Чија је ово земља

Napisite pesmu, bas ovde!

Уредник: Moderatori

Pegazz
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 5
Придружен: 31 Дец 2008, 14:28

Чија је ово земља

Порукаод Pegazz » 11 Сеп 2018, 16:13

ЧИЈА ЈЕ ОВО ЗЕМЉА

Чија је ово земља? Ви кажете ваша, ми кажемо наша.
Што да се свађамо, кад се зна чија је? Наша је, брате, наша.
Како може бити и ваша и наша? Или је ваша, или је наша, трећег нема.
Али да знате, ако је ваша- онда је и наша.
Па све и да је ваша-опет је наша!

Кажете да сте први дошли.
Чак и да јесте, ми смо дошли одмах за вама.
Први сте дошли, треба први и да одете. Али ми остајемо. Је л' тако?
Али, не очајавајте, идете са наше земље, не са ваше.
Овако више не иде. Неко мора да попусти, а ми нећемо.
Не би ни ви, да је ваша.
Што да попустимо? Кад смо год попустили ми, попустили сте и ви.
И шта смо тиме добили? Опет се не зна чија је ово земља.
И неће се ни знати, све док будемо попуштали.
Нико неће да попусти до краја.
Биће наша, све док то не докажемо, а биће и после тога.

Ви, и кад попустите, попустите из ината.
Да би ми попустили.
И ми можемо, да се из ината сложимо са вама, да је земља ваша.
И то смо у стању да урадимо, али нам инат не да.
Да се наши дедови нису инатили, а инатили су се, ми бисмо се инатили сигурно.
Свака вам част, нико се никад није оволико инатио са нама! Имате петљу. Не попуштате.
Ако се икада будемо договорили и помирили, то ће бити из ината. Ја вам кажем!

Можда је овако и боље.
Ми мислимо да је земља наша, ви мислите да је ваша...
А како то може, да буде и ваша и наша? Видиш да може!
А није заједничка. Никад није ни била, нити ће бити.
Па чак и да је била ваша, ваљда је ред да сада мало буде и наша?
Не бојте се, није ваша- немате шта да изгубите!

Можда би могли да је поделимо: пола вама, пола нама?
Али ви хоћете, да ваша половина буде већа од наше!
Ипак, неко мора да попусти.
Али ако ми попустимо, шта ћете мислити о нама. Испашће да смо попустили, да смо слабији.
Вама то није важно, али нама јесте.
Паметнији попушта? Али ко каже да смо ми паметнији?
Да нисте паметни: изгубили би земљу одавно. Паметни сте ви!

Попуштајте, ако Бога знате, јер ми никад нећемо!
Будите људи, учините нам.
Све смо сигурнији, да је земља наша. Како време иде, све ће више бити наша.
Зашто би ми тражили нешто, што није наше. Имате ви и кућу, али она није наша.
Јуче је била наша, а данас још више. Па сутра , прекосутра...
Пет векова се инатимо. Ја бих, да сам на вашем месту, попустио!

Ово је наша земља. Ако не верујете, питајте било кога од нас,
Свако ће вам исто рећи.
Имали смо једног деду изрода, он је био црна овца.
Попио је пар чашица ракије, да се окуражи, и рекао,
Да је земља ваша. Не знамо, можда се напио, па лупио! Можда је би мртав пијан.
Рекли смо му: ''знамо чија је земља, али да не знамо, деда, чији си ти...''
Ако си променио страну, изабрао си погрешну.
'' Ниси ти деда лош, него си попустио. И да знаш да би те они за ово убили.
Ниси се ваљда продао, и чиме би могли да те купе? Имаш земљу, имаш све...
Зар после толико времена да попустиш први? Шта чекаш, пређи код њих- па тамо попуштај!
Овде нећеш! Пређи код њих, то ће нас ојачати! Ти ниси више млад, са тобом смо слабији.''

Деда није променио страну, рекли смо му да ако оде код вас, увек може да се врати,
и да ако ми победимо док је жив, неће добити ни динар.
Нећемо те ми истеривати из куће, сам спакуј кофере.
Они би те убили.
Код њих нико не сме да пређе код нас!
Није нам пао морал због деде, а можемо ми и без морала да се инатимо.

Где нам је памет била, да се на време обрачунамо?
Ако сте јунаци, што нисте први запуцали?
Погинуће најбољи међу нама.
Ако дође до сукоба, зна се ко је крив.
Онај који је тврдио да је земља његова, а зна се чија је,
Онај који није хтео да попусти...
Упозорили смо вас да ће бити жртава и на нашој страни,
А то не би било добро за вас! Пазите шта радите!

Пазите шта радите, људски животи су најважнији.
Нас нема довољно да изгинемо сви, вас има.
И да знате, ми ћемо ићи до краја!
И одговара нам да изгинемо сви, и ми и ви,
Јер вас има више, и горе ћете проћи! Са више губитака.

Сукоб је, бојим се, неизбежан, јер не одговара ни вама ни нама!
Ако и победите, и земља остане ваша, увек ће се знати да је била наша.
Ако изгинете, нисте узалуд гинули! Земља ће остати нама!
А ако са обе стране остане по неко жив,
Треба, да седну за сто, и договоре се као људи.
А ако ни они не успеју да се договоре! Онда смо негде погрешили. Негде смо силно погрешили.
Треба да се договоримо, и избегнемо проливање крви.
Знам ја, посвађали би се они- тачно тамо где смо и ми.
Могу и они да почну да се инате, да се размноже, и свађају се вековима чија је ово земља.
Ви сте најобичније инаџије! Нећу са вама да имам посла. Нећу из ината!

Ако и један од нас преживи, нека узме половину, остало нека да сиротињи.
Поливина-то би му било довољно. Он би био сам без игде икога.
Без рођака без, пријатеља, а богами и без непријатеља. Али, имаће земљу!
Шта ће му толика земља?
Боље би било да се помиримо, и договоримо.
Али са вама нема договора. И ви сте, руку на срце, за договор,
Али да земља припадне вама. Знам вас ја, то покушавате песто година!
Какав је то договор ако земља не припадне нама. То је договор у вашу корист!
Земља би онда припала вама! Ма немој! Ништа од договора.
Е, тако, договорили смо се!

Ипак, свака ситуација има решење. Ова, богами- нема.
Зато што хитније треба да је решимо!
Што више времена прође, то ћемо теже да се договоримо.
Губимо време и ми и ви.
Додуше, тек ће се на крају видети ко је губио време, мада се то од почетка зна.
Ви не знате ко смо ми! Ми смо богата фамилија-ви нисте.
Ми имамо трактор-ви немате.
Ми имамо земљу-ви немате... Нисмо вам ми криви што немате!
Обичне сте гоље. Зато се и инатите са нама толико дуго! Око парчета земље.
Ви тврдите да смо ми криви што немате земљу.
Па, неко мора да буде крив, а ми смо вам прве комшије! Ми смо вам криви!
Ви сте нас одабрали: да вам за све будемо криви.

Још једном вас питам, последњи пут: ''Чија је ово земља?''
Знао сам да ћете то да кажете! Не можете да кажете да вас нисам питао!
Шта ћете, црни ви да радите ако ми одустанемо?
Не, само питам, шта је вама...
Тек кад би ми одустали, било би јасно да смо могли да одустанемо одавно.
Да сте могли да одустанете и ви.
Знамо ми, не очекујете ви то од нас.
У реду, знам како би нама било кад би ви одустали. Ипак, неколико векова...
Одустаћемо ми, али само после вас.

Не знам шта је са вама, почели сте, у задње време да попуштате.
Шта вам је сад одједном? Да вас није неко наговорио?
Неко ко вам не мисли добро, ко не зна шта су част и образ? Има таквих.
Неко, ко би волео да попустите.
Да пљунете на ваше претке и потомке!
Не одустајте- нама за инат!
Наша победа је чиста- само ако је противник јак!
Ми вама нећемо да попустимо. Ма јок!
Ако не попустите сад-нећете никад-и зато не попуштајте!
Наши и ваши непријатељи једва чекају да се помиримо.
Нека сви они виде да код нас и вас нема попуштања!
Не инатимо се ми један дан, него петсто година.
Ми ваше попуштање не би признали. Ништа од тога. Наљутићемо се, озбиљно вам кажем!

Није време да се миримо. Боље вам је да се инатите са нама него богзна с ким.
Има свакаквих људи! Ми вас никад нисмо разочарали,
Увек смо се инатили поштено, и од срца! И борићемо се до краја-док неко не попусти.
Ми пет векова држимо до себе и свог образа!
Ко још може да се похвали с тим?
Ви-само ви, и нико други!
Али вас не би било без нас! Онда неко каже да треба да се помиримо!
Који ће нормалан човек да попусти после пет векова?

Били су ратови, пожари и поплаве, велике несреће, и нисмо се помирили.
Кад вам је горела кућа, први смо дошли да је гасимо, али се нисмо помирили.
Кад је моја баба била болесна, ваш деда је возио до болнице!
Тако и треба, прве смо комшије.
Једном је мој прадеда попио кафу са вашим прадедом, реч нису проговорили.
Хтели су да се помире, али неко је морао неку реч да каже. Они нису.
Срећан сам што смо се увек помагали, остало је још само да се помиримо.
Једном се наш Милан заљубио у вашу Ану, и она у њега,-
За длаку да се помиримо, а за длаку и да се поубијамо због њих двоје.
Штета, нисмо се поубијали. Сувише се одужило.
Прихватили смо ми то, нисмо ни ми толико твдоглави,
Али се њих двоје посвађаше.
Ником ништа, она се удала за другог, он се оженио.
Мора да се зна чија је земља! И деца би им се свађала око тога чија је земља!

Хтели су да граде кућу на тој земљи, а не би се знало чија је то земља.
Не зна се ни сад, али се бар зна да се не зна!
Свака љубав прође, а земља остаје. Договорена свадба, све договорено,
Ми и они ћутимо, надамо се решиће они то, па ћеми и ми да се помиримо.
Земљу нису ни помињали, ни она ни он, нису се уопште ни свађали,
Док Милан једног дана не рече, да не треба да се свађају око земље.
Кад је то рекао, њој се смрачило, и они се посвађаше око земље.
Она је говорила да јој не треба мушкарац без земље, да је земља њена.
Он је говорио да је она бацила око на њега због те земље, да је то његова земља.

Волели су се још дуго, тајно су се виђали, баш на тој земљи.
Никад нису прежалили једно друго, били су створени једно за друго.
Били би срећни до краја живота, имали би пуно деце.
Али шта све то вреди, ако се не зна чија је земља. За срећан брак мора да се зна! То је најважније!

Не знам, просто, како да вам саопштим.
Како год да вам кажем, нећете моћи да верујете у оно што чујете.
Да ли сте спремни да се изненадите? Да ли сте спремни да умрете?
Увек сте говорили да ћете за земљу и живот да дате.
Али немојте мене да кривите, ако неко умре,
Јер, вести су одличне. Никад боље! Да, јесте, одлучили смо да попустимо. Да попустимо.
Упозорио сам вас. Дајте мало шећера и воде. Полако, смирите се, све ће бити у реду.
Попустили смо.
Кад смо донели ову одлуку, нико од нас није умро. И ви се, хвала богу, добро држите.
Нисам знао да ли ће вам после толико времена, бити драго или жао.
Одлучили смо да попустимо, и поклонимо вам земљу.
Не, не шалимо се, а немојте ни ви да се шалите кад је земља у питању.
Шалићемо се другом приликом.
Са земљом нема шале.

Слушајте ме добро! Ух, осушило ми се грло. Попићу мало воде.
Ево, донео сам пиће и сто грама кафе.
Хвала вам што сте ме уопште примили, и дочекали искрено.
Нељубазно, без осмеха на лицу, са мржњом. Нисте ме ни кафом још понудили.
Мало вам фали да ме избаците из куће, и драго ми је због тога,
Сада видим да смо прави непријатељи, и да није могло другачије!
Нисмо губили време!

Попуштамо, јер не можемо више да издржимо. Променила се ситуација.
Не можемо без попуштања.
Ви нисте нормални, ви би се инатили са нама све док не попустимо,
Зато и попуштамо. И не само зато.
Пошто нема шанси да неко попусти, попустићемо ми!
Да, попуштамо!
Попуштамо јер смо бољи.
Попуштамо јер смо паметнији.
Попуштамо јер нас је мање.
Попуштамо, јер досад нисмо хтели да попустимо.
Да смо знали да је овако лако- попустили би одавно!
Попуштамо јер ви нећете. Јер је требало да попустите ви!
Јер се плашите да ми не попустимо.
Ево, попустили смо! Кад сте најмање очекивали.
Попуштамо, јер Ана и Милан нису хтели да попусте!
Хвала вам што нисте попустили пре нас.
Сада мало попустите и ви, јер нашем попуштању нема краја.
Ми, или попуштамо до краја: или не попуштамо петсто година.
Сад смо попустили.
Попустићемо за све што нисмо досад попуштали.
Попустите и ви, нећете се покајати-супер је!
Можда мало и из ината, да покажемо да можемо.
Попуштамо јер не морамо.
Ништа нас не кошта, и ништа нам не фали.
Попуштамо, јер ћете ви то да злоупотребите,
Јер, да се ви питате, ми никад не би попустили.
Попуштамо јер смо живи и здрави,
И зато што ми се жени син.
Попустићемо мало и због тога!
Ви ни после нас нећете, и у томе се и разликујемо!
Попуштамо вама, а за друге видећемо.
Можда немамо коме, кад попустимо вама.
Попуштамо, јер ви то не заслужујете.
Јер ви то не знате да цените.
Не можете ви са нама да се инатите-ми одустајемо,
Нека вам је Бог у помоћи,
И дабогда ником не попустили!

Не би ми попустили, знате и сами.
Сад вам је криво што нисте ви први, па причате како сте ви први попустили.
Да нисте такви, не би вам ми ни попустили.
Причајте, измишљајте, а како ћете слагати себе,
И како ћете слагати нас, да сте први попустили?
Шта да вам радим, први смо се сетили!
И откад ви цените попуштање?!
Инатили сте се петсто година, без дана паузе, и сад се правите да попуштате!
То сте од нас видели!

Могли смо да имамо заједничке потомке.
Били би најбројнији у селу, да смо се ородили.
Имали би највише земље у селу, и први би прешли у град.
Живели би у граду, а имали земљу на селу.
А шта ћете ви сад са том земљом?
Ако је продајете- ми би је купили. Ипак је то наша земља, и треба да је у нашим рукама.
Или ћете да је обрађујете?
И ми би је обрађивали, али више није наша, касно је.
Хоћете ли да нађете некога да се инатите, онако из навике?
Ако баш немате са ким: слободно позовите нас, ту смо да вам се нађемо!
Била су то златна времена, били смо млади, кад смо се инатили, једни другима за инат!

Сад ми је мало и жао земље, можда би могли...
Не, ми смо попустили заувек и за сва времена!
Попустили смо и тачка. Сада нема назад.
Зар ви да попустите нама, сада кад смо ми попустили вама?
Неко од вас рече да је земља наша!
Касно сте се сетили, земља више није наша, а ко зна да ли је икад и била!

Лепо је што смо се помирили.
Сада можемо и да се дружимо, пијемо кафу. Ето, ја сам донео сто грама.
Више се око земље нећемо свађати. Све се може решити, у року од триста- четристо година.
Што би се замерали због парчета земље. Та земља уосталом и није тако плодна!
Не треба губити време око ње. Ја не знам шта је нама било да...
Непријатно ми је да питам, шта је то вама требало. Ви сте паметни људи?
Стварно, каква је то победа после петсто година?
Наш пораз је величанствен! Да није било нас- ви нас никад не би победили!
Добро смо се држали петсто година, па шта ако смо на крају попустили?
Смета ми што се радујете! Серем вам се на победу после песто година!

Штета је, што нисмо знали, да ћемо на крају да изгубимо земљу.
Мање би се борили, и мање нервирали. Мање би се инатили, мање вас оговарали.
Мање би се свађали, и мање умирали! Мој деда је умро из ината!
Да је хтео, мог'о је још да живи!
Али сами смо криви.
Лепо сте нам рекли, да нећете никад да попустите!
Свака вам част, нисам знао да сте тако неразумни. Упорни и тврдоглави.
Много сам научио од вас.
Ако видиш да неко неће никад да попусти-не попуштај ни случајно, попустиће он!
Онај који реши да никад не попусти-тај зна шта ради! Хиљаду година-хиљаду година!
Нисмо се ми ни свађали због парчета земље, знам ја то,
Него да овај други види да нема шале са њим.
Имамо ми земље колико хоћеш, али ова ваша нам је прирасла за срце.
Добро, сада је ваша, сигурно није наша!
Између нас више ништа није спорно. Прошло је песто година.

Ово што смо ми попустили, ће се дуго памтити.
Нико неће моћи да каже да нисмо попустили.
Да вас питам, онако, људски, би ли ви икад попустили да ми нисмо?
Кажете да би. Па што онда нисте попустили?!
Ни кафу ми нисте понудили, оно кад сам био код вас! Ни кафу!
Ма ви сте олош, требало је да вам попустимо одавно!
Да сте поштени, признали би да је земља наша, сад кад је ваша.
Да сте ви попустили бар мало, ми би и више од вас. И договорили би се.
А сад се радујете на наше очи! Срећни сте! Ђубрад једна!

Јесте, руку на срце, мало сте и ви смекшали.
Кажете да сте за све криви ви.
Не, ми смо криви, и требало је попустити онда кад није било попуштања.
Тада је требало попустити.
Сад, кад је земља ваша, правите се добри! Гори сте од нас!
Сада је земља ваша, али нашом кривицом. Најмање сте криви ви.
Ако ме питате ко нам је крив: нико, ми сами!
Ко то коме на овом свету, поклања земљу?
Можда нисмо били сигурни да је наша?.
Можда је земља стварно ваша?! То је јалова земља, мора да је ваша!
Да, сигурно је ваша, можда смо зато и попустили.
Ипак сте ви први дошли.
Први сте рекли да је земља ваша.
У потпуности сте у праву. Сад ми је лакше.
Земља никад није ни била наша! А ви сте први дошли.
Шта смо онда ми то радили пет векова?
Не, ми смо криви, нисте ви. Немојте да сваљујете кривицу на вас.
Зато ви значи, нисте попуштали?! Земља је ваша!

Земља је ваша! Ви сте знали да је ваша? То је страшно! Па зашто то нисте одмах рекли?!
Зашто сте дозволили да вам неко песто година не да вашу земљу?
И то прве комшије! Зашто нас нисте упозорили? Слушајте ме добро: ово је ваша земља!
Извините, ми смо мислили да је земља наша! Извините још једном.
Молим? Ни ви нисте сигурни да је земља ваша?
Чекајте, па је л' земља ваша или није?! По изразу лица бих рек'о да није!
Ви сада хоћете да нас убедите да је земља наша!
Како то, па ви сте први дошли, први рекли да је земља ваша. Молим? Не, ви сте први дошли. Ви.
Нисте знали да ли је земља ваша? Добро, ја вас у потпуности разумем.
Сад знам зашто нам је нисте поклонили-земља није ваша!
А није богами ни наша! Ви сад хоћете да нам је увалите!
Земља није ни ваша ни наша-правда је победила!
Сад нам је лако да се договоримо, јер се не зна да ли је земља ваша или наша!
Шта ако се неко појави и каже да је земља његова?
Е, онда ћемо да видимо чија је! Богами ће опет бити наша!Наша или ваша-трећег нема!
Ми смо мислили да је наша, или барем ваша.
Зашто се сада правите луди? Земља вас више не интересује?
Онда не интересује ни нас! Узмите је, ви немате земљу. Не треба вам наша земља?
Јесте сигурни да је наша? Ми нисмо. Их, шта бих дао да је земља стварно наша.

И шта ово значи после песто година! Боље је било док смо се свађали!
Бар нисмо знали шта је чије! Овако, неко мора да изгуби.
Од вас зависи, размислите добро.
Да, знамо чули смо. На тој земљи је подигнуто насеље. Али бесправно!
Земља је наша, или ваша. А нико нас није питао!
Тужићемо их! Можемо заједно да поднесемо тужбу.
Не, немам никакве папире. Па шта ће ми папири кад се зна да је земља наша.
Питајте било кога свако ће вам рећи. Сви знају да смо се ми пет векова инатили.
На крају, ми смо ту да потврдимо да је земља наша.
Ко то сме да диже насеље на туђој земљи?! Тужићемо их држави, па ћемо да видимо.
Најурићемо те варваре!
Молим? Држава је подигла насеље? Немогуће!
Ми смо хтели да држави тужимо узурпаторе, кад оно- држава!
У реду, онда ће држава и да поруши насеље, имали смо срећу. То је нека грешка.
Ипак, погледаћу на тавану да немам неки папир. Мој деда је имао. Бар тако кажу.
Важно је, да смо ми наш проблем решили. Уосталом, ову свађу нимо покренули ни ми ни ви.
Ко зна, ко се, и због чега, завадио пре петсто година.
Сада морамо да се удружимо! Земља никад није била проблем!
Добро, била је, али више никад неће бити.
Можда смо ми рођаци који су се временом одаљили?
Мени је то деда причао, кунем вам се!
Не знам да ли сте приметили да се међусобно личимо?
Бранићемо се заједно, сад смо род!

Тужићемо државу суду у Стразбуру! И победићемо!
Кад буду видели колики смо пут превалили-па само то је доста!
О нашим свађама- ни реч.
Шта год да кажемо у суду, повероваће нам, то су паметни људи!
Ми треба само да говоримо истину.
Каква је то држава, која краде земљу својим грађанима?
Не би ми тужили своју земљу да не морамо!
Неки ми замерају што тужимо своју земљу.
Ово је моја земља, и могу да је тужим коме хоћу!
Ми волимо нашу земљу Србију. Једва чекам да се вратим кући.
Ту ме чекају жена, деца, пријатељи, и дугови. Ја никад нисам био у иностранству.
Једва чекам да се вратим кући.
Нисмо добили спор. Немамо доказе. Мој деда је папире однео у гроб.
Ми немамо доказе! А чија је земља, је л' наша или није?!
Је л'' има неки јачи доказ од тога! Не би ми ни тужили државу да земља није наша!
Ал' нема везе, ако смо ми изгубили спор-бар наша земља није! Ја мирно спавам.

Али, још није готово.
Сад ћемо, нашу државу, да тужимо нашој држави, и победићемо.
У Стразбуру смо изгубили спор јер је главни судија био наш човек.
Ја сам, одмах казао, да ћемо се жалити ако пресуда не буде у нашу корист и- жалили смо се!
Кажу они:''Изгубили сте спор, шта се нама жалите''! Тим речима. Коме сад да се жалим?

Нећемо више ником да се жалимо.
Што да се жалимо кад знамо да је земља наша.
Хвала овој држави, што је изградила насеље на нашој земљи,
Сад је и то насеље наше. Једног дана, ће то, и суд да потврди.
Ето тако смо се помирили.

Можда земља није наша, али насеље јесте, јер је на нашој земљи.
На крају, да кажем, да смо земљу поклонили држави-живела Србија!