vrati se na sadrzaj arhiva [email protected]

Mobidni vojnik

       

Ja sam grozan vojnik. Toliko grozan da me jedva možeš i pogledati. Čak i ne ličim na vojnika ali sam i dalje grozan vojnik sve dok trajne vojni rok.  Do samo pre deset godina ovakav vojnik kao što sam ja sada, nije mogao postojati ni u mašti, a sada ih ima. Ja nisam jedini. Nisam ni kriv što sam ovakav jer ja nisam ni želeo da budem vojnik ali sam morao, mada mi nije jasno to moranje jer su nas u školi učili da se samo mora umreti. I to je još jedan apsurd jer nas država opominje kako nešto mora da uradimo da bi stigli do nečega. Nikako ne smemo da se opustimo. Od tolikih pritisaka i napetosti ja sam dobio visok pritisak jako mlad.
Jedno vreme je bila i priča da ne mora puno ni da spavamo, da je dovoljno svega šest sati i da nam više od toga ni ne treba. Tada nisu uzeli u obzir da nekom treba duže dok se pošteno ne razbudi i u tom periodu nije od neke koristi tako bunovna jedinka. Ta konstatacija me zbunjuje i zbog toga jer je normalno da čovek spava osam sati. Tako su nam bar pričali. I doktori tako kažu ali političari su nešto više, uzvišena bića koja ja verujem ni ne spavaju jer ko bi nas drugi čuvao od zlih sila noću kada ja noću spavam kući a i dalje sam vojnik i niko mi ne zamera na tome.
Ipak, ja i dalje postojim, takav kakav jesam. Na ulici ljudi ni ne primećuju da sam vojnik, tako da ja mogu da budem šta hoću u slobodno vreme. Mogu da slažem da nisam vojnik, da sam nešto što nisam ali je bitno da ispunim obavezu državi, a za to vreme ne smem da radim državni posao, što je apsurno. To je još jedna nejasnoća sa kojom moram da živim. Obavljam poslove državnih ustanova ali mi ne teče radni staž. Tako mogu samo da maštam o nekom državnom poslu. Kod privatnika mogu da radim ali ja sam intelektualac i nisam sposoban da radim fizičke i druge poslove kod privatika, a i da mogu verovotno mi ne bi dali. Mislio sam da ću kada završim određene škole biti svoj čovek ali sve će se to zaista i ostvariti tek kada odslužim vojni rok. Nakon toga ću valjda postati čovek, bar su tako pričali kada sam bio mali. Naučiće me disciplini i redu. Ipak ja sada vidim samo haos oko sebe. Tu reda nema. Ja sam zbog toga i dalje grozan. Nemam uniformu po kome bi se osećao kao pravi vojnik. Nisam ni skratio kosu iako sam možda trebao jer se prilično proredila. Na potiljku nemam skoro ni dlake ali zato su mi druge dlake prilično velike. Skoro do tura. To znači da ja i dalje imam dugu kosu, malo izgleda ružna ali ja i dalje neću da je ošišam jer hoću da i dalje sve provociram svojom pojavom pošto imam pravo na to. To je po zakonu dozvoljeno. Svojom pojavom možete da provocirate do mile volje i dok nikoga ne ugrožavate što nikako ne možete svojom pojavom ako su ljudi normalni, vi niste načinili nikakav prestup. Nikoga niste uvredili svojom pojavom, bar ne one normalne ali normalnih skoro da više nema ali to mene ne interesuje, niti treba one koji su i dalje normalni. Ja upravo nerviram budale i to je jako ružno nekome. Kada izađem iz vojske možda se i ošišam ali do tada neću. Kosa mi je do tada vezana u rep. To je još jedan razlog zbog koga sam ja grozan vojnik. Nisam hteo da idem u redovnu vojsku i zato ja neću biti nikada čovek ali šta ću kada je država izmislila civilnu vojsku svojim čarobnim štapićem.

Samo mi nije jasno kada tim svojim štapićem može da stvori razna čuda zašto onda nije učnila da ljudima povrati veru u život koju je izgubio devedesetih. Verovatno za tako nešto država nema moći jer za to je potrebno mnogo više od jednog običnog čarobnog štapića. Možda će nam jednom, neka bića, kada Amerikanci budu otkrili neke nove vrste, napokon pomoći. Gotovo da sam sada siguran u to jer su mnogi žeželi da nam pomognu a mi jednostavno nismo imali dovoljno vere u to.
Pored visokog pritiska, duge kose i raznih mana, imam i višak kilograma. Imam i gomilu papira koje stalno i u obilnim količinama popunjavam a to su kažu zapravo samo formalnosti. Tako je i sa vojskom. Samo formalnost. Živiš na svoj račun a radiš za svoju državu. Kada se zaposliš živiš i za sebe i za državu. Nikada ne možeš samo za sebe. U takvom sistemu nije važna žena, nije važno dete ako ga imaš, već država. Sve ostalo zaboravi i predaj se državi. Ipak ja ću i dalje kada završim vojsku biti grozan jer bio sam morbidni vojnik. Nisam postao čovek, već imam epitet grozni i ponosan sam zbog toga. Kakvi ljudi takva i država i tako dalje u krug i više puta ako treba ali ne izlazimo iz začaranog kruga.
Ni ne brijem se redovno jer je skup žilet i pena za brijanje. Redovno se ni ne kupam jer je skup šampon a ja ne radim i nemam da kupim svu opremu koja je potrebna za održavanje lične higijene. U to spada između ostalog četkica i pasta za zube, toalet papir i ostale sitnice. Tu je problematičan i seksualni život jer nemam para za kondome, te ne smem da imam redovan seks jer bih slučajno mogao da napravim gomilu Srba koje ne bih mogao da izdržavam u Srbiji, pa bih morao da ih šaljem u inostranstvo, te nakon nekog perioda oni više ne bi ni bili Srbi. Na taj način ne bih pomogao natalitet u Srbiji iako bih mogao jer imam dovoljno spermatozoida da stvorim armiju Srba ali realno to ne bih mogao ni materijalno, ni nikako drugačije da podnesem. Za sada imam jednog sina ali ni njega nikako ne mogu da izdržavam dok sam u vojsci.
Imam i stambeni kredit koji moram da otplaćujem još dvanaest godina, a već ga imam tri godine. Da bih mogao mirno da idem u vojsku, morao sam prvo da obezbedim finansijska sredstva kako bih ga otplaćivao jer nemam stalne mesečne prihode. Zbog toga sam prodao električnu gitaru i neke zlatne ogrlice i burmu koju sam trebao da dam devojci kojom se budem ženio ali ja to nisam hteo jer sam čuo da je venčanje skupo a razvod još više.
I sve drugo je skupo. Sam život u Srbiji skupo plaćamo ali sigurna je jedino činjenica da dug prema državi nikada nećemo isplatiti jer nas je ona samim našim rođenjem u njoj zadužila. Tako da mi moramo da se odužimo. Moj skromni doprinos njoj, trenutno, je civilno služenje vojnog roka.

vrati se na sadrzaj
      arhiva