moje(Kovitlac)

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
Aleksandra Alja
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 95
Придружен: 04 Окт 2011, 16:58
Место: Banja Luka

moje(Kovitlac)

Порукаод Aleksandra Alja » 26 Авг 2019, 22:13

Kovitlac
Sastavljam se iz djelova i djelića. Bez ljepila, bilo koje vrste, samo se raspukli dijelovi ponovo sastavljaju. Sve će, opet, izgledati isto, ali suština neće biti ni slična. Jednom napuko, puklo, slomljeno, razdvojeno ili bilo kako da nazovem to rastvaranje prvobitne cjeline, nikada, ponovo ne može postati ona stara, netaknuta suština. Valjda to tako i treba da bude!
Vrijeme mirno i neumitno kaplje svojim kapljicama i svaka kap donosi svoju priču. Stojim na jednom od mnogobrojnih prozora i živim taj trenutak. Prolazim kroz neka od bezbroj vrata i, po navici, ostavljam otvoren prolaz nazad, ali se nikada ne vratim...
... Mirko, zašto si pucao na pse? Nisam ja pucao, Stanko, u tvojim rukama je sačmarica! Ma, ne laži, moje ruke ne mirišu na barut...
Izgubljen pogled, izgubljen smjer.
Dani gube smisao. Ko sam? Ko je taj moj drug što mi priča grozne stvari? Čini mi se poznat. Zašto me je oduzeo meni?
Strah me je tih ljudi okolo. Ko su sad oni? Mama, mama, gdje si mi sakrila oči? Slušam neke ljude, ali ih ne vidim. Hoće da me opljačkaju!
Ali, mama, oni nisu oni! Neke žene me opsjedaju, i kriju moju ženu od mene. O, zar se i ona prodala tim zlim ljudima što me gledaju pohlepnim očima?!?...
Tišina u meni je najljepša. Ponekad se sve utiša i ja sam miran. Osjetim da me neki ljudi oko mene vole. Vole me i oni što su u meni.
Daleko mi je da dohvatim tu toplinu. Vidim ljude koji su davno negdje otišli...
Neeeee, nećeš me ti prevariti, sve je to tvoja izmišljotina! Ne dam da me trujeteeeee! To je svjetska zavjera, neću ja potpisati da sam tu član...

Suze ne mogu vječno da olakšaju dušu. Pokušavam ih, što više, ispustiti i olakšati pritisak na branu. Teško je. Grozničavo pravim puteve izlaska za likove u tamo nekoj glavi, ali sam nemoćna. Što prije shvatim nemoć, prije ću naići na pravi put. Čujem i shvatam, ali dok god mi se svi dijelovi ne spoje, neću moći svjesno koračati. Teško je gledati kako se gromada od čovjeka ruši pred očima koje vole.
Idem trenutak za trenutkom, kap po kap... i tako do kraja.
26.08.2019
Ковитлац
Састављам се из дјелова и дјелића. Без љепила, било које врсте, само се распукли дијелови поново састављају. Све ће, опет, изгледати исто, али суштина неће бити ни слична. Једном напуко, пукло, сломљено, раздвојено или било како да назовем то растварање првобитне цјелине, никада, поново не може постати она стара, нетакнута суштина. Ваљда то тако и треба да буде!
Вријеме мирно и неумитно капље својим капљицама и свака кап доноси своју причу. Стојим на једном од многобројних прозора и живим тај тренутак. Пролазим кроз нека од безброј врата и, по навици, остављам отворен пролаз назад, али се никада не вратим...
... Мирко, зашто си пуцао на псе? Нисам ја пуцао, Станко, у твојим рукама је сачмарица! Ма, не лажи, моје руке не миришу на барут...
Изгубљен поглед, изгубљен смјер.
Дани губе смисао. Ко сам? Ко је тај мој друг што ми прича грозне ствари? Чини ми се познат. Зашто ме је одузео мени?
Страх ме је тих људи около. Ко су сад они? Мама, мама, гдје си ми сакрила очи? Слушам неке људе, али их не видим. Хоће да ме опљачкају!
Али, мама, они нису они! Неке жене ме опсједају, и крију моју жену од мене. О, зар се и она продала тим злим људима што ме гледају похлепним очима?!?...
Тишина у мени је најљепша. Понекад се све утиша и ја сам миран. Осјетим да ме неки људи око мене воле. Воле ме и они што су у мени.
Далеко ми је да дохватим ту топлину. Видим људе који су давно негдје отишли...
Неееее, нећеш ме ти преварити, све је то твоја измишљотина! Не дам да ме трујетеееее! То је свјетска завјера, нећу ја потписати да сам ту члан...

Сузе не могу вјечно да олакшају душу. Покушавам их, што више, испустити и олакшати притисак на брану. Тешко је. Грозничаво правим путеве изласка за ликове у тамо некој глави, али сам немоћна. Што прије схватим немоћ, прије ћу наићи на прави пут. Чујем и схватам, али док год ми се сви дијелови не споје, нећу моћи свјесно корачати. Тешко је гледати како се громада од човјека руши пред очима које воле.
Идем тренутак за тренутком, кап по кап... и тако до краја.
26.08.2019