Štrajkujem glađu.

Napisite pesmu, bas ovde!

Уредник: Moderatori

Pegazz
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 5
Придружен: 31 Дец 2008, 14:28

Štrajkujem glađu.

Порукаод Pegazz » 29 Јул 2018, 15:30

ŠTRAJKUJEM GLAĐU

Štrajkujem glađu.
Štrajkujem glađu, jer ionako nemam šta da jedem.
Štrajkujem glađu, jer si ti sit, a ja gladan. Čoveče.
Dajte mi nešto da jedem, dajte mi jedan zalogaj. Ja bih vama dao.
Kad sam shvatio da umirem od gladi, počeo sam štrajk glađu.
Svi vi koji ste gladni, znajte, ja štrajkujem za vas. Vi uzmite nešto, pojedite.
Treba jesti, to je zdravo. Jedite. Prijatno! Ne, hvala, ja štrajkujem!
A možemo i da štrajkujemo zajedno, da se zbližimo i poverimo jedni drugima.
Ko će nas razumeti, ako nećemo mi gladni, jedni druge.
Ko je sit sigurno neće, sit gladnom ne veruje.

Živim u podrumu jedne zgrade.
Na prvom spratu živi čovek koji ima psa. A pas ima njega.
Taj pas živi bolje od mene-ko ne veruje, neka dođe da vidi.
Da vidi kako ja živim. Preživljavam, mučim se.
Ne žalim se, nije to za upoređivanje, on je pas, ja nisam.
On ima gazdu, a ja sam slobodan čovek. On je najobičnije pseto!
Ne, nije mi krivo, samo kažem. Meni je taj pas simpatičan.
Ne bi bilo u redu da i on gladuje, kao i ja. Ne bi bilo fer prema njemu.
Ne, ja ne živim kao pas, taj pas živi mnogo bolje od mene.
On jede svaki dan, a ja kad mi se ukaže prilika. Kad me god neko ponudi.
Loše mi je, gladan sam, ali imam dostojanstvo.
Jedem samo ono što drugi bacaju. Daju mi poneku sarmu, poneki zalogaj.
Gazda svog psa hrani mesom, mene nikad nije ponudio ni ostacima hrane.
Nije se setio da mi da jednu običnu paštetu, na primer.
Ali ne treba meni njegova pašteta, meni paštetu daje komšinica Ruža.
Ja nemam predrasude, ja sam gladan, poješću sve što mi date!
Jer ja sam gladan kao-pas!

Ali nisu svi psi isti, i među njima ima mnogo gladnih.
Ima jedan pas, lutalica, stalno dolazi kod mene.
Ja mu bacim kad imam poneku kosku. Pomilujem ga. On maše repom.
Isti je kao ja: sam je, nema nikoga, i nema da jede. I mene je naš'o da ga hranim!
Ali šta ću, zavoleo sam ga. On je gladan kao ja, a ja, bogami, kao on. Gladni smo!
Jednom sam preskočio ručak, i dao ga njemu.
On je ručao, a za večeru- nismo imali šta da jedemo.

Blago psima koje neko udomi. Pasji život je iza njih.
Zašto niko neće o meni da brine. Ja sam beskućnik. Treba mi pomoći.
I ja mogu nekome da budem najbolji prijatelj. Veran i odan prijatelj.
Niko neće da me hrani i vodi u šetnju. Nemam ja ništa protiv toga.
Da prošetam gradom...
Zato štrajkujem glađu.
Bolje da umrem od gladi nego da umrem gladan.
Bolje od gladi nego od muke.
Bolje od muke, nego na mukama!
Bolje nego da se prejedem, i umrem!

Odlučio sam da nešto preduzmem, počeo sam da prosim.
Tek kad sam počeo da prosim video sam koliko je narod osiromašio.
Duša me boli zbog toga. Nemaju ni za sebe, kako da izdvoje za mene.
Ipak, daju mi poneki dinar, vidi se da sam gladan. Znam ja da prosim.
Nisam spao na prosjački štap, ja prosim bez štapa.
Kad sam isprosio prve pare počeo sam da maštam.
Kako kupujem prosjački štap, kako jedem čokoladu.
Ako se ikad obogatim, otvoriću kuhinju za sirotinju.
Na otvaranju ću da jedem iz praznog tanjira,
da sve podsetim, da sam i ja nekad bio gladan!
Maštam, kako nisam gladan, kako dajem novac jednom prosjaku preko puta.
Maštam kako idem na put oko sveta i kako kupujem jahtu.
Skupiću i za jahtu, ali prvo da skupim za ručak.

Prosio sam sve bolje, i sve više.
Prosio sam od jutra do ručka. Da, do mog ručka.
Svakoga dana sam jeo po tri puta.
Dakle, dođe vreme ručka, ja odem u obližnji hotel, i ručam.
Svi su mislili da sam neki bogati gospodin, niko nije znao da prosim.
Konobar mi reče, da da je tu u blizini, jedan prosjak isti ja.
Ja kažem da sam ga video i da stvarno mnogo liči na mene. Isti ja!
Pitao sam ga da li je primetio da imamo isti šešir.
Šta ćeš, rekoh, takva mi je sudbina. Konobar naravno, nije ukapirao.
Zamolio sam ga da ode, i pozove me na ručak.
Ako ga dovede častim ceo hotel ručkom.
Toliko liči na mene, a nema šta da jede. Ne mogu to da dopustim.
Mogu da zamislim kako bi meni bilo da moram da prosim.
Konobar trkne. Ubrzo se vrati, i sav zadihan reče da prosjak nije tamo.
Možda sada prosi negde drugde.
Možda je otišao negde na ručak, dodao sam sa osmehom na licu.

Štrajkujem glađu, jer sam sve prokockao, a niko mi nije kriv.
Ustao sam rano, obrijao se sredio, i otišao u kazino.
Za malo da uđem u jednu kafanu pored kazina.
Nisam ušao, jer sam se bojao da se ne napijem, i popijem sve do poslednje pare.
Dobijao sam dok nisam počeo da gubim. Onda sam gubio. Do poslednje pare.
Oni koji su bili tu dok sam gubio, su mi posle pričali,
Da sam se mnogo znojio, grizao usne i grickao nokte.
Ničega se nisam sećao. Izgubio sam sve do poslednje pare.
Zakleo sam se da više neću nikad da kročim nogom u kazino.
Zakleo sam se u majčin grob.
Dođem ja sutra u kazino, ubeđen da ću sve da povratim.
Sutra su mi pričali da sam se znojio, grizao usne...
Zato i štrajkujem glađu.

Svi su mi govorili da ne idem u kazino, ali to je lako reći.
A šta bi ti uradio, kad bi izgubio i poslednji dinar?! Samo mi je kazino ostao.
Morao sam da odem i povratim novac. Uz mnogo sreće, povratiću.
Za svaki slučaj sam poneo sav novac koji imam.
Ako ostanem bez novca, da imam novac.
Nisam valjda toliki baksuz da izgubim sve.
Posle sam se tešio da u kazinu ionako niko ne dobija. U stvari, jedan je dobio!
Počeo sam da dobijam i nešto mi je govorilo da nastavim dalje.
Počeo sam i da gubim, nešto mi je govorilo da nastavim.
Onda mi je nešto govorilo da ću da izgubim sve, i stvarno-izgubio sam sve.
Osećaj me nikad nije prevario!

Kao što sam i obećao, u kazino više nisam ulazio. Majke mi.
Počeo sam da se kartam i odmah počeo da gubim.
Ko me terao da ne idem više u kazino. Sam sam kriv. Sigurno bih dobio!
Na kartama samo gubim, svi vole da igraju sa mnom.
Gubim, ali držim nivo, imam dostojanstvo.
I nisam gubio tek tako, nego tek na kraju partije.

Prvo sam izgubio novac, pa dragoceni sat.
Da bih povratio sat izgubio sam i auto.
Gubitak sata mi je teško pao.
Nosio sam ga deset godina, duša me zabolela.
Izgubio sam partiju, pogledao sam koliko je sati, i predao ga.
Bilo je tačno deset i dvadeset.
Sat više nije bio na mojoj ruci. A bio je kad mi je bilo najteže.
Uvek sam znao koliko je sati. U znak poštovanja, nikad nisam kupio drugi.
Jer znam da bi se uvek kad pogledam na sat, setio njega.
Sat je bio tačan u munut, ali ja sam uvek kasnio.
To kažem sa zakašnjenjem.
Sat je bio tačan i ja sam mislio da sve radim na vreme. A nisam.

Molio sam da mi ga vrati.
Ali je on kada je video koliko mi znači nije hteo ni da čuje.
Kad sam ostao bez sata, shvatio sam koliko je sati.
Odmah ga je stavio na ruku. Ponudio mi je svoj, odbio sam.
Ako on može da nosi moj sat ja njegov ne mogu!
Još mi je rekao da mi ga daje za uspomenu. Sprda se sa mnom i mojim satom.
Nisam mogao da verujem šta sam uradio.
Pogledam, sata nema. Sat je sada njegov.
Do kraja večeri sam ga mnogo puta pitao koliko je sati.
On je gledao na moj sat. U jednom trenutku, zamalo da mi ga vrati.
I vratio bi ga da sam ga zamolio, ali ja nisam hteo da molim za moj sat.
Ne znam tačno, na koliko minuta sam tačno pitao koliko je sati, jer nemam sat!
Otprilike na svakih deset minuta.
Izgubio sam orijentaciju.
Odlučio sam: kartaću se sve dok ne povratim sat.
Lepo mi je rekao da ću da izgubim sve da bih povratio sat.
A šta će meni auto bez sata?
Bez njega ne znam ni koliko je sati! Šta će mi bez njega?

Gledam ja moj sat: na njegovoj ruci.
On ne shvata ozbiljnost situacije. I dalje se ponaša kao da se ništa nije desilo!
NJemu nije, ali meni jeste.
Došlo mi je da mu kažem evo ti auto, vrati mi sat! I rekao sam mu.
Nije pristao, znao je da ću zbog sata da izgubim auto-zajeban sam ja.
Kako je znao, lepo: ja sam mu rekao!
Izgubio sam sve, a sat je i dalje kod njega.
Nisam rekao, sat je vodootporan.
Kad ga je stavio na ruku, mrak mi je pao na oči.
A tek kad je pogledao koliko je sati!
Za malo da ga ugrizem za ruku! Tu prljavu poganu ruku!
Gleda on koliko je sati, baš ga briga.
Još kaže:''Dobar sat''!
On će za moj sat da kaže da je dobar.


Rekao sam mu da ima prelep sat, i da sam ja imao isti takav.
Onda se desilo čudo: sat je stao!
Optužio sam ga za to!
Rekao sam mu da na mojoj ruci nikad ne bi stao, i da je radio deset godina.
Valjda znam svoj sat.'To nije slučajno. Kako meni nikad nije stao?!
Vratio mi ga je-nije počeo da kuca. Više ne igram u sat.
On ne radi ali ja ga i dalje nosim, jer mi donosi sreću.
Kakvu mi je sreću doneo?
Pa, lepo, prvo sam izgubio auto, pa tek onda stan.
Da nije bilo mog sata-ko zna šta bi bilo! Zar to nije sreća!

Posle sata, rekoh, sam izgubio i auto-jebem ti auto!
Moj auto, nije bilo kakav auto, nego krntija.
A krntije se, nekako, najviše zavole.
Probao sam da ga prodam, interesovanje je bilo veliko.
Pročulo se da prodajem auto koji ništa ne vredi a mnogo košta.
Jedan kupac je počeo da vređa.''Ovo je škart ovom ni brisači ne rade''!
Rekao sam mu da priča svašta o mom autu,
, a ne zna ni da mu motor ne radi kako treba!Neobavešten si čoveče!
Odlučio sam da ga dam za džabe, i ljudi su počeli da dolaze.
Jedan brkati čovek reče: i ti meni ovakav škart hoćeš da pokloniš?
Ne dolazi u obzir, pokloni ga nekom drugom, meni, vala, nećeš!
Na kraju je jedan bogataš pristao, ali nisam hteo da mu ga dam.
''Dajem ti hiljadu evra, ja sam bogat čovek, došao sam iz znatiželje?
Ja sve mogu da kupim, pa ću i ovaj auto. Koliko tražiš?
Rekao sam mu da tražim samo poštovanje, a da on to nema.
Shvatio sam da hoće da kupi mene, a ne moj auto,to sam i rekao. E to mnogo košta!
Ja i moj auto nismo na prodaju, ja auto želim da poklonim!

U tom autu sam imao prvi sudar. Sudario sam se sa mojom budućom ženom.
Izašle je iz auto i rekla. Pa dobro gde gledate čoveče'?
Ja rekoh da sam se zagledao u nju, i nazvao je gospođom.
Nisam ja gospođa: Onda možemo da odemo na kafu da vidimo kolika je šteta.
Šteta je bila ogromna: zaljubili smo se jedno u drugo, onda venčali, i razveli.
U sudaru nije bilo povređenih, ali u našem braku jeste.
Ona mene, i ja nju.
Sve smo rešavali dogovorom. Tako smo se dogovorili i da se razvedemo.
Sve je stvar dogovora.
Posle jedne tuče smo se dogovorili da se više ne tučemo.
Dogovor smo ispoštovali, nismo se tukli, ali smom se gađali raznim predmetima.
I tu smo napravili veliku štetu.
Šteta za štetom, i naš brak jer propao.
Šteta.

Moj auto ima ulogu i u mom drugom braku.
Svako veče sam vozio kući devojku. Bila je lepa.
Pričalo se da je samnom samo zbog mog auta.
Bilo mi je krivo, jer sam znao da u tome ima istine. Nisu svi imali auto.
Jednom sam je slagao da su mi ukrali auto da vidim njenu reakciju.
Rekla je:'' pa dobro, meni si bitan ti... a auto –pa, kupićeš ti novi! Lepši i bolji!

Jednom su mi stvarno ukrali auto, i to žutog golfa.
Poludeo sam. Bio je žut kao sunce, kao mesec, kao limun. Žut.
U tom autu sam prvi put udario ženu. Otišla je u policiju.
U policiji su joj rekli da se ne bave takvim stvarima. I da se žali mužu.
Rekli su joj: ''žalite se njemu on vas je udario''!
Voleo sam je, bio sam ljubomoran.
Kupovao sam joj poklone, izvodio na večere.
Davao sam joj golfa da ga pere nedeljom.
Dozvoljavao sam joj sve što me je činilo srećnim.

Ipak, posle svađe mi je u golfu lupila šamar.
Počeli smo da se tučemo.
Dok sam ja tukao nju moglo je nekako da se podnese, ali sad je ona udarila mene.
Ona mi se izvinila i ja joj nisam tada uzvratio šamar.
Kakav bi muškarac bio kada bi udario ženu. Ali ništa više nije bilo isto.
Nismo se više ni svađali ni tukli, ničega nije bilo između nas.
Sve se to dešavalo u golfu, a meni ga je neko ukrao.
Da mi ga nisu ukrali, mi bi se u golfu i pomirili.
Ne možeš sa nekim da se pomiriš na sred ulice.
I jedno je udariti nekoga na ulici, a drugo u golfu.
U golfu je to stvar poverenja. Ona me nikad ne bi ošamarila na ulici!
Sve što se dešavalo između nas u golfu je tajna.
Kad sam joj javio da su nam ukrali golfa, već smo dugo bili razvedeni.
Samo je rekla: sad kad su nam ukrali golfa, među nama je zauvek gotovo!
I zato štrajkujem glađu.


Štrajkujem glađu, da bih prestao da pijem.
Samo sam jednom ostavio alkohol na dva dana.
Došao sam u kafanu potpuno trezan, konobar me prvi put video treznog.
Pitao me da mi se nije nešto desilo, jer sam u to vreme uvek pijan.
Ja ga gledam koji je ovaj, mora da je konobar u ovoj kafani, noćna smena.
Ne mogu ni imena da se setim a on vidim zna sve o meni.
Popričasmo fino, vidim ja da smo dobri prijatelji, da sam mu odavao tajne.
Kad sam čuo šta sam mu sve pričao, shvatio sam da mnogo pijem, i mnogo pričam.
Pričao sam mu za golfa, za kockanje, sve ono što sad pričam tebi.
Šta mogu kad u to vreme nisam nikad trezan.

Rekao sam mu da sam prestao da pijem. Ne pijem već dva dana.
On se nasmeje i kaže da pazim šta pričam dok sam trezan, ima svakakvih ljudi.
Rekao mi je da prvo popijem jedan vinjak, da dođem sebi, pa da onda dobro razmislim.
Kaže da je bolje za mene da mi strada jetra, nego da stradam ja.
U pravu je, kava jetra, moram da spašavam sebe.
Rekao mi je da je konobar trideset godina i da zna šta govori. Popi jedan vinjak i onda stani. To ti je moj savet.
Ja da stanem! Ko je on da me savetuje! Stalno je trezan!
Onda je potegnuo vinjak. Nisi ni ti naivan, kažem ja.
A on reče: ''Drugo je to, ja pijem jer mi gazda brani!''
Pošto sam prestao da pijem, popio sam sedam kiselih voda, jedan sok i dve kafe.
Od tih vodurina mi je skoro pozlilo, pa sam naručio vinjak!
Da dođem sebi, da se oraspoložim, da danem dušom-da popijem vinjak!
Odjednom sam se setio ko je konobar. Sjajan čovek.
Zove se Nenad, i radi kao konobar u ovoj kafani.
Mnogo puta me vozio kući. Bar tako kaže! Dobar čovek.
Kaže da, kad se napijem, ne znam ni svoju adresu, ne znam ni kako se zovem.
Odazivam se na tuđa imena. Vidim da me i on pogrešno zove. Nisam ti ja Dejan.
Stvarno, majku mu, kad se dokrajčim ne znam ni ko sam ni odakle sam ni ko me vozi kući.

Kad sam dobio novac na lotou nisam znao šta ću s njim.
Otišao sam u kafanu da se počastim, pojedem dobro i popijem, počastim konobare.
Zadržao sam se pet dana, sve potrošio, na kraju popio kafu na recku.
Spavao sam za stolom, gazda mi je sve dozvolio.
Da psujem, da se derem, da pevam-da uživam u životu. Da vređam.
Bio je dobar do poslednje pare.
Cela kafana je pila i jela na moj račun. Muzika je svirala samo za mene.
Bio je poznat kao cicija, ali je ipak častio jedan vinjak.
Tih pet dana svi u kafani su me voleli i divili mi se.
Oni su se menjali, išli kući da spavaju i vraćali se,
Samo sam ja bio tu sve vreme.
Ispoštovali su me, sve vreme su jeli i pili na moj račun.
Nisam dozvolio da neko nešto plati.
Svi su mi poželeli dobro zdravlje, i da opet dobijem na Lotou.
Svaka im čast!
Ali, loto niko nije dobio dva puta. Osim mene!
Dođem ja u kafanu, svi se skupili, čekaju da počnem da arčim.
Ali ja-ništa. Muk u kafani.
Naručim ja vinjak, kafu, i kiselu vodu, a svi me gledaju.
Čekaju da pitam šta pije kafana.
Posle nekog vremena, dođe gazda i kaže: ''Ili naručuj, ili izađi, dva sata niko ništa ne naručuje''!
Onda moram još malo da razmislim, a do tada: šta pije kafana!
I tako tri dana!
Imao sam još para, ali više nisam mogao da izdržim.
Kad sam krenuo bacio sam još jednu turu.
Svi su mi aplaudirali, i poželeli da ponovo dobijem na lotou!
Ništa lepše, nego kad vas svi vole i poštuju.

Štrajkujem glađu, jer sam završio u podrumu.
Primetio si da ne pominjem ćerku i ženu. Sa ovom ženom sam živeo nevenčano.
Ćerku ne pominjem zbog žene, ona je glavni krivac.
Ja sam kriv što pijem, ja sam kriv što kockam, ja sam kriv-što sam ja-ja!
Nikad je nisam udario, jer kad dođem pijan, nisam nizašta.
Hiljadu puta mi je rekla: ''Marš iz kuće, i više ne dolazi.''
Ali ja nisam takav, ja uvek dođem, uvek joj oprostim.
Šta ću, nemam gde.
Pa šta ako pijem, pijem na recku, kad dobijem na lotou vratim sve dugove.
Šta njoj smeta što je ponekad uvredim'? Šta sam joj uradio?!
Odan sam porodici, maltretiram samo njih dve, drugi me ne interesuju.
Žena se žali: stalno sam pokafanama, neće da živi bez muža.
''Sve žene imaju muža, samo ja pijanduru''.
To na mene misli.
Nisam znao da je tako sebična.
Buni se kad dođem u tri noću, buni se kad dođem ujutru, buni se kad uopšte ne dođem, pa me pita što si doš'o!
Treba sad ja da dolazim na vreme! Malo sutra!
I neću više da je vređam, muka mi je od toga.
Muka mi je i od ćerke-ista majka! Na mene je lepa i pametna, sve ostalo-majka!
Buni se što pijem, a ona puši dve pakle dnevno!
Ja pušim i više ali ja pijem, ne mogu bez cigara.
Meni ne treba upaljač, ja ne gasim. Ni ona ne gasi.
Ma ne brinem ja za nju, nego za sebe. Ona može da ostavi cigarete, ja ne mogu.
Meni je lekar rekao: Vi ne možete bez cigareta, morate da ih hitno ostavite!
Ako ne možete da ostavite, onda bar smanjite.
Tim rečima.
Sledeći put sam ga slagao da sam smanjio na paklu i po.
Bravo, znao sam, ja odmah prepoznam ko je karakter a ko slabić!
Rekao mi je da potpuno prestanem da pušim.
Rekao sam mu da je to nemoguće, a on mi je priznao da puši dve pakle i da ima isti problem.
Pa koga ti zajebavaš, pomislih ja!
Ja da ostavim da bi on pušio-to je čista sebičnost!
Pitam ga zašto on ne ostavi cigarete. Kad je tako pametan.
Stavio mi je ruku na rame, duboko uzdahnuo i reko: ''Ne mogu!''
Ne može ni da smanji, kaže da nije karakter kao ja.
Pitao me je kako sam uspeo da smanjim, i kako da i on smanji. Šta da radi.
Ništa, rekao sam ja, da bi smanjili, morate manje da pušite.
Kaže da sam u pravu, i da od ovog trenutka, on više ne puši.
Ja ga ponudim cigaretom, a on mrtav 'ladan kaže: hvala, ne pušim.
Sa dve pakle dnevno je prestao da puši!
Znate, ja više ne pušim, smeta mi dim. Otvoriću prozor.
Ako me budete videli da pušim- pljunite me.
Ja zapalim cigaretu, ponudim ga, on povuče jedan dim, na kraju zapali cigaretu.
Trebalo je da ga pljunem, imao sam pravo.
Štrajkujem glađu jer ga nisam pljunuo.

Stan je bio ženin, pa su me ona i ćerka isterale, živim u podrumu.
Žena mi je rukom pokazala vrata, i shvatio sam da ovog puta neću moći da se izvučem.
Jel možemo bar da se pozdravimo kao ljudi, pokušavao sam ja da ostanem u stanu.
Rekla mi je da su mi stvari u podrumu, pozdravićemo se kad se sretnemo u podrumu. Marš napolje.
Ali zašto? Postavio sam ja najgluplje pitanje. Molećivo i bez dostojanstva.
Zalupila je vrata za mnom, Pozvonio sam-nije otvorila.
Gledala je kroz špijuna, pokazao sam joj srednji prst.
Otvorila je vrata i pljunula me. Okrenuo sam se, i uz psovke otišao u podrum.
Neće mene niko da ponižava.
Nisam ostao na ulici, imam podrum! Nisam uličar.
Ne živim sam, u podrumu ima miševa.
Ionako će im sutra doći žao, pa će doći da me mole da se vratim.
Žena se sutra pojavila u podrumu, ja se silno obradovao.
Samo je bacila neke stvari i otišla bez reči.
Doći ćete da me molite, vikao sam ja! Molićete me, a ja ću onda da se vratim!
Videćete vas dve! Vratiću se kad- tad!
Sutra dan sam došao na vrata da ih molim da me prime u stan.
Došao sam pijan, i obećavao da više neću da pijem, da je ovo poslednji put.
Ha-ha-ha! Ha-ha-ha!
Smejale su se, i zato štrajkujem glađu!

Štrajkujem glađu jer imam pravo na to!
Štrajkujem jer moram nešto da radim.
Štrajkujem glađu, jer sam u centru pažnje.
Jer niko neće umesto mene, i niko ne bi da je na mom mestu!
Štrajkujem, jer misle da sam budala.
Štrajkujem, jer misle da sam budala koja štrajkuje.
Jer ne može svaka budala da štrajkuje, treba naći razlog za štrajk.
Štrajkujem, jer će sutra svi da govore:To je onaj što je štrajkovao glađu!
Štrajkujem, jer niko ne mari za moj štrajk.
Nikog ne zanima!
Zato što sam smršao četrdeset kila.
Zato što primam infuziju.
Zato što lekari nisu tražili ništa od mene. Ni flašu pića.
Štrajkujem jer mi više nije do štrajka. Štrajkujem jer nisam ništa jeo trideset dana.
Jer moram da umrem.
Jer se plašim smrti.
Jer su medicinske sestre mlade i lepe.
A ja štrajkujem.
Jer sam pogrešio što sam štrajkovao.
Jer sam se kasno setio da dođem u bolnicu. Tek kad su me doveli.
Jer je danas umro čovek u krevetu do mene.
A juče smo pričali šta ćemo da radimo sutra. Za danas. Umro je.
Štrajkujem jer su mu poslednje reči bile:
Štrajk ti je došao glave, koja... si... ti budala...
Mogo si da... živiš... a ti... umireš... umireš...
A ja se mislim...koja sam ja... Budala... Mogo sam da živim... a ja... um...ir...e...m... i zato... štr..ajkuj...em gla...đu!...

Vlastimir Gligorijević

Корисников грб
zara
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 8563
Придружен: 02 Окт 2008, 17:29

Re: Štrajkujem glađu.

Порукаод zara » 30 Јул 2018, 16:39

Bravo!
Dobra prica.
Niko nije tako lep dusom kao jednostavan covek