Starosrpski jezik Đurđa Kastriota

Уредник: koen

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6424
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Starosrpski jezik Đurđa Kastriota

Порукаод vuk » 28 Јун 2006, 09:47

Гордана Јовановић

Старосрпски језик у два писма
Ђурђа Кастриота Дубровчанима


Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Два кратка писма Ђурђа Кастриота реченог Скендербега, како сам себе назива, објављена у Monumenta Serbica[1] дају могућност да се проговори о употреби српскога језика као инструмента официјелне комуникације и у арбанашкој средини, у дворској канцеларији Ђурђа Кастриота. Писма су упућена Дубровчанима, одн. Дубровачкој републици, у чијој je канцеларији постојао обичај да се канцелар, који je надлежан за преписку на српском језику, назива "дијак српски".[2] Овакав "дијак" морао је постојати и у канцеларији Ивана Кастриота, Ђурђевог оца. Потврда којом Иван Кастриот даје повластице Дубровчанима да тргују у његовој земљи из 1420. г. писана je такође на старосрпском језику. Овим језиком написана je и Иванова даровница којом он са синовима Станишом, Репошем, Константином и Ђурђем прилаже село Радостуше са црквом Св. Богородице и село Требиште хиландарској лаври Пречисте Богородице.[3] Друго писмо (из 1459. г.) потврђује да je "дијак српски" постојао и у канцеларији његовог сина, Ђурђа Кастриота - наиме, изричито се наводи да je писмо сачинио Ниньц Вукосаљић, а вероватно да je он писао и прво писмо (из 1450. г.), jep га свакако исти тај дијак Ниньц носи у Дубровник као Ђурђев изасланик, овога пута ословљен као канцелар (каньжилерь).
У писму из 1450. г. Ђурађ Кастриот обавештава кнеза и дубровачку властелу да на њега иде турски цар па у том циљу шаље свога канцелара Ниньца да их о свему извести. По свој прилици реч je о нападу турског султана Мурата II на град Кроју, који ни после петомесечне опсаде није могао да освоји и био je принуђен да се повуче са својом војском. Ова победа прославила je Ђурђа Кастриота, па се и сам папа Никола II заузео код Дубровчана да помогну Ђурђу.[4] У писму из 1459. г. Ђурађ Кастриот извештава да je од кнеза, властеле и општине дубровачке примио 1.000 златних дуката које je код њих оставио као поклад.
Судећи по језику и имену писар Ниньц био je Србин. Језик ова два писма исти je као и језик писама из српских канцеларија: српски народни, са извесним старословенским примесама.
Старословенских, одн. српскословенских примеса je сасвим мало: предлог вь (вь име), група -шт- и суф. -аго у самовладаущаго (града Дубровьника), група -жд- у рождьства (Христова), суф. -ть у 3. л. сл. през.: достоить, изнесеть. Архаизам ослоњен на старословенски систем представља и група вс- у заменичким облицима: всакому, али je потврђено и св- (у свемь), као и компромисно вьсв- (ωвьсвемь). Остале фонетске и морфолошке особине карактеристичне су за народни језик.
Гласови:
- штокавско ћ и ђ: ће (що ке говорить), опћине (ωδό ... все ωпькиние), веће (векие неωистаие, за веки верование), међу (мегю нами), всегађер (всегагиерь);
- ново јотовање: видење (видение), веровање (верование), али: здравје (здравьие), исп. и херетисаније са стел. наставком;
- асимилација дьс -> ц: госпоцтьво, госпоцтьву;
- чьт -> шт: що (х 2), али: много почтенимь, много почтенога;
- д ум. т (аналогијом) ; ωдь
- вь -> у: у свемь, у комунь дубровьчьки, у писме, али и вь (в. горе);
- вьс -> св- (в. горе);
- рефлекс јата: више примера сведоче о доследном екавизму: верујете, месеца черешьнара, на видение, предь, по нашеи заповеди, с нашимь листомь верованемь, верование, по заповеди, на лето, лето, у писме. Секундарно јат: каньжилера, у Лешу. Других јатовских замена осим екавских нема, а графема јат уопште се не појављује у овим писмима;
- јаки полугласник: најупадљивија je особеност вокализације полугласа у е. Налазимо Нинець и Павель (од Павьль). Исту појаву посредно потврђује и обрнута замена: Скендьрь бегь, Скендьрь бега (у писму из 1459. г.), док je у писму из 1450. г. Скедерь бегь. Наведене примере са задржаним ь пре треба повезати са отвореним изговором полугласа у зетским говорима, него са македонском ситуацијом;
- редукције -слављ- ->- -саљ- (Вукосаликю), а поменуто Скедерь бегь можда се може третирати као писарска омашка, а не као гласовна редукција.
Графију и правопис није могуће прецизно анализирати без факсимила писма. Из Миклошићеве транскрипције примећује се, поред поменутог изостанка графеме јат, доследно лигатурно у, а не диграф оу, обилна употреба омеге (иза сугласника), доста правилна употреба прејотованих вокала, осим што се ие јавља и где му није место (иза непалаталних сугласника):ωпькиние, другие. Графеме Ы нема.
Облици:
-деклинација именица: лок. једн. о -основа: у Лешу, у комуну, али у писме; ген. једн. а-основа: поставе (х 2), ωпькиние; ген. једн. и-основа: любьве; ген. мн. ωдь ... властель, властель, ду кать (х 3). Именица господа има у вок. једнински наставак: госпωдо, али у дат. мн. господамь.
- личне заменице: Ю, (х 2), казаше ми, господина ми, да га веруиете, да му дасте, мегю нами, на нась, госпоцтьво ви (х 2).
- именичке заменице: кому, всакому, що;
- показне заменице: ωви нашь листь, заωвьзи посьль, ωдь тези поставе, сегаи листа, тога ради;
- присвојне заменице: мога, моиега, нашихь (x 2), наше (x 1), по нашему, с нашимь, по нашеи;
- наставци -го / -га у заменичко-придевској промени. Поменуто je стсл. самовладущаго, а сви остали примери су на -га: тога ради, духа светога, предь кога, моиега, много почтенога, знаменованога;
-јатовски и -и- наставци у заменичко-придевској промени. У два примера у наставку се јавља рефлекс јата: племенитемь (дат. мн.), с нашимь листомь верованемь, а иначе je доследно -им, -их: племенитимь, много почтенимь, мудримь, властель дубровьчькихь.
Глаголски облици:
- наставци презента: не остаие, поред поменутог стсл. достоить, изнесеть; даиемо, да му дасте. Изузетан je облик ма (много здравьие... да ма госпоцтьво ви) ум. има, вероватно настао на основу одричног нъма. Код Даничића [5] je наведен само овај пример.
Партикуле:
-зи: за ωвьзи, ωдь тези; -j: сегаи листа, које се вежу за показне заменице[6], а осим тога и -ђер: всегаг иерь. Уп. и лексикализовано иере и иерь уместо некадашње партикуле -же[7].
Лексика и имена:
Од лексике страног порекла, поред уобичајеног грцизма дијак, јавља се и један ретки: херетисаније "поздрав", од гр. chairetismos. Такође налазимо и латинизам каньжилерь (од cancellarius) који има и друге варијанте у нашој старој ћирилској писмености, нпр.: каньжалърь, канжелиерь, канжелиерь, каньжилиерь, каньжилирь[8].
Од словенске лексике најинтересантнији je народни назив месеца черешьнiарь: месеца черешьниера. У овом лику јавља се у наше доба око Мораве, Вардара и Шар-планине. Миклошић не идентификује који je то месец (даје само "mensis cerasorum"), али то би, према подацима којима располажемо био или мај или јуни.[9] С обзиром на то ни у очувању ч- ум. ц- не треба видети старословенски утицај, него дијалекатски архаизам, који се, осим у наведеним областима, чува и у јужнозетским говорима (група чр- :чрв и сл,).[10]
У тексту првог писма јавља се још један необичан облик: щокие гωворить с наше кpане вашему госпоцтьву, очигледно ум. "с наше стране". Даничић je констатовао да je то "погрјешка".[11] Не оспоравајући ову Даничићеву оцену, морамо ипак указивати да je она сазвучна са одговарајућом арб. речју. Наиме, у арбанашком језику реч krah има значење "страна, бок" (поред значења "раме") од чега су изведенице krahane "странка, партија" и krahine "крај, покрајина"[12]. Отуда је могуће да је писарска грешка, макар била и пука омашка, изазвана сазвучјем са арбанашком речју сродног значења, можда у поступку превођења.
На размишљање о односу два језика наводе нас и неки облици имена у овим писмима. Наиме, поред словенских имена која носе поменути Ниньц Вукосаљић (словенско и име и очинство), и челник Рајан, налазимо и несловенска: сам Ђурьђ Кастриот и "господинь Павель Газуль. (Челник Рајан и господин Павел Газул однели су поклад Ђурђа Кастриота у Дубровник). Пада у очи да се имена Гюрьгь и Павель не јављају у типично арбанашким ликовима Ђерђ и Пал.
У арбанашким крајевима je, можемо закључити, арбанашки језик функционисао као преовлађујући говорни језик средине, док je српски могао имати функцију официјелног и комуникативног језика, пре свега са суседним словенским крајевима.
Узајамни утицај језика говорне средине и официјелног језика свакако је постојао, нпр. кад је реч о неким специфичним терминима, личним и географским именима. За нас je битно да уочимо начине на које су арбанашка имена преузимана у српске текстове. Налазимо, најпре, просто преузимање, без друге адаптације осим фонолошке, нпр. Тануш, Ђин, Лъш[13], географско име Круимада[14], а онда и примере структуралне адаптације, као поменута имена Ђурьђ и Павьл. У ономастичким дискусијама указано je и на примере превођења имена, нпр. Свиноглав као превод арб. Kryethi, Ђин Бъли као превод арб. Gjin Bardh, а и на однос српског имена Горска (жупа) и арб. Малесија (Malesie) указано je као на превођење имена, без обзира на то у којем je смеру текло.[15] Нема сумње да при разматрању словенско-арбанашких језичких односа и њихових ономастичких трагова треба имати у виду и овакве појаве.

Gordana Jovanović
Последње учитавање од vuk дана 28 Јун 2006, 09:50, учитано 1 пут укупно.

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6424
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Порукаод vuk » 28 Јун 2006, 09:48

Напомене

1. F. Miklosich, Monumenta serbica, Wiennae 1858, str. 442, 482.
2. "Законик цара Стефана Душана", Струшки и Атонски рукопис, САНУ, Београд 1975, стр. 32, нап. 34.
3. С. Новаковић, "Законски споменици српских држава средњег века", књ. V, Београд 1912, стр. 793, 467.
4. Др Јован Радонић, "Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у XV веку (историјска грађа)", Српска краљевска академија, Споменик XCV, Други разред, 74, Београд 1942, стр. IV.
5. Ђ. Даничић, "Рјечник из књижевних старина српских", I, Београд 1975, стр. 408.
6. "Законик цара Стефана...", стр. 149.
7. Тамо, стр. 132.
8. Ђ. Даничић, "Рјечник...", стр. 408.
9. Г. Јовановић, "Народни називи месеци у Срба", Научни састанак слависта у Вукове дане, књ. 17, Београд - Нови Сад - Тршић 1987, стр. 187.
10. Л. Вујовић, "Мрковићки дијалекат", СДЗБ XVIII, Београд 1969, стр. 362.
11. Ђ. Даничић, "Рјечник...", III, стр. 182.
12. Mikel Ndreca. Albansko-srpskohrvatski rečnik. Priština 1976.
13. M. Грковић, "Речник имена Бањског, Дечанског и Призренског властелинства у XIV веку", Београд 1986.
14. Янно Шафарикъ, "Хрисовула цара Стефана Душана, когомъ оснива монастиръ св. Архангела Михаила и Гаврила у Призрену године 1348", Гласник Друштва србске словесности, Београд 1862.
15 "Зборник шесте југословенске ономастичке конференције", САНУ, Београд 1987. (M. Пешикан, дискусија, стр. 548).

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2964
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Re: Starosrpski jezik Đurđa Kastriota

Порукаод Viktorija Vi » 28 Јан 2019, 11:08

Скендербегова кћерка, Ангелина је у српском православном календару убележена као светитељица. Прославља се 10. децембра сваке године.

Ђурађ Кастриот Скендербег (алб. Gjergj Kastrioti Skënderbeu, 6. мај 1405 — Љеш, 17. јануар 1468) је за Албанце национални херој из времена отпора албанских племена турским освајачима и исламизацији. Ипак, оно о чему Шиптари избегавају да причају је чињеница да су отац и брат Скендербега сахрањени у Хиландару где се сахраљује српска властела.

То нико не доводи у питање, чак ни Албанци, да је њихов утемељивач државности (слично Стефану Немањи код Срба) био макар по мајци Србин. Ипак, Скендер-бег је био Србин и по оцу.

Јован Кастриот је са своја три сина: Репошем, Костадином и Ђурђем, купио у Хиландару за себе и своје синове братствене уделе, што им је давало право да се тамо склоне и пребивају, у случају ако би им Турци отели њихове земље и протерали их из отаџбине. Споразум о овој куповини обавио се 1430. год. у Хиландару.

Том приликом је Јован Кастриот са наведеним синовима, склопио уговор са хиландарским игуманом Атанасијем. Према том уговору, управа манастира Хиландара уступила је И. Кастриоти и његовим синовима, за становање за “шесет флорина” пирг Св. Ђорђа.

Ова кула је сачувана све до данашњих дана у Хиландару и носи назив Арбанашки пирг. Поред тога, Иван и његова три сина, имали су право на четири адрфата, маслињаке, винограде и остале принадлежности које су припадале томе пиргу.

У унутрашњем нартексу главне хиландарске цркве, у северном зиду, налази се једна ниша, полукружног облика, с фреском Богородице с Христом. Око ове фреске налазе се ликови Св. Симеона и Св. Саве српског. Испод ликова налази се натпис: »Престави се раб’ божии Репош’, доукс’ илирскии, 6939« (1431. год,). Према овим подацима, Репош је неко време живео, а потом и умро као световњак у Хиландару.

Наводимо и следећи пример о животу чланова породице Кастриота у Хиландару, који исто тако говори о њеној симбиози са српским етносом:

У Хиландару је умро монах Јоаким Кастриот, што се види из једног записа хиландарског рукописа (доспео у Румјанцевски музеј у Москви): »Сего 2. (маја) престави се Кастриот, мни (шки) же Иоаким монах”. Свакако, ради се о Ивану Кастриоту, који се вероватно пред смрт повукао у Хиландар и замонашио.

После свега, историјски извори наводе на закључак: због имена које су имали, због вере које су били, због своје борбе против Турака и због тога где су сахрањивани – породица Кастриоти, чији је један изданак био Ђурађ (Скендер-бег), су били српска племићка породица колико и Немањићи, Мрњавчевићи, Балшићи, Бранковићи и други који су владали српским земљама све док нас није окупирало Османлијско царство у 15 веку.

Kisha D. Dorado
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10201058265319914&set=a.1063370185605&type=3&theater

Извори:
[1] ^ а б Edward Gibbon, 1788, History of the Decline and Fall of the Roman Empire, Volume 6, Део о Скендербегу на енглеском

[1] · ^ Edwin E. Jacques, The Albanians: An Ethnic History, 1994, p. 179

[1] Marin Barleti, 1508, Historia de vita et gestis Scanderbegi Epirotarum principis

[1] Camille Paganel, 1855, “Histoire de Scanderbeg, ou Turcs et Chrétiens du XVe siècle”

[1] · ^ Hodgkinson, Harry. Scanderbeg: From Ottoman Captive to Albanian Hero. I. B. Tauris. ISBN-13: 978-1850439417

[1] http://www.pizurica.com/index.php?optio ... 3&Itemid=3

[1] Cif. Рад. М. Грујић: ор. сit., стр. 81—82.

[1] Влад. Р. Петковић: Арбанашки пирг у Хиландару. — Архив за арбанаску старину, језик и етнологију I, св. 1—2, Београд, 1923, стр. 196—197; cir. Рад. М. Грујић: loc. cit.

[1] рад. М. Грујић: loc. cit.

[1] . Стојановић: Сари српски записи и натписи, књ. IV. Ср. Карловци, 1926, стр. 97, бр. 10038; cif. Рад. М. Грујић: loc. cit. У једном другом запису каже се: »Въ к є. (јула) прьстави се рабь Божіи Репош… Ивана Кастріота«.
— Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи, књ. III. Београд, 1905, стр. 74, бр. 5055.

[1] Cif.. Рад. М. Грујић: loc. cit..

[1] Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи, књ. I. Београд, 1902, стр. 87, бр. 271. У другом запису стоји: »Пръстави се господин Иван Кастриот
вь дьни цара Амурата. Въ лет(о)… (месеца маја). — Ор. сit., стр. 87, бр. 270.

[1] Cfr Рад. М. Грујић: op. cit., стр. 81—82.