Miroslav Antić

[... kolibri ...]

O muzici


Oluja ima savršen mir
u svome srcu
i ona ga čuje
u mnoštvu paklenih šumova.

Zato se za nekog
ko gospodari svojim uhom
i čuje najskrivenije jedno,
kaže da pripada muzici.

Zato su velike vojskovođe
spokojne dok traje borba.

Zato ptica ima
čvrst oslonac u vazduhu.

Zato deca i u divljim zverima
vide igračke.

Zato pravi kapetani brodova
imaju svetionik u svojoj glavi.

Biti oprezan,
to je zadatak muzike.

Ne polakomiti se na mnoštvo zvukova,
njeno je dostojanstvo.

Pronaći meru ćutanja,
to je samo početak muzike.

Čuti pre svih,
unapred,
tek to je, konačno, muzika.
_________________
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

[... kolibri ...]

APRIL

Mi smo ljudi koji pletu korpe,
a upletu u životu samog sebe.
Eto šta smo mi.

Zamrsimo svioje lepe ruke
u grbave vrbe,
pa korenje počne
iz tabana da nam raste.

Eto šta smo mi.

Svi Cigani kao ljudi putuju
i odlaze.
Mi, u vrbe pretvoreni, čamimo u mestu.

Posle digneš četir zida,
opletena, ulepljena blatom,
i pokriješ snopovima pruća
i zalepiš na prozore mastan papir
i tako si gotov zauvek.

Svako drvo u proleće
luta šumom i peva.
Samo vrba u proleće plače,
jer vrba je naša sestra rođena.

Ne gledaj me u te moje crne oči,
uplašićeš se.
U svakom mi oku oguljena šiba
od zlata.

Eto šta smo mi.
_________________
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

[Anne Maria]

SENKA

Zbog svega sto smo potajno hteli
hocu uz mene niz dan da krenes,
ma bili svetovi crni il beli,
ma bili putevi , hladni il vreli
pokusaj da se ne okrenes.

Znas li koliko zivot traje,
zar ne razumes lepa glavo,
samo toliko koliko umes
da gledas i da zmuris pravo.

Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra i mraka,
uspravna i kad kise tuku,
koliko slaba - isto i jaka.

Vraca se samo ko nema kuda
nase je kuda od bezbroj cuda,
znas ko te tamo zeljno ceka,
ti sebe cekas iz daleka.

Rasniraj svoju senku i sljusti
igraj se cak i kad se brines
dok jesen po nama siba i pljusti,
hocu da magle sa sveta skines.

Ja nemam staze koje se maze,
ja nemam cak ni putokaze,
hocu da samnom vecito plamtis
u toj buducnosti dalekoj nekoj,
mi smo vec bili zar ne pamtis?

Znas li koliko zivot traje?
zar ne razumes lepa glavo?
samo toliko koliko umes,
da gledas i da zmuris pravo.

Mika Antic

[... kolibri ...]

RADMILA

Jesi l' moje ?
Najmoje ?

Jesam tvoje.
Najtvoje.

Da ti sviram u ušima ?

Da mi kupiš dve firange od cica.
Al' da budu na cvetiće.

Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendžera.

Da me mrze sve komšije.

Da ja imam samo tebe.
Da ti imaš samo mene.
Da ne uđe ni mesec ni sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendžer,
kroz taj pendžer pun cvetića
da je život nešto naše,
najnaše.

Da je život nešto tako lepo
k'o u samousluzi.

Jesi l' moje ?
Najmoje ?

Jesam tvoje.
Najtvoje.
_________________
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

[Anne Maria]

PESMA ZA NAS DVOJE

Znam , mora biti da je tako,
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene i srece moje.

Po obrazima vetar me mlati,
cupa drvecu zutu kosu,
u koji deo grada da svratim?
Dan je niz mutne ulice posut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika,
koga da pitam, svesan i mokar,
zasto je nisam sreo nikad?

Il' je vec bilo?
Trebalo korak?
al' ja za ugao skrenuo gorak,
a ona neznajuci prosla.

Mozda smo celu jesen obisli,
u zudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoisli?
Da, mora biti da je tako.

[Anne Maria]

MOSTOVI

U meni veceras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muci se, urlice,
razmice klance,
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce i pece
i kroz oci mi kipi i tece.

U tebi veceras ista reka
cudno je meka
sva je od mleka,
cas je srebrna, i cas je plava
u njoj se tisina odslikava.

Svako u sebi reke druge,
po istim mostovima sretne,
zato su nase srece i tuge
uvek drugacije istovetne.

[MustraBecka]

Koren

1.

Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on chuchi u velikoj pustinji
juzno od ovih planina. Chuchi ne znam koliko godina u pesku i ne
podize ochi. Ali sve vidi. Shara noktom nesto nerazumljivo i upla-
seno ponavlja: i ovo sam vec stvorio...i ovo sam vec stvorio.
Ako mu zatrazis orla, on ne posezhe u visine, nego ga prstom iskopa
iz zemlje kao koren. To je, kaze on, orao iz kojeg nichu drugi orlo-
vi. Posle mozes da mu zatrazis aligatora ili mrava. I njih iskopa pr-
stom iz zemlje kao kosticu.
On sve moze, jer njegovo je stvaranje drukcije nego nase. Od njega
sam naucio to sto ti danas kazujem kao tajnu.

2.

Gospodine, kazem ja njemu, koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav
postoji chemu je dokazivati?
On samo cuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad
sunce kao mach visi sa zenita, govori glasom belim poput zguzvane
hartije. Iz toga ce, kaze, proizici velika nevolja. Narod koji ne pre-
staje da peva nesrecan je, siromasan i gladan.

3.

Gospodine, kazem mu ja, video sam coveka koji preskace neverovatne
visine. Kako to chini kad nije jachi od drugih, ne trci brze od drugih,
niti je umeshniji i lukaviji?
Taj covek, kaze mudrac, uzima zalet kao da ce preskociti oblake. Sto-
ga i ne primecuje to sto mu je pod nogama. Treba preskaketi nebo.
Treba imati samo najvecu zelju. pa ce sve druge same od sebe biti
ispunjene.

4.

Gospodine, kazem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u basti kamen.
Poklonio ga je nekom vajaru da nacini od njega skulpturu. Bio je to
obican kamen, ali ako ga okrenes prema svetlosti, u njemu se odsli-
kavao ceo svet. A vajar ga je odbio.
Mudrac mi kaze: i morao je da odbije, jer nije ga sam pronasao.

5.

Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prosto-
re, moze da stane u jednu obichnu kapu?
Zatecheni sasvim slucajno, kaze on, u istom nizu godina na ovoj staroj
oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao sto se grana
nastavlja na granu, a ipak zivi svoj vek okrenuta ka drugoj strani
sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava zhu-
mance nekog josh neotkrivenog sunca. Zato zasad staje i u obicnu
ljusku.

6.

Gospodine, kazem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da uprav-
ljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer
sam savladao beton i celik. Mogu da rijem kroz planine i menjam li-
ce kontinenata. Ali kad uzmem u shaku obican mali sljunak, ma koli-
ko ga stiskao, nikad ga necu razbiti. Kako to?
Veliki umovi, kaze on, bili su u pocetku neznalice, kao sto je reka bila
potok ili tajfun - tisina. Najvece hulje istorije bile su pre toga bucma-
sti bezazleni malisani. Himalaji su bili para. Nesto cvrsto i oblo, kao
kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblicno i
meko. Zato je sljunak, u stvari, jedna ogromna planina, oljustena od
golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca.
Cheprka zatim po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandzara; stavljam
na ledja bicno kristalno zrnce, ali padam pod teretom.

7.

Gospodine, kazem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno
kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika
Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se.
Mudrac mi nista ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovje-
cuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamisljen i dogadja se
nesto cudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni pro-
lazio ovim krajem. Kao da sam to samo pozeleo u snovima.
I - izmislio.
_________________

[MustraBecka]

Zavestanje


IV

I sta, je, uopste, rodoslov?

Cuvaj se svakog ko veruje da je neko i nesto
samim tim sto je nikao kao izdanak veli-
kog i uvazenog korenja.
Potomak nije zanimanje i ne mozes se time
baviti celog veka.
Treba se ujedati s kisama, rezhati vetru u zube
i vikati svoj dah.

Ne moze proslost biti tvoja licna svojina.
Proslost je svojina buducnosti.
Ne mozes je koristiti kao kapu i kosulju.
Ne mozes ocem placcati voznu kartu i bio-
skop, ni izgovarati dedu umesto reci za-
kletve, ni pevusiti pradedu umesto stihova
himne.

Sta znaci biti vlasnik necijeg prezimena?
Pa celog leta me niko ne pita ni za ime,
a kamoli za pretke.


VII

Zar je prezime to, kad se duboko poklonis
i deklamujes bez daha zakone prethodnih
zakona, ljubav prethodnih ljubavi i cast
prethodnih casti?

Izgovaras ih navijen, jezikom tromih spo-
sobnosti predaka koji, i mrtvi, na tvoja
ledja tovare sve svoje promasaje, neispu-
njene nade i polupane zamisli, umesto
da te rasterete i ostave na miru.
Zar mislis da je to prezime?

Ne. Prezime je licna stvar. Stanje ljudskog
duha. Ono se ne nasledjuje.
I ne sme ti se dogoditi, ni slucajno ni nesvesno,
da ga nosis na grudima kao tudju medalju.

Prezime je pocetak, a ne nastavak coveka.


XIII

Sta je, uopste, ime?

Ono je nasa mogucnost da letimo kroz pro-
store kao piljci svemira, i da plodimo
cvetanja vestinom poverenja i majstori-
jom nade.

Znas kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
vec kao boja zivota.

Nacinjen od iskonske vatre, misleci je, ja
plamtim. I cuvam u tom pozaru nacin
paljenja zvezda. Otud i takve carolije u
dubini mog oka.

Znas kako se ja zovem? Zovem se: cekanje
tebe.
_________________

[... kolibri ...]

KOMPAS

Trave pokazuju tačno vreme naivnosti
to je putokaz za sanjare i oblake

korenje skazaljkama opominje na prolaznost
tamo ostavljamo kosti u staniolu mraka

jedino vetrenjače
u dugim stiharima od vetra
nesebično objašnjavaju pravac sreće

ali njih niko ne uzima ozbiljno.


MAHOVINA

Jedan svakodnevni narod
čije seme vetar neprestano truni
u ovu dolinu

narod horizontalnog stasa
i nečujnih zelenih stopala
uspuzaće se neprimetno po stenama
i pre nas ugledati nebo

i smejaće se prezrivo s litica
našim naporima u podnožju
našim izbezumljenim naporima
da izrastemo iz sopstvenih stabala
i olistamo među zvezdama.


VEČNOST

To je kao kad smo bili deca
pa sam dobio ćušku
što sam među tolikim pametnim đacima
baš ja
bacio kredu kroz prozor
i ekserom po tabli
zapisao tvoje ime.
_________________
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

[... kolibri ...]

Psovke nežnosti

OBJAŠNJENJE

Sad shvatam:
nismo došli kao trave
što rastu da se zgaze
kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo
u mrak se strmoglave
i zbog jednog bleska
ne žale da izgore.

Imamo ruke,
dobre
kao pijane laste,
da se grlimo plavo,
i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba
što mora da izraste
u saksijama oka
ponekome u svetu.

prejeli smo se davno
i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža ruke
i nova čuda traži.

A sve je smešno i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre,
i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem,
i svako ume da sanja.
I svako ume da psuje.
I ore daljine glavom.

I jednako je u nama
i kamenja,
i granja.
I jednako je u nama
i prljavo,
i plavo.

I svesni da smo lepi
isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže,
i stigli gde se leti.

I znamo šta smo dali.
I znamo šta smo dužni.
I šta smo juče hteli.
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al' nismo
postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita
i obale u cvetu.

uvek smo bili živi,
pa ipak:
drugačije živi,
od svih ostalih živih
na ovom žilavom svetu.

I najzad:
tako je dobro
što nismo samo trave.
Što talasanja svoja
nijednom vetru ne damo.

Već smo zvezde što sjajem
sve nebo okrvave,
željne da budu sunce
makar trenutak samo.
_________________
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

[... kolibri ...]

OČI

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke.
Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću.
Primetiš to po iskraćalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.

Primetiš i po bajkama, koje smo do sad tako lepo izmišljali.
Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka.
Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom,
Ti si nada koju on gleda iz svog sveta.
Ne veruj ničemu što se može primetiti
samo sa jedne strane vida.

Trči i sastani se sam sa sobom.
I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode.
Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.
''Ne zidaj vrata veća od kuće'' - kažu Eskimi.
To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.

Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis.
Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke
u kojima se talože vrhovi planina.

Ovako sam to čuo:
''Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću''

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu,
ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog:
''Niko me na svetu nije pokorio sem mene''

Treba umeti videti nebo,
puno zrnevlja svetlosti kako se
uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu.
Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline,
u ponornice blagosti sine moj.

I snove valja videti kako rastu polagano dok toneš u njih i paraš se,
baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje,
tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo
i rastu u jednu predivnu vasionu,
koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.
_________________
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

[... kolibri ...]

USPOMENA

Razišli smo se
al' naše detinjstvo ostaje
u prvom osmehu
kojim sam usne opekla.

E, moj pegavko,
za ceo život dosta je
to malo ničega
čim sam ti najviše rekla.

Naše su oči
tad pomešale boje
pa isto vidimo
svet ovaj ludi i tršavi.

I još će dugo
na usni da ti postoje
šapati oni
daleki,
meki,
lepršavi.

I ja, kad grickam
bombone ili žvaku
ili ližem kornet,
ili nešto luckasto usnim,

il' se bez veze
isplezim nekom dečaku,
osećam ukus
osmeha tvog na usni.

Razišli smo se
al' naše detinjstvo ostaje
svejedno kakvim
stazama sutra lutali.

Malo je bilo.

Al' ipak, kad pogledaš:
dosta je
sve ono što smo
i rekli i prećutali.
_________________
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

[... kolibri ...]

TROJICA IZ STAROG SOMBORA

(spikerski tekst)


1.

U životu postoje mnogi susreti. Neki se žele i čekaju, neki se dogode po pukoj logici vremena. Moje vreme učinilo mi je čast da upoznam izvesne prave ljude i ja sam zato zahvalan mom vremenu. I ponosan što mogu da vam predstavim slikara Milana Konjovića, pesnka Veljka Petrovića i kompozitora Petra Konjovića.


8.

Nema više Srnine ulice. Neće je više ni biti. Ulica Zore. Ni nje. Izbrisana je Bezimena, Letnja, Kupinova i Drugarska. Ne postoji ni Petlov i Kurjački sokak. Ulica kapa zove se nekako drugačije, a Dobošarska ima datum: 21. oktobar.
Možda je pesnik kriv, On je rekao:

''Zvezdama ćemo pomerit pute.
Suncima zasut seljanske stube
da u sve kute zore zarude ...''

I otišli smo do zvezda na najvećim krilima sveta. I letimo. Lepi kao mi i ružni od sebe samih.
Letimo. Kroz tišinu pliša i bidermajera. Preko portreta rođaka i graždana, tih Ečika i Bogdana u somotskim odorama, tih Šandora i Lazika u svili i čoji na izbledelim baroknim fotografijama, tih voštanožutih dama i dragovaca koji su se dali namolovati, tih advokata, đaka, vatrogasaca i glumaca.
Ipak, nijedan grad ne umire. Gradovi se svaki put ponovo rađaju i u tome je njihova snaga i vrlina. Samo ja znam: produženi kroz neke nove i neslućene lepote i svetlosti, oni će biti nastavljeni na sebe samo kao vreme. Danas i sutra i tako na vjeki vjekov. Amin.

iz knjige Miroslava Antića

''Doručak sa đavolom'' - Filmovi, scenario, dijalog, spikerski tekst



ps: Izvinjavam se što ovde komentarišem, izbrisaću, ili će to neko već uraditi, želim samo da postavim jedno pitanje.
Pretpostavljam da svi ili većina zna o kojoj se knjizi radi, pa me interesuje, da li ste za to da se napiše još nešto, a ako jeste, da li da se piše na ovoj temi, ili ... ?
_________________
... tek kada poletimo, shvatimo zasto ptice pevaju ...

[Anne Maria]

SAPUTNICI

Znam: sve se nece na jedan osmeh svesti.
Znam: nece svima jednako biti sunca.

Na istoj cesti uvek ce se uplesti,
trag povratnika sa stopama begunca.

Hodace oba u jednom istom smeru,
tegleci svaki svoju drukciju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,
po istoj cesti teglimo zivote i dane.

I uporedo, rame uz rame, idemo,
i lagacemo kako se razumemo,

sve dok na kraju ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne strane.

[liki]

NOSAC

I
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju
dugacko,siroko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj
kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se cudio onima koji razumeju
znake u kalendarima,datume,mesece,stoleca
ili stanu pred sat i procitaju vecnost.
To mora biti suluda i neobicna hrabrost
usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom.
Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio,
i ono sto sam sada,josh uvek nisam ja.
To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam,toliko znanja mi i pripada.

II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom
kapije beskonacnog.
Mnogima se to dogadja.
Sav svet se oko tebe udesi tako da pomislis da si svoj,
da si slobodan, a u stvari si mnostvo.
Dresiran da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve.
I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove.
I zajednicki da tugujes. Zato ne volim sahrane.
Jedino sam si kad ostaris.
Bas zbog te samoce u starosti,
koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo,hvatao me strah.
I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili.
Ucitelj obicno kaze : "Ako zelis da saznas,
pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom ".
Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana, dogodilo se nesto
sto mi je dalo znak da podjem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama.

III
Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka.
Tu nista ne vraca dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu i mogu se uzabrati.
Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Zar to ne lici na slobodu?
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima,
a vreme duzinama senki.
Mlecni put je do kolena, kao prosuta slama.
Ne moras da se penjes : zvezde rastu u zbunju.
Samo se uputis ravno, po vrezama od zlata,
i posle desetak koraka vec hodas po nebesima.

ZAR TO NE LICI NA SLOBODU?
_________________
DIVLJENJE= nashe uctivo priznanje da neko drugi lichi na nas ( E.G.Birs)
;-)