira. On, jednostavno nije u stanju da prihvati i postane ono što svet razume i ceni – licemer.

Uzalud je Žilijen pokušavao da se pravi sićušan i glup, on nije mogao da se dopadne, isuviše je bio drugačiji od ostalih. (Crveno i crno)

Čuvši da se Žilijen čak i verio sa Matildom, ljubomorna gospođa De Renal, koja nikada nije prestala da ga voli, šalje pismo markizu, Matildinom ocu, kojim Žilijenu kvari planove. Suštinski, pismo je bilo idealan izgovor i za samog Žiijena, koji se davio u živom blatu izveštačenog života visokog društva. On mahnito odjuri iz Pariza i ispali hitac iz pištolja na gospođu De Renal tokom crkvene službe, ali joj nanese samo manju povredu. Tokom suđenja otkrivamo koliko malo su bitne činjenice, a koliko značajnije veze i poznanstva. Gospođa De Renal redovno posećuje Žilijena u zatvoru, jer ne samo da mu je oprostila, već se i stari ljubavni plam ponovo razbuktao, možda i još žešćom silinom. Ona i Matilda, na sve načine pokušavaju da ga spasu, ali Žilijen mora da umre, jer je život idealiste u ovako skrojenom društvu nemoguć, što je presuda i potvrdila: kriv je i osuđen na smrt.

... rekli su mu cenu svake stvari. Ali je Žilijen u svemu tome video nešto gnusno, što je mirisalo na ukraden novac. Sve do posluge, svako se u ovoj kući ponašao kao da se osigurava od omalovažavanja. (Crveno i crno)

Slikajući ove dve žene, Stendal oslikava svoj ideal i stavlja ga naspram ideala sveta. Gospođa De Renal, žena od svojih trideset godina, koju su mladu udali za mnogo starijeg, oholog provincijskog plemića, nežna i osetljiva majka, zaokupljena porodicom, sve dok nije srela Žilijena živela je običnim životom, prepunim predvidljivosti. Otkrivši njega ona otrkiva pravo značenje reči ljubav. S druge strane, Matilda je kapriciozna aristokratkinja kojoj je vazda dosadno i koja zadovoljstvo pronalazi u podbadanju potencijalnih udavarača, koje prezire jer se svi iz straha, ali i potencijalnog miraza, bez obzira na njene surove uvrede i dalje ophode prema njoj snishodljivo i s poniznošću. Matildnih svet je svet konvencija, izveštačenosti i banalnosti, nesposoban za iskrena oduševljenja.

Nepredviđeno, koje je plod osećajnosti, mrsko je velikim damama, jer je u suprotnosti s utvrđenim društvenim prilikama. (Crveno i crno)

Roman „Crveno i crno“ je prvo delo realizma XIX veka i nije ni čudo što nije odmah shvaćen, jer se pojavio kada je romantizam suvereno vladao. To je još jedan pokazatelj kako ni inteligentni ljudi nisu u stanju da uvide stvarnu vrednost nečega ukoliko ih polazna osnova, svojim merilima, u tome ometa. Ovaj roman je stekao kultni status tek pedesetak godina po objavljivanju. Iako se drži ljubavi kao glavne teme romantičarskih autora, Stendal joj prilazi studiozno i analitički, dajući i preko ljubavnih avantura sažeti prikaz političkih i duhovnih nastojanja Francuske tog doba. On svog junaka prikazuje u tri ključne sredine – seoskoj, građanskoj i plemićkoj – prikazujući razlike i odnose koji u njima, ali i među njima vladaju. U liku Valenoa Stendal slika pohlepnu buržuaziju, u gradonačelniku De Renalu provincijsko plemstvo koje žudi za titulama, u markizu De la Molu sažima visoko plemstvo, koje vreme provodi uglavnom u neradu, kabinetskim intrigama i salonskim, plitkim razgovorima, dok u velikom vikaru De Frilaru vidimo ogromnu moć katoličke crkve, koja poseduje snažnu materijalnu osnovu i čvrstu političku organizaciju, ali umesto ka duhu usmerenu ka sticanju potpune svetovne vlasti.

Po vašim salonima ljudi mrze misao. Ona ne sme da se uzdigne iznad poente kakve vodviljske strofe, i tada je nagrađuju. Ali, ako čovek koji misli ima energije i ako su mu misli snažne i nove, vi ga nazivate cinikom... To je stoga što vaše ostarelo društvo ceni pre svega konvencionalnosti... (Crveno i crno)

Nakon Julske revolucije u Francuskoj 1830. godine, Stendal se vratio državnom poslu, te postao francuski konzul u Trstu. Ali, austrijske vlasti su mu ponovo otkazale gostoprimstvo, te je dobio preimenovanje u Čivita Vekiju, mesto u blizini Rima. Udaljen od političkih centara, ali i od kulturnih dešavanja, usamljen u ovom malom mestu, Stendal se u potpunosti posvetio pisanju. Tako je 1838. godine objavio još jedan putopis, „Memoari jednog turiste“, da bi već naredne godine štampao i svoje drugo remek-delo, „Parmski kartuzijanski manastir“. Ni u ovom remek-delu, baš kao ni u „Crvenom i crnom“, njegovi savremenici nisu uspeli da sagledaju prave vrednosti, tako da su mu i dalje posvećivali vrlo malo pažnje. Jedini koji je prepoznao o kakvom literarnom biseru se radi bio je Balzak, koji je u „Pariskom pregledu“ objavio svoj oduševljeni prikaz ovog Stendalovog romana. Stendal je i dalje bio ono što je bio u svom detinjstvu – neshvaćen i nepriznat, otuđen i usamljen. To što je bio svestan vrednosti svojih dela samo je dodavalo njegovom razočaranju i sve većem cinizmu.

Mene će čitati oko 1880. godine.

Otuda ne čudi što se svim silama trudio da osmisli sopstvenu filozofiju koja će mu pomoći da prevaziđe životne nedaće. Danas je ta filozofija poznata po njegovom prezimenu i naziva se – „Bejlizam“. Ova životna filozofija podrazumevala je veštinu negovanja ličnog senzibiliteta u tajnosti, daleko od očiju drugih ljudi, razvijanje umetnosti skrivanja ličnih osećanja sa jednim jedinim jasnim ciljem – zaštititi samoga sebe od svake vrste povređivanja. I Stendal je to celoga života činio. Bio je enigma za svoje savremenike, čak i za mnogobrojne prijatelje, jer se i među njima osećao duboko usamljenim. Otuda, verovatno, i potreba da se krije iza gomile pseudonima, od kojih je „Stendal“ ostao u istoriji književnosti kao najpoznatiji.

Ona mu objasni obožavanje boga dolara i ono poštovanje koje treba ukazivati gospodarima u lice, koji svojim glasovima sve rešavaju. (Parmski kartuzijanski manastir)

Kada čitamo stare autore (što starije tim više) osećamo koliko je dubok jaz između njihovih dela i današnjih, jer nekada se velikim umetničkim delom nije smatralo samo ono što je estetski privlačno oku ili duhu, već što u sebi sadrži i neke više životne istine, neke duhovne aspiracije. Za Stendala stvaranje nije bilo samo estetski čin, već je pisao iz potrebe da pronađe odgovore na pitanja koja su ga tištila. Kod njega uvek postoji centralna ideja oko koje se okreće celo delo; stalna potraga za odgovorima na pitanja koja tište autora i potreba da se pronađu prava rešenja, koja će osmisliti besmisao ljudskog postojanja.

Zar može neko veliko delo da ne predstavlja krajnost u trenutku kada se obavlja? A kada je obavljeno, tek tada ga počinju smatrati mogućim i obični ljudi. (Crveno i crno)

Stendal je bio romantik koji se držao dalje od romantizma, entuzijasta mekog srca, koji je postao cinik (sve inteligentne ljude nazivali su cinicima). Sanjao je da postane savremeni Molijer, upisao je časove drame, radio na svom provincijskom akcentu, istovremeno praveći mnoštvo skica za svoje buduće, u najvećoj meri nikad ne napisane romane. Od 1802. godine svakodnevno je pisao dnevnik. Čini se kao da je bio ispunjen viškom energije koja nije imala gde da se izlije, pa se razbacivala na sve strane.

Ja doista vredim nešto samo u izvesnim trenucima oduševljenja. (Parmski kartuzijanski manastir)

Zatvor je omiljeni Stendalov simbol unutrašnjeg sveta i metaforično, konflikta između zahteva društva i pojedinca. U romanu „Parmski kartuzijanski manastir“,  mladi heroj uči dublje duhovne lekcije i nalazi ljubav i slobodu upravo unutar granica zatvora. Ovo je još jedno njegovo delo u nizu u kojem otkriva veliko poznavanje ljudske psihologije, ali i u kojem nastavlja da objedinjuje romantizam i realizam, prevazilažeći obe ove forme kroz ironiju, dvosmislenosti i narativnu složenost. Odbijanjem da priču vodi sa objektivnog stajališta, već se uvek fokusirajući na subjektivan pogled glavnog junaka, Stendal je u mogućnosti da neprestano bude na polju akcije, kretanja. Njegovi savremenici su mu zamerali da je suvoparan, ali to je samo značilo da njegov stil nije kitnjast, a on to nije ni mogao biti, jer je sav u akciji, u dešavanju, a tolika aktivnost ne podnosi duge opise zalaska sunca ili mesečine u očima glavne junakinje. Jedan od najpopularnijih francuskih pisaca u ovom periodu, Šatobrijan, pravi je primer kitnjastog stila, ali nas danas ovo ime najpre asocira na jelo u restoranu.

Ja sebe uvek poredim sa jednim savršenim modelom kakav ne može da postoji. (Parmski kartuzijanski manastir)

Stendalova dilema se stalno zasniva na nepomirljivoj borbi između pojedinca i društva, na dilemi: uspeti i izgubiti dušu, ili pak ostati veran sebi i propasti. Balzakovi junaci redovno biraju prvu soluciju, Stendalovi drugu. On prvi uvodi „autsajdere“, „strance“ u savremenu literaturu. Njegovi junaci ispituju uzroke banalizovanja života.

... sva nastojanja su usmerena samo u tom pravcu da se uđe u visoko društvo ili izgleda kao čovek iz društva. To je njihova jedina briga od trenutka kada prestanu da misle o svakdanjem hlebu. (Crveno i crno)

Stavovi njegovih junaka su njegovi stavovi, njihova filozofija je njegova filozofija. Stendal ne može ništa da pokaže, a da prvo ne pokaže sebe. Zato u njegovim romanima često imamo utisak da umesto stvarnih, različitih likova, nekoliko Stendala međusobno razgovara. Negativne ličnosti samo su skicirane, jer udubljivanje u psihološke uzroke i razloge ne bi samo produbilo negativca, već bi se sam pisac sa njim identifikovao i negativac bi postao simpatičan. Zato on ne spada među romanopisace koji su u stanju da snagom svoje mašte stvore bića suprotna od njih samih. Dok Balzak likove opisuje po spoljašnim okolnostima i o nekom liku više kaže po sobi u kojoj ovaj stanuje nego po tome što izgovori ili uradi, Stendal se bavi samo unutrašnjim. Mi ne znamo kako su izgledali Žilijen (junak romana „Crveno i crno“) ili Fabris (junak „Parmskog kartuzijanskog manastira“), ali znamo šta su oni proživljavali. Ali, on i ne teži Balzakovskoj vrsti romana, već potpuno sledeći svoja osećanja započinje sa onom vrstom, koju će kasnije prihvatiti i Dostojevski, a koji se uglavnom zasniva na unutrašnjem doživljaju likova, dakle na psihološkom momentu i razumevanju drugih na osnovu razumevanja sopstvenih osećanja. Za njega je zato nezamisliv i Balzakovski završetak, gde život ne prestaje da teče na kraju romana, jer je Stendalov roman – roman individue: priča počinje rađanjem, a završava smrću glavnog junaka, koja je neminovna, jer on nije u stanju da napravi kompromis sa pokvarenim svetom.

Više puta je pomišljao na samoubistvo; ta slika beše puna čari, kao nekakv sladak san; kao čaša puna hladne vode pružena nevoljniku što umire u pustinji od žeđi i žege. (Crveno i crno)

Stendalov roman je moderan, jer se njegovi junaci nalaze u stvarnim, svakodnevnim situacijama u kojima se mogu naći i čitaoci; delo je prepuno savremene problematike i aktuelno, čak i kada je izmešteno u vremenu i prostoru. U „Parmskog kartuzijanskom manastiru“, radnja je smeštena u izmaštanu Parmu, sa nestvarnim objektima i ljudima, ali autor ni najmanje ne gubi iz vida aktuelnost, već je samo posmatra sa izvesne distance, koja omogućava šire sagledavanje stvari. Dostojevski je rekao: „Kada se spremam da napišem veoma veliki roman naročito se moram posvetiti studiji aktuelnosti, ne mislim na aktuelnost u doslovnom smislu, jer sam na nju upućen, već na izvesne osobenosti sadašnjeg trenutka“, imajući u vidu upravo tu distancu koja omogućava da se aktuelni problemi sagledaju iz šire perspektive. Po odabiru svojih tema, kao i po običaju da mu udaljena, najčešće izmišljena mesta služe kao postavka, a vreme odigravanja radnje bude negde u prošlosti, Stendal je sledio romantičarski trend, ali je njegov pristup i njegova obrada bila poptuno drugačija, u stilu realizma. Njegova nedovršena, posthumno objavljena autobiografska dela „Memoari jednog egoiste“ (1892) i „Život Andrija Brilara“ (1890) su i najoriginalnija. Čak i najintimnije stranice „Dnevnika“, Stendal je napisao za publiku, a njegovoj autobiografiji i romanima zajedničko je nekoliko stvari: nekonformizam, buntovnički duh, osećanje neprilagođenosti. U svakoj životnoj krizi pisao je testament i mislio o samoubistvu, ali ipak nije umro po uzoru na svoje junake.

Najmanja pomoć spolja bila bi dovoljna da mu povrati hrabrost, teškoća koju je trebalo savladati nije bila jako velika: ali on je bio sam kao barka napuštena nasred okeana. (Crveno i crno)

Suočen sa nerazumevanjem, usamljen u svojim nastojanjima, Stendal je svoja dela završavao jednostavnom posvetom – „srećnoj nekolicini“, verovatno želeći i na taj način da ukaže kako u svetu, u svim vremenima, živi mali broj suštinski inteligentnih ljudi, onih čiji um nije pomračen indoktrinacijom preovlađujuće ideologije, te koji su na taj način u mogućnosti da vide i prepoznaju prave vrednosti, koje ostalima promiču.

Tako je i sa smrću, životom, večnošću; bile bi vrlo jednostavne stvari za onoga ko bi imao organe dovoljno moćne da ih shvate... Jednodnevna mušica rađa se u duge letnje dane u devet časova izjutra da bi uginula u pet sati uveče; pa kako onda da razume noć? (Crveno i crno)

Godinu dana nakon što je okončan Prvi opijumski rat, vođen između Velike Britanije i njenih saveznika protiv Kine, time što je Kina bila ne samo prinuđena da plati ratnu odštetu i prepusti Hong Kong Britancima, već i da omogući nesmetano snabdevanje sopstvenih građana opijumom kojim su trgovali britanski trgovci, šetajući se ulicama Pariza, 22. marta 1842. godine, Stendal je pao u nesvest i ubrzo umro. Dugo posle njegove smrti, čitaoci i kritičari su počeli da otkrivaju važnost njegovih dela, da bi punu satisfakciju doživeo tek početko XX veka, kada je kao pisac konačno postao slavan u celom svetu.

      arhiva