Prve srpske pozorišne predstave - Jovan Skerlić

Уредници: koen, vuk

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6362
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Prve srpske pozorišne predstave - Jovan Skerlić

Порукаод vuk » 08 Јан 2006, 17:29

JOVAN SKERLIĆ

PRVE SRPSKE POZORIŠNE PREDSTAVE


Sledujući dobrim primerima kod većih i kulturno razvijenijih naroda, i uprava našeg Narodnog Pozorišta odlučila je da priredi niz pretstava klasičnih dela strane i srpske književnosti sa prigodnim uvodom, sa konferencijama ljudi od struke. Svuda su te konferencije imale smisla; kod nas su one i od potrebe. Kod velikog dela naše publike pozorište se više voli očima no duhom, više se vodi računa o spoljnim efektima no o misaonoj sadržini i književnoj vrednosti. U opšte govoreći, kod našega sveta, koji ima i književnog interesovanja i izvesnog književnog instinkta, književna kultura zanemarena je, i naš književni napredak ne ide u nogu sa našim opštim napretkom. Književna nastava prenesena iz škole i u pozorište, u toliko pre ima smisla, što je naš Beograd, sa svojih 6000 đaka viših i srednjih škola, postao isto tako đačka varoš, kao što je trgovačka i činovnička varoš. I ako drugoj publici, koja u pozorište dolazi samo radi zabave i provodnje, ovakva književna predavanja mogu izgledati kao izlišne profesorske pedanterije, đački svet, koji je u onim lepim godinama kada se i o životu i o književnosti imaju viša shvatanja, pokloniće pažnju ovom prvom pokušaju popularne književne kulture. Kao članu Književno-umetničkog Odbora Narodnog Pozorišta, meni je palo u deo da otvorim prvom konferencijom niz klasičnih pretstava iz srpske književnosti. I za predmet ovog predavanja ja sam uzeo da govorim o jednoj stvari o kojoj se malo zna i o kojoj se skoro nikako nije pisalo. Ja mislim da vam večeras govorim o najranijim i skromnim početcima naše dramske umetnosti, o novim srpskim predstavama u XVIII i u prvim godinama XIX veka, da vam pokažem šta je bilo srpsko pozorište pre staroga Joakima Vujića i kako je naš stari spisatelj, komičniji svojom ličnošću no komikom svojih komedija, organizovao prvu pravu pozorišnu predstavu na srpskom jeziku.

Ma koliko da smo mlad i nov narod, naša kultura ima svoju malu prošlost. Da ostavimo na stranu lokalnu dubrovačku književnost, u kojoj je bilo pozorišnih predstava još u XVI veku, ali u novoj književnosti našoj, koja se pre veka i po počela stvarati kod Srba u Ugarskoj, i iz koje se postupno i neposredno razvila naša današnja književnost, nalazimo prve tragove pozorišnih predstava još u prvoj polovini XVIII veka.

Koliko znamo, prema danas sačuvanim podatcima, prva predstava srpska bila je 15 avgusta 1736 godine, u Sremskim Karlovcima. Srbi, đaci ondašnje „latinske škole“, igrali su komad svoga učitelja Emanuila Kozačinskog „Traedokomedija“

Pisac komada. „Emanuil Aleksandrov sin. Kovačinski“, kako se sam nazivao, rođen u jednoj plemićkoj porodici poljskoj, vaspitanik kijevske Duhovne Akademije, došao je 1733 godine, sa nekoliko maloruskih bogoslova i učitelja, u Karlovce za učitelja srednje škole srpske. 1736 godine on je bio rektor te škole, sa godišnjih 250 forinata plate, sa komadom čoje za jedan par odela, i besplatnim stanom i hranom u mitropolitovom dvorcu.

NJegova tragedija nije dramsko delo u današnjem smislu. To je alegoričan i poučan komad kakvi su u Zapadnoj Evropi u Srednjem Veku bili moraliteti, koji su preko poljske dopali u rusku književnost XVII veka. Na Duhovnoj Akademiji u Kijevu profesori su pisali te „dušepolezne“ komade, a đaci su ih prikazivali u svečanim prilikama. Idući za primerom svojih kijevskih učitelja, Kozačinski je za svoje karlovačke đake sastavio poučan komad sa predmetima iz srpske narodne istorije.

Komad je bio sklopljen iz trinaest rđavo povezanih slika, i u njemu je bio brz i površan pregled srpske narodne prošlosti, počevši od Nemanjića pa do prelaska Srba u Austriju pod patriarhom Arsenijem III Crnojevićem. Pisac nije hteo da dâ samo sliku prošlosti srpske, no i da istakne važnost prosvete u narodnom životu, i da osudi one koji sprečavaju delo prosvetnog napretka, misleći naročito na ondašnje pridvorno kaluđerstvo srpsko.

Komad su igrali sami đaci, pred crkvenim velikodostojnicima i građanima karlovačkim. Ti đaci su bili monasi i đakoni, -- mahom mladići, ali među njima je bilo i zrelih ljudi od četrdeset godina. Oni su prikazivali ne samo istorijske ličnosti, no i mitološke figure, Marsa, Minervu, Belonu, i alegorične ličnosti, simbolizovane vrline i poroke, Sovjest, Blagočastije, Slavoljubije, Slastoljubije, Vraždu, Očajanije, i tako dalje.

To je bila prva predstava u Karlovcima, i gledaoci su bili ushićeni, i pored suvog i skroz apstraktnog sadržaja tragedije, i pored tvrdih i uglastih stihova kojima je pisana, i pored ruskoslovenskog jezika koji se tada tek počeo širiti među Srbima. Jedini od očevidaca koji je pisao o toj predstavi bio je Jovan Rajić. Kao jedanaestogodišnji đačić on je gutao predstavu velikih bogoslovaca, komad je svojeručno prepisao, i kako sam veli, često kao zreo čovek i starac „uveselenija radi“ čitao ga.

Po svoj prilici da to nije bila jedina predstava karlovačkih đaka. U jednom računu iz 1740, podnetom mitropolitu Arseniju IV Šakabenti, koji se čuva u Mitropolijskoj Arhivi u Karlovcima, pominju se, među ostalim stvarima nabavljenim za školu, izvesni predmeti koji nesumnjivo podsećaju na neku đačku pozorišnu predstavu kakvog pobožnog komada. U tom našem najstarijem „trebovanju“ pominju se i ovi predmeti: „za krila flispapira i brašno za lepljenje 12 novčića“, „Nemici što je pravila vence ot cveća 10 n.“, „za zlatne artije i debele artije 12 n.“, „za klobuk 36 n.“. „što je Nemac opravio i novu kožu metnuo na bubanj“, „za herputer, pomadu, kitu, za drugo krilo paki na Voznesenije Hristovo, za koplje ikonopisca, što je zlatio i bojadisao zelenom bojom 1 f. 25 n.“, i tako dalje.

Posle toga garderopskog računa mi nemamo sačuvanih spomena o srpskim predstavama sve do pred kraj XVIII veka. 1787 godine, u Velikom Bečkereku, priređivao je sa svojim đacima pozorišne predstave mesni učitelj Marko Jelisejić, inače jedan od naših najstarijih pozorišnih pisaca. U to doba velikoga duhovnoga napretka kod Srba, budi se i interes za pravo, svetovno pozorište, za pravu književnu dramu. Dositej Obradović prevodi Damona od „ostroumnog i premudrog Lesinga“, i pominje Moliera i njegove „ostroumne i blagonaravne komedije“, Tartifa, Mizantropai Tvrdicu, i veli da ta „premda izmišljena sočinenija pretstavljaju obraz i razne čovečanske naravi, izoštravaju um, i, zabavljajući razumne čitatelje, daju im predivna i prepolezna naravoučenija“.

Glavni dramski radnik u srpskoj književnosti XVIII veka bio je Dositejev učenik i prijatelj Emanuilo Janković. Još kao đak na nemačkim universitetima počeo se baviti književnošću, i 1787, u Lajpcigu, izišao je njegov prevod Tergovaca, komedije proslavljenog talijanskog pisca Karla Goldonija. Ono što je karakteristično, to je uvod koji nam kazuje kako su naši stari shvatali pozorište. Janković mora da računa sa predrasudama i neznanjem svojih sunarodnika, i ovako im objašnjava značaj i vrednost pozorišta: „Najveća čast nacionalni' moji' i danas jošte misle da su komedije ne samo mladosti no i starim ljudma škodne, i samo ih za nemecko izmišljenje drže, gde su đavoli Švabe izmislili kako ćedu varati novce ot ljudi. Nijedan koje sam u ovu čast nacionalni' moji' računao, nije imao priliku hasnu komedije poznati, ne imajući nijednu u svom jeziku pisanu, a strani mu je nepoznat.“ I on, zato da bi mogao Srbe „neznanja osloboditi i komedije dobre kod nji' u bolji kredit metuti“, prevodi i Tergovce, kao što je docnije preveo još dva nemačka komada, Zlog oca i nevaljalog sina i Blagodarnog sina.

Taj komad Zao otac i nevaljao sin, delo jednog opskurnog nemačkog pisca, nekog Franca Ksavera Starka, jeste jedan suv pedagoški traktat bez književne vrednosti. Ali on je značajan u istoriji našega pozorišta kao prvi svetovan komad koji se na srpskom jeziku igrao. O predstavi tog komada imamo sačuvan trag u jednom izveštaju sa ispita, štampanom 1793 godine u jedinom ondašnjem srpskom listu, Slaveno-Serbskim Vdomostima. Dopisnik lista javlja kako je u Vršcu dobro ispao ispit u srpskoj osnovnoj školi, i pominje kako je vredni mesni učitelj Mihailo Krekić, u toku školske 1792-1793 godine, sa svojim učenicima prikazao tri komedije: „jednu o Irodu, drugu o Bogatom Čelovjeku i treću o Zlom ocu“. Prve dve su svakako pobožne drame, gde je nešto više razvijeno vertepsko prikazivanje; treća je izvesno Starkov komad, koji je Emanuil Janković preveo. O samim predstavama Slaveno-Serbskij Vdomosti beleže ovo: „U svima trima prilikami očevidno dokazalo sja, k koliko obraznim veščma Serbski naš Rod ot mladih nogtej nije sposoban. On na sve rožden biti vidit sja. Roditeli i pročiji dobroželateli bili su veselijem voshiščeni, da nisu znali kako učitelju zahvaliti, kako li pohvaliti i vozmezditi mlade učenike, koji su preveć vredni da se i u novinami publično pohvale“.

Pored pomena da je Gligorije Trlajić napisao originalnu dramu u pet činova Vseblag ili retki suprug, -- i koja bi tako bila hronološki prvi original naše dramske književnosti, -- mi u XVIII veku nemamo više sačuvanih pomena naše pozorišne umetnosti. Ali sva je prilika da su đačke predstave o ispitima i prilikom školskih svečanosti trajale, i da se taj običaj bio prilično proširio.

Početkom XIX veka, u srpskim varošima u Ugarskoj, kao na Zapadu u Srednjem Veku, đaci prikazuju pobožne komade, dramatizovane epizode iz Staroga i Novoga Zaveta, takozvane „misterije“. Tako, na primer, srpski đaci u Novom Sadu 1802, o velikoj nedelji, u školskoj zgradi i pred mnogobrojnom publikom, igrali su komad Hristov grob, koji je napisao zemunski advokat i doktor filozofije Jevrem Sekulić. 1811 bila je opet srpska predstava u Novom Sadu, ovog puta u varoškom pozorištu, i đaci su igrali komade Roždenije i gonenije Mojseja, Stradanije prekrasnoga Josifa, Žertva Avramova, i tako dalje.

Ima pouzdana traga da su crkveno-školske vlasti jednom energičnom zabranom učinile kraj školskim predstavama. Na krajnjoj severnoj tački gde je doprlo naše pleme, kraj Sent-Andreje, u neposrednoj okolini Pešte, leži malo i živopisno selo Zbeg, gde se u tuđinskom moru davi nekoliko desetina srpskih begunaca sa kraja XVII veka. Zbeg ima crkvu, koja samo o velikim praznicima radi, i školu, koja ne radi više. U toj starinskoj srpskoj školi sačuvani su školski protokoli, i u jednom od njih nalazi se interesantna zabeleška o školskim predstavama. Nadzornik srpskih pravoslavnih škola u budimskoj dijecezi, 3 avgusta 1818, naređuje učiteljima da ne smeju više "tako glagolaemiji komediji, sirječ igri, publično pred sobranim narodom posredstvijem učenikov ... predstavljati“. Naredba se morala poslušati, i školskim predstavama srpskim bio je učinjen kraj

Ali baš u to doba kada su zabranjene đačke predstave po školama, kakve smo mi jedino imali u toku XVIII veka, počele su diletantske predstave u pozorištu. I prva diletantska predstava srpska bila je 1813, godine naše velike narodne nesreće, ponovnog pada Srbije u tursko ropstvo

Čovek čiji se komad tada igrao, koji je organizovao tu predstavu i koji je u njoj lično igrao, bio je Joakim Vujić. Za četrdeset godina rada on je napisao veliki broj raznih komada, obrazovao prve srpske diletantske družine i u Ugarskoj i u Srbiji, i stvorio mogućnost Jovanu St. Popoviću da radi i da predstavlja.

Učitelj jezika u Trstu, Vujić je išao često u talijansku operu, gde je, kako sam veli, „vnimatelno s visočajšom ohotom slušao prekrasno angelsko slatkopjenije“. Putujući po Italiji, i u Florenciji i u Rimu, on nije propuštao ni jednu priliku da vidi dramske predstave i operska pevanja. U početku XIX veka on je bio ono što se zove „pozorišni čovek“, i 1805 godine javlja se dvema „malim teatralnim knjižicama“, Fernando i Jarika i LJubovnaja zavist črez jedne cipele. 1807 izilazi sa novim komadom Nagraždenije i nakazanije, a 1809 sa Slepim Mišem. Od 1810 godine on je učitelj u srpskoj školi u Sent-Andreji, tada znatnom središtu srpskom. On se više nije zadovoljavao prevođenjem i prerađivanjem pozorišnih komada, no je naumio da te svoje komade i predstavlja.

Onih istih dana kobne 1813 kada je nesrećna Srbija posrtala na bojnom polju, u časovima kada je kapetan Zeka zaustavljao tursku bujicu na Zasavici, 12 avgusta, Joakim Vujić je u Pešti, u mađarskom narodnom pozorištu, priredio predstavu svoga komada Kreštalice. I taj komad je bio prevod iz plodnog nemačkog dramatičara Kocebua, koji je u prvim desetinama XIX veka bio najpopularniji strani pisac kod Srba, i koji je za naše stare bio ono što su Turgenjev i Mopasan za nas.

Komad su predstavljali srpski đaci, koji su se učili po peštanskim gimnazijama. Ženske uloge igrali su đaci, a sam Vujić, po „primjeru počivšago G. Voltera“, uzeo je učešća u predstavi, prikazujući ribara. On je sa ponosom isticao to svoje glumovanje, i u svojoj autobiografiji veli: „Ovo je celomu rodu našemu poznato da nitko od Serbalja do mene nije se počeo na teatralno pozorišče, pak da je na našem serbskom jeziku onako teatralno predstavlenije djejstvovao“.

Publiku su sačinjavali srpski đaci i imućniji srpski građani, kojih je tada bilo u Pešti lep broj i koji su bili prvi kada je trebalo nešto uraditi „na polzu mile nacije“. Pored Srba bilo je i radoznalih Nemaca i Madžara, i svi iz reda bili su vrlo zadovoljni igrom mladih diletanata i njinog improvizovanog reditelja i upravnika.

Predstava je imala materialnog uspeha: na njoj je palo 610 forinata, što za ono vreme nije bila mala suma. Od te sume Vujić je, kako sam veli, dao 200 forinata „siromahom študentom“ koji su ga „spomošestvovali“ u izvođenju komada. Jedan deo otišao je srpskim školama i crkvama, a jedan deo „sirotim vojničeskim udovicama kojih su muževi u sraženiju kod Lajbciga poginuli bili“.

O samoj predstavi imamo sačuvan jedan zanimljiv pismen dokumenat. To je izveštaj koji je izišao u Novinama serbskim iz carstvujuščago grada Viene, u broju od 16 avgusta za 1813. Izveštaj, koji je u isti mah i prva pozorišna recenzija na srpskom jeziku, kazuje nam sa kakvim su oduševljenjem rodoljubivi gledaoci primili ovu prvu pozorišnu predstavu na srpskom jeziku, i koliko se u srpskim krugovima pridavalo važnosti ovom pokušaju za osnivanje srpskoga pozorišta. Taj izveštaj glasi: S velikom radostij soobščavamo čitatelem našim, da je 12/24-ga Avgusta sodružestvo jedno učenika Gimnasije Peštanske veselu G. Joakimom Vujičem s nemeckoga prevedenu igru, pod imenom „Kreštalica“, u Pešti u madžarskom pozorištu serbski predstavilo. Sodružestvo je igru ovu s osobitom radostiju i velikim vosklicanijem prisustvujušči' ovde mnogočisleni' zritelja tako dalo, da je cela skupščina veče ovo veselo i zadovoljno provela. No Sodružestvo je ovo mladi' i nježno podranjeni' plodova i otrasli serbski' toliko više pohvale dostojnije, što je predprijatije nji'ovo na samoga blagorodnog čuvstvovanija isticalo, i iz serdca za dobro vsenarodno ginućeg proishodilo: što je ono sirječ celi prihod igre svoje učiliščam preparandskim St. Andrejskim predalo. O da bi igra ova predteča i predskazanije bilo, da će se vkus Serbalja razviti i čuvstvovanija milog Roda našeg oblagoroditi, čuvstvovanija, kojima obščej polzi da žertvuje; i so tim i vnutrene i vnešne dostojinstvo i cenu svoju podigne i ukrepi!!!“

Želja prvog srpskog pozorišnog recenzenta nije ostala neuslišana, i predstava Kreštalice nije bila prva i poslednja predstava srpska. Vujić je produžio započeti posao, za njim su došli drugi, i oko 1840 godine srpske pozorišne družine počinju predstave ne samo po srpskim varošima u Ugarskoj, no idu, dajući prve predstave na našem jeziku, i u Srbiju i u Hrvatsku, u Kragujevac i u Zagreb. I na pola veka kasnije Srbi dolaze do dva stalna pozorišta, u Novom Sadu i u Beogradu. Početci srpske pozorišne umetnosti bili su teški i spori. Kao i u svemu, trebalo je započinjati ni iz čega, i trebalo je velikih napora pa da se nešto stvori. Prve predstave srpske, ona đačka prikazivanja patriotsko-moralne alegorije Emanuila Kozačinskog, ispitna prikazivanja u Vršcu, diletantske predstave u Pešti, -- sve je to bilo daleko, vrlo daleko, od pozorišta u današnjem smislu reči. Ali u tim ljudima dobre volje, koji su radili koliko su znali i koliko su mogli, treba gledati prve radnike na našoj narodnoj i umetničkoj kulturi. Oni su svojim pokušajima dokazali ono što nama izgleda tako prosto, a što je onda primerom trebalo dokazati, na ime: da u opšte i može biti predstava na srpskom jeziku. Oni su svojim savremenicima praktično pokazali kakvo bi izgledalo srpsko pozorište. I zato ne treba zaboravljati te koji su polagali temelje jednoj velikoj zgradi, zgradi narodne umetnosti koja se još nije dovršila. I da bismo bili pravičniji prema samima sebi, da se tešimo kada gledamo dokle su drugi srećniji narodi doterali u drami, nije od štete videti odakle smo pošli i kakve je teškoće trebalo savlađivati. Pogled bačen na put koji je pređen daje snage da se izdržina putu koji se još ima preći.

Posle ove brze slike napora i pokušaja naših predaka, izrađene po retkim zaostalim tragovima, meni ostaje samo da ustupim mesto našim umetnicima. Oni će u ovom tipskom komadu našeg odličnog komediografa, svojom realističkom igrom, bolje no iko pokazati koliki smo napredak učinili u pozorišnoj umetnosti, od doba kada su bradati karlovački bogoslovci izigravali Belonu i Minervu, i kada je stari „sloveno-serbski spisatelj“ Joakim Vujić sa peštanskim gimnazistima „teatr srbski otvorio“.

Повратак на “Pozorište i oko njega”

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 0 госта