Zona Zamfirova - šta je bilo posle

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29582
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Zona Zamfirova - šta je bilo posle

Порукаод Mustra » 08 Мар 2019, 18:11

Слика

Stevana Sremac - Zona Zamfirova, sta je bilo posle.pdf
https://www28.zippyshare.com/v/fazcCLqo/file.html


Прође и то.
Свадба, као епилог отмице девојке, праве или лажне свеједно, свакако једног несвакидашњег догађаја, побудила је велико интересовање у Нишу, али, као што бива - свако чудо за три дана. Причало се још неко време у свакој прилици о Манетовој ујдурми па је чаршија почела да тражи нову занимацију.
Ипак, и даље су се сви окретали за лепом и поноситом Зоном, а шегрти и калфе певушили су у по гласа ону пријемчиву песмицу што се као магла раширила и у свако ћоше завукла; песму због које је она, да стари Замфир није свој понос преломио а и сама се Зона покорила, могла остати уседелица.
И тетке су се примириле, а и да нису, ништа им више не би вредело. Сокак је и надаље био тесан за Таску и Доку кад би се где у исто време удесиле. Дока је у таквим ситуацијама особито уживала и наметљиво се јављала прији, а Таска би процедила отпоздрав кроз зубе и похитала да замакне иза угла да не слуша како се она „ороспија" смеје за њом.
Поред младенаца чија је срећа била очигледна, најзадовољније су биле Јевда и Ташана, мајке њихове, Како и не би, кад су им се деца након онолике муке и бруке смирила и лепо у љубави живе. А право речено, и одахнуле су.
„Везан поп, мирно село", промрмљала би Јевда погледавши на свог сина како се по вас дан око куће и жене занима. „Пуста Дока и њено казување да се злату кујунџија нађе! Ама се и за кујунџију нађе злато па га окује и отуд и одовуд да не мож' да мрдне", задовољно је и чак са потајним ликовањем мислила Јевда о свом сину.
„Пол'сно има ветар у капу да у'ватиш него девојче да одбраниш. Леле, тугооо, какав земан и адет стану", вртела је главом хаџика Ташана сећајући се како је мало фалило да се од бруке обеси о криву дафину. Па би уз уздах олакшања отпила гутљај кафе, увалила се на миндерлук и наставила разговор са теткама и стринама, које су често навраћале да се о ћеркама јој и зетовима распитају.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29582
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Zona Zamfirova - šta je bilo posle

Порукаод Mustra » 08 Мар 2019, 18:12

I


Седи Дока на басамаку испред куће, баш онако као што не приличи једној жени еснафској али, кад је она пазила на то шта јој приличи! Пребацила сукњу преко размакнутих колена, руке спустила у крило а леђа исправила, главу подигла, па нешто умује.
Сигурно да је опази кроз прозор неко од кућне чељади, јер убрзо изађе домаћица, Зона, поздрави је и у кућу уведе.
„Васкее!", викну Зона.
Ужурба се Васка, девојка коју је Зона понајвише због имена у службу узела; тако им се звала измећарка код Замфирових, она Васка што јој је као сестра а не измећарка била, а после се удала за грнчара Гмитраћа.
Ова Васка је била плаво девојче, омање, облог тела а ситног лица и малих, лукавих очију. Нити је она волела Доку, нити Дока њу, али Зону је служила предано као да јој је најрођенија. Кад девојка изађе да донесе послужење, Дока фркну:
„Још гу држиш, туј лисицу и селску визитарку, код тол'ко поштени девојчики".
„Немој тетка-Доке, грешиш си душу, неје Васка таква, малко је мож' брљива и неје бистра како даскалица, ама слуша и све си пази како да је у своју кућу."
Мимо обичаја Дока прекиде разговор одмахнувши руком, попи чашу ракије и диже се да иде. Кафу и не сачека. Зона је све до капије испрати, помало забринута да је нису чиме увредили кад се види да, нити је дошла ради части, нити ради разговора него онако успут, и држи се као да је свратила код туђина. Ни за Манета није питала. Најпосле Зона одмахну главом и слегну раменима:
„Дока је бре, тој! Она си знаје што је", и одлучи да више не мисли о томе.
А Дока је ишла улицом тешким кораком, замишљена, и чинило се да не примећује жене које су је поздрављале. Видело се да је занета неким својим мислима. Иза њених леђа чуо се смех, али се она није окретала. Питали су се у какве ли се мисли и науке Дока задубила па су и нагађања кренула:
„Неје тој без ништо. Има некој да пострада од овој њено мудрување."
Тога јутра Дока је пошла код Манетових, „на едно кафе". Увек би је лепо примили и добро почастили, а њој је био мерак да их види заједно, и да их задиркује за њихову љубав што је и у песму ушла. Јевда, мајка Манина, боље је пазила Доку и радије је виђала откако се Мане оженио, рачунајући да више не може неку велику штету да својим језиком начини, а и боље је да је у близини, јер, како је непредвидива, бар ће на време знати ако нешто науми.
Мане је од женидбе у свему постао узоран домаћин-човек, сем што је још понекад ишао у лов, а за то су му мајка и жена а и хаџи- Замфирови, гледали кроз прсте. И почесто је јутром каснио у дућан и долазио певушећи расејано:

„Коња водим, пешки одим..."

Калфе и шегрти су се подгуркивали и смејали иза његових леђа. А кад запева:

„Синоћке те леле, видо', Зоне, Где се премењуваш"...

што се ретко догађало, знали су да је особито добре воље и да ће им тога дана за сваку омашку или несташлук кроз прсте прогледати.
Зона је пак, још гиздавија била од када се удала него док је била девојка. Мане је одржао реч да ће је златом и сребром окитити, а њеној је сујети то годило па се китила и сама. Куд је год пошла, привлачила је пажњу колико својом лепотом толико и златним накитом којим су јој биле прси покривене. Чак су јој и оне њене алеве шалваре златним копчама биле спутане.
„Бре, бре, бре, што се понела, како да је краљица", говориле су жене за њом. „Како да је за цара а неје за кујунџију дошла."


Убрзо после свадбе младенци су прешли у велику кућу са пространом авлијом и баштом пуном цвећа, коју им је поклонио хаџи - Замфир. Кућа је била опремљена достојно богатству и господству Замфировом, али је Мане, иако желећи да у свему удовољи својој младој жени тешко пристао на селидбу. И Јевди је тешко пало да остави дом, у који је као девојка дошла и где је са Ђорђијом у љубави живела и Манета родила али, „нов дан, нов к'смет", уздахнула је и на све пристала. Једног је сина имала па где он, ту и она. Лакше јој је било да остави стару кућу него да у њој живи сама, окружена мртвим стварима и успоменама.
И кад су прешли у нову кућу, на Манетово инсистирање задржали су стари начин живота. Сем Васке и момка који им је повремено око куће помагао, другу послугу нису имали, па су се и Јевда и уз њу Зона, кућним пословима бавиле.
Мане је своју малу кућу у Јени-махали оставио калфи Коти, да живи у њој док год не узмогне да своју сагради. Да у свему буде као да је на своме, рекао му је, и само један услов поставио: да стари шимшир под којим се још Манетов деда играо, којим случајем не посече.
Давно је већ Коте занат кујунџијски изучио, али је и даље радио у Манетовом дућану. Како је посао све боље ишао тако је и њему боље бивало. Мане га је сваког месеца за његов рад поштено награђивао, па се није журио да започне самосталан посао, поготову што би тешко могао да своме газди конкурише.
А кад је и кућу добио, осетио се скроз као свој човек и почео да мисли о женидби.
Гледао је он Калину откако се задевојчила, али је видео да она задрхти кад год Мане прође поред ње, па је ћутао и само чекао кад ће Калина да му постане газдарица. Није ни помишљао да је његов газда луд па да такву девојку испусти и није дозвољавао својим жељама да се размахну. Откако се Мане оженио, Коте је поново почео да машта о њој.
Чуо је да се Калина разболела кад је Мане испросио Зону. Да је дан и ноћ као мртва лежала, па се повратила и устала тек кад ју је мајка својим животом заклела да „не губи чес и здравје због чапкуна".
После је Коте знао шта ће. Није много чекао да се девојка опорави. Рачунајући на то да се клин клином избија, почео је убрзо да је пресреће на сокаку, да је збуњује и пламен јој уз лице нагони. Кад се Мане са Зоном и мајком преселио а њему дао кључ од куће, још исте је вечери запросио Калину. Она се скањивала, мучила, црвенела и на крају је ствар била свршена. Отимала се Калина и после, не желећи да живи у кући Манетовој, али Коте не хте да се у село враћа па је некако убеди, а она се, питома и кротка каква је била, брзо привикну. Како је била забављена својим новим животом (убрзо је и мајка постала), чисто је и заборавила на то у чијој су кући. Годину дана после свадбе Калина и Коте су добили сина.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29582
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Zona Zamfirova - šta je bilo posle

Порукаод Mustra » 08 Мар 2019, 18:12

Једног је јутра Дока пролазила покрај њихове куће баш кад је Калина изнела дете под шимшир, да ухвати мало јутарњег ваздуха док сунце није упекло. Како је кућа зидом ка улици окренута била, не би се ни видело ко је у дворишту да Калина није издалека чула
Доку како се поздравља са женама, па је изашла пред њу на сокак. Младе су жене волеле Доку која се често шалила са њима а још више због њене слободе да каже све оно што саме нису смеле да изговоре, па не само да каже, него и да уради.
Калина, и пре удаје лепа, од када је родила, процветала је. Румена, блиставих црних очију, поздравила је Доку и у кућу је свраћала.
„Сврни си тетка-Доке, на едно кафе!"
„Не могу с'г девојче, имам си работу", одвратила је Дока а нешто је пресекло у грудима гледајући како млада мајка поносно држи своје чедо.
А Мане и Зона још ништа.
Друга је година како су се узели а Зона нити шта љуља нити под срцем носи. Пробала је Дока да их испита па је добила одговор да „си гледа своју работу". Не би њу то зауставило да није све до јутрос мислила како, ето, има времена, млади су, даће Бог. Али, јутрос, при погледу на Калину, као да јој нешто пуче пред очима.
„Ешек ниједан! Не види да ни тој без мен' не може, него ми пак никој ништа на мене не казује. Видим ја што је и како је. Тој су наше, женске работе. Кад ги ја нешто напрајим, не једно, него две има Зона да роди, а ја баба, на крило да ги држим!"


Следећег је дана Дока поранила, па одмах пред поп-Митину кућу. Није се поп нешто обрадовао кад је видео, имали су они неке старе рачуне неизмирене.
Елем, кад је пре коју годину поп дошао из Л. у Ниш, попадија се, трудећи се да се уклопи у нову средину, некако баш са Доком здружила. Да је знао поп-Мита шта ће да га снађе не би му попадија из куће и дворишта излазила па таман је везао. Овако, данас она код Доке, сутра Дока код ње, па ти он једном затече њих две како пију ракију и пуше, зацрвенеле се у лицу, а смеју се раскалашно као да су, не дај боже, у кафани.
Дигне он тада галаму, Дока изађе на брзину али ни она њему не остаде дужна одговора, а попадија се уби од плача што се удала за таквог џимрију поповског.
И, што је најгоре, никад више попадија не би она иста, него каткад потегне из чокања, па и кућу цигаром задими. А осилила се, па кад грешни поп нешто скриви, проспе на њега силу и ватру, речима које од ње никад није чуо док у Ниш нису дошли и док је није она Дока под своје узела.
Е, зато је поп у свакој прилици са предикаонице опомињао жене на послух и смерност, пазећи да се не сусретне са Докиним
подсмешљивим погледом, па је и тог јутра подозриво гледао све се бојећи неке невоље, док му је она живо гестикулирајући објашњавала разлог своје посете.


Заокупила Дока попа, поменула и владику који га је парохијом задужио, и овчице божје које су њему на старање поверене, а испречила се онако крупна и одлучна све га полако уз причу ка улици усмеравајући, да није никуд могао до да пође са њом.
Право кући Манетовој. Како је капију отворила, тако се разгаламила.
„Ајде домаћини, дизајте се, какво сте поспали. Ја си од муку не спијем а ви?! Ајде, еве човек ви на порту и то какав човек, слуга божји се вика.“
Прва изађе Јевда.
„Што збориш, Доке, какво спијење, сал да неси малко подранила? И какво је то саг чудо, на никак’в д’н поп у кућу? Е, Доке, Доке...“, крстила се Јевда.
„Јевдо, бре, ја сам си од стару козу јаре, нема какво да не знајем. Ти ли мислиш ако ми не казујете да си ја ништо не разбирам, да ме и мене мука не једе. Знајеш убаво да ми је Манча како син. Слушам јучер што се за вас збори по сокаци. Од Бога им је, кажу, до саг би родила да неје тој. А ја се сас Бога ич нећу карам а мислим да си и он има другу работу.
Ал’ ајд’ да видимо да ли је до Бога, ако је тој, ласно ће да бидне. Еве, ту је поп, с’г има све да си напрајимо. Ти, попе, да чатеш, а ви да си ћутите. А ти, Зоне, овам’, пред попа да станеш, а Манча до теб’.“ „Леле, лудо, па лудо, какво напраји, све ни орезили“, крстила се Јевда.
„Мори, да си ћутиш! Ја да несам, још би Зоне код татка си Замфира на дом девојка седела, јал би Манулаћевица станула. Ајде, попе, оправљај работу!“
Мане да мајци главом знак да ћути, одлучивши да пусти Доки на вољу, не би ли се што пре беде решили. Васка чекала да је позову па кад је видела да се нико не сећа, радознало је провирила кроз полуодшкринута врата, и остала би тако пазећи да јој шта не промакне, али је Дока угледа:
„Ти, несрећо, там!" И скиде папучу а Васка затвори врата и побеже.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29582
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Zona Zamfirova - šta je bilo posle

Порукаод Mustra » 08 Мар 2019, 18:12

Није се имало куд. Очита поп шта је мислио да треба, понешто и скрати, али га Дока натера да још једну очита, да притврди. Јевда
је гунђала неколико дана, а Мане и Зона - нити да се смеју нити да се љуте. Они нису били забринути што Зона још није занела. Млади су обоје, има времена, а толико су били обузети једно другим да време које је прошло нису ни приметили.
Дока је после овога више пута навраћала али незгодну тему нико није помињао, ни они ни она. Јевда се молила да хаџи-Замфир и за ту последњу лудост Докину не дочује, али ако је и чуо, ништа није рекао. Још се више бојала да им поново „реч не искочи у чаршију".
И таман кад су на то заборавили, не лези враже! Дока је добро запамтила када је поп молитву читао, па је чекала да прође месец дана да види шта ће бити од његовог труда.
Тога јутра, кад се навршио месец, ушла је код Манетових сва у журби, насмејана и распојасана, као да је негде банчила, иако је право од куће дошла где се сву ноћ поред свог Сотираћа превртала, чекајући да сване.
„Е, да ми је твој памет да се једанпут убаво наспијем", не једном га је у току ноћи мунула лактом у ребра док се он оглашавао хркањем праведника.
С врата је загрмела:
„Казуј, Зоне, збори си какво има!"
„Какво има тетка-Доке, што да си зборим?
„За унуче да си збориш, Зоне, за унуче!" Досети се Зона:
„Пол'к тетка-Доке, и тој ће да бидне, има време."
„Како има време, неје ли још? А за какво је поп чатеја, преварант један! Та тој и неје поп него шебек! Саг има од мен' да си чује његово. До Београд има да терам док га не распопим!"
Држ' не дај, али лакше би олују зауставили него захукталу и разљућену Доку. Излетела је из куће ни врата за собом не затворивши и док су се они снашли, већ је витлала улицом скуте и рукаве идући право ка поповој кући.
„Леле, што гу пуштисмо?!", склопи руке Зона.
Јевда је прво хтела да крене за њом а онда је, бојећи се веће бруке, затворила капију и молила се Богу и свим свецима да се Дока смири и никакав џумбус не направи, да не крене поново прикажња; мало ли је чаршија брујала док је Мане момак био.
Дока се није смиривала. Ушла је у двориште истим осветничким кораком којим је улицом газила. Поп се баш спремао у цркву, па су се на капији готово сударили.
Како је попова кућа одмах иза цркве била, они који су управо
пристизали на јутрење, као и случајни пролазници, имали су шта да виде. Дока је, онако снажна и крупна, изгурала из авлије збуњеног попа који се само крстио:
„Стурај мантију, шебеку ниједан! Има пред мен' да идеш без мантију све до Београд! Ал' прво при деда-владику! Да видиш ти моје знање! Неси ти никакав поп, кад те Господ ич не зарезује, ти си један л'жов и џамбасин!"
А кад виде да поп мрмља и крсти се сав упрепашћен, још се више распали:
„За теб' си убаво знајеш молитву, а за нас јок! Е на, с'г има да видиш кол'ко помага тој што чатеш!"
Па, док дланом о длан, скиде папучу и тако замахну да умало не удари њоме попа посред чела. Да нису присутни брзо притекли у помоћ несрећнику, свашта би од њега било. Овако, Дока је, упркос поповом запомагању, млатарала папучом око њега а можда му је, у општој пометњи која је настала, уделила и пар буботака пре него што су их раздвојили.
Кад је, све трчећи, на нечији позив пристигао полицајац, поп је, још престрављен и збуњен, рекао како је све то био неспоразум, па је Дока прошла без казне. Није смео другачије, јер како би је после на сокаку срео кад га је и пред рођеном кућом овако потерала.
А Дока је свратила код Манета у дућан да се издува и попије једну. Он још није био ништа чуо, пре је стигла Дока него гласи.
„А, бре, тетка-Доке, какво чудо па саг напраји?", заблену се Мане у њену ратоборну прилику. Како се занела, још је једну папучу у руци носила па није било тешко погодити да иде из каквог окршаја.
Коте је одмах неким послом збрисао, а за њим и оба шегрта. Чуће они и на улици шта је било али су из искуства знали да је боље не бити јој на дохват руке док држи папучу.
„Дај једну овам', да си испијем, па да ти зборим. Ама знајеш, несам ја ни мислела да он нешто може сас његово чатење, тој сам све работила сал да видиш да си је таја работа, тетино тетинче, до теб'.
Ама одавна ми је мерак да му се отепам на онога џимпира и да му речем неки речови, па ми саг дошло на згоду.
Па нека ми по сто пути рекну по чаршију да сам ороспија!", инатљиво подвикну кроз отворена врата. Окренувши се Манету поче нешто тишим гласом:
„Него ти с'г добро да си слушаш што зборим, и да пантиш. Има те све научим какво да прајиш и колај работа, ако догодине љуљку
не врзујемо Дока да несам! Али," и ту Дока значајно подиже прст,
„дискреција!"
Разговор је настављен шапатом. Мане се смешкао и вртео главом а Дока му је, за њу неуобичајено тихо, нешто поверљиво објашњавала.
Кад је пошла, Мане је пољуби у руку а она њега у чело.
„У теб' се уздам, Манчо, неси ти џабе на Ђорђију син", рекла му је излазећи сва важна и достојанствена.
Новине су следећег дана читав инцидент накитиле и надувале, као да је, не било примењено, Дока на самог владику ударила. Слободна реч је прву страну посветила овом догађају, али не именујући Доку (ионако су сви знали о коме је реч), већ је називајући: „једна угледна госпођа, еснафска жена".
Сирота Јевда само се крстила и уздисала. Кућа Замфирових налазила се у близини цркве: ако је ко само мало привирио кад је Дока с попом рачуне поравнавала, имао је шта и да види.
Али, газда-Замфир - ни речи о томе. Као да нити је шта чуо, нити га се тиче, па је и Јевда, видећи то из дана у дан лакше дисала иако су кроз кућу дефиловале Манине, али и Зонине тетке и стрине, хукћући, цокћући и крстећи се.
Није се још навршила година од тих догађаја а Зона је родила ћерку, којој су по жељи дединој дали име Ленка; Ленче, како јој од првог дана сви тепаху. Подгуркивале су се жене и намигивале једна другој иза Ташаниних леђа кад је Замфир пре кума име одредио, питале се које ли му је то Ленче непрежаљено кад му је толико мило за то име, али су се пазиле као од ватре да се која не изрекне. А његова се, као ни царска није порицала па девојчица остаде
Ленка.
У кући славље, крштење детета. Софре пуне а послуга се растрчала као никада. Наиме, за ту прилику послао је Замфир из своје куће девојке да помогну а Таска се погордила међу њима, па више заповеда него што ради.
Пуна кућа. Дошли Замфирови, па кумови и пријатељи са обе стране, јер како Замфир није имао сина да у кући домаћин на весељу и слављу буде, ћеркино је славље било и његово. И наравно, ту је и Дока, свиђало се коме или не, али била је то најмилија тетка Манетова. Поп се све држи подаље од ње и увређено набере нос кад год се сети оног џумбуса пред својом кућом. Дока му приђе и целива га у руку коју он невољно пружи, ама
тако га целива, некако са висине, као да је она владика а он грешна душа.
„Ајде, попе, било што било, да си не батисујемо весеље сас инаџилци!
Приђе и Јевда:
„Видиш ли, Доке, како си све иде по ред, а ти што напраји!"
„Е, брљивке једна, Бог дава ама у кошару не утерује, тој си човек мора сам", одговори јој Дока.
Са друге стране стола Мане намигне Доки а она стави прст на уста.
„Знајем си, де, дискреција!"
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29582
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Zona Zamfirova - šta je bilo posle

Порукаод Mustra » 08 Мар 2019, 18:14

II


„Море, бел пелине, бел пелине, Море, мо'ш ли мене да отрујеш? Море, пелин Раде одговара:
Море, зашто море, бела Радо? Море, моје либе друга љуби, Море моје либе друга љуби.
Море, мене друшке доказују, Море, ја на друшке не верујем, Докле једну вечер сама вид'о..."
Није необично да се у ма које доба дана чује песма иза капија. Певају најчешће измећарке, од дуга времена, радећи нешто по дворишту или пак да газди угоде. Али, ова је песма звучала другачије, одмах се осећало да није за туђи ћеф, већ за своју душу певана.
Глас женски, мек и жалостиван. А пун и топао, као да се из саме душе прелива у летње вече. Зона застала, па слуша, а чини јој се и не дише.
Враћала се од мајке; Ташану нешто јутрос глава болела, па ишла да је обиђе. Није њу тек тако, „без ништо", глава заболела, а није ни први пут. То се понављало кад год би јој породичне аброноше, Зонине тетке, пренеле оно што чаршија збори. Хаџија већ две недеље кући не долази, а залудни опет испредају приче како Замфир не мисли што је одавно деда постао него још обилази своје чифлике.
Све је нешто, враћајући се, Зона премишљала о судбини женској, и како је Бог на њу мило погледао кад јој је дао Манчу који је воли и само у њу гледа. Неће она као њена мајка морати да зажмури на једно а понекад и на оба ока, а не би то ни могла. Пре би некој другој очи ископала - такву је навалу жестине осетила и на саму помисао да је муж изневери.
А одједном је, као да јој неко мисли погађа, пресретне ова песма, и овај и овакав глас.
„Другог мож' да превари, а мене јок! Знам и ја за туј болес'! Ама,
да ли је тој?!"
Обазре се Зона и лево и десно, погледа у Васку која је већ измакла пред њом носећи у наручју заспалу Ленку и лако као сенка, на врховима срмом протканих папучица, шмугну у сокак, пред капију из које се чула песма. На трен јаче зашушта свила од шалвара, па се све на њој умири.
Капија је била само притворена, као да још није стигао домаћин, после кога се капија по старом обичају затварала, па ко остао с оне, ко с ове стране. Ако је домаћин био строг и пазио на ред и чес, нико од чељади после не би смео да отвори капију и пусти ма и најрођенијег без питања и одобрења. Али, такви су домаћини с новим временом које је надирало и новим обичајима бивали све ређи, па су до касно у ноћ промицале сенке задоцнелих којима су измећарке отварале а капије се забрављивале за домаћином само ради адета.
Зона је провирила кроз уски прорез, вођена сумњом и немиром.
Испод старог шимшира седела је Калина, вез јој пао на крило, а она се загледала некуд кроз лишће, и пева потихо, али јасно и милозвучно. Чини се као да је сама на свету. Пева а не миче се, ни глас да јој задрхти. Пао јој кроз грање на откривено грло зрак месечине, а оно пусто грло извило се под њим као да је од мрамора срезано.
Кад се песма заврши, зачу се уздах који се стопи с последњим тоном, Калина левом руком обриса очи а десном притегну мараму око грла и подиже се да уђе у кућу.
Пожури Зона да сустигне Васку која, око детета забављена, није ни приметила њено скретање. Танки свилени шал омота чвршће око себе, одједном осетивши хладноћу.
„Неје га кучка заб'равила. А он?"
Ни она, Зона, није заборавила. Мало ли је ноћи због исте ове Калине проплакала док је код оца била. Па и сад кад макар издалека чује коло где пева, пред очи јој изађу Калина и Мане. Мане води а до њега Калина игра, ма не да игра него од пусте среће мајчицу земљу не дотиче, А сви у њих гледају како су пристали једно за друго: „асли како плави зумбул и зелена када."
Није Зона заборавила, и никако јој није било по вољи кад се Калина удала за Коту и у Манетову кућу уселила. Ал' не би му шта поменула па да јој језик ишчупају. Претурила је толику бруку и срамоту, доста је! Није никад сметнула с ума оно што су је у кући родитељској научили, која је она и чија је.
Зона је бре она, Манчина је, ама још је Замфирова!
Ни сад му ни реч не рече о томе што је успут мучило. Кад стигоше кући а он узе мало Ленче у наручје и заигра се с њом ,
ласкајући жени.
„Погле гу, иста мајка! Ама Зоне, ово је све твоја лепотиња, како да си се смалила! Овој татино мезимче има чудо да напраји, малко ли ће да ги изеде за срце!"
А Зони се по глави мотала судбина њене мајке и она песма Калинина и бело грло њено, па је ћутала и сумњичаво га загледала испод ока, да није нешто скривио кад се тако удобрава.
Ћутала је неколико дана, али ђаво је у потаји радио своје. Једном посејано семе клијало је а сумња га је потхрањивала сваки пут кад Мане негде изађе.
„Ете, па је Калина у његову кућу. Писано гу, што ли је! Неје тој за џабе, а ја сам зажмала па ништо не видим. Е, Зоне, мори, луда Зоне!"
А онда је саму себе разговарала и разуверавала присећајући се тренутака пуних љубави.
Није много вредело. Опет су јој се као ехо враћале све оне речи којима су тетке покушавале да јој Манчу омрзну: „женскар", „у сваку ма'алу има по једну, тој му је за мерак, а овој наше - да улезне у аџијску кућу."
И Зона је кришом плакала.
Најтеже јој је било што није могла ништа да га пита а да се не ода. Одлучи да га једном приликом искуша али тако да он не примети. Седе уз прозор чекајући га да се врати из дућана. Кад се он довољно приближи Зона у пола гласа запева: „Море бел пелине, бел пелине..." Као струна напета гледала је у њега. Ако Мане да и Калина за њега ту песму пева, ако су у недослуху, макар ће миг да га ода, мислила је. Није још песму завршила кад Манча уђе у собу. Приметио је он да је Зона нешто сетна последњих дана па се трудио да је развесели. И сада, видевши је овако замишљену, како га тужном песмом дочекује, зазебе га око срца. Господско је то, истина, и сад све има, ама можда јој није како је код оца научила. Таман му се чинило да се свикла и на кућу и на њега, и детенце имају као златну јабуку, а ево, она нешто тугује.
„Зоне, мори, да ти неси нешто жална кад такој појеш? Да ти неје зафалило нешто при мен'? Зоне, кажи си, све ћу ти напрајим што рекнеш..."
„Не досећа се", помисли Зона обрадовано. „Мож' и да не знаје а ја "
Видевши да јој се лице разведрава Мане крену да се шали и да је задиркује:
„Е, Зоне, мислеја сам да си одавна преболела оној татино
сарафче и банкерче, а ти га још у песне појеш!"
Она увређено фркну, као и увек кад би јој Манулаћа поменуо, чорбаџијског сина за кога су тетке намеравале да је удају.
А кад Мане подиже оне танке, састављене обрве, а бркове изви враголастим осмехом, Зона само рече:
„Их, што си...", и не доврши.
Насмеши се, узе дете у руке да прикрије збуњеност и изађе.
И ни не помену сумњу која је у њој, од оне вечери кад је из прикрајка слушала Калину како пева, тако и толико бујала да је чак једне ноћи та песма и тај глас из сна трже и пробуди.
Маши се руком, снена и уплашена и дохвати прамен косе Манетове која јој се онако мека под прстима, женском учини. Расани се сасвим. Мане спава а она га гледа и пита се шта ли сања и што се онако шеретски у сну смешка да му се зуби у тами беласају, па се промешкољи и приви уз њега да му тај сан прекине.
Ујутру се због тога сама себи чинила будаластом. Обукла се и накитила па је као пауница шетала собама обложеним пиротским ћилимима и ангорским теписима. Свила и кадифа око ње, а у свакој соби по једно кандило сребрно, као и код Замфирових, само што је ова кандила мајстор Манасија својом руком израдио, сребром опточио и украсио. Загледа се у икону пресвете Богородице коју је Мане из своје куће понео а давно још, чим је занат изучио, сву је сребром оковао, па се задовољно присети како јој је Мане, онда на сокаку кад је убеђивао да побегне за њега, дрхтавим гласом обећавао:
„Сал ћу за теб' Зоне, да кујем срму и сребро и злато - теб' да накитим! Да те нагиздим, та да се сјајиш и светлиш како у цркву света Богородица Тројеручица!"
Стане пред огледало, подигне главу и браду истури па поносно гледа у свој одраз. Превуче руком преко веђа у лук извијених, низ обле и глатке образе, преко пркосно истурених усана, све до врата и набујалих прса.
„Ама кој је па она?
А ја сам си Зоне, Зоне Замфирско, саг да искочим у чаршију, само ћеф да си напрајим, и мушко и женско има по мен' да се обрне, мен' а не њу у песне поју. Еј, што сам луда кад при овол'ку срећу сама си лошо прајим".
Одлучи да више о томе не мисли. Није здрав разум надвладао љубомору него гордост и сујета али, шта год да је, добро јој је чинило. Како је након оне вечери дуго времена прошло а да Калину није чула нити видела, временом се сасвим примирила и оканула сумњи. Поново је певала са Васком и тако се звонко смејала трапавим корацима Ленкиним, да је милина било послушати. И
Мане се разведри, па је у кући опет све било као пре.
Јевда је одахнула. Таман се једне беде реши и из неког белаја ишчупа кад се поново неки облак над њеном кућом надвије. Приметила је она да се међу младима дешава нешто што на добро не слути, ама није знала шта, нити је смела да пита. Кад је видела да се овога пута облаци разилазе а да никаква олуја кућу није потресла, захваљивала је Богу и свим свецима.
Има нешто што Зона није знала. Није знала да ју је онда Калина, кад је песму завршила и устала да се у кућу повуче, видела кроз отвор на капији.
„Зоне! Што ли иска? Дошла да сеири!"
Најпре помисли да је ослови али се предомисли, не знајући од када ту стоји и шта је све видела. Тешко јој и жао дође што је од свих баш Зона наишла кад је она, мислећи да је нико не слуша, своју омиљену песму запевала.
Лепо је са мужем живела, а још откако је сина родила, све ређе се сећала некадашње љубави своје према Манету. Али, иако кротка и благе нарави није била од камена, и понекад, особито у летње вечери као што је била ова, кад замирише жути дафинов цвет кроз баште, морала је јал' да запева јал' да заплаче, кол'ко да срцу олакша.
Истини за вољу, девојке на Истоку биле су кротке и покорне до удаје, па и до рођења првог детета, све док су и саме на неки начин биле деца. Али, кад би отишле у туђу кућу суочиле би се са другачијим животом у коме нису биле до те мере заштићене као код родитеља, и где су морале да се за много тога што се тамо подразумевало, овде саме изборе, па се њихова кроткост и стидљивост топила као снег на сунцу. А нису више имале страха да ће, ако злу нарав покажу изаћи на лош глас и тешко се удати, па није било ретко да се мило и стидљиво девојче за неколико година претвори у оштроконђу, чијег су се језика бојали не само у кући већ и у чаршији.
Чак ни Калина, од природе блага а од детињства сиромаштвом и радом притиснута и укроћена, није избегла утицаје који су је учинили отреситијом и чвршћом.
Данима је била љута, а на моменте тако кивна на Зону да се тешко савладавала да јој то на неки начин не покаже. Осећала се као да је ухваћена у крађи, и то од кога! Од оне, која је једном у колу фукаром назвала, а то се не заборавља. Од оне, која је захваљујући свом богатству и угледу газда-Замфировом, могла сваки скандал да претури и поново да се уда за кога она хоће!
Да тада није Зону опазила, док би ушла у кућу надвладала би тренутак слабости који је у башти био опхрвао, а већ сутра, забављена свакодневицом не би више о томе ни мислила. Овако, осећала се као да јој је „онај кучка" со на рану ставила.
„Да ми је да гу пресретнем на сокак па да гу набрукам како петла у расад, зашто се залага покрај моју капију, да гу питам што иска од мен', ама никако од Коту не могу а и од Манчу ми зазорно. Малко ли гу је, кучка чорбаџијска, све си је добила што је искала, па још оће да сеири!"
Некако баш тих дана Дока је навратила; мило јој било да у стару кућу Ђорђијину уђе, па реч по реч, ако и није све сазнала али је подоста разумела каква су Калинина осећања према Зони, али и да Мане још није заборављен како би требало. Следеће суботе сачека да Мане оде у дућан, а суботом је одлазио раније него обично, јер како отвори врата дућана одмах почну муштерије из села да долазе, не би ли што пре посао у граду завршили и за дана се вратили кући. Е, па чим Мане из куће изађе а она оде код Зоне.
Јевда је већ била нешто око ручка забављена а Зона је Васки показивала нови вез. Мала јој се мотала око ногу изазивајући повремено њихов смех. Видевши Доку, Васка и сама, без ичије заповести скочи и изађе из собе да кафу пристави. Живо је занимало сваки пут кад Дока наврати да чује о чему ће причати али већ је из искуства знала да од тога нема ништа, јер ако Зона пропусти да је неким послом пошаље из собе, Дока неће сигурно.
Чим су остале насамо, Дока ће:
„Чујеш ли мори, Зоне, од онуј Калину да се пазиш. Неје тој више кротко девојче за удавање него жедно змиче, а на теб' има голем пик а ти си знајеш зашто. Неје ни она при очи ћорава! Еее, куде је Манасија кујунџија а куде је па Коте!"
Јевда се појави на вратима. Све је чула, и није јој се допало то што је чула.
„Пак си ти, Доке, збориш што неје за зборење! Какви су тија речови? Немој да ми тураш главњу у кућу!"
„Знајем си ја убаво што зборим! И свиње знају што је диња а што су па тикве, а камоли да девојчики тој не разберу; неје она за Коту дошла што си је искала него што је морала. Да су гу њума питали друго би оро играла!"
„Немој, Доке, две ти очи, да прајиш заваду. Било што било, саг си и Калина и Зона мужа и дете имају и своју си кућу гледају. Немој да прајиш од готово вересију, малко ли смо претурили преко главу?!"
„Несам ти ја душманка, него ти за добро казујем. Знајем си ја да је било што било, ама за тој и зборим да не буде пак некоје чудо. Кад се на женицу очи усвиткају како ја што видо' на Калину, ехехее...
А Манча је на Ђорђију син, па викам, боље Зоне да си припази, прекријено млеко мачка не полоче!”
„Не слушај гу Зоне, несу тој домаћински речови. И, бре, Доке, остаре, а с'памет се не сврза! Да је до теб', сваку би не недељу у новине чатели."
„Од мен' ти је тол'ко, па ти саг како знајеш. Немој после да буде: Леле, тетка-Доке!"
А Зона ни реч. Уђе Васка са кафом и Дока се накашља па намерно и наметљиво промени тему и поче да се пренемаже:
„Ама, еве цело ме јутро нешто жига под леву слабину, сигурно ће се време обрне! Пуста младос', кад си запо'оди, све си понесе!"
Јевда прихвати разговор и пожали се и она на своје бољке а Зона је ћутала стиснутих усана и смркнутог погледа. На поласку, Дока је још једном подсети:
„Разбра ли ме Зоне, не држи кућу дирек него жена, бери си памет!", и не знајући да је већ довољно долила уље на ватру, која би се без тога вероватно временом угасила и никога не би ни опрљила а камоли опекла.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29582
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Zona Zamfirova - šta je bilo posle

Порукаод Mustra » 08 Мар 2019, 18:15

III


Откако је пре пар година избио скандал у коме се и његово име помињало и по новинама чак повлачило, најпре као могућег виновника догађаја а потом са спрдњом, Манулаћ чорбаџи- Јорданов није боравио у родноме граду. На велико чуђење и ништа мањи подсмех чаршије послао га Јордан на више трговачке науке у Грац. Да су знали шта је све несрећног оца нагнало на тако брзу реакцију можда би га пре сажаљевали него исмевали, јер они који су склони да подсмехом казне охолост, кад виде нечију муку сете се да мечка може да заигра и пред њиховим вратима.
А чорбаџи-Јордан је баш имао муку и није имао куд него да попусти пред женом и пошаље сина на школовање.
Одмах после свадбе Зонине и Манетове, Манулаћ је почео да се туђи од родитеља а за трговину није ни абера давао. До скоро мамина ћерка и татин син, нарогушио се, готово да и није разговарао са њима и престао је да се занима за кућу и мал. Могле су све кокошке њихове да разнесу јаја по туђим авлијама, он не би ни главу окренуо. Перса Јордановица није могла себи да дође од чуда шта јој се са дететом направи, и не једном је отплакала да је нико не види.
Чорбаџи-Јордан заузе став да га треба под хитно оженити.
„Чим се магаре ускописти и почне да врља чивте, тој је за женење."
И задужи Персу да окупи женско фамилијарно веће и да оне међу најбољим девојкама изаберу ону која је достојна њиховог наследника, а он ће, као отац, свакако о томе имати последњу реч.
Мајка, од силне радости која је обузела при самој помисли на женидбу свога јединца, прво је њега потражила. Нашла га је у соби где се мучи са рачунањем неких старих дугова. Преко воље броји и рачуна а види се да му је све мрско. Стала је пред њега прекрстивши руке и важним тоном му саопштила какву су одлуку донели:
„Ете, ћерко мајкина, договорисмо се сас татка ти да те женимо. Ако си на некоју фрљија мерак, кажи на мајку, нема га такав у Ниш који за теб’ сина на чорбаџи-Јордана, нема девојку да даде."
Увек мирно дете, послушни Манулаћ, ћерка мамина, светао пример свој омладини нишкој, скочи као помамљен и престрави
јадну жену:
„Женидба - јок! Кој си иска нека се жени, а ја ћу пре у свету Богородицу габровачку, калуђер да станем како ти што збореше! Зону су тели за мен' да даду, Зону еј, а ти викаш - скочидевојка! Причају по ма’але како си зборила да ће твој Манулаћ пре калуђер да стане него Зону да узне, а ја би гу и саг узео, по свадбу, само да оће да остави онога Манчу!
Па саг ете ти, мож' татка још једанпут да ожениш, а мене - јок!"
Запрепашћена жена која никад у животу није чула од свог благородног сина овакву бујицу речи, нити јој је кад послушност одрекао, само је отварала и затварала уста али ни реч није успевала да каже. Па се расплака и изађе из собе.
Изгрдио је после Јордан сина на пасја кола, објашњавао му појмове као што су послушност и незахвалност, и чес, а реч магаре поновљена је много пута. Овај је само ћутао и кад би до женидбе дошло, одречно би завртео главом: „Јок ја!"
Сад, могли су они да га и на силу ожене, али су видели да момак као да није при себи и да је у стању и неку бруку да направи, да се одметне од куће, на пример, и да не ферма више ни оца ни матер, а јединац! Па куд ћеш горе! Више ни девојке нису као што су биле: ако би видела да је муж не бегендише може млада да му побегне и врати се код оца. А ако Манулаћа опет чаршија дохвати и крене „сокак-лаф", ни Нишава неће моћи да га опере.
Па још да је само то, 'ајде-де. Чекали би неко време да се смири, да поново почне за пазар и кућу да се занима и опет би му поменули женидбу. Немајући куд, на крају би се оженио и, што кажу, легао би на брашно као и сви остали.
Но, једном, вече је већ било дубоко загазило, свеће и фењери давно упаљени, сокаци и улице скоро празне а Манулаћа нема. Узнемири се Перса и посла Јордана да „про'оди по ма'але", да види где је дете. У кафане је ретко свраћао, али ко га зна, нека погледа и тамо. Кад му је, већ се то добро види, ђаво под кожу ушао, ко зна где све може да га одведе.
„Магаре! Уши има да му истеглим куде га нађем, те има и да личи на магаре како браћа да су", гунђао је чорбаџи-Јордан полазећи док га је Перса рукама у леђа упирала да што пре оде.
Капије затворене, град утихнуо, понегде се из мрака зачује пригушени кикот, или песма. Кафане су једина места где је и ноћу живо и весело, али људи домаћини тамо ретко, могло би се рећи и никад не залазе.
Крену чорбаџија право у Калоферијски хан.
„Ако је оној куче негде сас друштво залутало, там' је", мишљаше успут.
Не би га он ни тражио да није жена наврла. Мушко је па нека иде, сад му је време, мислио је. Међутим, мајка к'о мајка, одмах је црне слутње обузеле као да се још живи у турско доба, боји се да га ко није напао и оробио, већ замишља како негде поред пута лежи беспомоћан, а нико по мраку да га види, да му приђе и помогне.
Кад је ушао у хан, а оно све узаврело. Зурле и ћеманета утишали се мало да не надгласе песму ченгија које играју око веселих гостију. Стао Јордан па гледа у ону разиграну лепоту, а силно му шаренило од шалвара и прслука удари у очи. Приметише га ченгије па се сјатише око њега. Знале су да је један од најбогатијих људи у граду али у кафане није залазио, па га сад окружише изненађене и обрадоване таквим гостом. Кад око њега зазвечаше даире, изви се танка снага и млад глас а испод широких, лепршавих рукава севнуше голе мишице, заборави у трену зашто је дошао и кога тражи.
Није баш да никад није био у хану, али то је тако давно било да се више и није сећао како изгледа кад те запахне тежак кафански ваздух узаврео од песме и мерака. И то никад овако сам, већ у посебној некој прилици, кад склопи велики посао и направи добар пазар, у друштву неког пријатеља, озбиљног трговца који би сео у крај држећи се као да је метлу прогутао, а он је гледао пред себе да му саговорник не ухвати неки недолични поглед па да се осрамоти . Поседели би као на трњу, зазирући један од другог, осећајући да им није ту место и као да сви у њих гледају, па би убрзо устали и отишли.
А и он је био жива душа иако трговац на гласу и чорбаџија. Па тако и рече, приметивши изненађене погледе неких гостију:
„Што је бре, што гледате, ја ли несам жива душа?"
„Е, мој Јордане, оматоре а не знајеш у што ти живот отиде", помисли па се маши руком у џеп. Девојке заиграше око њега, просу му се женска коса по раменима и замириса на севдах, на младост и весеље, и Јордан само седе.
А за сина и не упита нити се до краја вечери, понет музиком, вином, а понајвише омамљен игром девојака, која је све раскалашнија бивала како ноћ одмиче, уопште и сетио зашто је у хан дошао.
Колико је пара, увек тврд на пару чорбаџи-Јордан, те ноћи потрошио и колико је вина попио није бројио ни мерио, можда више него за сав свој век, а Манулаћа, наравно, није нашао.
Манулаћа је нашла Перса. Видевши да се ниједан од њих не враћа, поведе једну измећарку па пође да их тражи са намером да и полицију позове у помоћ ако устреба.
Утишао се град, а стуштило се као пред облак, нешто тешко
одозго налегло, чини се Перси да јој се небо спустило на леђа.
Како мрак надолази, тако се проређују пролазници, а и они ретки промичу ужурбаним кораком. Жена готово да и нема. Не излазе у то доба, нарочито не саме, ако их баш нека нужда из куће не потера или однекуд не одоцне.
Није далеко одмакла а наишла је на сина. Сео на камен близу куће Замфирових, ноге мало раскречио па се налактио на колена, а главу обема рукама придржава, као да га сан хвата. У оном мраку, да нису фењер носиле, могле су да се саплету о њега.
„Ајде, сине, ћерко мајкина, дом да идемо, што правиш туј?"
„Зоне, мамо, видо гу кад улегну, дошла код мајку си сас онуја Таску, па саг чекам да искочи да гу видим још једанпут, ако неје минула и промакла кад ме дремка уфатила."
Перси се срце стеже, сустиже је нека нејасна кривица, мада је била уверена да је увек све за његово добро било што је радила и говорила. Полако приволе сина и одведе га кући.
Муж јој је дошао тек кад су се први петли огласили и одмах заспао, мрмљајући нешто неповезано о животу и парама, ништа га није разумела. А није се много ни освртала на њега, толико је била забринута за Манулаћа.
„Само ја најголему бригу да стурим од грбину а ти ће ми платиш за овој, има време. Топрв има да видимо који је у овуј кућу магаре, да ли мој Манулаћ јал' ти што под стари дни за срам не знајеш", рече му пре него је заспао, а и то више себи него њему, сигурна да је није ни видео а још мање чуо.
Одмах сутрадан, чим је мамурни чорбаџија дошао себи, Перса је навалила на њега, користећи његову очигледну кривицу као своју предност, да пошаљу сина на науке.
„Мину старо време, саг је друго, уче се деца, иду у чколе."
Подсећала је мужа како је Манулаћ још као мали био особито паметан и издвајао се међу вршњацима знањем којем су се старији дивили.
„Знајеш ли кад гу рече онуја трговачку реч, онуја, како беше, што салте знају који су чколу изучили, како гу рече па се и ти упрепасти?", подсећала је мужа.
„Оскудација ли беше?", подсети се Јордан.
„Е, тој, тој, видиш како пантиш. Па кажем, што да пропада сас његову памет, боље да иде да изучи чколу него да се спацира по сокаци да га негде претепају и исцепе како куче у бесовицу", а мислила је при том на Манчу чије се нарави прибојавала.
Ем што је пустахија и није се с њим шалити, ем је чапкун, може да крене шегу да тера ако примети да му се Манулаћ око жене мота, па не знаш шта је горе. А Манулаћ навро „како недосолен",
нити слуша нити чује, не вреди му ни говорити да се окане бруке и срамоте и не вуче се по сокацима за удатим женама. Једини начин је да га пошаљу далеко док му се глава не охлади и сам се не досети чији је он син и шта му доликује.


* * *


Женско породично веће код Јорданових било је још под утиском немилих чаршијских прича и подсмеха са којим су свакодневно морале да излазе на крај, а све око Манетове ујдурме у којој је злоупотребио Манулаћево име, па га је чак после, као да сипа запршку преко већ пресољене чорбе, и за девера звао.
Поведе се жива дискусија у којој су жене толико брзо једна за другом проговарале да се чинило како све говоре у исто време. Перса није дошла до речи док оне нису себи дале одушка.
„Ама пантите ли како ни теше куче изеде!? Ку-кууу! На онога коцкарина и ловџију, на онога џамбасина и чапкуна наш Манулаћ девер да бидне!", крстила се Тимка, сестра Јорданова.
„Тој не бива!", одсече кратко најстарија међу њима, баба Гена, Јорданова тетка по мајци, и поново саже главу као да дрема.
А Тимка је све више падала у ватру:
„Малко му што узе Замфирово девојче, које су сви мислели да ће бидне Манулаћевица, још сас нас и шегу тера! Еее, све ни се батиса! У оној време, знајеше се ред: да је с’г старо време не би такви у наш варош воду мутили, него ни пет ни шес', па у апс!"
„У апс, море", дочека Персина сестра Велика, жена чорбаџи- Томина, још једног богатог и угледног трговца, за мало по богатству равног Јордану, „у апс него како, да не каља образ на поштен свет, да се знаје што је чорбаџијски ред. Ово какво је дошло, мож' свака вашка да се ускописти и да те орезили, па главу пред свет да не помолиш!"
„И онаја Зона, много ми је па нешто и она! Дигла нос како да је најубава на цел свет! Ма само у један сокак колко ги има поубави оди њума, ама неје им Замфир татко!"
„Ехехее, кој си тој знаје, неје си Замфир бија ни врзан ни мутав", смејуљила се баба Гена, не дижући главу, па се ту и остале насмејаше, али Велика се превише задувала да би тек тако могла да стане. Добила је прилику да излије праведнички гнев у име читавог свог сталежа коме су Мане и Зона својим браком ударили шамар, а посебно јер се и њихова кућа и њихов Манулаћ, ни крив ни
дужан нашао у тој причи, па настави:
„А и онуј Доку у апс, море њу најпрво! Она га тој све и напраји, такве су криве што се више не знаје кој је чорбаџија, кој па еснаф а как'в па ред и требује за пустахију и чапкуна!"
„Доку да ми не спомињујеш", скочи Марика, даља рођака Јорданова, нешто млађа од осталих и ретко кад присутна оваквим њиховим скуповима, а која је до тада ћутала, „кол'ко ми је криво на њума за онуја реч да је наш Манулаћ ћосав како девојче и да се не мож' ожени без мустаћи. Вика: 'тој ли је па мушко, кој ће си дава девојче за девојче, кој је тол'ко луд тој да напраји', ама, куде гу видим има тепање да падне!"
Узгаламише се жене умирујући и брукајући Марику за ове недостојанствене речи, подсећајући је ко су они а ко је бећар-Дока, а мало се и уплашише од овог њеног испада, јер Марику нису добро познавале, а судећи по овоме што је рекла и имале су разлога за бојазан. Само би им требала у фамилији једна убојица и друга Дока! Додуше, ни њима осталима пуста Дока није омилела, јер, откако је начула да имају вољу да Зону узму за Манулаћа, а нарочито после оног скандала око Зониног бекства тако их је на зуб узела, да им чак ни у сну није мира давала. Једно време им се чинило као да ништа друго и не ради него се, како су се једна другој жалиле, „спацира и пресриће ни по сокаци" са заједљивим и подсмешљивим примедбама, или пак, само да се некој од њих онако, као лисица кад однесе кокошку домаћици испред носа, у
лице накези.
То се њима од муке чинило; није се Дока њима толико бавила да их тражи по сокацима, али што јес' јес', није их ни избегавала. Кад коју од Манулаћевих рођака спази, увек је прелазила на њену страну улице, или стала да је сачека или пак убрзала корак да је стигне, баш јој нешто слатко било да их подбоде па да гледа како се после џилитају.
„А и овој наше дете, ако је и наше, ама ништо си не разбира, малко ли ги има девојчики у Ниш, ем какви девојчики, а он се сећа топрв за онуј побегуљу", Јевда напокон узе реч и уз повремено негодовање присутних госпођа исприча им зашто их је окупила.
И оне, кад им Перса у муци својој повери да Манулаћ болује од карасевдаха и не може да прежали што се Зона удала, здушно подржаше њен предлог да дете иде на школовање, „на муку да заборави и нас да ни не орезили".
Да су још знале шта се Манулаћу мота по глави (а смишљао је јадник по вас дан како да Зону уграби, јали силом јал' на превару, само некако му смишљање није ишло од руке), тетке би и стрине његове грозница спопала и саме би га до Граца допратиле. Овако,
једнодушно дођоше до закључка: „Да иде! Да види Ниш кој је Манулаћ на чорбаџи-Јордана!"
И тако Манулаћ месец дана након ове одлуке, чим свршише посао око документације, а Јордан је све то добро подмазао па је ишло глатко, оде у Грац.
Смејали се докони по чаршији овој Јордановој, како су рекли, најгорој до сада трговини.
„Отишло пуле да се врне магаре".
„Ако су на Јордана паре смићале могаја је и у Нишаву да ги фрљи".
Запиткивали су Јордана и Персу шта ће Манулаћ да ради кад заврши те велике школе, јер, Ниш је мали град „за тол'ку главу и за тол'ку памет сас кол'ку ће Манулаћ да се врне".
Многи су злобно предвиђали да ће Јорданов наследник да се врати брже него што је отишао. Кад су видели да време пролази, и година се окрену а Манулаћа нема, промени чаршија тон и поче са интересовањем да се распитује код фамилије о његовом напредовању у школи.
Јордан, који је у почетку био против тога да му син иде од куће, касније, подсмехом чаршије погођен у слабу тачку, заинати се и сину запрети да никако кући не долази док школе не изучи:
„А за трошак ич не бери бригу, тој си је моје", рече му.
Перса пак, која је била наврла да сина што пре пошаље, кад он стварно оде, непрестано је уздисала и туговала, али Јордан је овога пута био неумољив: нема повратка док школу не изучи! Два пута на годину ишли су Јорданови да посете сина а чаршија је са великом радозналошћу ишчекивала њихов повратак. Враћали су се, Перса сузних очију а Јордан поносно се шепурећи. Не може било ко да пошаље сина у Грац на науке, а и ко може, нема таквог сина, говорио је.
„Бре, бре, бре...", подгуркивале се комшинице иза његових леђа на ове његове речи.
Много је чорбаџи-Јордан у то време радио и јурио за својим трговачким пословима, више него што приличи његовом животном добу. Кад су га прекоревали, одговарао је да не може све да запусти, кад дође дете, његов Манулаћ, као школован трговац, да му ману не нађе.
Истина је била само мало другачија. Много је отац трошио на то школовање Манулаћево па му је готов новац био и те како потребан.
Заиста га је, преко неког пријатеља, даљег стрица у чаршији
добро познатог Милисава Јекономије, са којим је имао добру пословну сарадњу, Јордан уписао на Високу школу. Тај стриц који са Милисавом и његовим идејама неће да има никакве везе, већ се трећу деценију у Грацу бави трговином и кажу да му не иде рђаво.
Међутим, Манулаћ се најблаже речено није у томе снашао. Добар је он био у простом трговачком договору, у оном човек на човека, ма не би га ко могао ни за грош један преварити, али ово што се у школи учило није, по његовом мишљењу, имало никакве везе са трговином и неким комбинацијама које је од оца научио а многе је, од природе талентован за шпекулације, и сам искројио. Све те књиге пуне неразумљивих текстова чиниле су му се сувишне и чудом се чудио како паметни људи, ем трговци, губе време на такве којештарије док им роба негде стоји и пропада, а зарада чека и губи се.
Пробали су на сваки начин, Јордан није жалио пара да погура сина, али „зорле баба у рај не иде".
Кад је већ постало јасно да Манулаћ не може да ухвати корак са осталима и заврши школу, оде Јордан у Грац да види шта ће даље. Како је Манулаћ становао код пријатеља који је био задужен да води рачуна о трошковима његовог школовања (а ови нису били мали) и да располаже новцем који је редовно из Ниша пристизао, предложио је он Јордану да дете никако из школе не вади, како год било нешто ће да научи а ако га „без време врне чаршија има само да сеири".
И убеди он Јордана да му остави Манулаћа још једну годину а он ће га боље подучавати него да је школу похађао, још ће и диплому да му напише, да се зна да није обичан трговац, него како рече:
„Има да бидне трговац над трговци, мајстор-трговац"!
Тако, што милом што силом, остаде Манулаћ у Грацу. Није му ни лоше било, јер газда код кога је живео не беше скроз саможив човек и новац који је Јордан слао „за школовање", није само за себе узимао, него је добар део тога његов син трошио заједно са Манулаћем показујући му како да ужива у благодетима великог града.
А што се Зоне тиче, и његове љубави према њој, све му се то, већ након одласка из Ниша, чињаше далеким и магловитим, па би се могао рећи да је, окупиран новим утисцима и ситуацијама, убрзо потпуно на то заборавио. Показало се да је с те стране Перса била у праву што је инсистирала на његовом одласку.
Међутим, упркос поносу Јордановом што им син учи науке у белом свету, и чињеници да се и сама пред светом тиме дичила, у дну душе Перса се горко кајала што је наговорила мужа да пошаљу
јединца далеко од куће. Док је он тамо негде дангубио и младост своју траћио, овде се његови вршњаци поженили, понеко већ следеће године и отац постао, девојке се пробрале, а за оне што пристижу, пристижу и нови момци, тек нагарављених наусница и стидљивог погледа који нису имали кад да уђу у неку причу и „сокак- лаф", а свакоме је оцу који има ћерку милији кротак момак него пустахија.
Да је Манулаћ био пустахија баш и није, али да му је ишла
„прикажња" и шега по вароши и то све због лепе Зоне Замфирове и оног чапкуна Манета кујунџије, то јесте.
Више би по сто пута волела да је у оној ситуацији скупила храброст и оженила сина па шта буде, него што га је на школе послала, али се надала да ће бар паметнији да се врати.
„Само да онуј побегуљу исфрљи из памет, па ће га, сас његову чколу и богатство на татка му, ласно оженимо", мишљаше.
Колико је пре журила да га пошаље и склони из Ниша толико га је сад нестрпљиво ишчекивала и вршила свакодневни притисак на мужа, што прекорима, што значајним ћутањем и још значајнијим уздисањем. Имала је она још један страх који није никоме смела да помене, а ако би ко и покушао да наведе разговор на ту страну оштро га је прекидала. Као љуте змије се бојала гласа да јој се син тамо негде, у туђини, не спанђа са каквом белосветском.
„Тугоо! Одма' да си вржем камен на гушу па у Нишаву да рипнем, само ако тој напраји!"
Не би она уопште тако мислила о свом послушном и бескарном сину, који је одрастао а да никакве лудости које су иначе деци својствене није чинио, да није кад се Зона удала показао како је слаб на женску страну више него је ико од њих могао и да помисли, па се бојала да се тамо за каквом фрајлицом не поведе као Митар Петракијев, да орезили и себе, и оца, и целу кућу и фамилију.


* * *


Почесто се чорбаџи-Јордан сећао оне ноћи када је пошао да тражи Манулаћа па завршио у Калоферијском хану. Ако се и не би сам од себе сетио, подсетила би га његова домаћица која му је у свакој прилици кад јој је затребао неки аргумент против њега, набијала на нос једину његову пустоловину о којој је тек накнадно сазнала све детаље.
„Домаћин-човек! Не види да је обелеја како овца него се топрв
прерипује сас ченгије по ханови! Сина треба да жениш, свекре, тој да мислиш! Да је Манулаћ тој направија, па и по сто пути а не једанпут, 'ајде-де! Аџамија, младо-лудо, и личи му! Ама ти, ти, неје те срам од твоји исписници!"
Јордан би само одмахнуо руком и гледао где да се склони кад крене бујица. Али се није нимало кајао, некако му се чинило да му више вреди једна ноћ у хану у којој је онолико потрошио него да је направио најбољи пазар са највећим добитком.
Понекад, кад би остао сам са собом, гладио је бркове и смешио се присећајући се како је седео оне ноћи у хану, окружен девојкама и Циганима што су само за њега свирали, и како се никога и ничега све до зоре није сетио, као да нигде никог нема. Није био ни хаџија, ни чорбаџија, ни трговац, ни муж ни отац, један једини пут у животу био је само Јордан. Па, кад год би се тога сетио, све му је равно било шта прича уважена госпођа Перса: само би се задовољно пребрисао руком преко уста, као мачка кад кришом гурне њушку у млеко па шапом бркове отире.
Није да он не би то поновио, би врло радо, али, сад би већ Перса одмах знала где је и није искључено да не би окупила око себе већ поменуте жене из фамилије, дошла по њега и направила бруку у чаршији. А и трговци би почели да зазиру од њега и да га сматрају непоузданим, па би му се такво понашање одразило на посао. Овако му нико сем Персе није много замерио, мало су причали по чаршији како је и озбиљног и чуварног чорбаџи-Јордана једном „ете, стигло", „дошло му да се исћефи". Није му баш ишло уз године, али у Нишу се од свих грехова мерак најлакше опрашта па је Јордан чак, после ове згоде био радије виђан у друштву него до тада јер, ето, ни он није био имун на људске слабости.
Али је знао да не сме да претера, па је чувао ту успомену и осветнички се у својим мислима враћао на њу кад год га жена због нечега притера уз дувар.
Имао је он још једну тајну, само за разлику од претходне, за њу нико, ама баш нико није знао, или је бар он тако мислио пошто никоме о томе није говорио а родитељи његови који су за то знали , већ одавно нису били међу живима.
Кад је био млад, Јордан је замиловао једну девојку, потајно и издалека, да дуго ни она сама то није примећивала. А кад јој је у једној прилици наговестио, она, отресита и брза на језику каква је била, тако га је постидела да се после вазда држао подаље.
Била је танка и висока, бистрог ока и јасног погледа. Ходала је поносито и држала се као да је Ниш њен, а све је на њој поигравало од пусте младости и једрине. Дан и ноћ је на њу мислио, и кад више није могао срцу да одоли поверио се мајци.
Никад ни пре ни после није отрпео већи и гори резил'к. Окупиле су се око њега као муве зунзаре, мајка му, и стрине и тетке, да му памет у главу утерају. Од свега су највише понављале:
„Несте прилика!"
Убрзо га оженише Персом. Није ни помислио да се успротиви нити пак да истрајава на својим жељама које су, како су му добро објаснили и утувили, биле погрешне. Прихватио је правила по којима су и његови стари живели, чак је био уверен да све чини својом вољом зато што тако треба и друкчије не може бити.
Њу, Доку, после удадоше за оног Сотираћа кога он ни дан- данас не може очима да види, а њему као да се под груди усели неки мали подбадач па га никад више не остави. И кад год се, с времена на време јави па га подбоде, он се сети Доке, која је по његовом мишљењу, сад лепша него што је и била, онако крупна и насмејана, па где крене а она као да све око себе покрене и оживи.
И не зна ни сам зашто али му се чини да је она једина његова ноћ у хану, пуна живота и весеља некако на њу, Доку, налик.
Е, то је била његова највећа тајна која га је, како су године пролазиле а живот се кратио, све више мучила. Али није ни мислио да може да га стигне она народна:
„Заклела се земља рају да се тајне све сазнају!"
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29582
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Zona Zamfirova - šta je bilo posle

Порукаод Mustra » 08 Мар 2019, 18:15

IV


Дани пролазе а Зона све једно исто мисли. Пази колико може да се то на њој не примети, зна и сама да није у праву и да се улудо мучи, али се та мисао као пијавица за њу залепила од оног дана кад је Дока дошла да је упозори на Калину.
Нико то више не помиње, чак ни Дока кад наврати, јер, колико год да је сматрају брљивом зна и она неку меру, казала је шта је имала па доста. Још мање Јевда која би волела да то није ни поменуто, или Мане који о свему појма није имао. И Зона је себи по сто пута рекла да о томе више неће да мисли, али нешто је упорно копа испод груди и не да јој мира.
Била је недеља, Мане је по свом обичају устао у зору и отишао у лов, а кад ће да се врати, е, то је Зона одмах на почетку њиховог заједничког живота научила: ловац се не пита ни где иде ни кад ће да се врати - да га малер не бије. Него, кад оде, ћути и чекај, па кад дође - дође! Трпи душо и трај кожо!
Овог јутра је посебно зловољна устала. Рано је од њених дошла измећарка, послали је да однесе Ленче код Замфирових, па се Зона сама вртела по кући а залудне су је мисли опседале. Паде јој на ум да је и Калина можда негде у пољу, неким послом или скривеном намером, зна и она да је недеља и да Мане скита около, па су може бити сад и заједно.
Обузета љубомором све је више веровала у ту могућност и час би клонула обузета болом а у следећем тренутку би је таква јарост обузела да је помишљала да, ако већ не зна где је Манча, оде до Калине и провери да ли је код куће. Понос је задржавао да то не учини из истих стопа, али од намере није могла да одустане. Позва Васку:
„Васке, да отидеш до Котини, и да потражиш Калину па да се врнеш одма' да ми рекнеш дома ли је."
„А ако је дома, какво да рекнем, што гу тражим?"
„Кажи гу, Зона расађује цвеће, па питује ако ти треба расад оди пелин, да ти прати да си насадиш."
„Леле, Зоне, какви су ти па тој речови", рашири очи Васка, која је Зону, од које је само две године била млађа, од првог дана како се погодила да код њих служи звала по имену.
„Тој си је моје знање, а ти ако гу нађеш, тако гу рекни, ама ни слово да не промениш."
Васка, која је у кући све и видела и чула што су мислили од ње да сакрију и увек више знала него што је показивала да зна, са задовољством што учествује у нечем занимљивом, оде право до Котиних и наравно, како је била недеља, нађе Калину код куће и пренесе јој поруку чије право значење није могла да зна, нити зашто се Зона сетила баш пелина, али је смисао погађала.
Калина пребледе, па поцрвене. Ћути и стоји а Васка чека и радознало је припитује:
„Како да рекнем на Зону? Искаш ли да ти прати?" Поћута још мало Калина док се прибрала па одговори:
„Јок. Ништо ми оди њума не треба, фала гу. Ја си имам моје цвеће у градину а њојно ако мерише и цавти по туђе градине и по лојза, тој нека си она бере бригу, мож' га лоше пестује па си је сама крива." Па додаде инатљиво:
„Ама, поздрави гу се да је пелин чудно цвеће, диваљ, расте куде си оће а ница и куде га не сеју!"
Васка је добро пазила да јој ни једна реч не промакне, и мада је сврбео језик да одмах одговори овој Калини која њеној газдарици није ни до колена а овако дрско збори, ипак то не учини. Видела је да се нешто закувава па није желела да се кола на њој сломе, волела је да ради код Манетових али се бојала Манетове нарави. Ако би се мешала у оно што је се не тиче, могла је са њим имати посла.
Угризе се за језик и оде брже него што је дошла, журећи и успут понављајући Калинине речи да што не заборави.
Зона је најпре одахнула чувши да је Калина код куће, али, отпоздрав који је добила натерао јој је на очи сузе беса и једа. Није јој више помагало ни самоподсећање која је она и чија је; та давно је она на својој кожи искусила да у стварима срца то ништа не значи. Била је више понижена пред собом него оно кад су је звали побегуља. Тад је бар она сама знала истину иако су сви друго говорили, а сад ево, изгледа сви други знају и смеју јој се иза леђа, само она не зна ништа. Није се Калина само подсмевала, мислила је Зона да ту има још нечег, и у поруци коју је добила видела прикривено ликовање.
Прошло је подне, за ручком се главобољом изговорила и до вечери тумачила сваку реч коју јој је Васка пренела и сваки час је звала да провери да ли је баш тако рекла Калина.
„Моје цвеће у туђе градине! Да ли си мисли у њојне градине, у
њојно лојзе? Мој Мане при Калину! Иде си куде си оће, вика!
Ама да ли оди тој нешто има, може да бидне да кучка лаје напразно, оће да ме уапи за срце? Зашто је она мојега Манчу бегендисувала па ништо неје било, саг оће заваду да ми праји?"
Али ни овакве јој мисли нису помогле. Није могла да прежали што је уопште слала Васку до Калине и тиме јој показала да мари за њу.
„Сал сам гу уста отворила на туј бештију, она ли је побоља од мен', она ли би га поубаво пестувала, тој, ете, моје цвеће, нема си ни срам ни образ кад тој збори."
Мане се тог дана вратио касније него обично. Имао је успешан ловачки дан, и дошавши, најпре је свратио у кухињу да преда мајци два уловљена зеца да сутра од њих ручак зготови, што је она особито добро умела. Није јој било равне у припремању јела од дивљачи. Чак је на сокаку тако мирисало кад Јевда спрема зечетину да би се понеко из комшилука и сам позвао на ручак.
Васка беше отишла да доведе Ленче па се и она у то време врати са дететом, и гужва у кући која се направи на крају дана прикри Зонино нерасположење.
И опет је Мане ни крив ни дужан, био предмет Зониног посматрања и испитивања. Како год га заговарала и у замке увлачила, ништа није могла да докучи. Све што би рекао тумачила је овако и онако, мучећи се и премишљајући, па је опет била на истом. Али, већ једном љубомором покренути механизам није се могао тек тако зауставити; није се Зона могла смирити а да све не истера на чистац. Од детињства горда и чак охола, није била од оних жена које ће све што им не одговара, ради мира у кући, метлом под поњаву да гурну. Удружила се њена женска љубомора са поносом чорбаџијске ћерке и одлучила је да се не склања пред оном Калином, да некако дође до истине па куд пукло да пукло!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29582
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Zona Zamfirova - šta je bilo posle

Порукаод Mustra » 08 Мар 2019, 18:16

V


Почетком треће године откако се Зона удала а Манулаћа послали на високе школе, он се вратио у Ниш, и то без претходне најаве. Нико од Јорданових ништа о томе није говорио, па је изгледало да га ни они још нису очекивали. Давно је већ био стигао глас о његовом „успеху и напредовању" у школи, увелико се причало како се Манулаћ по Грацу спацира а чорбаџи-Јордан дебело плаћа „тој његово спацирување". Кад се изненада појавио у Нишу, са шеширом по европској моди, лакованим ципелама и уским прслуком из којег је вирио ланац од сата, почеле су приче да га је Јордан, не желећи више да баца паре, позвао да се врати кући.
Јордан је на запиткивања одмахивао руком као да се брани од мува и са висине одговарао:
„Што је било, ништо неје било, завршија чколу мој Манулаћ па ће саг на старога татка да помогне. Ни ја несам више како што бео', стареје се, саг треба млади да предузимају трговину, ама трговци сас чколу, сас знање."
Перса је блистала. Вратио јој се син а ни трага од неке белосветске успијуше која је, не дај боже, могла уз њега да се прикалеми. Па још дошао онако леп и ухрањен, прслук се на њему добрано затегао од лагодног живота, а тек што је научио да господски држи цигару, још кад дуне дим у страну, а он се све у ситне облаке увија!
„Бошке, за сваку ли си работу требује знање! Не кажу џабе да мајсторија и козе насе!"
Кад изађе у чаршију, нема помомак од њега, мишљаше. А донео и неке књиге, па дипломе, додуше то су више биле потврде о шегртовању и трговачкој пракси исписане руком Јекономијиног стрица него праве дипломе, али ко прави питање!
„Нема га у Ниш тај кој се може мери сас мојега Манулаћа! Ама доктур му неје раван! Челеби-Манулаћ да га викате!"
То што су се жене иза њених леђа подгуркивале није видела а и да јесте, не би је много погодило, и очекивала је да јој завиде, та која још може да се похвали тако школованим сином.
„Још да га оженимо за неку чорбаџиску ћерку, па Бог да не види а душмани да цркну! Да се наплатим за оној по новине писување и
за онуј бруку што гу изедосмо ни криви ни дужни!", мишљаше.
Мало се још прибојавала Манулаћевог сусрета са Зоном, па је сину унапред одржала слово о његовом садашњем положају као школованог човека и о угледу који треба да одржава. Манулаћу је годила пажња којом је дочекан и надимао се од осећања сопствене важности које је Перса обилато потхрањивала. Тако, само пар дана по свом повратку, дошавши из чаршије рече мајци:
„Видо гу онуја Зону, мамо, по је убава него што је и била, накитила се како краљица, ама ни у Грац гу нема! Сал си ти не бери бригу, знајем си ја саг што је удата жена а који смо па ми, чорбаџи- Јорданови и које не прилега!"
Перса одахну. Вратио се њен Манулаћ, ћерка мамина, добро и послушно дете.
„Честите књиге и чколе, како све излече, па и пусти карасевдах!", благосиљала је у себи, и већ у глави пребројавала девојке које би за њихову кућу биле прикладне.


* * *


„Зоне, врнуја се Манулаћ!", похита Таска да узме муштулук истога дана кад је вест о његовом повратку прострујала чаршијом.
„Е? Мора да у тај Грац нема више чколе, све ги је Манулаћ изучија!", насмеја се Зона.
Било јој је до Манулаћа као до лањског снега, да га Мане није повремено у шали помињао, не могавши сасвим да заборави њихову чорбаџијску охолост, она га се никада не би сетила. Могао је, што се ње тиче, да остане у Грацу и за сва времена. Друге су њу бриге мучиле.
Није ни Калина мирно спавала. Обе жене су биле увређене и љуте једна на другу. И свака је мислила како да се освети и наплати своје муке и понижење.
Само је Манасија мирно ручао и вечерао, радио кујунџилук и ишао у лов, а изнад свега мирно спавао. Ништа није згрешио, сад, није баш да му никад на памет није пала грешна мисао, ипак је он чапкун-Мане, мераклија „на лепотију" и син грешног Ђорђије, али се он чувао невоље и бранио од напасти како је знао и умео, па је спавао мирним и блаженим сном немајући појма каква се бура спрема.
Прво што је приметио било је да га Калина почесто среће кад затвори дућан и крене кући, и свраћа га код њих. Ако су он и Коте заједно пошли из дућана, Коте би га и сам позивао, али њега је лакше било одбити, а кад Мане сам наиђе, Калина је као случајно излазила пред њега на сокак.
„Сврни си бата-Мане, и Коте, еве, саг дође, сврни си на едно кафе и на ракијче."
Питала би га да није штогод љут кад им не долази и умиљавала се док год он не попусти и сврати. Тако данас, тако сутра, понекад Мане и избегне, али све му је теже било да се одупре оном њеном милом и влажном погледу.
Зона није знала за ове, све учесталије посете, које и нису биле нешто неуобичајено и нико то не би за зло узео: та Коте и Калина су били у Манетовој кући, а он је Коту одавно као неки род сматрао. Ипак, жени није ништа рекао о томе, као да га је задржавала нека подсвесна кривица.
Како Зона није мислила о Манулаћу кога су јој њени били наменили, тако се и он једва сећао свог негдашњег ашиковања са Калином. У то момачко време, њему су многе девојке биле миле, све док није угледао лепу Зону Замфирову и стао на луди камен, и ниједне се није посебно сећао. Било му је драго кад се Калина удала за Коту и просто му је неки терет пао са душе а да ни сам није знао зашто.
Испрва ни он сам није видео ништа чудно у појачаној пажњи коју му је Калина указивала, није му ни на крај памети било да то она тера инат Зони. Мислио је да је у питању захвалност што им је уступио кућу да у њој живе а и нађе им се кад год им запрети нека, ма и најмања оскудица. Била му је помало и непријатна оволика њена љубазност, па се трудио да је избегне и понекад је намерно ишао заобилазним путем да не прође поред њих.
Али, што каже народ: кад жена нешто хоће и Бог хоће, па су се прилике и саме удешавале и он је све чешће навраћао код Котиних. Наравно, како пристојност налаже, увек је ту био и домаћин, на шта је Калина строго пазила, да јој „реч не излезне у чаршију", а и да Мане штогод недолично о њој не помисли.
Зона је чекала прилику да се објасни са Калином око оне поруке која ју је као зарђало сечиво засекла посред груди, па никако да рана зарасте. Случај је хтео да том, са обе стране жељно ишчекиваном објашњењу у којем је свака имала да каже оној другој неке речи, присуствује већи број слушалаца него што су желеле, али нису оне бирале ни време ни место, све се само наместило.
Зона је, иако су је злобници називали мајстор-Маниница, ретко навраћала у дућан, а камоли да би сама продавала накит или се
бавила ма каквим послом недостојним њене лепоте и господства. Ако би и свратила кадгод, то је било само из жеље да угоди мужу и покаже му да се не стиди тога што је еснафска жена. Мане би сваку њену такву посету искористио да јој изнесе најлепше комаде накита и препусти јој да по својој вољи нешто изабере.
Обоје су волели ове њене посете: Мане што се поносио својом лепом и гордом женом, а она што је видела да јој чаршијске аброноше које су једва чекале да је виде у дућану и тиме је
„поставе на место", завиде откако је она показала да је и у дућану Манином као и у кући госпођа и газдарица.
Откако су почеле да је опседају сумња и љубомора, Зона је чешће навраћала да обиђе мужа. И што је била мање сигурна у његову верност, то је споља гледано бивала гордија.
„Високо је полетела, ама кој високо лети "
„Леле, кол'ко се високо укачила, ако падне, нема од њу ништо да остане."
„Она кад беше и код татка си Замфира, од сву његову децу искочи најубава, па се још како чупе беше понела! Замфир гу напраји на мезимче а и Мане пушта на главу да му се качи! Може гу се!"
„Ама, куде у кућу кокошка поје а петал обори главу и ћути си, тој не искочи на добро."
Чуо је и Мане овакве коментаре, јер су и били изговорени са намером да стигну до њега, али није хајао, јер у његовој је кући све било онако како је желео, владала је љубав и слога а све је радио да тако и остане. Бар је он у то био уверен.
Калина је навраћала у дућан суботом, долазила је рано, да помогне, јер је тог дана обично била гужва па су биле добродошле још једне руке и још један пар очију. Седела би уз Коту и одвајала кујунџилук: боље и скупље комаде на једну страну за биране и сталне муштерије, и ситније и јефтиније које је показивала сеоским девојкама и снашама, пазећи при том да у гужви, што би Коте рекао, нешто од накита не добије ноге и нестане. Зона је пак, управо због те гужве избегавала да долази суботом тако да се нису сретале.
Међутим, ђаво који не оре и не копа већ смишља како да људе на нешто наведе, подиже Зону једне суботе да прође чаршијом и оде мало до својих. Није намеравала да свраћа до Манета, иако је пут туда водио, али свакако није могла да, пролазећи, макар издалека не баци поглед ка дућану.
Врата беху отворена, унутра са стране стоји један постарији сељак и неко девојче, сигурно ћерка његова, Коте се окренуо леђима па пребире по алату, а Мане и Калина, како се Зони издалека учини, главом уз главу нагнути над изложеном робом,
нешто објашњавају купцима.
Зону као да прели врела вода, тако сва успламте. Зари зубе у доњу усну и окрену се да настави куда је и пошла. Доста је видела, мислила је не желећи да више свраћа поглед на мрски јој призор. У глави јој је била мисао да сад, кад је својим очима видела, неће Мане моћи да порекне своју блискост са Калином.
„У село има да гу најурим, фукару, не била која сам! И Кота ли је па тол'ко најмајстор да се без њег' не може! Море, брат да му је, да ги је једна мајка родила па има да ги разродим!", севала је у себи.
И ништа се друго тога дана не би догодило (бар не на сокаку, а како бисе Мане и Зона објаснили код куће то је друга прича), да се Калина не присети да нешто мора одмах да оде до куће, па се диже, заглади косу и скину прегачу по којој је малочас било просуто прстење, минђуше и остало, и журно изађе. Зона се још није снашла од призора који је за њу, ма како безазлен био, имао страховито велики значај, кад Калина бану пред њу. Како је кроз вреву на сокаку баш на Зону ударила, зна само онај малопре поменути ђаво који не оре и не копа.
Најпре заћуташе обе, изненађене наглим сусретом. Зона прва проговори:
„Калино, мори, не рече ми за пелин, ако ти треба да ти пратим. Ама, ако ти је до трујење мож' се и без пелин отрујеш, доста ти је тој од које болујеш, неје ласно да си оставено девојче! Кажу, од карасевдах се не мре, ама кој га знаје!"
Калина плану:
„Теб' те одавна чекам да ми паднеш на машку! Малко ли си, кучко чорбаџијска, главу дизала док си код татка ти беше, и на поштени девојчики викала: 'фукаро'! Него се саг залагаш поред туђе капије како шпијуна! Малко образ да имаш, па да се сетиш како те зорле на Манчу утрапише, како побегуљу, да ти неје Замфир татко, обелела би си код мајку!"
Пуче шамар, ама какав шамар! Калина се занесе, па се исправи и погледа у Зону којој у том тренутку ниједна фурија није била равна. Погодила је Калина у болну тачку, као да је Зона могла да заборави како су и она и хаџи-Замфир морали да се покоре пред Манетом не би ли је испросио. И како је читав крај знао за ту њену срамоту.
Само што ни Калина више не беше кротко девојче које се и за нешто мало расплаче, већ што рече Дока, „едно змиче". Па не хте да се наочиглед окупљеног света, а млађи су се већ дали у навијање, узвраћа Зони ударац и излаже се даљем скандалу. Али, не хте ни да отрпи напад а да не узврати.
Прође поред Зоне која се већ беше покајала што је изгубила контролу и брука се пред чаршијом, зађе јој иза леђа па, вешта ручним радовима и добро знајући шта је како сашивено и како пуца по шавовима, наглим покретом ухвати Зону за рамена и повуче. Снажних руку, од малена на рад навикнутих, урадила је тачно оно што је намерила. Испуцаше конци, рукави од бундице смакоше се низ обнажене руке Зонине, а низ леђа се отвори шав и указа се доња кошуља кроз коју се назирала румена кожа.
Запрепашћена, Зона покуша да савије око себе исцепане хаљине. Граја која се подигла око њих, смех и одобравање утиша се кад се око Зоне окупише жене, као са намером да јој помогну и почеше да разгоне посматраче.
„Ајде, што је било, не игра мечка!"
„Тој ли ви је за смејање, идете си дома!"
Али је и то њихово помагање било лицемерно, потајно су уживале у положају у којем се нашла хаџи-Замфирова ћерка. Зона се измакну, и оде готово трчећи, и то не према дућану Манчином који јој је био ближе, већ ка Замфировој кући где и беше пошла кад се сударила са Калином. Чим се она удаљи, зачуше се другачији коментари присутних жена:
„Ако вала, и њено доста беше!"
„Ама, доста је била нади сви, да је везир стамболски не би се тол'ко понела."
„Лелее, што саг има да гу пукне брука, нема да гу помогне ни њен Манча! Гола насред чаршију! Пуста Калина, да је жива и здрава што напраји, ама ако је и аџијско, да види на кога руку диза!"
Мушкарци су се полако разилазили, њихови су коментари били другачији, а они старији су углавном ћутали. На њих је сасвим другачији утисак оставио призор разголићене прве лепотице у Нишу која је годинама пролазила поред њих као сан, ситно корачајући и ломећи се у струку, недоступна и недодирљива. Касније су се неки од њих клели како јој је кожа испод кошуље беља од кошуље па господском белином кроз платно пробија, а руке јој обле и као млеком наливене.
Из гомиле се издвоји глас чорбаџи-Јордана који управо наиђе и кога, пре свега због његовог богатства које из године у годину биваше све веће, с поштовањем слушаху кад год узме реч. Будући да ништа од поменутог догађаја није видео, распита се и разабравши све што је било, рече:
„Добро што гу не узесмо за Манулаћа кад ни оној молише да гу узнемо! Неје ни била за у бољу кућу! Чорбаџијска ћерка да се тепа по сокаци, леле бошке, црни Замфир што дочека!"
„Неје ни чудо кад гу је саг Дока тетка, имала је од кога да
испече занает, ама, ели гу видосте да не рекну после да неје било како што викаше кад беше станула побегуља", надовеза се Перса која пристиже за њим.
„Видели човеци па л'жу!", злобно заврши.
Стиже и жандар, али касно, јер више нико никога није нападао а судећи по томе како су учеснице догађаја побегле са лица места, није изгледало да ће бити икакве даље тужбе.
А Манча је за то време мирно седео у свом дућану. Опазивши издалека гужву на улици, што није било чудно у пазарни дан, питао се да ли је то опет неки шегрт у крађи ухваћен и окренувши се муштерији која управо уђе, потпуно на то заборави. И за дивно чудо, нико пред њим не помену тај догађај све док не закључа дућан и оде кући. Јесте да је поподне било много мање муштерија него у јутарњим сатима, али нико га од њих, а сви су знали, не обавести о сцени која се одиграла такорећи пред његовим вратима . Мислили су ваљда, како дућан на улицу гледа да је све видео, па није упутно пред њим почињати причу кад се већ он прави невешт.
Да није на крају радног дана био занет у сопствене мисли, приметио би како га успут загледају и подгуркују се кад прође, а понеко у по гласа нешто и добаци. Овако је мирно дошао кући и упао право у осињак.
Зона још беше код Замфирових, а у његовој кући скупиле се тетке и стрине па заокупиле јадну Јевду. Непосредно пре Манче стигла је Дока, задоцнила је из њој знаних разлога, али је дошла у потпуности обавештена о свим детаљима па и о неким моментима који су претходили сукобу на улици, као на пример, како је Васка преносила оне поздраве и отпоздраве.
С њене тачке гледишта ништа се страшно није догодило и једино је жалила што се Зона није боље снашла „па да онај Калина изруча ћутек".
Кад Манча уђе Дока скочи на њега, прикривајући осмех задовољства који је на присутне жене деловао као црвена марама на бика.
„Тој ли знајеш, чапкуну ниједан?! Да се жене тепају поради теб' на сред сокак? Ако си и на Ђорђију син, ама с’г га прекардаши! Ожењен човек, домаћин, татко се вика, па што прави!"
При том га је са таквим задовољством лупила по рамену да је било очигледно да она ужива у целој ситуацији.
„Ајде, жене, та што је па и било? Да неје он Манасија како што је, не би се тепале поради њега. Што се не тепају поради оној магаре татино, поради онога шебека Манулаћа?"
При помену Манулаћевог имена сети се нека од присутних госпођа да је својим ушима чула како се чорбаџи-Јордан „сас пепел трља од Зону да се опере, и вика да неје ни била за у бољу кућу него што је дошла, и ако што гу они несу искали за њинога Манулаћа! А Перса не мож' да истрпи да те и теб' Доке, не спомене, како смо, ете, поради тебе сви такви да се тепамо по сокаци!"
Е, друго је био догађај на улици за који је сматрала да иде на част њеном Манасији, а друго су биле речи којима је Јордан њихову кућу увредио, и то баш он, Манулаћев отац, онога истог Манулаћа што није Манчи ни до колена.
„Тој ли рече, ама он, Јордан? Е, има да ми плати за такви речови, Дока да несам!"
Ово је већ био опасан сигнал за Јевду да се спрема олуја, знајући да Дока не прича упразно; крену да је умирује да не би онако разгоропађена направила још неки калабал'к.
Јевду, како чу шта се догодило, заболе глава од силне муке. Беше клонула и везала око чела црвену крпу са колутовима сировог кромпира испод ње, па ударила једноглед, да је тужно било погледати је. Кад је чула Докине претње у истом трену је схватила да од зла има и горе, па је кренула да је умирује, да је нуди кафом и ракијом и једва је некако уставила да не излети из куће и крене да тражи Јордана.
Дока прихвати понуђену част и седе, а некако јој и би жао мученице Јевде, која је изгледала као громом погођена. Није јој се уклањала слика испред очију: њена снаха гола насред чаршије а мајстори и калфе, кирајџије, сељаци и чорбаџије сеире около. То да се Зони заправо сем обнажених руку ништа друго није видело, слаба јој је била утеха.
Дока седе, али не повуче оно што је рекла нити промени намеру:
„Море, има да ме запанти за такво зборење, море, ће да види на буву очи! Што су па они побољи од нас, што ли су чорбаџије! Пратија онога шебека у чколу, мисли сас паре може и памет да му купи!
А Персида ли се шегује! Леле, мајке, куде гу доватим има да се разлети како перушиње!", заврши Дока чисто се унапред сладећи замишљеним призором у којем ће честита госпођа Персида да извуче дебљи крај.
Потом све присутне жене заокупише Манета да иде код Замфирових да доведе кући своју жену. Није ред да по мраку сама долази, поготову после данашњег догађаја, а још мање би ваљало да је допрати тетка Таска, која је редовно у свакој чорби била мирођија па су се чудили што је и до сада нема. Ако та дође, тек ће
онда да се направи „густа" ситуација.
Још збуњен и унезверен због свега што је чуо, Мане се нађе на улици и корачаше полако, несигурним кораком не знајући на шта ће да наиђе, право ка Замфировој кући. Јер, то што је Зона после данашњег догађаја још увек тамо а нико од њихових се није јавио, није на неко добро слутило.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29582
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Zona Zamfirova - šta je bilo posle

Порукаод Mustra » 08 Мар 2019, 18:16

* * *


Манета је код хаџи-Замфирових дочекао мук. Стари Замфир послао кући стрине и тетке које се беху окупиле „да помогну", хаџику и Зону послао у собу, па сам увео Манета и посадио га за сто.
Седи Мане и ћути, и што би нешто рекао, при погледу на смркнуто лице Замфирово намах изгуби вољу.
Замфир ћутке принесе чаше и сипа ракију. Измећарке не смеју ни да привире без позива ни иначе, а камоли кад је хаџија љут. Разбежале се што је која могла даље од њега да се нечим упосли, па ако позове да се прво јави нека друга, ближа. Да је сада преко мере љут видело се и без великог дара опажања.
Како хаџија седи и не показује намеру да проговори, Мане процеди кроз стиснуто грло:
„Па, што прајите? А Зоне, туј ли је?" Дуј."
„Ја за њума дођо', смркло се па да гу водим дом. Да се не спацира сама по сокаци како пустосватица кад си има мужа. Него, ете, татко, окни гу па да си идемо, да мож' и ви да си спијете, који је земан...", прича Мане све се надајући да се Зона однекуд појави па да оду кући и да не мора да одговара на незгодна питања за која му се чини да се скупљају Замфиру у грлу.
Међутим, Замфир и даље ћути и гледа како је Манету све непријатније да тако седи, и као да му је по вољи што се Мане врпољи и кожа му је све тешња како пролази време. Мане није ни сам сигуран шта се све на улици догодило, нити како је Зона притом прошла, а још мање шта од тога зна Замфир (а рекао би да зна више од њега), и шта намерава. Осећа се кривим а не зна зашто, нити би могао да дефинише и објасни ту своју кривицу.
„Ти знајеш, Манчо, да те ја како сина гледам", проговори Замфир.
„Знајем, татко."
„Знајеш да се за млого које, што помеђу вас бидне, напрајим да не видим и да не чујем. Млад си човек, а ја још несам заборавија што је младос'. Млад си, ама нешто мора да си разбереш. Што работиш по ма'але, само ти треба да си знајеш, ти и црна т'вница.
Да се никаква реч не чује, да си дом не резилиш, детенце имаш, жену имаш. Моја Ташана никада ми реч не рече поради друге жене, а неје да неје било. Ама Зона неје како њума, ете, како мајку си. Зона је Замфирска, моја крв, нема да савије шију и да ћути, оди тој ни зборење нема.
А ти се узни у памет, па да ти д'н не знаје што ноћ види, побоље и за теб' и за сви. Има све што напрајиш да скуташ како змија ноге.
Ја сам татко на Зоне, добро гу познавам, а на теб' сал једнуш ћу да ти рекнем: напрајите ли још некак'в џумбус да си Зоне при мен' до'оди сас солзе, да ме сас викање у руку целива, ја сина немам, ће да си гу доведем дом а ти ни на капију да ми се веће не јављаш. Разбра ли ме убаво?"
„Ама, несам ја ништо..."
„Ич те не питујем, несам ни ја од јучер, знајем си да нема чур без огањ, сал те питујем разбра ли ме?"
„Разбра", потврди Мане. Видео је да му никакво објашњење не би вредело и журио је да што пре оконча овај нимало пријатан разговор. Питао се при том какво је то време дошло кад не може човек ни да помисли нешто грешно а да га одмах не стрефи казна . Откако је Зону у кућу довео све у њу гледа, тек ако је шта и помислио на страну а ево, испоставља му се рачун.
„Тој ти је од мен", заврши Замфир. „А с’г ће да окнемо Зону да гу водиш дом."


Није Зона баш драге воље пошла са Манетом, била је превише увређена и љута и кривила је њега за све, али кад Замфир рече, није имала куд. До куће је ћутала као да ништа није чула од онога што јој је говорио. Ишла је поред њега са својственом јој гордошћу, браде подигнуте и мало истурене, овог пута и више него обично.
Сећала се како је претходне ноћи сањала себе како игра гола по кући, прелазећи из собе у собу а Васка за њом иде и моли је:
„Немој, Зоне, стидно је, узни си макар кошуљу, ако некој човек наиђе какво има да рече!"
А она игра, а коса јој слободна и тешка пала низ леђа и преко груди. И не игра јој се, али нека музика допире кроз прозоре и подиже је као вихор, па не осећа уопште тежину свог тела.
„Несам гола, Васке, видиш ли коса кол'ка ми је па ме покрила!"
Одједном примети кроз прозор ужагрене неке очи и чу се оштар, гласан смех, који јој и прекиде сан.
Кад је ујутру испричала Васки овај сан, Васка се уозбиљи:
„Неје ти тој на арно. Што си на сан гола била има да се негде посмешиш а коса - е, тој ти је брига голема."
Не беше јој пријатно ово Васкино тумачење а још мање сећање на сан, на оне ужагрене очи и подругљив смех, а оштар и продоран као да се чује до краја света, па одлучи да не мисли о томе. И стварно, све до сада се није тога сетила, кад се, идући поред мужа приближавала њиховој кући. Ето, све јој се извршило како је Васка рекла, мислила је.
Није веровала мужу колико је год убеђивао да није ништа скривио, него да је и сам био изненађен и да је све ово за њега било као гром из ведра неба.
„Јес', сви поштени, а погача изедена. Ти поштен, Калина поштена, а ја соблечена насред чаршију."
Код куће је бризнула у плач. Јевда је некако послала кући окаснеле гошће чим су Мане и Зона стигли, потрудивши се да поштеди децу њиховог испитивања, савета и коментара (уосталом, зато су се и окупиле), па се и сама повукла да се млади насамо расправе око свега што се догодило.
Зона је дала себи одушка за све што је тога дана претрпела и добро се исплакала. Прво је тражила да јој донесу Ленче, да је се сита нагрли, као да ће јој чистота детиња душу исцелити, а кад Јевда однесе дете већ уморно и полузаспало, Зона и Мане остадоше сами.
Мане се правдао док је мислио да вреди, после је прешао на тепање и миловање а тај говор је Зона боље разумела, па их је јутро затекло успаване и загрљене.


Али је чаршија узаврела и није се данима смиривала. Сам догађај је преувеличаван до невероватних размера, па су се чак јављали сведоци који су тврдили да је Зона насред улице скинута до гола, да су делове њене покидане одеће разнела деца и шегрти, а она отрчала низ улицу као од мајке рођена. Ко је хтео да слуша, тих дана је могао свашта да чује.
Чаршијске је приче највише саботирао Мане, чијим ушима су најчешће и биле намењене, јер је изгледало да за њих уопште не хаје, држао се у длаку исто као и пре тог догађаја. Тако су приче сплашњавале и долазиле на неку реалну меру а то је било један шамар и поцепана дамастна бундица. Ако би ко покушао да са њим о томе разговара, Мане би га, по свом старом обичају подсетио да
је незгодно „ноћу по мрак да се некој спацира, јер се ништо не види, мож' се човек сам соплете да се строши па после да казује како су га тепали."
Калина се повукла у кућу и није се појављивала. И око тога су била нагађања: те да ли је муж затворио или се сама, смерна какву су је знали док је била девојка, постидела своје неочекиване храбрости и излива беса и повукла се.
Највише се ипак нагађало каква је Манетова улога у тој причи, да ли је стварно нешто око Калине мислио па га Зона ухватила, (јер жене то увек знају, док мушкарац често поносно носи своје рогове а да их није ни свестан, жене намиришу чак и оно неверство које се још није догодило, унапред), или је то старо ривалство које до тада није имало прилике да се испољи. Упркос свим нагађањима и огромној радозналости чаршије нико од учесника ни реч није о томе хтео да проговори, па је могао да мисли ко је шта хтео.
Само се господин Ратомир, уредник Слободне речи, велики борац за истину и право новинара да до истине дође, упорно трудио да на ма који начин ухвати неког од учесника у најновијем скандалу, излажући се при том неугодностима различите врсте. Већ је одраније знао да је Манчу боље да заобиђе па са њим није ни покушавао да започне разговор, Зона и Калина су му такође биле недоступне, али сиротог Коту је упорно пресретао. Овај се невешто бранио, више одмахујући главом и рукама него што би се усудио да нешто каже па да то сутра цео Ниш чита. И да се опет није Мане умешао и узео га у заштиту, Котине невоље са осмом светском силом на крају би га натерале да се и он затвори у кућу. Тако се, Манетовом кривицом, господин Ратомир ни овога пута није овајдио: иако је догађај био занимљив и несвакидашњи морао се задовољити изјавама неких споредних очевидаца, што је за његове новинарске апетите било недовољно па чак и увредљиво.


Коте се покуњио пред Манетом као да је он сам главни кривац и данима није скидао несрећни израз с лица. А како и би, кад ни њему нису дозвољавали да прође с миром. Да је само господин Ратомир био напаст, па и 'ајде-де, али, док га виде да долази низ улицу, шегрти су почињали да звижде, да између себе размењују двосмислене шале, и да му се обраћају подругљивим коментарима, што их је посебно увесељавало.
„Е, бре, Коте, што имаш жену, руке гу се позлатиле!"
„Води си ред, Коте, опасна је Калина, мож' и ти да изедеш ћутеци!"
„Море, може да га испремењује, видосте ли како цепи и реже
како сас кројачки алат?"
„Бата Коте, е, а што су се тепале, поради теб' ли, јал' поради Манчу?"
На срећу, он и Мане су били у превише добрим односима да би их жене завадиле. Први пут кад су се после оног џумбуса видели, а то је било одмах следећег јутра у кујунџиници, Мане му је рекао:
„Што су си дробиле, саме нека кусају, а ја и ти - како и до саг што смо."
И на томе је и остало. Манча и Коте остадоше што су и пре били - газда и помоћник, али као старији и млађи брат.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29582
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Zona Zamfirova - šta je bilo posle

Порукаод Mustra » 08 Мар 2019, 18:16

VI


Зона је неколико дана седела код куће чекајући да се слегне прашина а потом је, на Докин наговор, кренула са њом и Јевдом у амам. Спремајући се, сећала се како су је већ једном водили као мечку „через сокаци" да је покажу, после оне бруке о којој је брујао читав Ниш, а ево је сад опет где први пут излази после скандала, са стидом и стрепњом од реакција које би могла својом појавом да изазове. Размишљала је о томе и питала се зашто се баш њој све догађа, да ли је она крива што је таква каква је, или што је Замфирова, па сви у њу гледају и чекају да се макар саплете кад на сокак изађе, а камоли да падне.
Међутим, овај излазак је био по њу много мање непријатан, јер сада је уз њу била Дока са којом нико није радо улазио у двобој, посебно што је постојала велика извесност да поред непријатног одговора (а о свима је знала баш оно што су желели да сакрију од света па је то у окршајима користила као муницију), добије и физички одговор, то јест, ћутек. Тако да су се, док су оне пролазиле подгуркивали иза њихових леђа, мушкарци су загледали Зону, а жене се кришом кикотале препричавајући онај џумбус од пре неки дан.
У амаму су се гурале ближе њој, посебно оне млађе жене, не би ли приметиле трагове туче на њеном телу. Видевши да је загледају, Зона је поносно подигла главу и исправила се изложивши намерно своје тело радозналим погледима. Знала је да је лепа па ето им! А знала је и шта их занима и да то узалуд траже јер јој није ни огреботина остала кад јој је оно Калина исцепала бундицу.
,,Ал' сам гу барем саглам ударила! Море, требаше се поврнем поради још тепање, да види сас кога се у оро вата! Кад трпим бруку и резил'к барем да знајем за какво."
На велико Докино разочарење, која је то потајно прижељкивала и спремала се да мало прочисти ваздух и да себи одушка, не задесише се у амаму ни Калина а ни Персида, на коју се посебно намерачила.
Не би заборавила, таман три века да живи, како су је
„посмешили" кад оно не дадоше Јордану да је узме. Иако се његов разговор са родитељима одвијао у четири зида, у тим
многољудним, патријархалним кућама са унајмљеном послугом, сваки је зид имао бар по једно уво, па је све што се унутар капија и зидова догађало брзо на сокак излазило.
Лепа и кршна Дока имала је много удварача, али јој је посебно био по вољи онај мало смотани Јордан, што као девојка поцрвени кад год јој се обрати, а кад му она одговори задиркујући га, побегне на сигурну раздаљину па кружи око ње и гледа је као маче џигерицу. Мила јој је била та његова збуњеност и често је хватала себе како машта о њему, па се, будући од ране младости трезвена, сама себи подсмевала знајући да у чорбаџијску кућу може да уђе само девојка из чорбаџијске куће, јер не каже народ узалуд да пара на пару иде а вашка на вашку.
Ипак, кад крену прича по махали да је Јордан хтео да запроси Доку а његови му нису дали, и кад та прича стиже до Доке, њој се све окрену. Гледала је како се руши један сан у који ни сама није веровала, али ју је често и мимо њене воље обавијао магијом. Цела њена фамилија била је увређена и љута, посебно мајка јој, од које је Дока и наследила своју неукротиву нарав. Севала је по кући и свакодневно „праћала аброви" Јордановим родитељима.
„А кој па њи иска? Што ли су чорбаџије мисле да су Бога за браду уфатили?!
Моју Доку ли не искају, а кој ги па и питује, ама не би гу дала за онога Јордана метиљавог да му је звезда на сред чело!"
То је трајало док год није Танасије Митров „фрљија мерак на испрошену девојку" и почео да јој ноћу под прозор долази, па се чаршија другом, нечијом туђом бруком забавила и то до те мере да је и сироти Танасије, кога су на брзину и на зор оженили, у песму ушао. Шегрти и калфе први су почели да певуше у пола гласа, а понеки и гласније, песмицу која је волшебно настала преко ноћи, као и друге сличне песме а на сличне теме:

„Под пенџер стоји Таса, ем збори:
Слезни си Стано, па ми отвори, Ако си, Стано, теке прошена, Ама још Стано, неси ношена,
Не слушај, Стано, што сокак збори, Слезни си, џанум, па ми отвори."

Ипак, иако је нови скандал скренуо пажњу јавности, није све прошло без последица. Дока је после тога остала мало посмешена као одбијена девојка, иако је нису никоме нити нудили нити давали, па се полако проређивао круг њених удварача. Увидевши то, промућурне рођаке искористише прву прилику и удадоше је за
Сотираћа, добростојећег мајсторског сина, еснаф-човека, кротког и вредног момка, не водећи рачуна о томе што јој баш и није био прилика, ни изгледом (био је ситније грађе што се није нарочито примећивало све док не стане уз кршну Доку), а ни темпераментом.
Много је воде од тада протекло Нишавом, и горчина коју је Дока у почетку осећала, одавно се претворила у тиху нетрпељивост не само према Јордановима већ и према чорбаџијском сталежу, који људе вреднује и рангира по томе чији су и шта имају. Зато јој је посебно причињавало задовољство да ма коме од њих у погодној прилици „натрља нос" и спусти их тамо где она мисли да им је место.
А Јордану је његов кукавичлук из младости утефтерисала с намером да му то наплати кад-тад, „па макар на онај свет".
Јасно је из овога каква је сатисфакција за њу била то што је њен Манча узео девојку првог чорбаџије у Нишу и то испред носа Јордановом сину. Тада јој се чинило да се судбина сама осветила уместо ње и да је круг затворен.
„Кад оно, еве ги, па пуштају рогови! Они па Зону несу искали! Кој ги је и питувал за тој, сал она брљива Таска ако је нешто излајала! И Јордан, како га неје срам, да ли је све заб'равија, убаво га је татко му научија да посмеши девојче, како да су они побољи од сви!
„Видели човеци па л'жу!” - вика Перса.
„Е, кад ви ја напрајим резил'к ће се чешате и куде ви не сврби!" Речи које је Јордан као успут на сокаку изрекао, вратиле су
Доку неколико деценија уназад кад је отац његов, чорбаџи-Мита, увређен абровима који су стизали од њене мајке, готово истим речима о њој говорио кад се удала за Сотираћа:
„Добро што гу не узесмо за Јордана. Из какву је кућу, нашла си је прилику спрам себе, неје ни била за побоље!"
Тада јој као невести скоро доведеној није приличило да се обрачунава са злим језицима, али сад је била друга ситуација. И Дока је, седећи са поповом женом (бедни поп се одавно предао, капитулирао је кад га је попадија из кревета избацила због Доке, па су се сад њему испред носа дружиле до миле воље) претресала начине и начине како да казни Јордана и „доведе га на меру". После неколико дана већања и размишљања, после подоста испијених кафа, (о чокањима није лепо да говоримо, у питању су угледне госпође), план је био скован.
Дока је задовољно испуштала дим а попадија је, по својој навици од задовољства гладила трбух као да је управо нешто сласно појела.
„Лелее, Доке, тој ако напрајимо, Јордан има у зем да пропадне
а црна Персида има да се светли како ракетла!"
„Море има и да полети како ракетла, а ја ће да гу овако поздрављам!", смејала се Дока подижући чашу. „А ти си седи и ћути си, ти си попадија, муж ти је слуга божји, не прилега ти на теб' да се у свашто мешаш. Ја си знајем како тој ће да напрајим и сас кога! Сал да си ћутиш како воду да држиш у уста!"
„Доке, тој ич да не збориш и за тој бригу да не береш, несмо јучерање, знајемо се. Мож' Нишава нагор' да се врне и да потече и мој поп да доведе другу попадију а ја теб' да те офирам - јок!"
„Што има мерак да ми бидне да сретнем онуја Персу на сокак па да гу рекнем: видели човеци па л'жу!", рече Дока и диже се да иде.
„А ја саг ће да си идем да опрајим какво треба. Ама све има да испадне како да га је замислија Чеда џамбас, што му џандари мож' пљуну под пенџер и сол на реп да му туре какви год лоповл'ци да напраји, тол'ко је спреман."
И већ излазећи, махну руком попадији на поздрав, причврсти око себе појас који беше, удобности ради олабавила док је са попадијом кафедисала, и оде.


Имала је чврст план и још чвршћу намеру да га спроведе, само је још фалило да придобије савезника кога је намерила. А то је био неко у кога је прво, имала неограничено поверење и друго, била је сигурна у његове способности, јер, „ако је ожењен - неје промењен", мислила је. Наравно, рачунала је на Манасију и на своје политичке способности да га убеди да пристане на њену замисао.


* * *


Манасија је пак, своју муку мучио. Како год се трудио да изглади односе са женом, није у потпуности успевао. Чак је њему за инат, окачила ону исцепану бундицу у соби где су спавали, изнад дивана, и запретила Васки да не сме да је помери. Мане се правио да не види, знао је да, ако би је склонио било би као да је признао кривицу и да Зона само то и чека, а Јевда није смела да се меша, па је бундица стајала тамо као прекор и опомена. Зона није морала ништа да говори, сам тај призор је за себе говорио.
Кад је год ушао у собу Мане се надао да је Зона попустила и скинула бундицу са зида, али то се није догађало, па је било као да
је та исцепана крпа у кревету између њих, одваја их и удаљава.
Кад је Дока наишла, нашла га је управо таквог, смркнутог и нерасположеног.
„Живо-здраво, Манчо! Што си обесија нос како некој кога су у крађу уфатили ели коме су говеда липцала!", поздрави га Дока.
„Живо-здраво, Доке, ама мани се, не налегај ми на муку!"
„Што је било, сал ми на мен' кажи, дор ми речеш, све има да ти опрајим."
„Доке, ћути си, тој си је нешто помеђу мужа и жену, не мож' се б'ш у све умешаш", љубазно али одлучно одмахну Мане главом.
„Ич ми неје за тој, кад стане још погусто сам ће си казујеш. Него саг ја имам нешто на теб' да казујем. Од сав род ти си најмоја крв, исти Ђорђија, саг има заједно да напрајимо један план - за моју душу, а после ће да распрајимо и тој што теб' мучи."
Узалуд се Мане отимао, избегавајући било какав ортаклук са Доком; она га није остављала на миру док није чуо шта је наумила.
„И, бре, Доке, ја си мислим како си почела државу ће да рушиш, а ти...", смејао се Мане. „Мани се, бре, Доке, од човеци, пушти тој, несам ти ја каил саг за такве работе, ама ме бар убаво насмеја", отимао се Мане.
И да нису ушле неке муштерије наставило би се с једне стране убеђивање а с друге отимање; овако Дока изађе, јер у оном борбеном жару у којем је била место је није држало.
„Отидо си ја саг а ти си мисли, па има да ги удесимо како за Врбицу", пришапну му, заправо и не бринући много да ли су је чуле муштерије, и изађе.
Од тог тренутка Дока више није имала мира. Шетала је чаршијом а чаршија јој је била тесна, силно нестрпљење да што пре спроведе свој наум просто јој је кожу разапињало. Мане је вешто избегавао да са њом остане насамо и одбијао да у томе суделује а она, ако је и могла да неког другог нађе, није хтела.
„Поред онаквог мојег чапкуна, моју крв, да си па збирам по пут шебеци и јабанџије и сас њи да прајим нешто, јок вала!"
И Дока је упорно чекала погодну ситуацију да придобије Манасију за свој план.
А ситуација јој је ишла наруку.


* * *


Откако се вратио из Граца Манулаћ је, да би што боље показао
своје нове манире и отмени изглед, често шпацирао чаршијом без икаквог повода. Мајка га је у томе подржавала: па момак је за женидбу, треба и да га виде и он да види девојке, док је Јордан незадовољно гунђао што „трговачки син арчи време на спацирување".
Једном таквом приликом, он, беспослено се шетајући и Зона, идући са Васком из неке куповине, сретоше се испред Трговачке касине, оне исте у којој је Мане са Митанчом хаџи-Петракијевим својевремено кројио план како да се освети Замфировима.
Зона покуша да пређе на другу страну и избегне сусрет али Манулаћ пожури и препречи јој пут.
„Живо-здраво, Зоне, што прајиш, нешто си много пазарила", поче разговор Манулаћ.
„Пазарила сам што ми је требало", одговори Зона и покуша да га заобиђе, мислећи у себи да је сигурно нешто од јутрос сагрешила кад јој је Бог овога послао у сусрет.
Али Манулаћ је упорно покушавао да настави разговор:
„Па, саг си домаћица, имаш си мужа и дете, мора да пазариш. А наше - беше!"
Зона га погледа скоро у неверици:
„Исти си Манулаћ остаја у сто Граца да идеш, ама какво наше спомињујеш, наше ништо није ни било ни је прошло, што си ми па ти на мен' да ми тој казујеш?"
„А и ти си иста Зоне", одврати увређени Манулаћ, „много високо дизаш главу, зато те и тепају по сокаци. Убаво су знали татко и мајка кад те не узоше за мен', сал си за мајсторицу."
Ако и није завршио високе школе, Манулаћ је показао да је бар добро од својих родитеља адет чорбаџијски изучио, да се понашају као да су изнад свих и од свих бољи. Насмејаше се гласно на ове његове речи две-три жене што су управо пролазиле крај њих, намерно идући што споријим кораком не би ли шта чуле, јер је овај ненадани сусрет био права посластица за беспосличаре којих је било на улици у свако доба дана.
Зона плану и оде љутито, ситним, брзим корацима да су алеве шалварице шуштале и увијале се као да их је ветар захватио. Кад дође Мане кући, она га дочека бујицом речи и суза. Како је, ето, дотле стигла да јој се и Манулаћ подсмева, а све заради њега, рођеног мужа који треба да брани њену част а не да је, како му кроз плач рече „сурнисује".
„Попре Калина, па саг еве, и Манулаћ, а ти нити чујеш, нити ајеш!"
И исприча му од речи до речи шта јој је „онај зевзек" на улици пред свима рекао.
Будући да је Манету ионако тешко падало што са женом већ неко време није у најбољим односима, а овај надмени Манулаћев наступ претио је да те односе још више заоштри, то би пресудно да донесе одлуку у Докину корист.
Одмах ујутру посла шегрта да оде до Докиних и каже јој да дође. Дока, окретна и брза иако крупна жена, стиже још пре него се шегрт вратио, као да је, потакнута нестрпљењем, све ишла пречицама.
„Еве ме, казуј што има!", изусти онако задувана.
„Седни си прво Доке, да се за здравје питујемо, после ће зборимо", нашали се Мане.
„Море, казуј одма, какво здравје! Еве, здрава сам, видим и ти си здрав и прав, тој смо завршили. Што има?'
„Има, Доке, има, саг су га прекарали. Оне јагуриде чорбаџијске, онај зевзек-Ибраим, онај Манулаћ, шегује се на Зону како гу они несу тели, сал је за мајсторицу, вика. Нешто си мислим, да напрајимо како ти рече ономад, па што буде! Ако за ништо друго, а оно за твој ћеф, неси ми за џабе тетка!"
„Аферим бре, Манчо, за тија речови! С'г може по една мастика, па да напрајимо работу!"
И Дока седе, бећарски се пљеснувши шаком по колену, задовољно отпусти каиш око поприлично заобљеног струка, па запали цигару и упусти се у подробно објашњавање већ једном изнете замисли, која није била опасна ни по чији живот али је ударала на част и углед противника, што јој је и био циљ.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29582
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Zona Zamfirova - šta je bilo posle

Порукаод Mustra » 08 Мар 2019, 18:17

VII


Зона и Јевда лепо су се слагале од првог дана заједничког живота. Јевда је њу прихватила као ћерку а Зона, знајући да њен Манча мајку поштује и гледа као икону, пазила је да свекрву ничим не повреди. Ословљавале су једна другу са: „мамо" и „Зоне, ћерко", и било им је пријатно да проводе време заједно. Јевда је још била млада жена, па су се често смејале а понекад би и запевале, што је Мани посебно годило да чује.
Поред тога обе су постале свесне тога да се налазе на истој страни, оној женској, која држи и кућу и окућницу, па је њихов однос временом попримио и неке елементе савезништва.
Али, откако је Зона почела да са неком сумњом гледа на свог мужа, удаљила се и од свекрве, не зато што није имала у њу поверења или што је мислила да је Јевда неће разумети, него јој понос и стид нису дозвољавали да о томе ишта прослови пред ма ким, па ни пред Јевдом.
Јевда је патила због атмосфере која је завладала у кући, посебно након оног скандала на улици, али је, увидевши да Зона неће о томе да говори, и она ћутала. Покушала је сина нешто да посаветује, да га као мајка изгрди и одврати од лудости (ни она није много веровала у његову недужност), али он се, мимо обичаја наљутио на прву њену реч и изашао из куће. Ташани већ није смела пред очи да изађе, а сокаком је ишла опрезно и са страхом да је не пресретне која од жена из Зонине фамилије. Тешила се унуком и молила Богу да и ово последње чудо што пре прође, па да се једном и она смири.
Помишљала је понекад да је све што јој се догађа покора за њену велику љубав према покојном дилбер-Ђорђији, љубав због које је била спремна и родитељима да окрене леђа и побегне за њега да је нису дали, и због које му је све опраштала. Ево, и дан- данас, кад га ко помене бранила је и правдала све његове поступке. Па јој, ето, Бог дао и таквог сина да нема мира ни под старе дане. Млада је била кад је остала удовица и имала је за собом тешке године. Зато је почела да пре времена, као још добродржећа
и лепа жена, очекује, па и призива старост као неко уточиште.
Зона је највише времена проводила осамивши се у соби,
обузета неким својим мислима. Ћутке се ручак готовио, ћутке се јело, па и онда кад су шта заједно радиле и понешто међу собом и проговориле, то је било или о Јевдином здрављу или о времену. Једино је мала Ленче уносила живост у кућу а и њу је Зона, заокупљена својом бригом, чешће него иначе слала код Замфирових.
У таквој атмосфери никоме није било пријатно али посебно је то тешко подносио Мане: осећао се као да робија за дело које није починио и није могао да се помири са том незаслуженом казном, Понос му није дозвољавао да се преко мере правда, већ је покушао све што је могао, рекао шта је имао, па је сада чекао и надао се да ће из дана у дан све ићи набоље, све до потпуног повратка на пређашње односе.
Међутим, након последњег Зониног плакања, кад се оно срела са Манулаћем, увидео је да све што се догађа само подгрева Зонино неповерење према њему и да ће морати нешто да предузме ако мисли да поправи ствари, само још није био сигуран шта. У међувремену ће се забавити Докиним наумом: ако ништа друго, бар ће мало да скрене мисли и да ублажи своју муку.
Да би уверио људе како ништа није било између њега и Калине, није смео да се понаша као кривац и после само два-три дана почео је поново да свраћа код Котиних. Чак би, пошавши кући, кад сусретне кога од познаника, гласно, да и други чују говорио:
„Еве, ја пођо до Котини, некако смо свикли заједно како да смо своји, а и оној њино детенце кад ме види, одма' ми се укачи на колена. Што ти је живот, само работа, нема се кад да се човеци поразговоре."
Знала је Зона да он и даље иде тамо, и мада је то на њу деловало као уље на ватру, у дубини душе га је разумевала и схватала да он тако мора, због света. Иако је била одлучна у намери да га потпуно одвоји од Калине па и од Коте, за сада се уздржавала и правила се да не зна за ове посете, на чему јој је Мане био захвалан.
Он се чудом чудио како Калина није ни најмање променила своје понашање и однос према њему наком оног њеног сукоба са Зоном. Као да ништа није било, тако га је дочекивала и испраћала, гледајући га потпуно недужно оним својим крупним и топлим очима, што је повремено у њему рађало извесну сумњу; питао се да ли је све било онако како чаршија прича и да ли је Калина онаква као што је Зона клеветала.
Више ни једна ни друга нису долазиле у кујунџиницу, што је чинило да и Мане и Коте лакше дишу и не стрепе од неког њиховог новог сукоба. Нису баш разумели који је враг обузео ове две жене,
али је свакако било боље да буду што даље једна од друге.
Код Котиних је било уобичајено пријатно. Коте је веровао Мани као брату а Калину је поштовао и волео изнад свега, па је прешао преко чаршијских прича и непријатних инсинуација са искреним и потпуним душевним миром, и да није било повремених добацивања на сокаку, он би све ово заборавио као да није ни било. Калина се, за разлику од Зоне, понашала уобичајено, што је за Манета представљало освежење у односу на оно што га је код куће чекало: као чаша свеже воде у врелом летњем дану. Његова Зона је само ћутке везла, често је плакала, а са њим, сем повремених пребацивања готово да и није разговарала.
Понекад је остајао радећи и дуже него што је требало, све одуговлачећи са затварањем, како би одложио мучан тренутак свакодневног суочавања са њеним погледом пуним прекора. Коте једном, гледајући га замишљеног, а већ је било време да затворе дућан и крену кући, рече:
„Бата-Мане, да отиднем ја до Зону, да гу рекнем да нема ништа оди тој што премишља, ако је оној што си ја мислим да је. Ја знајем, ели никој, ако ми на мен' поверује, мож' да се курталишеш од беду."
Учини се Манету да овај предлог има смисла. Стварно, ваљда Зона зна да не би ниједан муж-рогоња штитио жениног ашиклију, можда ће Коти и да поверује. Уосталом, он никад, ама ни један једини пут није у њихову кућу навратио а да Коте није био код куће.
Договорише се они да одмах сутра тако учине. Закључаше дућан и кренуше кући, али како су се запричали, а Мани било успут, свратише код Коте. Наставише они разговор а Калина се, бавећи се својим пословима, правила да их не слуша, иако је помно пазила да јој шта не промакне. Док се Коте, након друге ракије, одједном подиже:
„Ма што да чекамо, бата-Мане? Идем си ја одма', до Зону а ти си седи и причекни малко па има да видиш како ће ти завршим послу."
Мане се мало отимао прибојавајући се шта може од свега тога да испадне. Знао је већ из искуства како добре намере могу лако да се изјалове, па и преокрену. Некако би радије сачекао до сутра да обојица још мало промисле, али Коте, оран да помогне свом газди и пријатељу већ беше на вратима.


* * *
Сагла Зона главу па ћутке слуша шта јој Коте говори, а он јој већ по трећи пут објашњава да „си тој душмани само криве уста, Мане и Калина су како брат и сестра". Уједанпут Зона подиже главу као да јој нешто сину, па га замоли да је мало причека; одмах се враћа само да нешто Васки нареди, и изађе.
„Васке, трчи одма' до Котини, там' су Мане и Калина. Да улегнеш без чукање и тропање, па што видиш - видиш! И одма' да си овам', да ми кажеш које си видела."
Па се врати у собу где је Коте седео смишљајући како да је удобровољи, али нити га је даље слушала шта је причао, нити му је то његово причање шта вредело. Само би га с времена на време прекинула рекавши упитно:
„Е?”
„А, тој ли?", и слично, чиме га је бодрила да прича даље. Далеко је Коте био од великог говорника: брзо је исцрпео тему и протумачивши њено занимање као повољан сигнал, вртео се у кругу понављајући једно те исто.
Кад чу како шкрипну капија, Зона скочи као опарена и позва:
„Васке, овам'!"
Васка уђе. Видело се да је била у великој журби, зајапурена и рашчупана као да су је але вијале. „Казуј!"
Васка погледа у Коту, па се упитним погледом обрати Зони.
„Казуј!", понови Зона.
„Па, ете, ја си идо' како што ми рече", поче Васка да отеже.
„Казуј побрго, видимо да си ишла и да си дошла. Што је там' било?"
„Неје било ништо, теке Калина како да је нешто жална али болна па се на Манчу навалила а он гу сас једну руку држи, а сас другу косу гу намешта и милује. Ништо неје друго било, одма' се пуштише чим ја улегну, сал тол'ко,... ете, ништо неје било."
Зона устаде, као да би одмах тамо кренула, код оно двоје што се због нечега грле и теше, али осети слабост и само седе поново.
Коте је збуњено гледао час њу, час Васку, полако схватајући шта се догодило, зашто га је Зона онако задржавала и одакле Васка долази, али он ништа лоше у њеним речима није видео.
„Сигурно да је Калина жална што гу беде по чаршију, мож' си је плакала", мишљаше. Није ни слутио да је она Евина кћер а његова жена, чула капију и видела Васку па се намерно занела као од неке изненадне слабости и наслонила се на Манчу, помисливши: „Е, нек' си види што гу неје мило, ама има убав абер да однесе на Зону!"
Он покуша поново да нешто каже, да оправда оно двоје, али га Зона пресече: „Ако си ти ћорав при очи, ја несам! Убаво си им направија згоду. Испратили те сас решето на воду! Ти си збориш и
мирно си седиш, ја си седим и слушам, а они се милују!"
„Ама, Зоне, разбери се, неје тој..."
„Ниједну реч више не искам да чујем. Иди си дома да си сам видиш што се прави!", и Зона му показа врата а он се покуњи и изађе, увиђајући да се његова добра намера на зло и наопако окренула.
Зона позва Јевду. Први пут откако је почела ова ситуација, она се пред њом расплака.
„Малко ли сам пропатила и проплакала попре, него и с'г да ме резили по чаршију. Ја си тој не могу. Ако му је било за Калину што гу неје узеја.
Несам дошла за њег' да му будем измећарка, а он да си праји ћеф по сокаци и по ма'але. Ја не могу како друге жене, да гледам а да не видим. Ако треба да биднем измећарка, ћу да биднем код татка и код мајку, а он нека доведе Калину, јал' коју си иска.
Несам ја нека фукара, ја сам Зоне Замфирско! Имам си и чес и образ!"
Јевда је само уздисала и кршила руке, а на крају и заплакала заједно са њом. Покуша да је разувери и да је уразуми, али ништа није вредело. Зона се мало умила да избрише трагове плакања, узела дете у руке а Васки наредила шта да донесе за њом што треба за њу и за Ленче, стегла срце и изашла пре него је Манча, коме је Коте већ пренео лоше вести, стигао кући.
Дочекала га је празна кућа и уплакана Јевда, којој није имао ни снаге ни воље да поново објашњава како ништа под милим Богом није згрешио. Ионако је знао да му не би веровала.


* * *


Од свадбе наовамо, Дока и Таска су живеле у некој врсти примирја, или боље речено, хладног рата. Таска је избегавала сусрете са овом незгодном пријом колико је могла, док су Доку њихови сусрети баш увесељавали.
Зона је у четвртак увече отишла код својих, а у петак је Дока, ништа не слутећи, пошла код Манета у дућан и наишла на Таску.
„Живо-здраво, Таске!", довикну јој издалека још, по свом обичају, како ова не би могла да избегне сусрет.
„Сал ти да си ћутиш! Свако пиле да поје, сал кострешка у грм да си ћути! Неје ни било девојче за у такву кућу, џамбаси и арамије ниједни!", осу Таска.
Дока се запањи.
„И беше си брљива ама до с’г неси тол'ко! Мора нешто да си изела што је престојало, ако неси нешто испила од јутроске. Ама, ако ти је за карање и за тепање, туј сам! Још од мегдан несам побегла!", одговори јој смејући се.
„Манчу твојега да питујеш, онога чапкуна и коцкарина што ни извара девојче док га узне па с’г чудо праји. Море, има топрв да види! Да гледа па да не верује, знаје ли он који смо ми, и да је једно Зоне Замфирско што се у песне поје сас њојну лепотињу, ће да гу удавамо како девојку, и тој са све дете!", разгалами се Таска али све се измичући и полако одлазећи низ улицу. Из искуства је знала да јој је у таквим приликама безбедније да буде подаље од Доке, да јој није надохват.
Дока слеже раменима па одмахну руком као за неким махнитим ко не зна шта говори, али је нешто зазебе око срца. Није још ништа знала нити је ишта од јутрос чула што би објаснило ово Таскино понашање, само је наслутила да неће то бити без нечега.
Кад виде Манчу натмуреног, фес натук'о на очи па само стреља, што кажу, не прилази му се близу без гвоздених вила, би јој јасно да нешто крупно не ваља.
„Питујем ли те ја ономад а ти ништо не казујеш! Казуј с’г што је било да знајем бар за какво ме Таска орезили како кучку!"
„Било је што је било, врнула се Зона код татка и код мајку."
„Па што ако је, и до с’г је там' ишла почесто. Отишла па ће се врне, малко ли је пута ишла. За тој ли си ст'внија чело како облак кад се зададе од Комарицу?"
„Е, па, саг се не врћа. Ни она 'оће нити татко гу Замфир дава да се збори од тој. Идо јутроске там, салте што зељова на мен' не напујдаше, како да сам лопов и арамија. Замфир вика, на капију не иска да ме види кад несам човек. Е, што да несам човек, ако си па знајем, ништо да не уловим од Митровдан до Ђурђевдан! Барем да има зашто да ме руже, ама, Доке, жив ми ти, а не давам те за цел Стамбол, ништо несам погрешија спрам њума."
„Чапкуну ниједан, не куни се у мен', ништо ти не верујем. Несу се оне за џабе тепале. Ама, мој си, што да ти прајим, уз теб' сам! Сал ми кажи право што је било."
„Ама Доке, ништо неје било, набедише ме на правду Бога", бранио се Мане, молећи Доку да му бар она, једна једина поверује кад му не верује ни рођена мајка.
„Лошо је ако је ништо било, па су те у штету уфатили, још је полошо ако неје било, а ти си искочија крив! Тој ми не збори, за тој ме повише јад!"
„Тој ме и коље! Кад ме на грбавога напрајише, барем да има за
какво, па да не жалим!"
Дока му не даваше да дође до речи:
„Ич за тој абер да не даваш! Саг ми се топрв на мен' развидели пред очи какво онаја брљивка збореше отоич. Тој ли је! Ће да гу удадну, вика, како девојку! Е, па, нека гу удадну при живога мужа! И тој да видим, и тија сеир да напраје, да се знаје што су чорбаџијски.
Ич да не береш бригу, знајеш ли како се осветисмо на Замфира за онуја реч 'куче у ча'шире', пантиш ли? Па су дошли они на теб' да се помоле. Како си је сама отишла, има сама и да се врне! Да слушаш добро што ће ти зборим. Сал једнуш у хан да отиднеш, да ти Ајша запоје а ти да гу даваш и паре и милос' како ти што си знајеше, сал тија абер на Зону да стигне, има да дотрчи како да гу је Ташана огањ под пете наложила! Ама има да стигне побрго него да су гу из катапулт исфрљили, тол'ко има да поварка да се кара сас теб', има да рипне да ти очи ископа.
А што па и да не отиднеш, ћеф да си напрајиш, ако си домаћин човек, што ти је па за тој? Лелеее, што ми на мен' неје да сам мушко, па сал зинеш и да гледаш! А ја има по тој ете, твоје идење у хан, да сврнем до њи, ама све како да сам случајно за ништо налегла, па да им онак', издалек, уденем тој у уши! Е, што ће за тој мерак да ми бидне!"
„Доке, да те ђавол не извара нешто да прајиш, ако је на Зону за удавање, одма' нека се удава, ако гу је за седење при татка - нека седи, ја више ништо поради њума не искам да чиним."
„Аферим за туј реч!" - дочека Дока. „Ако су они чорбаџиски несмо ни ми на пут најдени, и ми знајемо што је чес. Море, какво удавање, плаше мечку сас решето!
Нека си убаво промисли што ће да прави, а ти и ја саг имамо другу работу, ако неси заб'равија што зборисмо ономад. Оди тој ми казуј, што ће и како ће правимо, а Зоне нека седи и нека си мисли кол'ко гу је воља, у Замфирови ни на њума ни на Ленче нема ништо да зафали."
Мане се мало отрже из свог туробног расположења. Учинило му се да је Дока у праву. Ето им, па нека виде шта ће и како ће, он их више неће молити.
Викну момку да донесе по кафу па се посвети Доки и њеним намерама, а кад се они уортаче, то је био сигуран знак да ће некоме да утрну зуби као да је киселице јео. Толико су се добро слагали да се чак причало, а јављали су се и неки очевици да потврде, како је једном Дока са Манетом и у Трговачку касину засела. Миле хармоникаш им свирао а они пили мастику, смејали се и уживали у разговору без икаквог зазора, као да су у рођеној кући. Сад, да ли је баш тако било, питање је, али како им је у венама текла она иста
кријумчарска челеби-Ђорђијина крв, кад се удруже, свашта се од њих могло очекивати.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29582
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Zona Zamfirova - šta je bilo posle

Порукаод Mustra » 08 Мар 2019, 18:17

VIII


За то време код чорбаџи-Јорданових је завладало ванредно стање. Јордан је одлучио да жени сина а добри син Манулаћ је, на велико њихово задовољство, спремно пристао да прихвати мудар предлог својих старијих и унапред се сложио са њиховим избором. Свакодневно је заседало веће жена које су дизале велику галаму не могавши да се усагласе око избора девојке. Марика је направила праву пометњу кад је, поред девојака из трговачких кућа уврстила у ред и неке лепотице из еснафских породица.
„Ако је и еснафска ћерка, ама је Ленче Грнчарско лепотиња, да је китка па да се, Персо, како свекрва закитиш и кроз чаршију да гу носиш. Па кол'ко је она убава каква има деца убава да гу бидну, та што ако неје чорбаџиска! Е, што су па побоље од њу теј што ги ви спомињујете, кад има пот'нку снагу оди њи а за косу и за очи што има, како вила из Нишаву да гу је дарувала, за тој и да не зборим!"
„Ама, ћути си, малко ли ги има девојчики, све трговачке ћерке, и све су убаве", стишавала је Тимка.
„Убавиња дом не збира", јави се и баба Гена из свог угла, као глас мудрости и искуства, да их подсети које су вредности пресудне за добар брак. Кротка девојка из добре породице и добар мираз далеко су имале предност над „лепотињом", која ионако брзо прође, а док траје само невоље доноси. Као пример им наведе лепу Зону Замфирову „која си поодавна домаћица стану ама, кол'ко се понела поради њену лепотињу, још праји сеир по чаршију и на татка, ете, мож' образ да оцрни."
Марика се није предавала, била је у апсолутној мањини и није никако могла да их надгласа ни да их убеди, али им је кварила посао. Поред тога, изазивала је својим ставовима поплаву јарости часних трговачких жена које би је радо искључиле из даљих договора. Али, откад је почело да се говори о женидби, она је долазила и незвана, трудећи се да да свој допринос настојању фамилије да се Манулаћу изабере што боља прилика али и што присталија девојка, на чему је посебно инсистирала.
Манулаћ је био врло задовољан трудом који је фамилија улагала да му одабере жену. Па он и није био тамо неко, зна се ко је Манулаћ чорбаџи-Јорданов, трговачки син и трговац, школован
трговац! Не може он да узме било коју, и треба да бира кад му се може, мислио је поносно се шепурећи пред огледалом у другој соби док су до њега допирали гласови узбуђених жена које су се расправљале.
Након неколико дана, досади Јордану ово окупљање и он затражи коначно мишљење и предлог како би донео одлуку. До краја се не усагласивши, предложише му две девојке, трговачке ћерке: Рушку чорбаџи-Ставријину и Гену чорбаџи-Милијину. Марика се није предавала:
„Јордане, обавезно да гу видиш и оној Ленче Грнчарско, ако не искочи најубаво, давам да ме сечу куде сам најт'нка!"
„Убавиња кућу растура", опет је поклопи баба Гена.
Јордан се некако расправи са женама, и рече им да ће их за који дан обавестити шта је одлучио, а оне излазећи, скоро све до улице окретаху се и препоручиваху свака своју кандидаткињу.
Јордан је био задовољан избором пред који је био стављен. Обе девојке (Марикин предлог, наравно, није ни узео у обзир), биле су из добрих породица, браћа им и сестре све кротка и мирна деца, ни о коме од њих лоша реч није у чаршију изашла. Како год да одлучи, мислио је, неће погрешити.
Ипак, Рушкин отац, чорбаџи-Ставрија, био је нешто јачи и богатији трговац, па је Јордану то превагнуло. Сем богатства, развијен посао и трговина у тазбини били су додатна прилика за његовог сина да покаже своје трговачке способности. Та што га је школовао и арчио паре на њега! Тако је одлука донета.
Девојку су дали без много затезања, чак и лакше него што су се Јорданови надали. Како су одбили већ два просиоца, прошла је цела сезона а да се нико више није јавио, иако је удавача носила велики мираз а и лепотом се дичила. То је унело малу забринутост у породицу па су је дали за првог ко је питао, а оно, што јесте, Манулаћ чорбаџи-Јорданов и није био лоша прилика.
И Манулаћ је био задовољан, чинило му се да предуго чека на женидбу, као да се цео свет поженио, само је он остао неожењен. Био је задовољан избором девојке, коју је додуше, мало знао, само из случајних сусрета на сокаку, и по његовом мишљењу није била ништа лепша од других девојака, али кад је чуо колики мираз у дукатима и опреми доноси, и једну трговачку магазу приде, учинила му се најлепшом девојком у Нишу.
Колико је Манулаћ био нестрпљив што се женидбе тиче, толико је био изненађен брзином којом се све одвијало. Након неколико дугих дана натезања и договарања док је избор пао на Рушку, после је све ишло брзо и глатко. Девојка је испрошена и почеле су припреме за свадбу.


* * *


Друга врста припрема одвијала се у Манетовој кујунџиници. Дока је задовољно трљала руке кад је чула да је Јордан управо испросио девојку за сина.
„Иска свекар да стане! Има овој да искочи још побоље него сам си мислејала!"
Брзо се она око свега договорила са Манетом, и могли су одмах да учине што су наумили, али кад су приметили комешање код Јорданових и најаву великог догађаја, одлучили су да сачекају да ствари још одмакну како би ефекат њихове завере био још већи.
Зона је у међувремену и даље била код Замфирових, што је чаршију особито забављало. Нико није веровао да ће Мане тек тако да одустане од жене и са великом пажњом очекивао се даљи развој догађаја. А Мане, на изненађење свих, ни прстом да макне у том правцу, а након првог дана кад га је Дока затекла у зловољном расположењу, ни мигом да покаже да му је што криво.
„Код татка је, неје на постидно место, нека седи кол'ко гу је воља", мирно је одговарао кад би га ко питао где му је жена.
„Побегуља, тој си гу је занает, од врата до врата, ђа - тамо, ђа - овамо, од Замфира бега при Манчу, од Манчу бега при Замфира", злобно су коментарисали по чаршији.
Дока је, не очекујући ништа од тога, чисто забаве ради и да би се подсмехнула Замфировима одлучила да у све то умеша и попа, идући наравно, заобилазним путем, преко своје пријатељице попадије. Попадија је, служећи се аргументима које јој је Дока припремила, лако убедила попа да оде тамо и затражи од Зоне да се врати кући, да поштује дом и мужа коме је обећала послушност пред Богом и људима.
„Тој си је твоја работа", рекла му је. „Бива ли тој да си жена одбегне од мужа, тој ли иде по божји закон? Не треба ли да се знаје стареји, и бива ли да си татко доведе у кућу ћерку, од мужа побегуљу? Зашто служи женење и удавање ако после иде кој си на куде иска? Не отидеш ли там' да ги опоменеш, све жене мож' главе да дигну и да не слушају мужије, а бива ли то у твој атар?"
Ова се последња мисао попу никако није допала; већ је ионако био добрано забринут због извесних промена у понашању своје попадије, и помисао на бунтовне жене које вршљају около врло брзо га је покренула да оде у посету Замфировима.
Замфир је ову попову посету, изненадну и без повода или позива, схватио као оно што је и била: Докина ујдурма. Знао је одмах да то она тера шегу: послала им је попа а после ће преко попадије добити потпуни извештај о његовој посети и обе ће се том причом наслађивати уз кафу и ракију.
Колико год изгледао господствено и држао се по страни од женских прича и сплетки, Замфир је много тога чуо и видео и био је веома добро упућен у сва збивања у чаршији. Ретко би које рекла- казала било и прошло а да он то не сазна. Тако је знао и за Докино дружење са попадијом и попов недостојан положај у кући откако је то њихово дружење узело маха. А видевши како се поп мигољи и склања поглед пред њим, био је тим сигурнији да зна зашто је дошао, ко га је послао и ко стоји иза свега.
Примио је попа како доликује његовој кући и поповом угледу, почастио га, и не дозволивши му ни да почне тему због које је дошао, испратио га речима да је он у својој, а поп пак у својој кући старешина, и да је боље да и сам поп, као један пастир народни и слуга божји, поведе рачуна шта му се у кући догађа, да и њему као некима, једног дана уместо петла кокошка пред вратима не закукуриче.
„Ти си поп, час и чес, жена ти је попадија, ама, имате си у кућу и владику, сви гу познавамо, ако играш на њојну свирку, л'сно се мож соплетеш да ти искочи реч у чаршију, ама, неје сал једна, и повише речови мож' да искоче."
Попа је и без овога изједало то што је увидео да се његове заповести све мање слушају, и да му је Дока окупирала кућу као непријатељску територију, а овим га је речима Замфир сасвим поразио. Изашао је постиђен и као водом поливен.. Зону, због које је дошао, није ни чуо ни видео а камоли да јој је шта рекао.
Код куће га је нестрпљиво ишчекивала жена да чује резултат његове мисије. Знајући то и одлажући непријатан сусрет у којем ће морати да призна свој пораз, поп је одлучио да обиђе још неке парохијане. Кад је предвече стигао кући, румен и у веома добром расположењу, попадији је било јасно да јој ништа не вреди нити да га испитује ни да га грди, све му је било до Косова равно.
А Дока је ипак била задовољна:
„Ништо му тој неје било, на онога коритара, ама кол'ко је заслужан при мен', таман и бува да га уапи па ми је мерак, а овој му је пак било малко повише од буву."
Да се Дока потрудила да се та бува прошета сокаком, не треба посебно наглашавати: већ се до следећег дана по чаршији говорило како „ете, ако су чорбаџије, несу ни они изнад Божији ред, ишаја ноп да каже на Замфира што је чес и ред у овај свет."


* * *


Колико се у поповој кући кафа попило док се план искројио, још се више у Манетовој кујунџиници мастика окренуло и цигара попушило, а све уз тихо Манетово смејуљење и повремени громки смех Докин, док су њих двоје унапред уживали у замишљеним призорима догађаја који ће уследити а које је Дока живо и сликовито дочаравала.
Већ следећег дана придружио им се и Коте а потом су послали комшијско дете које се ту затекло, једног окретног момчића што је оран био да учи занат код мајстор-Манасије, па је често око радње шпацирао, да оде до Гмитраћевих и позове Васку, ону што је била измећарка код Замфирових док још беше девојка, ама да је тако измами да нико други не чује шта има да јој каже.
„Ћу да заискам воду да ми изнесе, вода се и на душманина дава, па ћу ондак да гу рекнем, нема никој да чује осем ја и она, стринка-Доке, ич не бери бригу!", довитљиво ће дете.
„Васка би поради теб', Манчо, и порад Зону, ама и сас мужа си Гмитраћа имала да се скара и да се степа. Плаче си од како је Зона при татка, е, поради тој што ви се дом растура. Јорданови не мож' сас очи да гледа што сеире, башка онога Манулаћа што гу посмеши Зону на сокак ономадне. А тврда је, не мож' да гу се сас менгеле реч искубе, нема да офира па да је све на њојну главу!
Бре, Манчо, знајеш ли, двае'с године има да стурим од грбину кад им једанпут и на њи смејање искочи!"
Васка, кад чу о чему се ради, драге воље пристаде да учествује у извођењу Докине замисли, и ту се затворио круг завереника. Поделише задужења, све још једном притврдише и договорише, па се разиђоше.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29582
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Zona Zamfirova - šta je bilo posle

Порукаод Mustra » 08 Мар 2019, 18:18

IX


Сутрадан је Дока више времена провела врзмајући се по сокацима него што се ичим другим бавила. Налазећи разне изговоре обилазила је радње и дућане, застајала да поприча са женама које је сретала, па би се и по три пута на истом месту обрела. Све док није увребала оног због кога је све то и удешавала
- Јордана.
Изашао је из капије журно, мало погурен и у мисли задубљен па умало није ударио у Доку, која као да је из земље право пред њега изникла.
„Живо-здраво, Јордане", помало му се, као и увек подсмешљивим тоном, обрати Дока, препречивши му пут.
„Живо-здраво, Доке, ама ја, ете, да по'итам имам неку послу у чаршију."
„Знајем си, де", мирно и помало лењо одврати Дока не показујући никакву намеру да му се уклони с пута, „куде вас је саг густо, работа на све стране, неје шала - свадба је тој, бре."
Па додаде некако сетно, гледајући у страну:
„А наше, беше..."
Јордан је погледа у чуду. Никада, од када се он оженио а она удала, није са њим разговарала овако меко. Годинама бежи од њеног језика као ђаво од крста и гледа је само кад је сигуран да га нико не види. Све се бојао, знајући каква је, да га негде не орезили а имао је и зашто, јер она и јесте користила сваку прилику да га поткачи.
А ово сад, гледа га питомо, ама и за руку га ухвати, па стоји и ћути. Црни Јордан! Да се земља под њим отворила да га прогута не би ни приметио, толико се упрепастио. Нити је знао где да погледа ни шта да каже. Спетљао се још горе него онда кад су били момак и девојка па је он покушао да јој се приближи а она га исмејала . Ни тада га није овако гледала, чини му се и не трепће, а оне њене велике очи затвориле му пут па ништа даље од њих не види.
И чини му се, чује се однекуд песма, зурле и даире, као оне ноћи у хану, па стоји као затрављен.
Дока му уједанпут пусти руку, накашља се и заглади косу испод мараме. Он се освести и брзо се обазре око себе да види да ли је
још ко сем ње опазио како насред сокака он, чорбаџија, трговац човек и домаћин, а ако бог да ускоро и свекар, стоји и блене у туђу жену. Погну главу очекујући подсмех, али Дока само рече:
„Ама, још си ти исти онај Јордан, душу немаш... А време про'оди и не питује..."
И оде, брзо као да је нешто украла, погнувши мало главу да сакрије осмех. Он остаде забезекнут да гледа за њом питајући се шта је то било, и да ли је стварно било. Остадоше му у ушима оне њене последње речи: „душу немаш", па никако да их се отресе.
Никад није, ни у најсмелијим својим сновима веровао да Дока мисли на њега. Али, ово...
Док је до краја улице дошао, већ се повратио.
„А што па и да не мисли? Да ли несам за гледање и за мислејање? Што је њен Сотираћ од мен' побољи? Ништо! Један је чорбаџи-Јордан, има Дока очи, знаје си она! А што каже време ни про'оди, саг се сетила, а док беше помлада, несам могаја ни да гу погледнем."
Обузе га силан понос. И то је, ето, дочекао, да му се Дока, која се никоме с пута нс склања и никога ни за шта не моли, да му се покори и погне главу пред њим. Ликовао је што је дошла маца на вратанца, и сећао се свих прилика у којима је улазио непозван у туђе авлије и с пута скретао само да избегне сусрет са њом, толики му је страх била утерала.
Забацио рамена, подигао главу, па глади бркове и смеши се; ко га је год срео помислио је како је чорбаџи-Јордан сигурно много добар пазар направио. А он иде и успут сам себи честита:
„Е, Јордане, свака ти час'! Да неси који си, не би те ни погледала онаква жена! Ама има и зашто да ме поглеђују, и тој неје сал једна, него да се по мен' обрћу како да сам девојка за удавање! Један је Јордан!
А, ти, Доке, топрв има да ме помолиш, да ми платиш и за оној кад ми позад' Јончину порту куче поцепи нове ча'шире, и за оној кад се поклизну на лед, добро се не строши, ама излезе убаво смејање по мен'. А све тој заради бегање од теб', и од шегување. Саг си видела кој је Јордан, покајала си се, ама доцкан!"
Занео се у мисли па почео и гласно да говори сам са собом.
„Не спушта се Јордан више ни за сламку пониско него што се цени да кошта, ааа, јок ја! Чорбаџија сам, несам фукара!
Ама ми је ћеф да видим како гу је мило за мен', сал тој! А кој га знаје, мож' с'г ја да се шегујем, ако је она Дока, а ја сам си пак Јордан!"
До вечери је потпуно био уверен у своју неодољивост и ишчекивао са нестрпљењем следећи сусрет са Доком, спремајући
се за тријумфални наступ у којем би је потпуно поразио и показао своју надмоћ и величину. Она је само једна еснафска жена, мајсторица, а он је чорбаџија, мислио је, па упркос томе, никад му није указивала поштовање које је заслуживао. Напротив, терала је шегу и подсмевала се и њему и његовима и свему што они представљају.
„Дошло гу у главу под стари дни да разбере кој је Јордан! Још неје Јордан како на мртво куче реп, жив огањ сам бре, ама она се касно за тој сетила!
Бери си памет, Јордане, саг ти је прилика, има да гу искочи смејање поради мен', а ја сал има да сеирим."


Међутим, кад прође сутрашњи дан, па за њим још један, а од Доке ни трага ни гласа, ма колико да је Јордан кружио улицама и сокацима нигде је није било и његово осветничко расположење поче да јењава.
Њен план је био пажљиво разрађен и, ма колико била нестрпљива, знала је да је најбоље да посеје семе и сачека да проклија. Кад воћка дозри, и сама падне, мислила је али јој је чекање ипак тешко падало.
Цела недеља прође, а Дока се не појави. Не би му у другим околностима то било ни најмање чудно, али, после оног сусрета на улици који га је потпуно избацио из равнотеже, са великим нестрпљењем је очекивао да она нешто предузме. Како се ништа даље није догађало, почео је да се пита да ли је он њу добро разумео или му се учинило. Колико је одмах након сусрета био захваћен еуфоријом толико је, како су дани пролазили, бивао све малодушнији. Осећао се као да је био на прагу великог добитка па му је све одједном пропало у неку мрачну рупу без дна. Пребацивао је себи што се залетео и поверовао варљивим женским речима.
„Кој га знаје што је она мислела а што сам па ја. Мож' да неје ни било ништо оди тој, теке ми било мерак да бидне па ми се учинило." Свакакве је мисли по глави окретао. Домаћица му, Персида, ноћу се по неколико пута будила од његовог превртања и хуктања.
Све је приписивала великом узбуђењу оца који жени сина јединца и спремно га тешила.
„Ништо се ти не бој, Јордане, за мојега Манулаћа. Има све да искочи најубаво, там'н како треба. Неје он учија чколу да блеји него да знаје у свет да се управља!"
А несрећном Јордану ни на крај памети није био Манулаћ, а на свадбу је тих дана готово и заборавио: давао је паре за шта су год тражили од њега, и не обраћајући пажњу на припреме које су
одмицале.


* * *


И кад прође недељу дана од оног сусрета са Доком, а Јордан се већ полако мирио са тим да је читав догађај био плод његове маште, деси се нешто што га поново јако узнемири и баци у недоумицу.
Беше пошао до будућих пријатеља, и таман је нешто мало одмакао од куће, кад искочи пред њега Васка, некадашња измећарка код Замфирових.
„Живо-здраво, чича Јордане!"
„Живо-здраво, Васке, што има куде вас, а Гмитраћ, што праји?"
„Гмитраћ си работи његову работу, ама има нешто друго да ти казујем. Прати ме. ете, стринка-Дока, да те нешто питујем."
Јордан се лецну.
„Па питуј ме, да видимо што иска."
„Ете, Сотираћ гу јучер отишаја за Београд, има си некоју работу, а измећарка гу, Станика, отишла код мајку, нешто гу мајка болна, па Дока, ете, остала сама. Ели знајеш, од како гу се преди неку годину и једна и друга ћерка удадоше там по Лесковац и по Пирот, нема си у Ниш никога од женску страну да гу пригледа. Вика, чула да ти имаш неку травку спроћу стра' а она постала ноћу нешто страшљива, неје гу згодно за спијење кад си је сама дома, па иска да гу пратиш. За тој ме мен' прати да те питујем, малко гу зазорно она да ти иска, ете, исписници сте, да ви реч не искочи у чаршију."
Збуни се Јордан.
„Каква травка од стра', има Дока повише травку стискавац него цел Ниш заједно", мисли у себи а ништа не одговара Васки која стоји мало у страну окренута и испод ока гледа како се он презнојава. Касно лето, већ се у ваздуху осећа јесен, па су дани свежи и пријатни али њему гори под кожом, па не зна на коју страну да се окрене а још мање шта да каже.
„Што да гу рекнем, ће ли да пратиш травку ели да иска на неко друго место?", припита Васка.
„Не знајем ја за такву травку, ама ће да питујем жене у кућу, мож' оне да знају, па ако најдем ће гу пратим по измећарку", досети се Јордан како да се извуче из невоље.
Окрену се Васка, поздрави га и оде, подсмевајући му се да он не чује:
„Е, потрефи га тој саг што рече, а гледам те како си ни сам не верујеш! Одма' има на Персиду све да рекнеш, ама кад се Нишава врне нагор'!"


* * *


Одустао је Јордан од планиране посете Ставрији. Имао је сад преча посла. Тумачио је поруку коју му је Васка донела, окретао овако и онако, али све је опет на исто излазило. Сотираћ је отишао на пут неким послом, Дока је послала измећарку код мајке и зове њега, Јордана, да дође те ноћи код ње.
„Не смеје сама да си спи! Тој се знаје од како је свет и век - кад женско так'в абер испрати, да иска друштво. Тој је и ништо друго! Нешто гу одједанпут дошло да се за мен' сетила. Е, што баш с’г? Да ли се боји да, кад оженим Манулаћа и кад се кућа напуни нема да искочи таква прилика да отиднем на ноћување? Сал је тој, друго не мож' да бидне!
Лелке, бошке, како се све само нагоди, и тој дојде да Дока такви аброви на мен' праћа! Јордане, кашика ти је упадла у масло, само да гу олижеш и да пребришеш мустаћи!
Што ће ми после бидне мерак куде гу сретнем да гу запојем онуја песну, ама у пола глас, кол'ко она да чује:

'Ако, Доке, ако, сама си искала!'

Нема више да подиза главу кад про'оди и да ме гледа како да сам гу, ете, измећарка и то која је нешто згрешила па ће да изеде резил'к."


Тако је, занет победничким осећањем Јордан и пре него што је тога био свестан, донео одлуку да оде тамо где су му поручили. Било му је јасно да се таква прилика не пропушта! Годинама је у сусретима са Доком трпела и страдала његова сујета, а осећања која је још у младости затомио повремено су се враћала - таман толико да осети шта му је све измакло.
И шта је он крив, мислио је, „што је такав ред и адет у овај свет, да си чорбаџијски син узме чорбаџијску ћерку". Није он то измислио да га Дока целог живота кажњава где год га види, он је само послушао родитеље и ништа више. Јер, како није он тај ред завео,
тако није ни могао да га мења.
„Несам гу ја крив што неје и она чорбаџиска ћерка. И ја би се попре сас њума оженија него сас Персу што ми је саг, ете, домаћица, ама кој ме питује!
А она, еве и остаресмо, још огањ просипује куде ме види, како да сам гу кућу запалија. Е, вала, кад и тој дочека да се она покаје, мора да гу је још мило за мен', ама несам ја још дрт за севдал'к, знаје си она у кога се заглеђује!"


Кад је, нешто касније почео трезвеније да размишља и кад су му пале на памет неке неугодности које би такав његов потез могао да изазове, он те мисли отера простом рачуницом: Дока је еснафска жена, озбиљна домаћица, добро има очи да отвори и пази да се не деси нека брука, и то не због њега, већ због себе.
Кад је све тако лепо сложио, Јордан је једва чекао ноћ да падне. Лако му је било да завара Персу: рекао јој је да предвече иде до пријатељ-Ставрије да се нешто још договоре, а и онако, да се поразговарају, па да га не чека ако одоцни. Знао је да ће она заспати чим легне, па неће ни видети кад је дошао, а већ је одавно престала да брине о томе где он иде и кад се враћа.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29582
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Zona Zamfirova - šta je bilo posle

Порукаод Mustra » 08 Мар 2019, 18:18

Беше се већ добро смркло кад Јордан пође од куће. Све се нешто замајавао до црног мрака, иако га је жена опомињала да ће одоцнити и да се не иде људима у кућу кад је већ време за починак. Као кривац се држао мрачних делова улице примичући се циљу. Ишао је далеко наоколо и заобилазно, па кад је до Докиних
стигао, већ су светла по кућама била погашена.
Шмугнуо је кроз капију па, полако, опипом, да се у мраку о шта не саплете, дошао до врата. Не усуђујући се да куца, јер му се и најмањи шум громогласним чинио, полако належе а врата тихо шкринуше и отворише се.
„Јордане, с'г нема назад! Па што буде!", промрмља, али глас му није ни изблиза такву сигурност одавао како би се по овим речима могло закључити. Напротив, глас му је дрхтао, што се и кроз шапат могло чути, а рукама баш не би могао да удене конац у иглу. Ипак, он уђе.
У соби мрак, никога нема. Прође даље и уђе у другу собу. Прозор отворен па зрак месечине пада право на кревет. Из тог правца се чује тихо, равномерно дисање.
„Честита си га она, кад је могла да заспи а мен' ме изедоше муке и стра'ови", уздахну Јордан.
Приђе полако и позва у пола гласа:
„Доке! Доке!"
Она се не одазва.
„С'г нема назад, сама си је искала! Е, што је аброви праћала, за тој ли да она спије а ја да си отиднем како покисал петал".
Јордан приђе, скину капут и полако га остави на столицу поред кревета где су већ биле наслагане неке ствари.
„Доке, мори, еве ме, ја дојдо при теб'", шапну, подиже покривач и са свом одлучношћу коју је у том часу могао да прикупи, леже уз њу. Како леже, тако се и укочи, па ни макац. Јордан никад није легао уз неку жену, сем уз своју закониту, па није могао да се у овој ситуацији понаша сигурно као да је све то већ прошао и зна. Напротив, осећао се као да је на другој планети, у неком свету где не важе никаква до тада позната правила.
Још га, као да му је мало било друге муке, оног трена кад леже, притисну и помисао на његову честиту жену Персу, и осећање кривице према њој која сада мирно спава и ништа не слути. Али, каже народ „кој се вата у оро мора и да игра", и он остаде где је.
Таман кад је почео да се пита шта ће у туђој кући, са туђом женом која га не зарезује и прави се као да га није звала нити га очекује, осети руку око тела.
„Не спије, само се лукави како лисица у гвожђа кад се улови па зажми и умртви се", помисли.
Али рука се обави око њега, уснуло тело му се примакну, запахну га мирис вина и он чу тихо мрмљање:
„Ајде, Доке, човеци ће се већем дизају а ти си још не легаш."
Да није лежао на кревету, чорбаџи-Јордан би сигурно пао од изненађења. Глас је био мушки, а много је личио на Сотираћев. После шока и неверице обузе га страх, а све то чини му се у једном трену. Јер, Сотираћ није био толико поспан да не разликује своју жену од мушкарца у кревету.
Наста гурање, а зачуше се и псовке, мада се не може са сигурношћу тврдити ко је од два угледна домаћина више језик опоганио; јер су, у међусобном кошкању били преблизу један другоме да би се разлучило ко је шта рекао.
Сотираћ, пробуђен из првог сна, отргавши се од неочекиваног посетиоца, почео је уплашено да запомаже:
„Лелее, помагајте човеци, арамије ми у кућу! Леле, утепаше
ме!"
је, у паници која га је захватила, покушао да побегне кроз
прозор, али тамо га нека мушка рука дочека, као опругом одбаци и гурну натраг у собу, а прозор се затвори и неко се споља навали на њега. Соба се одједном осветли кад се врата отворише и уђе Дока
са фењером, дозвана необичном буком. Па и она, разабравши Сотираћево запомагање, нада вику:
„Лопови, арамије, лелее, утепаше Сотираћа!" При том остави фењер и оберучке навали на Јордана.
„Ја сам бре, Јордан, какви лопови, Доке, бре, луда ли си та ме не познаваш!"
„Јес', Јордан је домаћин човек, не спацира се ноћу по туђе куће, него стани да те ја опрајим, малко што краднеш, још и л'жеш и товариш бруку на поштени човеци!"
„Ама ја сам Доке, узни фењер и погледни", бранио се Јордан од напасти колико је год могао, док напокон Дока не примаче фењер и не узвикну:
„Бог да чува! Истина чорбаџи-Јордан! Е, што се не казујеш него изруча ћутеци? А и кој си па тој мислеше да чорбаџије у сред ноћ иду на спијење у туђи кревети!"
Док се она ишчуђавала, хрупи на врата Персида. Таман је пошла била да легне кад је дотрчала Васка Гмитраћева, рекавши јој да су „видели Јордана како улази у Докине, бива да је пијан па је погрешија кућу". А она, рече, знајући да је сада осетљив моменат - Јорданови свадбу спремају, пожурила је да обавести Персу, како би ова на време стигла и спречила „да искочи још поголема брука".
Не знајући о чему се ради, али уплашивши се скандала пред свадбу, Перса је одмах, из истих стопа похитала да нађе мужа и доведе га кући.
Кад је ушла, Јордан је облачио капут мучећи се да погоди рукав, Сотираћ је збуњено гледао око себе покушавајући да схвати шта се догађа, а Дока се крстила и ишчуђавала. Одмах је Перса видела да Јордан није пијан а читав призор био јој је прилично јасан. Дуго је она сумњала да се Јордан врзма око Доке, али како су зашли у године, престала је да мисли о томе.
Сада се више него те његове склоности бојала да се брука не прочује, као огња се тога бојала и једина мисао јој је била да мужа што пре одведе одатле, а после ће да се с њим расправи. Доста је била и ова једна Дока која ту стоји и подсмешљиво се крсти, није јој уопште требала већа публика.
Васка Гмитраћева је, међутим на сокаку већ била дигла галаму, а под прозором се зачуо мушки глас који је неколико пута из свег грла повикао:
„Арамије! Оробише Сотираћа! Лелеее, помагајте, утепаше га!"
Почели су прозори да се отварају а готово одмах и да се људи окупљају, што из радозналости, што из жеље да се лопови похватају, јер ако побегну некажњено сутра могу да закуцају на свачија врата. Мало се ко на сокаку у то доба затекао али је одмах
похитао и нашао се испред Докиних врата, исто тако и они из оближњих кућа који су се тек спремили на спавање па су се чувши запомагање, предомислили и пожурили да виде о чему се ради, а неколицина отрча да доведе патролу.
Јордан саже главу и крену за Персом. Покушавали су, као да су у једној мисли, да се што неприметније извуку и побегну, па ће, кад буду на сигурном, видети шта ће даље и како ће да заташкају ствар. Али, истинољубива Дока, бојећи се да људи не остану у заблуди, а гласом громким какав јој је Бог дао, разгалами се за њима:
„Пуштете га, неје арамија, тој си је чорбаџи-Јордан, ништо неје било, само леже при Сотираћа, ете, како при Персу да си је, посмеши се човек, иска да га милује! Ама, ништо неје било, него, ете, бива грешка! Тој су Перса и чорбаџи-Јордан, пуштете ги да си иду дома, време ни је за спијење!
Леле, какво се па тој напраји ноћаске, за малко да утепамо домаћина човека, а за ништо, на грешку, како да је лопов и пустаи'ја!"


* * *


Следећег се дана само о томе говорило.
„Чусте ли за чорбаџи-Јордана, под стари дни се сећа за туђе жене, сина жени а овам' - оп' па при Доку!"
„Кус петал - пиле до век!"
„Ама га, кажу, Сотираћ сас танџару дочека!"
„Јока, измећарка им, вика да су му два ребра строшена и три зуба ишчукана!"
„Неје га срам од пријатељи и од снајку, кад веће сина и жену не верма!"
„Море, луди ли су Ставријини да си дадну девојче у такву кућу, ако им несу свраке мозак испиле нема тој да напраје!"


Дока ујутру, као да ништа није било, крену кроз чаршију са намером да сврати до мајстор - Манасије. После ноћашње гужве, изазов је био превелики да би калфе и шегрти, који су врат искривили тог јутра ишчекујући је, одолели да је нешто питају, па и уз ризик да им одговори оштро као што уме. Она је, међутим, била у неочекивано добром расположењу и насмејано је одговарала на њихова добацивања.
„Стринке Доке, што си ноћаске искаше при теб' чорбаџи- Јордан?"
„Ништо он при мен' не искаше, он си леже при Сотираћа, њега да га питујете!"
„Ајде, Доке, што збориш, знајемо си ми куде је Јордан фрљија мерак, ама што леже при Сотираћа, тој није зачудо!"
„Зборим ли ви ја да ништо оди тој не знајем, тој си питујте Јордана!"
„Доке, истина ли је Манча затворија пенџер, па сте чорбаџију уфатили и тепали како говедо у зеље?!"
Дока слеже раменима.
„Бре, бре, што ги је на мило да л'жу и да праве давију! Е, зашто па с'г мојег Манчу спомињујете? Што је па тој?
Какво је Јордан искал, њега да га питујете, ама да се улегне у сред ноћ у туђу кућу и у туђ кревет, тој у наш еснафски ред нема, сал ако неје неки чорбаџијски адет а ми да за тој не знајемо!"
„А јутроске, при Јорданови на сабајле отидоше џандари, да ли ги ти испрати?"
„Што па ја, тој си је њина работа, иду куде си имају неку послу, а кој се ноћу спацира и пола Ниш из кревет дигне, неје чудо да му џандари сабајле на врата зачукају."
Ова вест, да су жандари отишли у јутарњу посету код Јорданових, допринела је Докином лепом расположењу, па кад је пресрете господин Ратомир, који је и овога пута решио да ризикује кожу бранећи право новинара да дође до информације, уместо папуче у главу доби кратак преглед ноћашњих дешавања, који му Дока спремно издекламова, а све као нећкајући се:
„Ама, ништо неје било, несу били пуста'ије, него чорбаџија, човек за пример у чаршију, Јордан! Нешто се посмешија, сал си он знаје што искаше при мојега Сотираћа! Нема што да ти казујем, отидни си до Јорданови, ете, и Перса, жена му, беше ноћаске у нашу кућу, мож' она да знаје побоље."
На питање да ли је поштовани господин био у пијаном стању, Дока одговори:
„Ја га несам мерисала, тој Персу питуј, ама да је била чиста работа - неје! Што му је тој требало, изруча убав ћутек док се разбрасмо који смо!"
Видевши је овако добре воље господин Ратомир се усуди да постави и најнезгодније питање, а то је - да ли је тачно што се прича да је Јордан њу тражио, да су се они бегендисували кад су били млади, па се сад, спремајући сину свадбу Јордан сетио њихове неостварене љубави, сустигао га карасевдах и дерт и надвладан осећањима кренуо да је потражи. Претпоставља се да, бојећи се
њене нарави није смео да се најави, него је бануо изненада и грешком упао код њеног мужа.
Е, ту се Дока накостреши, и умало не скиде папучу:
„И ти си ми па некак'в писмен човек, за тој ли си чколе учија, какви речови казујеш на жену домаћицу! Неје те срам, с'г ми, у овеј године, збориш од бегендисување! Бегај си, несрећо новинарска, док несам стурила овеј нан'ле, да те затепам од овам' па све до онуј твоју редацију, куде писујете и прајите свакакви резил'ци, све до там да те не пуштим!"
А кад је први пут након тога срела Персу Јорданову (није сигурно да ли је сусрет био случајан или га је Дока удесила), Дока јој подсмешљиво рече:
„Мори, Персидо, не бригај, што ти је па за тој што чаршија збори? Мож' да неје тој ни било, ама видели човеци па л'жу!"
Перса сва поцрвене и зајапури се па суну напред и замаче иза првог ћошка брзином која није баш била очекивана и примерена њеним годинама, а Дока се засмеја за њом:
„Вала, лети си како ракетла, сас крушум гу не би стигли!", па оде право код попадије да наздрави полетању Персином, као што је једном и обећала.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29582
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Zona Zamfirova - šta je bilo posle

Порукаод Mustra » 08 Мар 2019, 18:19

X


Како је Зони за то време било у Замфировој кући, само она зна. Пазили су је, истина, јер Замфир се добро сећао шта је рекао Манчи, кад је оно Манча погнуте главе био дошао да води Зону кући после представе на улици у којој су учествовале она и Ка лина, а све ради њега.
Примио је ћерку смркнуто, али без прекора, па јој нико у кући није пребацивао што она, удата жена, са дететом борави код оца. Није му било по вољи: све су му ћерке биле кућевне жене и домаћице, а ова најмлађа, коју је највише пазио и која му је била мезимче, да му се врати од мужа. Док је била девојка он, колико је био поносан на њу још се више бојао њене велике лепоте, знао је из богатог искуства да је лепота опасно оружје којим младе жене ретко кад знају да рукују па се на крају обично све преломи преко њихових родитеља.
Да му понос није пречио, без једне би је речи дао за Манасију Ђорђијиног чим су је потражили, толико му је момак био по вољи, за разлику од оног Манулаћа што није волео ни име у кући да му чује а камоли да да за њега своју мезимицу. Само, није јој Мане био прилика, па тоје.
„Несу били спроти нашу кућу, ама к'смет ли је, што ли је, све је најпосле искочило и побоље него сам си мислеја, ал' овој с'г ",
уздисао је Замфир.
Кад се напокон удала накривио је фес и одахнуо; сад су све његове ћерке биле туђа брига, а посебно она, Зона, са својом поноситом природом била је у добрим рукама, знаће Манасија са њом да изађе на крај, био је сигуран у то. Кад ево, она се вратила, па као сенка, убледела и тужна, по вас дан промиче по собама, а њега све нешто стеже испод груди.
„Виснула како онеј врбе жалосне около Шарену чесму што су посадене".
Али, рекао је што је рекао и не попушта, није његова Зона из коприва израсла па да, немајући никога да је узме у заштиту, мора да трпи понижење.
А она је била толико жална да то није успевала да сакрије. Онај првобитни бес након неколико дана се у тугу преточио, па је често
ноћу плакала а дању се забављала са ћеркицом, избегавајући Таску, Уранију, Калиопу и остале тетке и стрине колико је год могла. Осећала је како јој је сад све туђе у овој кући у којој је одрасла, да ту више не припада и свима се склањала. Кад би Васка дошла да одведе Ленче мало код Јевде (Манчу није помињала јер су Ташана а и остале жене пазиле да не остаје са Зоном насамо), Зона је сваки пут обуздавала жељу да пође са њом - кући. Ово овде више није било њено.
Највише је мучила она слика коју је створила пред собом онда још кад јој је Васка испричала какав је призор затекла код Котиних.
„Затој се Калина тепа поради њега, што се милују", огорчено је понављала у себи. То је било довољно да је задржи од помисли да се врати мужу. Јевда јој је слала поруке по њиховим измећаркама које је на улици пресретала, да не лудује Зона, да не седи код оца поред живог мужа и своје куће, да душманима не чини по вољи. Она је, Јевда, божјом вољом без мужа остала па се није код оца вратила, а Зона, код онаквог мужа, што га ниједна у Нишу нема, у очевој кући седи.
„Ред ли је на ожењенога човека мајка хизмет да чини, а жена му да си код татка и код мајку њојно проводи како девојка још да је? Има ли га тој негде? Ако је на Манчу јадовита нека се како свака жена скара и распраји сас њег', а неје да бега да сеири чаршија."
И још штошта друго, за шта је веровала да ће Зону дозвати памети и вратити кући.
Али, сам Мане је није звао нити је ма шта поручивао, као што је она очекивала и надала се. Једном је, чим је дошла, покушао да разговара са њом, и чула је како га је Замфир у две-три речи испратио, жене су надигле за њим галаму, а она није од оца смела да изађе и каже шта има том „инћару", што се од тада више не јавља нити долази.
Да је бар могла да види да ли му је жао кад дође кући а нема ни ње ни ћеркице да га дочекају или му је опет милија туђа жена и туђе дете. И да ли као и она, ноћу пружа руке у празно и буди се, па све до зоре не може више да заспи.
Тешко су јој пролазили дани а ноћи још теже, и почела је да се пита да ли је све било тако како је она мислила, или је можда ипак требало да чује шта је Мане имао да каже.
„Брљива Васка, да неје ништо погрешила а ја одма... Ама јок!
Зоне, не подавај се, све је било, ништо Васка неје измислила!"
Била је заокупљена својом муком па је прича о Јордановој ноћној авантури протутњала а да је она мало шта од тога приметила. Чула је одмах следећег јутра после тог догађаја како се измећарке сажаљиво подсмехују:
„Сирома' чича-Јордан, једанпут да појде у пакос' па га одма' уфатили, а има ги који цел век тој праје, ама чувају и чес и образ како да се никада несу машили у туђо."
При том су алудирале на Замфира, старог ашика, кога су због мерака и у песме ставили, а он није дозволио да то имало окрњи његов углед и достојанство.
Рођаке цак, тетке и стрине Зонине, биле су много немилосрдније у осуди. Данима су претресале овај поступак недостојан угледног човека, кога је домаћица му Перса због свега тога „набрукала како петла у расад", па се од тада нигде жив не јавља и не појављује.
Ташана је била толико шокирана том бруком да је готово и заборавила што јој у кући седи ћерка која је давно удомљена. То јој се и није чинило страшним у поређењу са овако срамотним испадом оца породице и будућег свекра. Није много оправдавала ћеркин поступак, сматрајући да жена мора са свих страна да придржава кућу да се не растури, али, као жена која је често кромпир у мараму па на главу везивала да своју муку ублажи, сматрала је да има пуно право да овај догађај осуди као најгору срамоту која може да задеси једну честиту породицу, па је то и чинила:
„У његове године, кукууу! Да бејасмо Зону дали за Манулаћа, како што Таска искаше, саг би за свекра имала Јордана што му се, ете, под старос' цел Ниш шегује!"
При том, у жељи да што више нападне Јордана није ни помињала Доку, за коју су у чаршији причали, да, јесте она брљива и бећар-Дока, али у овој ситуацији ништа није била крива.
„Она се, Дока, ете, сал нашла туј ама ништо неје крива, дома си је жена била. Што да му чини, кад си човек памет дом остави л'сно пукне брука", говорило се.
„Кога мрзиш, ништо да му не чиниш, сал га прокуни да му Бог памет узне, после све сам ће си напраји".
Наслућивала је Зона, која је, живећи са Манчом и Доку боље упознала, да је ту опет неко њено мешетарство у питању, али није много о томе размишљала. Код све њене муке баш јој је било свеједно то шта матори Јордан прави по чаршији. Начула је да је и Манча нешто умешан у тај догађај, у шта није ни трен посумњала.
„Теткино тетинче, без њега не бива!"
Како више није била љута на Манулаћа због оних речи на улици, та није ни она њему дужна остала, мало јој би жао кад чу да су Ставријини и Јорданови померили свадбу. Да не буде у јесен како је планирано, већ на пролеће, кад се мало слегне прашина у вароши.
„Е, Манулаћ, кол'ко би ти да по'иташ сас женидбу, ама ти се
нешто не дава да се ожениш, како да те је мајка ти Перса све сас метлу тепала", сажаљевала гаје.
На сваки начин је покушавала да остане насамо са Васком, жудећи да чује коју реч о Манету, али, следећи Замфирово упутство, жене их нису никако остављале. Ипак, први пут кад уграбише који минут, а то је било кад хаџику Ташану позваше нешто да изађе, а нико се други ту не задеси, Васка осу бујицу речи, али ни једну о Макчи.
„Што да чиним, Зоне, сас онога Манулаћа, од онај дан кад се ви, ете, на сокак поразговарасте а ја се исто туј нађо', свуд ме пресриће куде појдем, стане и не пушта ме да си идем. Збори си..."
Зона је изненађено гледала у њу:
„Што си збори?"
„Збори си да се удавам, да си не арчим младос' и лепотињу, питује ме од бегендисување. имам ли си прилику, тој збори. А ја не знам што да чиним, чорбаџијски син је, несмо прилика за такви речови, такво зборење помеђу нас не бива. Сал си мислим да тера шегу сас мен' а све поради теб', па несам више при памет што да прајим..."
Ташана се врати и Зона не стиже да јој одговори, а кад Таска оде Зона се све до вечери жива изједала што није то време које су имале паметније искористила.
„Што ми је па за Манулаћа и за његово зборење. Брљива Васка, како да не знаје које ме мен' мучи и дави него ми тој казује што ме ич не занима."
Није престала да се нада да ће Мане да се покори и дође да је води кући. Првих дана не би пошла ни за живу главу, али, како је време одмицало, та се одлука мењала, па би после пошла ако је пред свима замоли, а сад је већ мислила да, само нека се он преломи и дође по њу, неће она ништа да затеже и искушава га, а после ће, иако је чорбаџијска ћерка да му покаже шта зна.
„Мисле да се ништо у селске работе не разбирам, ама после има ја да га научим за какво се дрво теле врзује", претурала је по глави и планирала како ће мужа у ред да уведе, само док се поново нађу под истим кровом. Ово овакво живљење све јој је теже падало. Након неког времена поче Зона да излази у чаршију. Ништа јој ново није било да је загледају и добацују за њом, па ипак јој не беше лако да прође кроз капију. Али, тако данас, тако сутра, па се свикну и она и чаршија, а и лакше јој је било него да по читав дан седи иза капије. Никако Манчу да сретне, а зато је највише и
излазила, а није баш могла да му пред врата или пред дућан дође.
Једног јутра, изашла она рано, да надгледа шта ће измећарке да пазаре за кућу. Ваздух свеж, осећа се јесен а мирис свежег
хлеба ширио се улицом. Кроз јутарњу гужву приметила је издалека Докину крупну фигуру и застала испред једне пекаре, као да понесе врућ симит за Ленче, а заправо да сачека Доку. Срце јој је ударало од узбуђења као да је самог Манасију видела, јер ако ће ико да јој каже новости без устезања и увијања, то је била Дока.
И Дока је њу уочила, и јасно је видела да је Зона застала и чека, па мало успори и учини се као да се предомишља на коју ће страну, а онда ипак продужи право до Зоне и поздрави је:
„Живо-здраво, Зоне!"
„Живо-здраво, тетка Доке, е, што има, што се праји куде вас?, нестрпљиво ће Зона.
„Има си, ете, Сотираћ се нешто жали на грбину, с'г житам да пазарим што има па да си идем дома да га истрљам сас комовицу, од тој нема побољи лек", и направи се као да ће да пође даље.
„А Мане, што праји?", пожури Зона, уплашивши се да јој не побегне овако добра прилика да из прве руке нешто сазна о Манчи.
„А, за Манчу ме питујеш, а ја се па брљива не досећам, што ти је старос'", развлачила је Дока, „па он, ете, иде у дућан, работи си, немам ништо за казување."
„А мен' спомињује ли, ели је заб'равија што има жену па му све равно да си код татка и век прекарам?", огорчено ће Зона.
„Ееее, неје те заб'равија, теке вика: сама је отишла, сама нека си и дојде. Ја сам гу једанпут сас свирке доводија, већем јок! Од вољу гу је, само нека побрго мисли док гу некоја не претекне, тој вика куче Ђорђијино, а ја се бадава карам сас њега поради теб', ама не иска да чује."
Док је Дока ово испричала Зона је у лицу бар три боје променила. Значи, то је! Ем је крив, ем чека да се она покори и врати, као да се она а не он, миловала са неким у туђој кући.
„Е, тој ће да почека!", одбруси. „Попре има да му липше оној његово ловџијско куче и он заједно сас њега, него што ће ја сама да дојдем и на његову капију да зачукам!"
Дока би мало изненађена оваквом њеном жестином али јој беше и забавно да види како се Зона разјарила и колико јој је у ствари стало до Манета, па само подиже обрве и не хте на ово да одговори.
Поздрави се Зона са Доком и оде, заборавивши да понесе симит који беше платила.


* * *
Од тога дана Зона се заинати. Одлучи чврсто да не учини ни један корак ка Манчи, таман он никад не покушао да јој се поново приближи. Довољно јој је било сећање на једно понижење, оно кад му је као девојка шефтелију слала, што не зна чак ни из прича да је икад било, да нека девојка момку пошаље шефтелију. Толико је била несрећна и обрукана кад су је због оне његове ујдурме прозвали побегуљом, и толико је патила и пребацивала себи што се он од ње отуђио, да му се на крају сама понудила. Па ето како јој је вратио, мисли да је има у шаци па може све што му се хоће!
И Зона се поново сети која је она и чија је, и диже главу!
„Е, па, Мане, и твоје доста беше! Јал' ће се покориш, јал' се потурчи па си при живу жену доведи још некоју!"
И беше се спремила да трпи и чека па таман било и довека. Мане је за овај сусрет сазнао а да Зона још није ни стигла до
Замфирових. Дока му је верно, од речи до речи пренела ток разговора и посебно то како је она Зони „убаво поручила да се сас Манчу не мож' титра, знаје се кој је Манасија, и да они, Ђорђијини, ни пред пашу несу главу сагињали а камоли пред жене, ако иска - знаје куде је Манчина порта".
Испрва се Мане мало љутну што се Дока опет меша у ствари које је се не тичу, али кад размисли учини му се баш на месту све што је рекла.
„Ако је и чорбаџијска, не искам да цел век трчим по њума. Знаје ред, дом си има, мужа си има, несам гу ја при татка испратија, сама је отишла, па нек' се сама и врне.
Бре, аферим, Доке, отвори ми очи, а ја мислешем да још једанпут отиднем там'. Имало би да ме Замфирови пак орезиле! Да се прајим на зевзека а они ј да сеире, е, неће да бидне!"
И остаде чврста одлука на обе стране да се не начини први корак ка помирењу.


Дока је била задовољна. Полузатворених очију пуштала је димове и гледала кроз њих смешкајући се. Јордана је тако окрпила да му се поштено осветила за све што му је у рабош давно била убележила. Онај догађај је одјекнуо више него што се и надала. Таман док је жив тај ће реп да се вуче за њим, као што је и она деценијама носила у себи огорчење због оног понижења у младости. А и неће му сигурно више пасти на памет да по чаршији вређа оне који су, како је мислио, испод његовог сталежа.
„Да видиш што си знаје еснафска жена! Ама си па мислеја брк да омастиш! Ете ти гу с’г чорбаџика па нека те и сас пепел трља,
нема да те опере од бруку и од сеир!"
Била је задовољна и Манчиним чврстим ставом да не попусти пред женом. Једино јој се није допало што је видела да је и Зона одлучна да се прва не покори, а то већ њиховој страни није ишло у прилог и није обећавало добар исход.
Учинило јој се да ће опет она морати да се умеша, иначе ће ово двоје младих да се искидају једно за другим а да нико не попусти. У једно је била сигурна, а то је да њен Манча мора да „искочи озгор"! Каква би она била тетка ако дозволи да га Замфирови воде за улар
„како магаре осамарено"!
Слика