Matija Bećković - Intervju III

Уредник: koen

[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6435
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Matija Bećković - Intervju III

Порукаод vuk » 25 Сеп 2005, 13:20

(Intervju u NIN-u, 31 decembar 1997, razgovarao Milo Gligorijević)
ĆERA MAKROKOZMA


Razgovaramo s pesnikom sveopšteg srpskog ćeranja bez namere da pobegnemo od glavobolnih pitanja koja se uvek nazivaju političkim.

Počnimo pitanjem koje samo prividno hoće da bude bezazleno: Šta vi cesto nagrađivani, a sada i sa velikom Njegoševom nagradom, mislite o nagradama i nagrađivanju pesnika?

- Čim počnu da vam dodeljuju nagrade znaci da vam je krenula odjavna špica - rekao bi Duško Radović. Kao da po nagradama koje još niste dobili možete proceniti i koliko vam života ostaje. Na kraju od vas ostanu plakete, diplome, zahvalnice pomešane sa protezama, ulošcima i aspirinima. U vreme kome je ostalo da još samo može u ponešto sumnjati, a ni u šta verovati, ko bi mogao verovati u nagrade! Pogotovu kada vas kao mene, kada dobijete nagradu, još i grde pa ljudi misle da sam nešto skrivio i pitaju šta mi je to trebalo ili se čude što je ne odbijem.

Da li iz ovoga treba razumeti da sve dobijene počasti gledate bez velike radosti, pomalo ironično?

- Mihiz je govorio da nagrade možeš da prezireš, ali tek kad ih dobijes. Diplomiraj pa reci da to nije nista. Kad te izaberu u Akademiju imaš pravo da kažeš da te to ne interesuje. Kod nas je češće obrnut slučaj. Sve nagrade su odbili oni koji nijednu nisu dobili, a sva priznanja najotvorenije preziru oni koji nisu doživeli nijedno.

U pominjanju nagrada koje ste primili svakako ne treba zaboraviti one koji su ih davali. Vas nagrađivati bejaše nekada čin velike i nesumnjive hrabrosti, a sudeći po zbivanjima na Cetinju ni danas nije bezopasan.

- Članovi onih žirija koji su mi svojevremeno dodeljivali nagrade bili su kažnjavani i ostavljani bez hleba. Njihove odluke su tada doživljavane kao hrabre, pozdravljane kao znaci boljih vremena, napadane od vlasti a hvaljene od "opozicije". Danas me oni koji su nekad nasrtali na mene i članove žirija napadaju što sam te nagrade primio. Kao kada biste nekome zamerili što je primio pomilovanje i izašao iz zatvora, jer da je tamo ostao više bi doprineo njihovoj slobodi. Oni koji su nam nadenuli ime disidenti, i gonili disidente, sada tvrde da disidenata nije ni bilo. Da su se toga setili na vreme bili bi heroji.

Uzmimo da je ovo bio uvod u priču, duhovit kakav se i očekuje. Ali sledeće pitanje traži precizan odgovor: S kojim osećanjima primate Njegoševu nagradu i kako je vidite u poređenju sa drugim velikim priznanjima?
- Nobelova nagrada je jedinstvena i po tome što dobitnici te nagrade nikad ne govore ništa o onome ko je tu nagradu ustanovio i obezbedio novac. Njegoševa nagrada je naprotiv prilika da govorimo više o Njegošu nego o dobitniku Njegoševe nagrade. I to naročito u vreme kad bi sam Njegoš iz mnogih razloga bio najmanje pogodan da dobije Njegoševu nagradu. Njegoš je uradio više nego sva Crna Gora. "I kad bi jednom nestao srpski narod", kazao je Crnjanski, "dovoljna je zamena Gorski vijenac". Njegoš je pored ostalog i jedini vladar koji je bolje pisao nego vladao. Možda nijedan pesnik u istoriji nema takvu ulogu i takvu sudbinu. Istorija pesništva se uglavnom mimoilazi s istorijom, ali s Njegošem to nije slučaj. Od svega sto sam o Njegošu pisao i mrčio artiju, francuski slavista i veliki njegošolog Mišel Oben izdvojio je jednu rečenicu: "Kako procenjivati stihove za koje je poginulo toliko pokolenja?". Njegoš je postavio reč na presto Crne Gore i ostavio nam zavet da budemo reč i karakter. Njegoševo mesto je neprikosnoveno a delo nepobitno. Zato je sve do danas pretrajala nada da je i sve što je u vezi sa Njegošem neuporedivo.

Čini se da ste sada saopštili i razloge za sopstvenu radost?

- Nagradama se radujemo i zbog drugih, ali onih koji bi se najviše radovali našim nagradama više nema među živima. Nagrađuju starce koji i ne umeju da se raduju u vremenu bez radosti, pa taj lovor više liči na posmrtni venac i otpremninu. Gledao sam jednom kad se Pablo Kazals zahvaljivao primajući neku nagradu. Imao je više od 90 godina, a rekao je: "U ovom trenutku ja se sećam svoje majke!" To me je potreslo i ostalo nezaboravno.

Kako ste doživeli buru u Crnoj Gori, cetinjske povike protiv vas i sve ono što je u proteklim mesecima povodom vas i Njegoševe nagrade izgovoreno?

- Ne samo zbog jedne naročite vrste gordosti koja nas ispunjava kad ne odgovaramo na takve izazove, i sve da to sebi nisam zabranio, ne bih u tim razgovorima učestvovao. A bolji običaji bi to i drugima nalagali. Uostalom, koliko ja mogu da razumem mene ćeraju samo prividno, ali bi ćerajući mene hteli da se domognu Njegoša. A njega su gonili i živoga i mrtvoga. Na živoga je neko i pucao. Prah mu je uznemiravan i grob razuran, a izgleda da je on sam znao šta ga čeka. Njihov jedini protivnik i sapernik je Njegoš i drugi im ne treba. Ničije se ne mogu meriti s njegovim sentencama. Mene tek optužuju, a po takvoj optužnici Njegoš je davno presuđen. Odavno izbačen iz školskih programa kao genocidni pesnik, odnedavno kao i ideolog etničkog čišćenja, a ko zna šta ga još čeka.

Dakle, ćeranje kao izbor i kao sudbina. Ćeranje istorije, nacije, najvećih nacionalnih vrednosti...

- S obzirom na okolnosti u kojima živimo ta ćera nije više lokalna nego i globalna pa se moze nazvati ćera makrokozma. U nju je umešan i vas i pas, teorije o opasnom i dvosmislenom srpskom mitu kojima se udara u duhovne temelje srpskoga naroda i najveće visove njegove duhovnosti i književne umetnosti. Oni Njegoša traže i prisvajaju, a ništa im ne treba. U stvari, treba ali da ga sakriju. Da ga slave, da ga ne objavljuju. Da ga cenzurišu i kontrolišu, da mu razređuju vazduh. Jedva smo izborili da ga objavljujemo u celini. Kad sam sa Mihizom pravio dramatizaciju "Gorskog Vijenca" svet je dolazio u pozorište i nije verovao svojim ušima da nismo cenzurisali stihove koji su cenzurisani decenijama. I na svakom takvom mestu aplaudirali kao velikoj pobedi poezije, slobode i demokratije.

Oni koji su Njegoša proglasili za genocidnog pesnika, ili pesnika genocida, videli su i u vašim iskazima zalaganje za sveopšti polom i rasulo koje je zadesilo Jugoslaviju. Kako ste im odgovorili, kako im odgovarate?

- Sad bi hteli po staroj navici da čak i minuli rat teslime nekom pesniku ili kaluđeru. Čude se ako se neko usudio da nešto kaže. Stalno vas nekom prijavljuju. To je onaj soj koji od detinjstva počne dizati dva prsta i vikati: "Molim, učitelju!" Navikli da se žrtve najbrže izvinjavaju hoće da vas uplaše i nagnaju da se ni krivi ni dužni pravdate i izvinjavate. A kad to neko učini, i kad se obruka, kao što se to desilo mnogima, onda kazu da je to sam učinio i da ga niko nije terao. Malo im je sile, hoće da im se svi pokore bez izuzetka. Kad se neko odvaži i to odbije, kao recimo Handke, ne mogu čudu da se načude. Kada ga je pitao Kusturica zašto je sebe izložio tolikom gnevu i kampanji, Handke mu je odgovorio: "Nisam hteo da budem šupak". Onome ko neće da bude šupak i da silu ljubi u šupak, sila nikada neće - kad ustanovi da joj nedostaje jedan jedini poljubac - ni oprostiti ni otpisati taj manjak.

Sa Cetinja nam danas, osim nekih dobrih stvari i pojava, stiže uvežbana ignorancija i odjek mrzosnih rečenica izgovorenih protiv Handkea i svih Srba koje je Handke razumeo. Ostali ste dužni odgovor na pitanje: Kakav je vaš odnos spram takvog Cetinja?

- Ako je i sramota reći, ja nisam prvi nego poslednji Bećković koji je odlikovan na Cetinju. Otkad se zna za moje prezime u Cetinju su odlikovane moje pređe. Tu su im pripučeni prvi grbovi, pripasane prve sablje, prikačena prva odlikovanja pa i ona najviša kao što je Obilića medalja (koju je uspostavio Njegoš) i Danilov krst, sto su bile i svojevrsne Njegoševe nagrade. I danas ta odličja moji čuvaju u Rovcima kao najveću svetinju i zaveštanje. Kad negde idu, pošto nemaju sefa, kriju ih i zakopavaju da ih ko ne bi ogolio i raščinio. Ako me nevolja nagna mogao bih da odem u Velje Duboko da stavim sve to na sebe, obodem moju rovačku Rosinantu i banem na Cetinje. Da se u oči pogledamo i vidimo ko negira čiju naciju, ja njihovu ili oni moju. I ko kome može zabranjivati da dođe na Cetinje, kao da je Cetinje Meka, jer Meka je na svetu jedini zatvoren grad. Petrovići su moji kumovi, a kumovao nam je, biće tome blizu dva veka, grahovski vitez veliki vojvoda Mirko Petrović. Ostalo je zapamćeno kad je nekom od čuvenih junaka, koji mu je uporno dolazio i tražio različite usluge i privilegije, kralj Nikola rekao: "Dosadio si mi pa da piječ čašu mlijeka uru, kao Vujo Bećkov!" Vujo Bećkov je moj pradeda, a pio je mleko polako da mu se ne bi prosipalo kroz rane koje je imao na vratu od turske sablje. To je onaj Vujo koji je kazao: "Đe god sam hteo nesto da učinim svud sam poginuo!" I tu nas je formulisao bolje od svega što sam ja napisao.

Duh takvog Cetinja, koje se u gnevu okrenulo od vas, a kako kažete i od Njegoša, nije nepoznat i na drugim stranama Njegoševe države. Zato vas i pitam: Čija je Crna Gora?

- Nju su stvarali i pesnici: Sima Milutinović, Branko, Laza Kostić, Đura Jakšić, Zmaj, Ljuba Nenadović, Puškin. A ti pesnici nisu Crnogorci. Ja sam za onog ko Crnu Goru opet otvori i vrati pesnicima. Nije prirodno da Miodrag Bulatović svoj jedini književni nastup u Crnoj Gori ima nocć uoči svoje smrti i da Crnu Goru neko brani od njega. I to oni koji su za nju najmanje činili. Kojima je ona dala sve a oni njoj ništa. Ne može Crna Gora biti samo njina, a Srbija zajednička. Nikad se crnogorsko kamenje više ne stidi nego kad ga bacaju na Srbe i Srbiju.

Mislite i da obračuna sa vama ne bi ni bilo, ili da bi barem vođeni sa manje žestine, da niste među Crnogorcima najpoznatiji poricatelj novostvorene crnogorske nacije?

- Zastavu Crne Gore i Srbije Crnogorci nose na sebi, na svojoj nošnji, a tu nošnju je smislio sam Njegoš. Rasprave o crnogorskoj naciji više nisu za moj uzrast, jer to i nisu rasprave nego sprdnja s velikim i svetim stvarima s kojima se ne sprda ni jedna zemlja i nijedna nacija. A koja se sprda onda ne može biti drukčija ni njena sudbina. Inače, moje mišljenje se ne razlikuje od mišljenja bilo kojeg istaknutijeg čoveka Srbije i Crne Gore.

Pitanje svih pitanja u Crnoj Gori bilo je u jednom trenutku: Momo ili Milo? Kako ste se vi prema njemu odredjivali?

- Izjasnio sam se o svemu nešto ranije kao što je nadam se i primereno pesnicima. Sada sam taj izbor prepustio i prepuštam njima, neka se, - ako smem reći - oni odrede prema meni. To bi čini mi se bilo važnije. I kad pesnici hoće da se izjašnjavaju post festum, valjalo bi ih sprečiti zbog dostojanstva poezije. Zašto bi, čim se posvađaju političari svi bili obavezni da se pofronte? Zašto ne bi ostalo nešto nepodeljeno, zašto ne bi postojali neki drugi orijentiri i zašto te obaveze neko ne bi bio pošteđen. Ljuće su i nepomirljivije njihove pristalice nego oni jedan na drugog. Oni mogu svaki čas da se pomire i ostave pristalice na cedilu. Postoje partijske pravde i partijske istine, i partijska poezija, ali to ne može biti ni sva pravda ni sva istina ni suština poezije. Izjašnjavajući se o dnevnim stvarima kao da igramo u nekoj vrsti lutrije. Ono što političari govore danas, sutra ih ne obavezuje. I tu promenu im niko ne pamti niti im prebacuje. "Ja bih voleo" pisao je Vuk Karadžić "da ono što kažem zauvek istina ostane!" Nijedan političar to ne može da kaže sem kad laže. Ali oni znaju i zašto lažu i zašto govore istinu. A pesnici o svom trošku hoće da rešavaju krupne nacionalne probleme. Samo kod nas za pametne važe oni koji nemaju od čega da žive i jedva sastavljaju kraj s krajem a za nesposobne oni koji ne znaju šta imaju i nemaju i ne znaju ni za jedan problem koji ima njihov narod. Sve mora da se podeli i opredeli. Postoji stara pesma: "Oj srednjaci nista ljudi, Ko god dođe vama sudi!"

Bila je ovo veoma pamtljiva odbrana pesnika i pesništva, ali zbog one pomenute istine treba kazati kako mnogi pesnici rado pristaju da budu upotrebljeni na dvorovima mladih feudalaca.

- Pesnici u politici su izdajnici poezije. A nisu pravi ni kao sluge ni kao buntovnici. I kad bi bili na vlasti bili bi opozicija sebi. Ali ako imaju dara i služe svome jeziku, srećno spoje dve reči, ostanu verni poeziji, postaju i sveci svoje pesničke bratije koja ih slavi i o njima brine više nego sto o svom članstvu brinu političke partije. U svojoj bitnosti poezija ne može biti angažovana niti opredeljena u pitanjima dana.

Vi ste večito bežali od politike, ali niste od političkog izjašnjavanja. Zato, valjda, nećete umaći ni od narednog pitanja: Šta mislite o ovoj našoj državi, o njenom imenu, o trećoj Jugoslaviji?

- Smeta mi ime Jugoslavija koje su sebi nadenule Srbija i Crna Gora. Tu Jugoslaviju ne priznaje niko, ni najokoreliji Jugosloveni, jer to Jugoslavija i nije. Kad smo mislili da je svemu kraj i dočekali da se domognemo svoga imena, opet smo ga pregrnuli imenom Jugoslavije, Jugoslovena, i to u času kad su te reči ostale bez ikakvog ugleda. Kad Jugoslavija igra protiv Hrvatske ne znam ima li veće ironije. Da ima bar socijalne poezije, zar bi bilo boljeg motiva i naslova od ovog: "Srbi kisnu u redu pred hrvatskom ambasadom u Beogradu". Kao da još uvek zaziremo od svog imena, nismo se oslobodili ideoloških trauma, još nam je sopstveno ime sumnjivo i proskribovano. Kao da su još "ohladnjela prsa u momakah i u njima umrla svoboda!" Kako drukčije razumeti klicanje "Jugoslavija, Jugoslavija" nego kao nadvikivanje tog straha i izbegavanje da se pomene ime Srbije i Crne Gore. "Ja sam za Jugoslaviju!" izjavljuju nasi korifeji kao da postoji neka Jugoslavija mimo Srbije i Crne Gore. To mi najviše liči na neko ideološko preporučivanje ili prepoznavanje.

A kako bi, po vašem mišljenju, trebalo da se zove ova zajednička država Srbijanaca i Crnogoraca?

- Da se zajednička država zove Srbija i Crna Gora sve bi bilo logičnije, zdravije i jasnije. I mnogo štošta bi nam se kazivalo samo. I kad neko kaže da je za Jugoslaviju ili protiv nje znali bismo šta to znači. Ovako, kad neko kaže da je za Jugoslaviju ne znamo znači li to da je za Srbiju i Crnu Goru ili za nešto čega nema.

Kao zakleti monarhist reći ćete, jamačno, da bi ta zajednička država imala bolji i čistiji put kao kraljevina nego kao republika. Kako gledate na sudbinu Karađorđevih potomaka?

- "Naš i Vožde ore pa se hrani!" - kaže Sima Milutinović. A potomci oca Srbije koji "iz mrtvijeh Srba dozva", čije se prošireno imanje zove Srbija - u Srbiji nemaju imovine. Kralj Petar koji "peške na opanke pređe s vojskom pro Srbije majke", čija se vladavina smatra vrhuncem demokratije u istoriji Srbije, koga su opevali Rostan i D'Anuncio, nije svom praunuku ostavio ni stopu zemlje. Unuk kralja Aleksandra, vrhovnog komandanta srpske vojske u tri rata, "koji je Srbiju digao do zvezda", koji o svom trošku nije zidao samo svoju kuću i kupovao svoja imanja nego podigao spomenik Neznanom junaku na Avali i Pobednika na Kalimegdanu - nema u Srbiji ni kiosk a kamoli kuću na Dedinju. Nemojte mi reći da je to slučaj sa svim svrgnutim monarhijama, jer prvo nije, a drugo niko u Evropi i nema svoje nacionalne dinastije osim Srbije. Da li je Srbija monarhija ili nije, to nije vezano za pitanje ničije očevine i dedovine. Ne daju mu kuću jer je njegova, drugog razloga nema. Bio bi to loš primer i ko zna kud bi nas odveo. Crnogorci se barem nisu uselili u dvor kralja Nikole.

Jednom ste gorko rekli da su poražene vaše političke ideje, ali poraženi su ovde mnogi i mnogo što-šta. Ceo narod je poražen. Nadate li se njegovom uspravljanju za vašeg života?

- "Srbi su oduvek smatrali Beograd istokom na kome se rađaju sva njihova sunca!" - napisao je Jovan Dučić. A kako im se sunca rađaju poslednju deceniju u Beogradu bolje da ne govorimo. Kao da je kraj bio na početku. Pomagali smo svoju propast. Zbunjeni i poniženi moramo se kroz nešto uspraviti. Ali kvadraturu kruga srpske nesreće ne mogu rešiti oni koji rešavaju posledice a uzroke ostavljaju nedirnute.

Može li je rešiti opozicija? Ova koja je izašla na poslednje izbore, jer onoj koja nije izašla preti nestanak.

- Opozicija, ona najglasnija, izišla bi na izbore i pod gorim uslovima. Većina njenih vođa su samozvanci koji ne predstavljaju nijednu suštinu i nijednu istinu srpskog naroda. Kao da umesto opozicije vlast daje neku vrstu reketa onima koji su tražili deo plena. I tako nas ostavili da biramo između nesreće i sramote.

Kako vam, u ovom srpskom batrganju, izgleda štampa? Posebno ona koja se naziva demokratskom, nezavisnom i opozicionom.

- I ona je pretrpela nemali poraz. Najviše glasova dobijaju oni o kojima ta štampa nije napisala nijednu lepu reč. Koga ta štampa napada taj dobija, koga hvali taj gubi. Nije li i to razlog da se uvidi kako ima nešto trulo i u toj bratiji.

I ko je kriv za sve što nam se dešava, za sve što nam se desilo?

Ima u Če-u, tragediji koja traje, koju sam pisao zajedno sa Duškom Radovićem, jedno lice koje se s vremena na vreme pojavljuje na sceni. Nosi veliki krst i ponavlja refren: "Ja sam kriv! Obesite me!" I zaista za ovo neko mora biti kriv. Možda će se javiti neki dobrovoljac-pesnik i krivicu preuzeti na sebe.

[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable