Babet Bahmajer - Beta Vukanović

Уредник: dahlia

[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
Корисников грб
trebamisvakidan
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1701
Придружен: 26 Мар 2006, 04:34
Место: Beograd
Контакт:

Babet Bahmajer - Beta Vukanović

Порукаод trebamisvakidan » 11 Феб 2007, 14:16

Кофер сликарке Бабет

Живела је читав век, волела је да слика и оставила је за собом много тога важног што у нашем уметничком животу до тада није постојало


Родила се у Немачкој, њено право име је Бабет Бахмајер, учила је сликарство у Минхену и Паризу код виђених уметника, а онда се удала за колегу са академије Ристу Вукановића и постала - Бета Вукановић, једна од наших најбитнијих сликарки. Разлог за атрибут „најбитнија” у случају Бете Вукановић нису само њени радови: она је у нашу уметност увела многе ликовне врсте и појаве које пре ње овде нису постојале или су биле неприметне.
Бета Вукановић живела је цео један век, до 1972. године.

Прва изложба

На крају лета 1898. године, месец дана након удаје, уместо на медени месец кренула је пут Србије и нашла се у Београду да ту и остане. И пре тога било јој је јасно да Београд није оно што су градови у којима је живела пре удаје. Млади Срби који су се школовали у Минхену причали су јој да је Београд мали, да је био турски град који постаје европска варош, да је пре неколико година уведена електрична струја, али да се још налази на рубу Европе. Кад је стигла, сазнала је да су сликарске изложбе веома ретке, и да нису омиљене као што су у Европи.

Међутим, Београђани су били изузетно заинтересовани за изложбу на којој им се Бета Вукановић први пут представила 20. септембра 1898. године у сали Народне скупштине. Разумљиво, зато што такву изложбу пре тога готово да нису имали прилике да виде: радови чак троје наших младих уметника и то тек пристиглих са школовања у Минхену, Бете Вукановић, Ристе Вукановића и вајара Симеона Роксандића. До тада су сликари најчешће излагали само по једно дело и то у излозима радњи, ретко кад у Грађанској касини и у Народној скупштини, јединим изложбеним просторима у граду, могуће и зато што нису имали довољно радова да напуне тај простор. Изгледа да је европски дух који су донели ово троје младих уметника пријао Београђанима, па је на изложби сваког дана било пуно посетилаца.
Изложби је претходило свечано отварање, што је била права реткост, на ком је говорио Михаило Валтровић, академик и управник Народног музеја. О Бетиним сликама говорио је дуже него о радовима других излагача, очигледно не само зато што су Бетини радови били најбројнији. Њене портрете и студије људских ликова оценио је као одличне, издвојио је студије и пределе, навео да су рађени уљаним бојама, пастелом и у акварелу, да је сликарка изложила и цртеже у оловци и креди, графике, радове на кожи и дрвету и нацрте за њих, да би закључио: „Међу радовима госпође Вукановићке, портретима њеним приличи прво место, јер су уметнички схваћени и одлично изведени. Нису прост, чудноватом тачношћу преписани лик лица из оног времена и тренутка кад их је сликарка портретисала, но су свеж и жив снимак оног што сачињава нарочиту особину личности, њен карактер, а што се иначе на личности само повремено опажа у покретима тела, у изразу лица и ока. Свежина и живост управо су оне особине ваљаног портрета које освајају посматрача и пред ликом непознатог му лица.”
На изложбу је дошао и краљ Милан Обреновић. Очигледно му се допала, чим је позвао ово троје уметника да излажу у двору. Они су тај позив искористили 1900. године. Од новца којим је краљ Милан откупио животно дело Ристе Вукановића „Дахије”, Вукановићи су купили земљиште за кућу у Капетан-Мишиној улици број 13.

Верност
Бета Вукановић је импресиониста, а тај правац прихватила је у Минхену током студија и остала му верна до краја живота. Сматра се да је она утицала на наше тадашње уметнике, извела их из атељеа и указала им да треба да сликају у природи. Зато се уз њено име везује одредница „plain air” која се тиче уметника који сликају, у буквалном преводу, под ведрим небом.
Кад је импресионизам почео да јењава, да облик надвладава боје, Бета Вукановић успела је да помири своју наклоност ка правцу у коме је почела сликарски живот и нове појаве у сликарству: учврстила је облик, истакла цртеж, али и - задржала своје боје. Такво спајање старог и новог подржали су и други.
Није сликала из главе, увек по моделу. Сликала је сељанке и сељаке у разнобојној народној ношњи, Циганчице у живописној одећи, волела је покрет, изражајно лице. Уживала је у сликању, што се и види на њеним радовима. Трагајући за новим темама, путовала је. Куд год би отишла, нешто је насликала. Призрен је за њу био велики извор и тамо су настала њена најпривлачнија платна. Познато је велико платно „Призренка”, фигура лепе жене у народној ношњи живих боја како би се што више истакла њена раскош. Волела је да слика мртву природу, најчешће цвеће. Један од најпознатијих радова је „Мртва природа с грожђем”, насликана густим намазима боје.


Изгубљена слика
Једна од првих слика које је насликала у Србији била је „Крсна слава”, њој можда најдража. Изложила ју је у Паризу, на Светској изложби 1900. године. Изабрала је тему својствену српском народу зато што су уметници који су излагали у Паризу желели да искористе ту прилику да своју земљу прикажу свету. У „Крсној слави” Бета Вукановић спојила је своје минхенско образовање и осећања према Србији. У интервјуу недељнику „НИН” 1958. године, Бета Вукановић се поверила: „Има пуно слика које волим више од осталих. Насликала сам много, па колико само има година откако сликам. Ево, од ње имам трага само овде, у овом албуму. То је моја прва велика композиција. Слика је имала много успеха, била је награђена. Обишла је десетак европских градова. Како сам дошла на идеју да то сликам? Врло просто: тек сам дошла у Србију и упознала тај обичај. То је леп обичај, за тако нешто нисам раније ни чула. И решила сам да то пренесем на платно. Композиција је била велика, сада се више не сећам тачног формата, али око два метра је била у ширину. Живе боје... Има бољих слика, има слика које су се другима више допадале, али ја сам се увек радо сећала Славе.” Бетина „Слава” нестала је највероватније током Другог светског рата. Сачуване су само две репродукције, као литографија и олеографија. Иако је све говорило да је оригинал изгубљен, Бета није престајала да се нада. Кад год би неко, видевши репродукцију, помислио да је открио оригинал и о томе је обавестио, Бета би се бар начас понадала да је „Слава” спасена.

Плаве перунике
Пре него што су отишли у Париз на Светску изложбу, брачни пар Вукановић добио је дозволу Министарства просвете да наследи Прву српску сликарско-цртачку школу од њеног оснивача Кирила Кутлика. Пошто су променили две адресе, Вукановићи су школу уселили у своју кућу у Капетан-Мишиној 13 (кућа још постоји). Кућу је пројектовао Милан Капетановић, пројектант југословенског павиљона на Светској изложби у Паризу. У њој су била четири велика атељеа, имала је велику терасу, била је лепа и одговарала је намени, али ипак од свега најлепша је била фасада куће. Бета Вукановић је осликала: изнад главног улаза у кућу била је композиција „Три музе” - музика, сликарство и игра - приказане као три лепе жене, а око њих су на стубићима били цветови плавих перуника и шарено пауново перје. Била је то прва уметниковом руком осликана фасада, а могуће да је и до данас остала једина. Овај рад Бете Вукановић уништиле су бомбе Другог светског рата. Остала је само разгледница у издању „Геце Кона”.



Kada bismo hteli biti samo srećni, to bismo lako postigli. Ali mi želimo biti srećniji od drugih, a to je uvek teško, jer smatramo druge srećnijima nego što jesu

Корисников грб
trebamisvakidan
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1701
Придружен: 26 Мар 2006, 04:34
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод trebamisvakidan » 11 Феб 2007, 14:19

Одустајање

У коферу из Немачке Бета Вукановић донела је и графике, и показала их на првој изложби. Касније је израдила и нове. У том послу била је једина, па је Београд, ненавикнут на графику, више волео њене сликарске радове. Ни успех на изложби „Bianco e nero” у Риму 1902. године није променио такав став јавности, па ни вест да је „Њ. В. талијански краљ купио две од изложених слика гђе Вукановић, а адвокат Скоти, правни саветник нашег посланства у Риму, такође једну” како је објавио „Српски књижевни гласник”. Уметница је била разочарана таквом незаинтересованошћу, па је неколико година након доласка у Београд поклонила алат за бакрорез свом талентованом ученику Љубомиру Ивановићу. Можда је управо захваљујући том поклону он касније постао врсни графичар.
Педесетих година сликарка је Музеју града Београда поклонила свој легат. Међу 247 уметничких радова није било ниједне графике.
Посебна привлачност четврте изложбе Друштва српских уметника „Лада”, одржане у Београду 1910. године, биле су карикатуре Бете Вукановић. Било је то први пут да су код нас изложене карикатуре, односно, да су добиле значај уметничког рада. Бета Вукановић тада је изложила шездесет карикатура, што значи да се том врстом уметности већ одавно бавила.

Добро око
„Прву карикатуру нацртала сам у основној школи. Разуме се - учитељицу. Казнили су ме и тако сам рано сазнала да карикатуре могу имати непријатности, али ме то није опаметило. Наставила сам без лоших намера да цртам смешне портрете и увек сам се чудила што се због тога љуте”, открила је Бета Вукановић у интервјуу „Политици” 1968. године.
Током студија објављивала је карикатуре у сатиричним часописима, али је тек у Србији почела да се бави карикатуром. Кад је на дворском балу 1904. године угледала једног малог трбушастог француског генерала како игра с нећаком писца Симе Матавуља, иначе изузетно високом женом, осетила је велику жељу да их нацрта.
„Повучем се иза једне завесе и одатле почнем на брзину да цртам. Успела сам те вечери да направим, опет кришом, још неколико карикатура других личности - министара и официра... Тако је, временом, настала једна врло завидна галерија карикатура најистакнутијих политичких, културних и војних личности Београда из прве деценије нашег века. Где се оне данас налазе, нарочито карикатуре које су припадале дворској галерији, не знам.”
Критичари су веома повољно оценили карикатуре Бете Вукановић.
„Та врста уметности досад нам је недостајала”, написао је критичар Богдан Поповић. „Може се рећи да је чак и мало чудновато што уметничке карикатуре досад нисмо имали. Каква је карактеристика гђе Вукановић као карикатуристкиње? Карактеристика њена општа је карактеристика добрих карикатура. Она уме да види - да види оно што је индивидуално и карактеристично, оно што одступа од нормалног, да то осети и у машти добије оно појачање, ону претераност која је битна особина сваке карикатуре.” Тема њених карикатура није био дневни догађај, што је занимало новинску карикатуру, већ личност.
Последња карикатура била је „Аутопортрет”, из 1954. године. У фонду Народног музеја чува се шездесет карикатура ове чувене сликарке, а највећи колекционари њених карикатура су породица Вељковић, њени пријатељи, и краљ Петар I, што до сада није потврђено.

Летовање
Готово свако лето Бета Вукановић боравила је у иностранству. Проводила је дане у музејима загледана у слику неког великог мајстора и - копирала је. Била је то навика са студија. Наиме, у Минхену и Паризу, где је учила сликарство, израда копија по делима славних мајстора била је обавезна за ученике виших разреда или класа јер се сматрало да ће им то користити.
Прве копије дела великих сликара које је Београд видео, урадила је Бета Вукановић. Већ на првој изложби 1898. године биле су копије „Христ и покајница” по Рубенсу, „Војници при коцкању” по Броуверу, портрети по Ван Дајку, Корнел де Восу, Ј. Б. Грезу и Рембранту. Добила је похвале и критике и публике, као и много година касније на изложби копија светског сликарства 1964. године. У каталогу објављеном том приликом, описан је и посао копирања: „Копије радова старих мајстора упркос репродуктивним достигнућима колор фотографије представљају и данас драгоцене комаде који скоро значе доживљај оригинала. Најчешћи повод и главни садржај копирања старих мајстора садржан је у аналитичком контакту са сликом, палетом, фактуром, са фазама настајања узора, од првих потеза четке до последњих лазура и туша. Није мали број сликара који су часовима у академијама претпостављали проучавање и копирање дела старих мајстора. Пред платнима сликара изабраним према личним афинитетима разјашњавали су се проблеми и откривале тајне, са пијететом уметника и заљубљеничким жаром истраживача откриване су етапе њиховог настајања, формирао се и проверавао сопствени ликовни речник.”

Ратови
Бета Вукановић преживела је четири рата. Балканске ратове провела је у операционој сали, поред рањених војника. Због знања страних језика, асистирала је страним лекарима. Није сликала.
Кад је почео Први светски рат, њен супруг тешко се разболео. Бета је поред супруга неговала у болници и рањенике. С нашом војском супружници Вукановић отишли су на југ, до Солуна, па затим с групом рањеника у Француску, у Марсељ. Зна се да је Бета тада сликала, али су сачувана само два акварела: на оном из 1915. године су француски војници из афричких јединица, а на акварелу из 1916. године је предео из Марсеља. Оба су у Војном музеју у Београду.
Риста Вукановић умро је у санаторијуму 1918. године и сахрањен је на војничком гробљу у Тијеу.
Бета Вукановић се вратила у земљу с последњим транспортом избеглица, 1919. године. Становала је у Дому ученица у Београду, где је радила као наставник цртања. Пријатељи, породица Вељковић, дали су јој атеље.
Током Другог светског рата представници немачког рајха, знајући за њено порекло, понудили су јој сарадњу и чланство у организацији „Културбунд”. Одбила их је. Бета Вукановић сматрала се Српкињом.

У једном интервјуу је забележено да су јој боје и четкица помогле да преброди бомбардовање и страхоте Другог светског рата.
„То је било огорчење, жеља да се не забораве страхоте које смо преживели. Сликала сам све осим религијских слика. Најрадије фигуралне мотиве, цвеће и децу која су врло захвални модели ако умете да их забавите причом.”

Откриће
Сликала је и цртала до последњих дана. Готово сваки дан одлазила је у свој атеље у згради Коларчевог народног универзитета, исто као што је то чинила свих претходних четрдесет година колико је тај простор био њен други дом. Ту је примала и посете од 12 до 14 часова - како је писало на вратима њеног атељеа. Често је седела у оближњем парку и цртежом или акварелом бележила призоре који су у њој побудили осећање, тренутни сјај који је сматрала вредним чувања.

Отишла је тихо и оставила много тога што се још открива.



Kada bismo hteli biti samo srećni, to bismo lako postigli. Ali mi želimo biti srećniji od drugih, a to je uvek teško, jer smatramo druge srećnijima nego što jesu

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2011, 17:56

Jednu od prvih slikarskih škola u Srbiji 1899. godine, u Beogradu, osnovali su Beta i Rista Vukanović. Nemica koja se u duši osećala Srpkinjom, Beta Vukanović je u srpskoj kulturi ostavila neizbrisiv trag. Svojim slikama, ali i društvenim angažmanom obeležila je veliki deo 20. na ovim prostorima.

Beta Vukanović se rodila 18. aprila 1872. godine u Bambergu u Nemačkoj kao Babet Bahmajer. Posle završetka osnovne škole i više ženske škole upisala se 1890. godine u privatnu slikarsku školu u Minhenu, gde se upoznala sa već poznatim i priznatim srpskim slikarom Ristom Vukanovićem. Između Bete i godinu dana mlađeg Riste ubrzo se rađa ljubav koja biva krunisana brakom, a supružnici 1898. odlaze za Srbiju i Beograd. Bračni par Vukanović 1899. godine dobija dozvolu Ministarstva prosvete da nasledi prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Cirila Kutljika, posle njegove smrti.

Jedna od prvih slika koje je naslikala u Srbiji bila je „Krsna slava“. Izložila ju je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Izabrala je temu svojstvenu srpskom narodu, jer je poput drugih umetnika koji su izlagali u Parizu želela da iskoriste tu priliku da svoju drugu otadžbinu prikaže svetu u pravom svetlu. U intervjuu nedeljniku „NIN“ 1958. godine poverila je: „To je lep običaj, za tako nešto nisam ranije ni čula. I rešila sam da to prenesem na platno. Slika je obišla desetak evropskih gradova.“ Nažalost, od Betine „Krsne slave“ sačuvane su samo dve reprodukcije, kao litografija i oleografija.

Godine 1904. agilna Beta osniva Društvo srpskih umetnika „Lada“ u čast stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Po početku Balkanskih ratova, Beta Vukanović slikarski kist zamenjuje bolničarskom uniformom radeći kao dobrovoljna bolničarka koja je sa ogromnim požrtvovanjem negovala tifusne bolesnike i teške ranjenike. Mnogi srpski listovi koji su tokom Prvog svetskog rata izlazili u Francuskoj isticali su Betinu ljubav prema srpskom narodu i otadžbini koju je ona potvrđivala u najtežim trenucima za Srbiju. Sa bolesnim suprugom i ranjenicima stigla je do Soluna, a odatle u Marsej. Sačuvana su samo dva njena akvarela iz tih ratnih godina. Obe slike nalaze se danas u Vojnom muzeju u Beogradu. Rista Vukanović je umro u sanatorijumu 1918. godine. Skrhana bolom zbog smrti životnog i umetničkog saputnika, Beta se vratila u Beograd sa poslednjim transportom izbeglica 1919. godine. Uskoro osniva Udruženje likovnih umetnika u Beogradu, a 1921. postaje nastavnik u umetničkoj školi. Beta Vukanović je bila i jedna od prvih likovnih umetnica kod nas i bavila se i karikaturom, a svojim karikaturama je ilustrovala i roman poznatog komediografa Branislava Nušića „Opštinsko dete“, 1902. godine.

Beta Vukanović je svojim slikama predstavljala živote običnih ljudi, prizore iz svakodnevnog, narodnog života, a veliku inspiraciju za nju predstavljalo je Kosovo i Metohija, naročito grad Prizren, a poznata je slika „Prizrenke“ iz tog perioda. Prvu retrospektivnu izložbu Beta Vukanović je održala tek 1958. godine, kada je izabrana za doživotnog počasnog predsednika Društva „Lada.

Konačan sud o mestu i značaju Bete Vukanović u srpskoj istoriji umetnosti 20 veka dala je Vera Ristić, autor monografije objavljene 2004. u ediciji „Žene u srpskoj umetnosti”. Ona je napisala : “Njeno stvaralaštvo jedna je od važnih osnova srpskog umetničkog razvitka. Raznovrsnost njenog delovanja pokrivala je sve vidove praktičnog i teorijskog slikarskog rada. Hiljade slika, od kojih je veliki broj poklonjen muzejima, radova u ulju, akvarelu, pastelu, crteža i grafika, predmeta primenjene umetnosti, dragoceni su deo našeg kulturnog nasleđa”. Beta Vukanović je preminula 31. oktobra 1972. godine u sto prvoj godini u Beogradu.

Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2011, 18:00

U zajedničkoj bibilioteci Vojnoizdavačkog zavoda, Muzeja grada Beograda i Topy-a ’Žene u srpskoj umetnosti’, posle publikacija o slikarstvu Milene Pavlović Barili, Ljubice Cuce Sokić i Katarine Ivanović, krajem 2004. godine iz štampe je izašla i monografska studija o delu Bete Vukanović koju je napisala Vera Ristić.

Sa navršenih sto godina života i sedamdeset pet godina stvaralačkog delovanja u likovnim umetnostima, znamenita ličnost srpskog slikarstva dvadesetog veka Beta Vukanović, sem nekoliko studija koje je povodom njenih karikatura u dva navrata napisala Vanja Kraut, potom o legatu koji zaveštala Muzeju grada Beograd koji je obradila Jasna Marković i nekoliko opštih pregleda umetnosti prošlog veka, na primer, Lazara Trifunovića ’Srpsko crtačka-slikarska i Umetničko-zanatska škola u Beogradu’, Dragutina Tošića ’Jugoslovenske izložbe 1904-1927’, Ljubice Miljković ’Lada 1904-1994, Jedan pogled u prošlost’, te par prikaza njenih samostalnih i grupnih izložbi na kojima je učestvovala, do pojave ove knjige ona nije dobila po mnogo čemu zasluženu, sveobuhvatnu kritičko-umetničku prezentaciju ukupnog rada. Ali ne samo zbog tog razloga, knjiga Vere Ristić o životu i delu Nemice Babet Bahmajer – odnosno Bete Vukanović posle udaje za slikara Riste Vukanovića, predstavlja znameniti kulturni čin u domaćoj istoriografiji likovnih umetnosti.

Sažeto izneto, prema najbitnijim događajima, biografija Bete Vukanović beleži sledeće datume: rođena je u Bavarskoj 1872. godine, a potom jedno vreme živi u Minhenu gde završava Umetničko-zanatsku školu i Žensku akademiju 1897. Poput većine umetnika koji se nisu zadovoljavali uobičajenom školskom umetničkom nastavom, uporedo pohađa i privatnu slikarsku školu Antona Ažbea od 1982. do 1998. Posle dve godine boravka u Parizu gde praktično završava period slikarskog učenja preseljava se u Beograd 1898. gde se odmah aktivira na mnogim planovima: iste godine priređuje prvu samostalnu izložbu, osniva Udruženje srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku, 1900. preuzima vođenje prve srpske crtačke škole, potom i Srpske slikarske škole (1902), osniva Društvo srpskih umetnika ’Lada’ (1904), i tako dalje. Za vreme Balkanskih i Prvog svetskog rata radi kao dobrovoljna bolničarka. Posle rata, 1919. vraća se u Beograd i osniva Udruženje likovnih umetnika u Beogradu, a 1921. postaje nastavnik u Umetničkoj školi u Beogradu. Prvu retrospektivnu izložbu održala je tek 1958. godine kada je izabrana i za doživotnog počasnog predsednika ’Lade’. Ovaj intenzivni umetnički, organizatorski, pedagoški i životni ciklus odvijao se paralelno sa slikarstvom, grafikom, crtanjem i karikaturom kojima je obeležila svoje vreme na jedan tihi, u estetičkom smislu kontinuirani razvoj bez potresa, rezova ili diskontinuiteta koji su toliko bili karakteristični za vodeće ličnosti srpske umetnosti prošlog veka, od prvih modernista s početka stoleća poput Nadežde Petrović ili Save Šumanovića, do poznih savremenika druge polovine koji su menjali sliku epohe. Studija Vere Ristić ide tim tragom i na vrlo slikovit način objašnjava ovu pojavu koja je dugo trajala i koja je ostavila traga na mnogim planovima koje smo spomenuli.

U nizu kraćih segmenata teksta koji su naslovljeni poetičkim, intiminim, ispovednim citatima Bete Vukanović, poput ’Da ću u Beogradu provesti svoj vek, nisam ni u snu slutila’, ’Prvu karikaturu nacrtala sam u osnovnoj školi’, ili ’Slikala sam sve osim religijskih slika’, i onih koji su postavljali granice njene sveobuhvatne aktivnosti, kakvi su ’Slikarska škola Vukanović’, ’Prve u nas izložbe grafike’, ’Novo iskustvo – kulturna zajednica južnih Slovena’, ’Pobornik udruživanja umetnika’, ’Prihvata i nove inspiracije’, ’Odlaskom umetnika ne prestaju da žive njegova dela’ i tako dalje, Vera Ristić je opisa jedan životni i umetnički vek koji je zadržao onu poznatu vitalnost koja je bila karakteristična i za još neke srpske slikarke kao što su Cuca Sokuć ili Bela Pavlović.

Beta Vukanović je od samog početka primljena ne samo od kolega već i od likovne kritike kao ličnost u kojoj se mogao nazreti jedan ogromni radni potencijal, a naslutiti i dugovečnost stvaralačkog rada i življenja. Zapoćinjući slikarstvo interesovanjem za stare majstore, Vukanovićeva je ubrzo pokazala naklonost za srendnjoevropsku varijantu plenerizma i impesionizma koji su u poetičkom smislu bili bliski tadašnjem regionalnom shvatanju na njihovim kulturnim rubovima kakav je bio i srpski. Njen dolazak u Beograd pokrenuo je interesovanje za novu umetnost, i ako nikada nije postala vodeća ličnost epohe, svakako je ohrabrivala u svom pedagoškom radu, nastojanja mladih umetnika da se uključe u tadašnje nove tendencije. Bila je zainteresovana i za glavni plastički fenomen druge i treće decenije – kolorizam u srpskom slikarstvu dajući mu sopstvenu likovnu interpretaciju.

Njen veliki poštovalac i odlični poznavalac naše likovne umetnosti Pavle Vasić je nakon njene smrti tačno zapisao: ’Sa Betom Vukanović nestao je ceo jedan svet, drag i prisan, sada već sasvim dalek kao istorija ili mit. Beta Vukanović je bila nešto izuzetno u istoriji naše novije umetnosti. Njen aktivni učesnik od 1898… Bez Bete Vukanović ostaje jedna velika praznina, sa njenim delom, sa njenom ulogom, sa sećanjem na nju, naše umetničko nasleđe je obogaćeno lepim, velikim i trajnim…’. Ovi retko upotrebljavani termini – ’drag, prisan, lep, veliki, trajni’, posebno onda kada su zapisani – 1985. godine, nezaobilazni su kada se želi opisati jedno vreme i jedna pojava, ono vreme i pojava kome je izuzetan pečat ostavila i Beta Vukanović, gotovo zaboravljena ličnost koju ova monografija uspešno vraća u našu kulturnu memoriju. Nadamo se definitivno.

Jovan Despotović

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2011, 18:03

Уметница која је свој животни и сликарски пут посветила Србији у којој је провела највећи део свог дугог живота, Немица која се у души осећала Српкињом, Бета Вукановић, данас као да од нове генерације Срба није довољно упамћена, иако је у нашој култури оставила неизбрисив траг. Својим сликама, али и друштвеним ангажманом обележила је велики део 20. века и турбулентних дешавања на овим просторима.

Слика

Родила се 18. априла 1872. године у Бамбергу у Немачкој као Бабет Бахмајер. После завршетка основне школе и више женске школе уписала се 1890. године у приватну сликарску школу Карла Мара и Антона Ажбеа у Минхену, где се упознала са већ познатим и признатим српским сликаром Ристом Вукановићем. Између Бете и годину дана млађег Ристе убрзо се рађа љубав која бива крунисана браком, а супружници 1898. одлазе за Србију и Београд за који су пријатељи Бети причали да је мали град у којем не постоји интересовање за уметност. Брачни пар Вукановић 1899. добија дозволу Министарства просвете да наследи прву српску сликарско-цртачку школу од њеног оснивача Цирила Кутљика, после његове смрти. Школа се налазила у кући Вукановића у Капетан Мишиној улици број 13 на Дорћолу, а та кућа и данас постоји. Последња година 19. века била је изузетно значајна за тада младу сликарку Бету Вукановић, јер за слику „Крсна слава“ 1900. године добија награду на Светској изложби у Паризу, чиме проноси и славу Србије.

Године 1904. агилна Бета оснива Друштво српских уметника „Лада“ у част стогодишњице Првог српског устанка. Осим Бете Вукановић, оснивачи друштва названог по словенској богињи пролећа, били су и истакнути сликари тог времена попут Петра Убавкића, Уроша Предића, Марка Марута и Надежде Петровић. По почетку Балканских ратова, Бета Вукановић сликарски кист замењује болничарском униформом радећи као добровољна болничарка која је са огромним пожртвовањем неговала тифусне болеснике и тешке рањенике. Многи српски листови који су током Првог светског рата излазили у Француској истицали су Бетину љубав према српском народу и отаџбини коју је она потврђивала у најтежим тренуцима за Србију. Са болесним супругом и рањеницима стигла је до Солуна, а одатле у Марсеј. Сачувана су само два њена акварела из тих ратних година. Обе слике налазе се данас у Војном музеју у Београду. Риста Вукановић је умро у санаторијуму 1918. године и сахрањен је на војничком гробљу у француском граду Тијеу. Скрхана болом због смрти животног и уметничког сапутника, Бета се вратила у Београд са последњим транспортом избеглица 1919. године. Становала је у Дому ученица и радила као наставник цртања. Ускоро оснива Удружење ликовних уметника у Београду, а 1921. постаје наставник у уметничкој школи. Бета Вукановић је била и једна од првих ликовних уметница код нас и бавила се и карикатуром, а својим карикатурама је илустровала и роман Бранислава Нушића „Општинско дете“ 1902. године. Младе сликаре је стално подстицала да прате нове уметничке тенденције и да не беже од нечега што не познају довољно у уметности, а што их ипак може привлачити.

Колико је Бабет Бахмајер, односно Бета Вукановић волела своју по удаји али и по срцу нову отаџбину Србију, сведочи и њен став током новог ратног вихора који је у свом дугом животу преживела, Другог светског рата. Када су 1941. године озлоглашени фолксдојчери закуцали на њена врата, нудећи јој као сународници сваку врсту помоћи и привилегија, Бета се обрадовала таквој пажњи, уз питање да ли су помоћ понудили и њеним суседима. Када су јој, зачуђени њеним питањем, одговорили да нису, јер су њене комшије Срби, она им се захвалила на понуђеној помоћи, истичући да не може да је прихвати пошто је и она Српкиња. Такође, Бета је без размишљања одбила и да се учлани у покрет „Културбунд“.

Бета Вукановић је својим сликама представљала животе обичних људи, призоре из свакодневног, народног живота, а велику инспирацију за њу представљало је Косово и Метохија, нарочито град Призрен, а позната је слика „Призренке“ из тог периода. Прву ретроспективну изложбу Бета Вукановић је одржала тек 1958. године, када је изабрана за доживотног почасног председника Друштва „Лада“. Међу њеним најпознатијим радовима истичу се слике „Портрет Ристе Вукановића“ која се чува у музеју у Софији, „Задушнице“ које су у Скупштини Београда и „Брање шљива“ која краси зграду Министарства финансија. Нажалост, њена можда и најпознатија слика „Крсна слава“, за коју је добила и награду на Светској изложби у Паризу, нестала је током Другог светског рата и данас постоје само њене копије.

Слика

Бета Вукановић је преминула 31. октобра 1972. године у сто првој години и сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

Ликовни критичар и сликар Јован Јакшић дело Бете Вукановић види као изузетно значајно али и недовољно цењено од данашње генерације.

- Била је свакако једна од највећих сликарки свог времена, уметница која је ишла испред свог времена. Име Србије проносила је светом у најтежим тренуцима, а својим радом ликовну сцену ове земље ставила трајно на мапу светске баштине. Данас када је концептуална уметност однела превагу у сликарству, дела Бете Вукановић нису толико у центру пажње ликовне јавности, ту и тамо њено име се помене, организује се понека ретроспективна изложба, али сматрам да би млади морали много више да се упознају са њеним пребогатим делом – сматра Јакшић.
С. Миловановић

Бета у Моминој прози

О Бети Вукановић писао је и највећи хроничар Београда, легендарни писац и сликар Момо Капор. У свом роману „Леро, краљ лептира“, који говори о предратном и поратном Београду, Капор описује једну интересантну анегдоту из Бетиног живота, односно њен одговор на питање коју би историјску личност коју је познавала издвојила.

- У свом дугом животу ја сам познавала само два права господина. Један је био краљ Милан, а други господин Тито. Сад, ја мислим да је краљ Милан ипак био већи господин, јер он никад не би узео улицу од господина Тита“.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2011, 18:07

Bavarka po poreklu, Srpkinja po životu i radu

Predstavljajući Betu Vukanović u katalogu njene prve retrospektivne izložbe, što je uz dužne joj počasti bila održana u Umetničkom paviljonu na Malom Kalemgdanu od 10. do 19. oktobra 1958, upravo kada je izabrana za počasnog i doživotnog predsednika Društva srpskih umetnika Lada i kada joj je dodeljen orden rada I reda, Božidar Kovačević je napisao sledeće redove:

„Za vreme naših oslobodilačkih ratova od godine 1912. do 1918, Beta Vukanović mogla je poći sa kičicom u rat kao ratni slikar. Ona je, doduše, to bila, ali ne sa preimućstvima ratnog slikara nego kao dobrovoljna bolničarka negujući ranjenike i tifusne bolesnike. (...) A kad joj je početkom 1918, dotučen ratom, umro muž, isto tako dobar umetnik i plemenit čovek kao i ona, Beta Vukanović povukla se u Klermon-Feran da svojom kičicom služi našem narodu i njegovoj pravednoj borbi za slobodu. Bavarka po poreklu, Srpkinja po životu i radu, ona je u tim danima dala najviši izraz svoje ljubavi prema otadžbini svog supruga koja je postala i njena.“

Svoju ljubav prema srpskom rodu i otadžbini svog supruga Beta Vukanović je potvrdila i kasnije, u jednako teškim trenucima i jednako velikim iskušenjima po njen slobodnom voljom izabran srpski narod. Bilo je to 1941. godine kada su ozloglašeni „folksdojčeri“ zakucali na njena vrata, nudeći joj kao sunarodnici svaku vrstu pomoći i privilegija. Ona se navodno obradovala takvoj pažnji, uz pitanje da li su pomoć ponudili i njenim susedima. Kada su joj, začuđeni njenim pitanjem, odgovorili da nisu, jer su njene komšije Srbi, ona im se zahvalila na ponuđenoj pomoći ističući da ne može da je prihvati pošto je i ona Srpkinja.

Inače, ova stasom krhka a duhom nesalomljiva Srpkinja rođena je u bavarskom gradiću Bambergu 16. aprila 1872. kao Babeta Bahmajer (Babette Bachmayer). Mladost je provela u Minhenu, gde se školovala od 1881. do 1897, odnosno gde je prvo 1891. diplomirala na čuvenoj Umetničko-zanatskoj školi i tokom 1892. učila slikarstvo u ateljeu poznatog prof. Akademije u Minhenu Karla Mara (Carl von Marr, 1858–1936), a grafiku kod manje poznatog Dasioa. Pošto su na Akademiji u Minhenu tokom XIX veka mogli da studiraju samo muškarci, slikarstvo je učila četiri godine na posebnom odseku za žene, radeći uporedo u ateljeu Slovenca Antona Ažbea, slikara i pedagoga oko kojeg su se rado okupljali umetnici slovenskog porekla. Tu je upoznala budućeg supruga, njenog doživotnog „dugajliju“, Hercegovca Ristu Vukanovića.

Iz Minhena su Rista i Beta krajem 1897. prešli u Pariz, gde su tokom jednog semestra pohađali Akademiju Delekliz (Delècluze). Neposredno posle venčanja, avgusta 1898, oni su sa vajarom Simeonom Roksandićem priredili u Beogradu, od 20. septembra do 5. oktobra 1898, zapaženu i uglavnom hvaljenu izložbu radova u zgradi Narodne skupštine. Kako je ova izložba dočekana u Beogradu, najbolje kazuje podatak da je na otvaranju govorio onda najugledniji stručnjak, takođe Srbin nemačkog porekla, erudita, teoretičar umetnosti, poznavalac starina, arhitekta, čuvar i upravnik Narodnog muzeja Mihailo Valtrović. Poznato je, takođe, da je izložbu posetio kralj Milan Obrenović, kao i to kako je tom prilikom otkupio jednu Betinu sliku, po ceni koja je bračnom paru Vukanović omogućila da kupe plac i počnu podizanje svog doma i ateljea u Beogradu. Uostalom, bila je to četvrta izložba koja je tih meseci otvorena u Beogradu. Priređena je neposredno posle izložbe slika Leona Koena i izložbe radova učenika Prve srpske slikarske škole Kirila Kutlika, koje su održane u istom prostoru, kao i posle mnogo hvaljenog nastupa Marka Murata, koji se predstavio sa deset doista pažnje vrednih slika u prostorijama Građanske kasine. Beograd je na izmaku XIX veka, očito, izrastao u istinski centar likovnog života Kraljevine Srbije i svekolikog srpskog naroda.

Istina je da su izložbu radova bračnog para Vukanović i vajara Simeona Roksandića neki prikazivači, poput uglednog Pavla – Paje Marinkovića, videli i tumačili pre svega kao zgodnu priliku da se Beograđanima predstavi slika Dahije, za koju je Risto Vukanović prethodno dobio prvu nagradu na izložbi učenika Minhenske akademije i srebrnu medalju na godišnjoj izložbi priređenoj u Minhenu. Ali, ako se takav sud mogao donekle odnositi na Roksandićevo učešće, jer je izložio dva skromna portreta, dve biste, zatim svoju već poznatu skulpturu Rob i dva manja reljefa, onda se za Betin nastup mora reći da je bio više nego ambiciozan, plodan, raznovrstan i po svemu vredan hvale. Ona je tom prilikom posetiocima izložbe ponudila na uvid dvadeset pet portreta i studija za portrete, zatim dvanaest predela, mrtvih priroda i jedan enterijer, od kojih nekoliko akvarela, osam odabranih kopija po delima Rubensa, Rembranta, Van Dajka, Brouvera, Vosa i Greza, na desetine crteža, grafika i neobično mnogo tzv. umetničko-zanatlijskih predmeta, nacrta za korice i stilske prozore, kao i više ukrašenih upotrebnih predmeta i, na kraju, posebno zapaženih devet radova u koži (mape, beležnice, novčanici, pojasevi, obruči za stolne ubruse, kutije za cigarete i tome sl.). Takva koncentarcija tehnički i tehnološki, po izboru motiva i na svaki drugi način raznorodnih i raznovrsnih radova, naročito onih koji svedoče o skladnom prožimanju likovnog i primenjenog stvaralaštva, nije se mogla videti u Beogradu pre njene pojave. Naravno, to je umni Valtrović uočio, i na otvaranju izložbe istakao, da „bez umetnosti zanatu nema pravog poleta“, odnosno da “umetnost jedino zanatu pruža lepe oblike, smišljene prema potrebi prilika i vremena“. U tom pogledu njen dolazak u Srbiju i potom njeno dugo i plodno delovanje, osobito pedagoško, imaju značaj važne istorijske prekretnice. Ukratko, njenim dolaskom u Beograd likovni život i kultura kod Srba dobijaju nove sadržaje i nove vrednosti koji odgovaraju potrebama i prilikama vremena.

Poslednju godinu XIX veka bračni par Vukanović je proveo, očigledno, u nastojanjima da reši osnovne životne probleme smeštaja i stalnog zaposlenja. Istovremeno, uključili su se u organizovane pripreme što ih je mlada i ambiciozna Kraljevina Srbija preduzela kako bi se što uspešnije i efektnije predstavila na velikoj Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Rista je radio na slici Prve žrtve dahijske, koja je bila pandan u Beogradu već predstavljenoj kompoziciji Dahije, dok se Beta pozabavila obradom jednog tipično srpskog motiva koji je svojim osobenostima i slikovitošću privukao njenu pažnju. Za nju je to bilo prvo ozbiljnije iskušenje, prvi susret sa složenom i velikom figuralnom kompozicijom, kako ona svedoči, na platnu širokom oko dva metra, koja je prikazivala Krsnu slavu. Nažalost, ova kultna slika nije preživela zulume Prvog svetskog rata. Nju je sa izložbe u Parizu, sa svim autorskim pravima na reprodukovanje i umnožavanje, otkupio spretni zagrebački trgovac Petar Nikolić, onda jedan od najpoznatijih izdavača reprodukcija umetničkih dela, u prvom redu sa temama iz istorije Srba i Hrvata ili pak iz njihovog života, njihove epske poezije i njihovih običaja. Ovako umnožena slika, tehnikom oleografije ili hromatolitografije, našla je put do mnogih srpskih domova, naročito onih širom Like, Bukovice, Ravnih Kotara, Banije, Korduna, Grubišnog Polja, Slavonije, Srema i tako redom. Bio je to više nego dovoljan razlog da ovo delo ne preživi godine Prvog svetskog rata i ratom rasplamsanu mržnju Hrvata, Austrijanaca i Mađara prema svemu što je srpsko.

Mada je sama Beta, sećajući se svoje popularne slike Krsna slava, izjavila da ima i boljih od nje, što je tačno, mora se reći da je ovo delo izvedeno besprekorno, savim u duhu minhenskog realizma. Njena sačuvana reprodukcija svedoči o izuzetnoj crtačkoj sigurnosti, ubedljivosti materijalizacije, živom ritmovanju svetlosti, prirodne i veštačke, bilo one koja dolazi od prozora ili od slavske sveće, zatim o portretskoj individualizaciji ličnosti, dobrom rasporedu figura u pokretu, ostvarenoj slavskoj atmosferi, jednako kao i o majstorski rešenoj kompoziciji. Ukratko, Beta se ovim delom dokazala kao umetnik pred kojim nema nesavladivih tajni veštine, kao slikar koji je kadar da reši i najsloženije likovne probleme. Doista nije bilo teško, nije trebalo imati mnogo znanja i mudrosti, da se posle Betinih nastupa u Beogradu, na izložbi priređenoj 1898. i potom na Svetskoj izložbi u Parizu, predvidi njena blistava stvaralačka i pedagoška budućnost.

Ipak, kako to često biva, prijem novih sadržaja i novih vrednosti što ih je u Beogradu promovisao bračni par Vukanović, u prvom redu Beta, nije protekao bez problema. Do prvih ozbiljnijih sukoba sa konzervativnijim delom nove sredine ili sa nekim umetnicima koji su u njima videli konkurenciju, došlo je 1900. godine, kad su oni preuzeli Srpsku crtačko-slikarsku školu u Beogradu, koju je pet godina ranije osnovao upravo preminuli Slovak Kirilo Kutlik (+ 22. mart 1900). Bio je to logičan sled događaja, najavljen prirodom svega čime se, pre svega, Beta predstavila u novoj sredini. Kao što je bilo prirodno da su Rista i Beta odmah po preuzimanju škole, sa njenim inventarom, objavili da počinju sa radom 17. aprila 1900, u prostorijama Sale mira, gde je i Kutlik dve-tri godine pred smrt održavao nastavu. Pošto su ovog puta nastavak rada škole odobrila dva ministarstva, prosvete i privrede, jer je ovo drugo dodelilo materijalnu pomoć iz kredita namenjenog za pomaganje zanata u Srbiji, došlo je i do promene naziva Kutlikove slikarsko-crtačke škole u Umetničko-zanatsku školu. Međutim, ni ovaj naziv nije bio dugog veka. Brzo, brže nego što se moglo pretpostaviti, na čuđenje i zavist jednog dela beogradske kulturne čaršije, mlad i poletan bračni par Vukanović je, prema planovima arhitekte Milana Kapetanovića, poznatog projektanta srpskog umetničkog paviljona za Svetsku izložbu održanu 1900. u Parizu, podigao svoj dom, sa odgovarajućim prostorom za rad škole, tačnije sa četiri funkcionalna velika ateljea, uz dva mala za večernji kurs i sa terasom za rad u pleneru, što ih je Beta ukrasila freskama prigodnog alegorijskog sadržaja, predstavom muza igre, muzike i slikarstva. Useljenje i svečano otvaranje škole koja se pominje samo kao Slikarska ili kao Srpska crtačka i slikarska škola Riste i Bete Vukanović, desilo se 1. jula 1902. i obeleženo je otvaranjem s razlogom hvaljene izložbe učeničkih radova. Ali, bez obzira na promenu naziva škole, večernji kurs koji je pohađala zanatlijska omladina nije ukidan. Na taj način su se pravdala sredstva dobijena od Ministarstva narodne privrede. Međutim, sudeći prema radovima učenika čija su ostvarenja na izložbama đačkih radova posebno hvaljena, lako se može zaključiti da se najviše pažnje poklanjalo školovanju dobrih crtača i slikara, kao i da su glavnu pedagošku ulogu igrali Rista i Beta Vukanović. Tako su, na primer, u muškom odeljenju posebno isticani radovi Ljube Ivanovića, Todora Švrakića, Hristifora Crnilovića i Branka Popovića, a u ženskom, kojim je očito rukovodila Beta, hvaljena su ostvarenja Milice Anđelković, udate Janković, koja je kasnije u nekoliko navrata pohvalno pisala o svojoj učiteljici, zatim Natalije Cvetković, Ljubice Filipović, Anđelije Lazarević i Marije Lukić, posle udaje Jelesić.

Dom sa školom bračnog para Vukanović bio je podignut na uglu ulica Jovanove i Kapetan Mišine, a njegovi bombardovanjem Beograda 1915. teško oštećeni i potom delimično obnovljeni ostaci mogu još da se vide. Mada novi prostor za izlaganje nije bio pogodan, u njemu su se do 1905. i preseljenja škole u zgradu preko puta Mitropolije, pod nazivom Umetničko-zanatska, priređivale izložbe đačkih radova. Iz nekoliko osvrta na te izložbe, kao i na one kasnije održavane do 1910, odnosno do nesuglasica sa novim upravnikom škole skulptorom Đorđem Jovanovićem, a naročito iz jednog oštrog kritičkog napisa objavljenog u Balkanu, br. 54, 18. jula 1920, zasnovanog na analizi minulog rada škole Riste i Bete Vukanović i na uverenju da su Srbiji „potrebnije struke zanatske i Umetničko-Zanatske škole, nego li Slikarska Akademija“, može se nedvosmisleno zaključiti da su u radu sa učenicima postizani bolji rezultati na polju čisto likovnog nego primenjenog stvaralaštva. Pri čemu se mora istaći da je jedino Beta, koja je u svom elementarnom likovnom obrazovanju prošla pedagoški dril minhenske Umetničko-zanatske škole, uspevala da učenicima prenese praktična iskustva i znanja potrebna u formiranju ukusa zanatske omladine. Ta njena delotvornost nije prolazila nezapaženo i redovno je isticana prilikom ocenjivanja izloženih učeničkih radova.

Dobar prijem Bete i Riste Vukanovića u Beogradu, uspešan u svakom pogledu, koji je rezultirao iznenađujuće brzim podizanjem sopstvenog doma, ateljea i radnih prostora koji su mogli da zadovolje potrebe jedne škole, kod dela beogradske kulturne čaršije izazvao je neskriven otpor i zavist. O tome na svoj način svedoči alegorijska kompozicija Umetnička pakost, rad plodnog ali nedarovitog beogradskog umetnika Nikole Milojevića (1865–1942). To je svojevrstan pamflet koji prikazuje autora i veoma uglednog ali ostarelog slikara Stevu Todorovića, kako zanemareni, odbačeni i oboreni leže nasred ulice, dok im kostur, personifikacija smrti i asocijacija na onda tek preminulog osnivača Prve srpske slikarske škole Kirila Kutlika, i velika zmija koja na njih sikće, kao simboli umetničke pakosti, preče put do ugodnog enterijera doma i škole čije blagodeti nepravdeno uživa novajlija Rista Vukanović. On je prikazan u toplom ateljeu, doduše bez Bete, sa Kupidonom koji mu više glave svira. Napolju, u surovom zimskom pejzažu, leže u snegu dvojica smrznutih umetnika, jedan je Miloš Tenković dok nad drugim jedva stoji, sa slikarskim priborom na leđima, u zakrpama, onda mladi dođoš iz Dalmacije, daroviti Paskoje – Paško Vučetić.

Nije sasvim jasno zašto u slici Nikole Milojevića pored Riste Vukanovića nije prikazana i njegova supruga, inače nerazdvojni saradnik i pedagoški stožer škole koju su oni preuzeli posle Kutlika. Neizvesno je da li razlog tome treba tražiti u patrijarhalnoj svesti sredine, gde je muškarac glava porodice i stoga glavni odgovorni, ili možda u činjenici da se izuzetno marljivoj, stvaralački raznovrsnoj, veoma plodnoj i tokom prve decenije XX veka u kulturnom životu Beograda nesporno zapaženo angažovanoj Beti nije moglo bilo šta ozbiljnije prigovoriti. Do koje mere je ona bila u to vreme doista sveprisutna u srpskoj kulturnoj svakodnevici, najbolje ilustruju, pored besprimerne pedagoške delatnosti, njeno pojavljivanje u javnosti i njena izlagačka aktivnost.

Posle nastupa u Paviljonu Kraljevine Srbije na Svetskoj izložbi u Parizu 1900, Beta Vukanović se javlja kao jedini učesnik iz Srbije na međunarodnoj smotri grafike Belo i crno, koja je održana u Rimu 1902. godine. Jedan njen bakrorez sa te izložbe kupio je italijanski kralj, a dva advokat Skoti, pravni savetnik našeg poslanstva u Rimu. Sudeći prema vrednostima njenih ranih i jedinih grafika, ipak nije preterano velika šteta što je ubrzo potom sav svoj grafički pribor poklonila učeniku njihove škole i neprevaziđenom crtaču Ljubomiru – Ljubi Ivanoviću. Bio je to čin čije su se posledice, kroz dalje stvaralačko i pedagoško delovanje njenog učenika, pokazale kao neizmerno važne za dalji razvoj grafike kod Srba.

U svakom slučaju, godine koje su usledile neposredno posle njenog nastupa u Rimu predstavljaju razdoblje u kojem se Beta Vukanović nalazila na vrhuncu stvaralačkih moći, kada se dokazala kao odličan likovni pedagog i, što je važnije, kada je kao slikarka i karikaturista ostavila neizbrisivo značajne tragove u srpskoj istoriji umetnosti XX veka. Pri tome se 1904, sa događanjima vezanim za organizovanje i otvaranje Prve jugoslovenske umetničke izložbe i tim povodom osnovanog Društva srpskih umetnika Lada, kojem je Beta kao aktivan član ostala privržena do smrti, može uzeti kao godina kojom počinje njeno cvetno stvaralačko razdoblje. Ovaj po svemu izuzetan period njenog umetničkog rada potrajao je do završetka Prvog svetskog rata i smrti nikad prežaljenog supruga, 18. januara 1918. godine. U tom razdoblju ona je redovno izlagala na jugoslovenskim izložbama, a bilo ih je četiri, 1904. u Beogradu, 1906. u Sofiji, 1908. u Zagrebu i 1912. u Beogradu, s tim da su dve, naravno uz njeno zapaženo učešće, održane i posle rata, 1922. u Beogradu i, konačno, 1927. u Novom Sadu. Istodobno je bila jednako agilan član Lade, njen osnivač i dugogodišnji predsednik, na čijim je izložbama delom često bila u centru pažnje. Tako je, na primer, njeno učešće na prvoj samostalnoj izložbi srpske Lade, što ju je na Uskrs 1906. otvorio kralj Petar I u paviljonu Srpskog poljoprivrednog društva, dočekano u Novom pokretu za 1906, br. 50, sledećom ocenom: “Odeljenje g-đe Vukanović odnelo je pobedu. Sve je umetnički izrađeno. Ne znate koja je slika od koje lepša: da li posle kupanja ili oni portreti, ili je ono cveće u vaznama ili onaj divni predeo iz Rakovice. Svi su se posetioci u njenom odeljenju najviše zadržali, i najprijatnije se osećali.“ Bez obzira na očito preterivanje, ne može biti sporan izuzetno dobar prijem njenog slikarstva od strane posetilaca izložbe. Uostalom, i Bogdan Popović u svom stručno pisanom prikazu, objavljenom u Srpskom književnom glasniku za 1906, knj. HVI, ima samo reči hvale za dvadeset njenih tom prilikom izloženih radova.

Nažalost, mnoga teška razaranja, posebno Beograda, kroz koja su srpska država i srpski narod prošli tokom ratova u prvoj polovini XX veka, učinila su da se pouzadan sud o slikarstvu Bete Vukanović koje je nastajalo u vreme njenog poletnog umetničkog sazrevanja, na osnovu sačuvanih radova, ne može lako doneti. Prema svemu što je pisano o njenom stvaralaštvu, naročito tokom prve decenije XX veka, proizilazi zaključak da je ona, uz Marka Murata i donekle Paška Vučetića, bila najznačajniji i najtipičniji predstavnik poetike plenerizma u srpskom likovnom stvaralaštvu. Da se u takvoj oceni nije grešilo, upečatljivu potvrdu pruža jedno njeno istinsko remek-delo, slika Na mojoj terasi, kojim se ona predstavila na Trećoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi, priređenoj u Zagrebu 1908, doduše pod nazivom Letnji dan, i potom na drugoj izložbi Lade, održanoj od 16. maja do 16. juna 1909. u Beogradu, u Osnovnoj školi kod Saborne crkve, pod prvim i pravim nazivom, za razliku od njenog kasnijeg i mnogo poznatijeg dela nastalog 1918/19. koje se čuva u Narodnom muzeju. Igrom srećnih okolnosti, tačno vek kasnije, slika Na mojoj terasi, čija je sudbina dugo bila neizvesna, pronađena je u Budimpešti i vraćena u mesto svog nastanka.

U stvari, prvi pomen slike Na mojoj terasi, koju je Beta Vukanović pre mogla da uradi tokom leta 1907. nego u rano proleće 1908, potiče iz pera Milana Ćurčina i njegovog prikaza objavljenog u Srpskom književnom glasniku, br. 20, za 1908. godinu. Tu on pojašnjava da bismo sliku Letnji dan mogli opisati rečima „na terasi, uz samovar“. Dok Gustav Matoš istovremeno za izloženu sliku piše: „Porodična scena, meka, topla, njemačka, plava, na punom suncu sa pjenastim pjegama s ugodnim, svilenim oblacima, friziranim nebom.“ Više su nego zanimljive kasnije ocene Betinog stvaralaštva koje je izneo Lazar Trifunović u knjizi Srpsko slikaratvo 1900–1950, Beograd 1973. Mada ubeđen da je u Zagrebu 1908. bila izložena njena čuvena slika Letnji dan, on je ipak dao nepogrešivo tačnu ocenu remek-dela Na mojoj terasi. Dela koje je istinski anticipiralo sve plenerističke vrednosti njenog potonjeg stvaralaštva i, bez sumnje, njene najpoznatije slike Letnji dan. Po njemu, ta slika data u punom plenerističkom sjaju „treperave svetlosti, blagog strujanja vazduha i slobodnog poteza“ primakla je Betu nadohvat impresionizma, a što ga nije dosegla, sputalo ju je njeno akademsko obrazovanje i minhensko shvatanje slike.

Mnogo više pažnje privuklo je drugo izlaganje slike Na mojoj terasi, u Beogradu 1909. godine. Tada je Milan Predić u prikazu objavljenom u Srpskom književnom glasniku za 1909, knj. XXII, pod nazivom Druga izložba društva Lade, napisao: “Na mojoj terasi je vrlo lep uspeh u rešavanju zanimljivog i teškog problema plein-aira. Na krovu jedne beogradske kuće, odakle se vide dve naše reke, jedna žena pod štitom i jedno devojče koje stoji obasjana su jakim popodnevnim suncem. Prva osoba nosi prosejane i ublažene zrake, koji imaju ipak topline na vratu, a druga, uzdignuta nad sirovo, snažno osvetljenim žutim stolom stoji u ljubičastoj polusenci između nas i sunca. Ta postupnost, izvedena sa mnogo znanja, intimna je lepota snažnog dela, punog zračenja i vazduha.“

O istoj slici i njenom autoru, povodom pomenute izložbe, Nadežda Petrović je u časopisu Delo za 1909, knj. 52, napisala: “Beta Vukanović svagda vredna i smela u svojim pokušajima razrešenja problema svetlosti, uspela je potpuno u virtuoznom izražavanju, ali je zato manje uspela u samom rešavanju problema. Na slici Na mojoj terasi koncentrisala je svu svoju veštinu virtuoza; potpuno je uspela u kompoziciji lica i vazduha, kao i tehničkom izvođenju. Jedinstva u opštem tonu nema, rascepkanost i razbijenost vlada u boji vazduha i materije što se ogleda u onim neprobojnim i pamučastim oblacima; izgleda da je menjala tehniku. Sunca ima vrlo mnogo, briljantno prosuti zraci po figurama slabo nacrtanim, koji zauzimaju i vrlo nesimpatične poze naročito stojeća sa nakrivljenom glavom, njega ima i u tananim refleksima osenčenog čajnog pribora, koji je umetnica slikala sa najviše osećanja i ljubavi.“ Pored stručne analize ovog dela, Nadežda pruža i celovitiju ocenu stvaralačke ličnosti njegovog autora na izmaku prve decenije XX veka. Zapravo, ona zaključuje: „Vukanovićka je dobar virtuoz u tehničkom izvođenju, sigurno vlada kičicom a paletu dobro poznaje – boje su joj gotovo svagda čiste i prijatne, cveće i mrtvu priodu slika vrlo dobro sa mnogo ljubavi i ukusa; pejzaži su joj mnogo slabiji, ne razume ih, u njih ne unosi dušu, u svojoj umetnosti je strogo pod uticajem konvencionalnih principa i rado podražava one koji joj se dopadaju, nema one jake individualnosti koju ima u svojoj umetnosti njen suprug Rista Vukanović.“

Mada kao objektivna, temeljno obrazovana, stručna i iznad svega visokomoralna ličnost, Nadežda Petrović nije dozvoljavala da njene poglede na umetnost mute ideološka shvatanja i politička ubeđenja, ipak valja imati na umu da je bila ostrašćeni zagovornik ideje jugoslovenstva. Stoga je, po prirodi stvari, popreko gledala na osnivanje i delovanje nacionalnih umetničkih društava, kako među Srbima i njoj bliskim Slovencima, tako i među Hrvatima, pa i Bugarima. Možda otud potiče nešto stroža kritička analiza slike Na mojoj terasi, kao i ocena decenijskog stvaralačkog učinka Bete Vukanović u Srbiji. Razume se, ona s pravom ističe njenu izvođačku sigurnost, štaviše virtuoznost, kvalitet kompozicije i ubedljivost izraza, a opravdano zamera nedostatak jedinstva u opštem tonu. Jedino njene kritičke opaske koje se odnose na crtež i nesimpatične poze sigurno ne stoje. Upravo obrnuto, zanemarujući donekle crtež, Vukanovićka koja je nesporno izraziti crtač i u čijem slikarstvu crtačka krepkost često prevladava nad drugim vrednostima i neretko ih svojom armaturom previše kroti, na ovoj hitrim i slobodnim gestom rešenoj slici postiže preko potrebnu svežinu i živost, bez kojih ne bi mogla valjano da se reši pleneristička igra sunčane svetlosti, njenih punih efekata i njenog živog ritmovanja. Po tim osobinama slika Na mojoj terasi sadrži sve bitne likovne vrednosti što krase njeno delo i određuju je kao najtipičnijeg i uz Murata najboljeg predstavnika poetike plenerizma u srpskoj istoriji umetnosti. Zbog tih rano nađenih i do kraja iskazanih plenerističkih vrednosti, kakve je ona izbrusila tek u narednim godinama i decenijama, bila je velika šteta što se trag ovoj slici izgubio neposredno posle njenog izlaganja na trećoj smotri Lade, koju je kao prvu srpsku umetničku izložbu u Somboru otvorio 25. aprila 1910. vladika bački Miron Šević u dvorani Županijskog zdanja.

Trebalo je, dakle, da protekne pun vek da bi se slika Na mojoj terasi, kao delo kojim je Beta Vukanović potvrdila da se bez ostatka opredelila za poetiku plenerizma, našla ponovo pred Beograđanima i stručnjacima. Istini za volju, iz naziva nekih njenih slika što ih je izlagala tokom prve decenije XX veka, kao što su Na suncu, U polju, Veče, U bašti, Večernja šetnja, Aleja od lipa, Pred kišom, U šumi, Pralje itd., moglo bi se s razlogom zaključiti da su je problemi plenerizma onda uveliko zaokupljali. Da je upravo tako, još više i slikovitije svedoče prikazi i ocene njenih radova. Na primer, onih izloženih na Prvoj jugoslovenskoj izložbi, za koje Bogdan Popović naglašava da su „puni vazduha i svetlosti i svežih boja“, odnosno kada Vladimir Lunaček njene slike na Trećoj jugoslovenskoj izložbi u Zagrebu poredi sa impresionističkim delima Riharda Jakopiča ili kada Branko Lazarević, povodom njenog nastupa na Četvrtoj jugoslovenskoj izložbi u Beogradu 1912. piše: “Cela njena poslednja slikarska perioda karakteristična je po onome kako ona shvata prirodu, po onome kako ona shvata materijal iz koga stvara.“ Nastavljajući potom: „Priroda je svetlost (...) Upravo stvar i ne postoji; postoji samo svetlost.“

Mada veći deo pomenutih slika Bete Vukanović kojima se ona dokazala kao lučonoša ideja i shvatanja plenerizma u srpskom slikarstvu početkom XX veka nije pretekao ratna razaranja, kroz koja je prošla Srbija, ipak se prema retkim sačuvanim delima za koja se s razlogom pretpostavlja da su nastala do 1920, poput slika Devojka pod voćkom (oko 1912), Motiv iz Marselja (1916) i najčuvenije od svih Letnji dan (1918/19), zatim još jednog Letnjeg dana ili pak suncem ozarenih predela Abacija, Grad na jugu Srbije i Izgled grada na jugu Srbije (sve datirane oko 1920), može bez kolebanja prihvatiti stav Branka Lazarevića da za nju ne postoji predmet ili motiv koji obrađuje. Odnosno da za nju i njena shvatanja umetnosti postoji samo svetlost!

Putem što ga je prešla u prvim decenijama stvaralaštva po dolasku u Srbiju Beta Vukanović je nastavila i kao udovica, po završetku Prvog svetskog rata. Stoga tokom treće decenije ali i posle, do kraja života, mada i dalje marljivo radi kao likovni pedagog, nastaju jedna za drugom mnoge slike, pleneristički ili realistički predeli, zatim žanr scene obasjane suncem, portreti, figure ili likovi iz naroda slikani u prirodi. Među njima vrednostima se ističu: Prolećni dan, Berba šljiva, Maglič, Motiv iz Ibarske klisure, više predela slikanih u okolini manastira Studenice ili na Ohridskom jezeru, zatim Bohinjsko jezero, Firenca, Ljubljana, Poluakt sa đerdanom, Devojka u narodnoj nošnji, Prizrenka, Zlatne ribice, Kačaci i još mnoge njima srodne. Odreda su izvedene crtački besprekorno, sigurnim i hitrim potezima, koloristički sveže, često u pokretu izazovnih skraćenja, u materiji ubedljivo, unutar dobro rešenog prostora i uvek po svim zakonima klasično shvaćene kompozicije, na čemu je posebno insistirala. Učestale i ubrzane stilske promene koje su se odigravale u savremenom srpskom i evropskom slikarstvu između dva svetska rata i naročito tokom šeste i sedme decenije XX veka, smenjivanje raznih likovnih poetika, njihovo duže ili kraće, iskreno ili češće pomodno trajanje, nisu je stvaralački ni uzbuđivale ni privlačile. Smatrala je i kao slikar i kao pedagog da bez besprekornog vladanja svim elementima slikarske veštine nema prave umetnosti. Od takvog stava kao polazišta i trajne vrednosti, kao estetičkog ali i etičkog osnova svakom stvaralačkom naporu, Beta Vukanović nije odstupila do kraja života, do svoje poslednje slike, do Korpe sa cvećem, koju je zaveštala svojoj negovateljici. Za taj deo njenog obimnog i od društva za koje je radila uvek cenjenog i blagonaklono prihvatanog umetničkog dela i delovanja, koje je trajalo ravno pola veka i poklapa se sa onim razdobljem života što ga je provela kao udovica, može se reći da je ujednačenih vrednosti i da je oličenje stvaralačke doslednosti i stvaralačkog poštenja, bez velikih i neočekivanih uzleta ali i bez ikakvih posrtanja i padova. Takav je ciklus njenih dela rađenih u pitoresknom Prizrenu, bilo da predstavljaju predele ili ljude što ih je tada slikala, takvi su njeni pejzaži iz Makedonije, pre svega iz Ohrida, zatim iz Srbije, Hercegovine, Bosne i Slovenije.

Ukratko, Beta Vukanović kao slikar u srpskoj istoriji umetnosti bila je i ostaće, uz Marka Murata, najznačajniji i najtipičniji predstavnik plenerizma. Tek u pojedinim ostvarenjima, kakve su slike Letnji dan i Prolećni dan, odnosno akvareli Mali Parižanin, U katedrali, Koburg, Zamak u Francuskoj i Venecija u magli, doista se nalazila nadohvat impresionizma, kako je to zapazio Trifunović. I, jednako je bio u pravu, kada nastavlja, da ga nije dosegla sputana akademskim obrazovanjem i minhenskim shvatanjem slike, tačnije sputana osobenostima fricfonudeovskog (F. Von Uhde, 1848–1911) ili tzv. nemačkog tumačenja poetike impresionizma. Naime, da nije tako, da je postigla više, bilo bi to pravo i neobjašnjivo čudo, s obzirom na vreme i prilike kada se i u kojima se kao slikar formirala, a još više u odnosu na novu sredinu gde je kao umetnik i likovni pedagog ubrzo potom dosegla zenit svojih stvaralačkih moći.

Konačan sud o mestu i značaju Bete Vukanović u srpskoj istoriji umetnosti XX veka dala je nedavno Vera Ristić, odličan poznavalac njenog života i dela, njen biograf i autor monografije objavljene 2004. u ediciji „Žene u srpskoj umetnosti“. Ona je zaključila: „Njeno stvaralaštvo jedna je od važnih osnova srpskog umetničkog razvitka. Raznovrsnost njenog delovanja pokrivala je sve vidove praktičnog i teorijskog slikarskog rada. Hiljade slika, od kojih je veliki broj poklonjen muzejima, radova u ulju, akvarelu, pastelu, crteža i grafika, predmeta primenjene umetnosti, dragoceni su deo našeg kulturnog nasleđa.“ Pri čemu valja znati da se pedagoški rad Bete Vukanović nije završio 1935, kada je otišla u zasluženu penziju kao nastavnik Umetničke škole u Beogradu. U njenom ateljeu što ga je 1932. dobila u potkrovlju Kolarčevog narodnog univerziteta uvek je bilo onih koji su dolazili da uče ili da se usavršavaju kao slikari. Pored toga još uvek nije valjano proučeno, sagledano i ocenjeno njeno delovanje na polju primenjenog stvaralaštva, u izradi upotrebnih i ukrasnih predmeta od kože i drveta, zatim njeno angažovanje kao ilustratora, grafičara i grafičkog dizajnera. Jedino su istražene i po zasluzi ocenjene dve oblasti njenog stvaralačkog angažovanja. Tačno je ocenjena kao izuzetan kopista dela starih majstora i kao utemeljivač moderno shvaćene i tako interpretirane karikature kod Srba. Po tome što je postigla kao kopista i još više i bolje kao karikaturista, ona spada u red značajem neprevaziđenih pionira tih likovnih disciplina u srpskoj istoriji umetnosti.

Na kraju, kada se saglada u celini šta je sve Beta Vukanović uradila kao likovni pedagog i angažovani društveni radnik, kao slikar i utemeljivač mnogih oblasti primenjenog stvaralaštva kod Srba, kao pionir u izradi i oblikovanju ukrasnih i upotrebnih predmeta, zatim u oblasti moderno shvaćene ilustracije, grafike, grafičkog dizajna, a posebno zapaženo kao kopista i karikaturista, onda postaje razumljiva i prihvatljiva ocena da su njenim dolaskom likovni život i kultura u Srbiji dobili nove sadržaje i nove vrednosti u skladu s potrebama sredine i zahtevima vremena.

Nikola KUSOVAC

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2011, 18:13

Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2011, 18:13

Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2011, 18:15

Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2011, 18:15

Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2011, 18:15

Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2011, 18:16

Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2011, 18:16

Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2011, 18:17

Слика


[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable