Miroslav Antić

[caja021]

Lako je tebi

Lako je tebi kad imaš brata,
pa može da te štiti i brani.
Kad se u dvorištu igrate rata,
on uvek stoji na tvojoj strani.
Od svih je bolji.
Od svih je jači.
............................................
Meni je teško jer nemam brata,
pa pazim s kim se igram rata,
jer nije svako na mojoj strani,
.............................................
I tako: pošto nemam brata,
moram da budem vredan sam,
i budem dvostruko vredan sam,
i da odrastem sasvim sam.
Od svega što na svetu znam
najstrašnije je kad si sam.
_________________
"Nauci da igras, jel zivot je igra. Onaj ko ne ume da igra, ne ume ni da zivi."

[caja021]

Mostovi

U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne.
_________________
"Nauci da igras, jel zivot je igra. Onaj ko ne ume da igra, ne ume ni da zivi."

[caja021]

"Moras mi jednom objasniti
kakav si ti to vrac
kad dunes u pcelu na dlanu
i pretvoris je u zvezdu"

Hodajuci na rukama-MIKA ANTIC
_________________
"Nauci da igras, jel zivot je igra. Onaj ko ne ume da igra, ne ume ni da zivi."

[MustraBecka]

Ovaj poeta nosio se mišlju da je i u ljubavi više davao nego što je dobijao. Žene su brzo osjetile da zanos nije dovoljan za brak. Da je to predigra, a za igru su potrebne realne stvari. Neka vrsta racija u svemu, pa i u osjećanjima. Poeta se sa time nije mirio.

Raskidao brakove čim su zapali u krizu. I uvijek se novom snu predavao. I tako bi to trajalo, da nije došla opaka bolest. Pa i nju je pjesnički prihvatao. Kao neumitnost. A to je umio, ponekad i sa ciničkom opaskom. Iako je dijagnoza bila crna, nije prestajao da piše. I da igra šah. Sa ljekarom koji ga je liječio, tražio je crne figure, koje su, govorio je, u dosluhu sa njegovom bolešću i sudbinom. Kad bi odnio pobjedu nad protivnikom, likovao je: Još se ne spušta moja zastavica!

Majka Melanija doživjela je sinovljevu smrt. Za života ga nije opominjala da umjerenije živi. Znala je za njegovu boemiju, rastave. Nikad ni riječi prigovora. To je Antić s ponosom isticao. To bi mu poništilo punoću života. Kako je majci bilo u srcu, druga je stvar Utjeha joj je bila što je iza njenog Mike ostalo šestoro djece.

Roditelji su bili učitelji i stalni selidbenici: Mokrin, Kikinda, Pančevo. U Pančevo se porodica doselila 1941. godine. Tu proživjela tamne okupacijske dane. Tu je napisao i prve stihove, prvi se put zaljubio.

Poslije slijede gimnazijski dani, fakultet, rad u listu ”Pančevac” gdje je pored novinskih tekstova i uređenja dječje strane pravio i strip, sa naslovom ”Bata iz Banata”. Poslije se na životnoj traci smjenjuju različita zaduženja i obaveze. U Beogradu i u Novom Sadu, gdje je proveo punih trideset godina kao slobodni reporter ”Dnevnika”.

U njegovom biću bio je usađen gen da se živi brže od života, ne ispuštajući iz vida same dubine života, koje je u pjesništvu otkrio. Antić se brzo od trauma oporavljao i pribrao. Poslije njih imao je veće nalete na stvaralačkom planu. Kad se njegova ličnost sagleda iz blizine, iz životnog i stvaralačkog ugla, uočavamo da je tempo strasti prelazio u nagle fortisime, u intenzitet najjače vrste. To je moralo naći odraza i na njegovo zdravstveno stanje.

U trenucima njegove bolesti, kada je stvarnost bila odveć maglovita, Antić se osvrnuo, u posljednjim časovima, na svoje vrijeme i njegove vrijednosti. To je bilo pri uručenju jedne književne nagrade u Novom Sadu. Evo doslovno tih riječi: ”Srećan sam što sam dobio pravo crveno priznanje. To je nagrada koja se dobija za čuvanje revolucije obrazom kao bombom, čašću kao puškom, dostojanstvom, slobodom i pameću. Ima jedna revolucija u kojoj sam živio u toku rata i u posleratnim godinama. Ovo naše danas je deo te revolucije. Čuvajte je.”

Kad je umirao rekao je da mu niko ne drži govor.

Tako je i bilo. Jedino u njegovom rodnom Mokrinu, na dan njegove smrti, održali su pisci književno veče u čast preminulog pjesnika. (Žarko Đurović)
_________________

[Lice_bez_senke]

ROĐENDANSKA PESMA

Ja mislim da smo svi redom
iz lepe ljubavi rođeni,
ogromne, čudne i drhtave
kao jasike zelene.

Posle su došle kolevke,
cucle i zubi i ostalo.
I noći kad smo kmečali.
I pelene. Pelene. Pelene.

Svejedno je da li su oblaci
jesenjim nebom tumarali,
ili je košava bila,
ili je mećava bila,
ja mislim: oni su videli
sva sunca kad su nas stvarali.
Zato je kosa bebama
meka i topla k'o svila.

Ja mislim da su se voleli
i mislim da su zamišljali
najlepše usne za nas,
najlepše oko i dlan.
I želeli su da budemo
najbolji na ovom svetu.
Da li se ikad upitaš,
ličiš li na njihov san?

Mama i tata su stari već
i kažu: ljubav vene.
A ljubav njihova ostaje
i u nama se širi.
I nastavlja se. Nastavlja
u nekom malenom švrći
što će iz našeg srca
uskoro da izviri.
_________________
Svaka reč. Svaka misao. I svako delo. Sve će se doznati...

[dragica zdralic]

SEDMI AMANET PTICI

Dodjite, mahnuo sam
sidjite da vas poljubim u znak žalosti
ja ne upotrebljavam zube i nemojte se bojati.

Vi ste za mene ionako već mrtva ptica
najveća tuga koju sam ikada okusio
dodjite, slagao sam ja ne ubijam mrtve stvari.

A ptica reče :vaša je najbolja tehnika
u isto vreme vaša najgora tehnika
onda kad ste me stvarali, već ste me jednom poljubili
i ostala je živa rana.

Ne bojim se ja zuba, zubi su mekši od usana
Zubi ujedaju za trenutak, usne za ceo zivot.

Razgovarajmo na rastojanju
ja sam vaš san, zar ne?
Moram da budem oprezna:
san nema pravo da se uspava....

(Mika Antić)
_________________


"...čudno je, kako nam malo treba da budemo srećni
a još čudnije kako nam baš to malo i nedostaje..."

[caja021]

Kada mi nedostaješ
Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostaješ...
M.ANTIC
_________________
"Nauci da igras, jel zivot je igra. Onaj ko ne ume da igra, ne ume ni da zivi."

[caja021]

SAPUTNICI


Znam: sve se neće na jedan osmeh svesti.
Znam: neće svima jednako biti sunca.

Na istoj cesti uvek će se uplesti
trag povratnika sa stopama begunca.

Hodaće oba u jednom istom smeru,
tegleći svaki svoju drukčiju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,
po istoj cesti teglimo živote i dane.

I uporedo, rame uz rame, idemo.
I lagaćemo kako se razumemo,

sve dok na kraju ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne strane.

M.A
_________________
"Nauci da igras, jel zivot je igra. Onaj ko ne ume da igra, ne ume ni da zivi."

[caja021]

Svetlosne reklame

Postovanje njihovoj lakomislenosti
od plave magle duse
i staklene koze

pa nije bas svako umeo u olujnim nocima
kad ga razbijaju ledom i komadima crepa

da zivi poslednji put
i umire poslednji put
namigujuci


_________________
"Nauci da igras, jel zivot je igra. Onaj ko ne ume da igra, ne ume ni da zivi."

[limunada]

Školjka je žena...

Školjka je žena,
kneže moj.
A veruj: u svakoj ženi
postoji nešto hranljivo.
Neko ima ključ za nju
i otvara je u prolazu
- možda: bezazleno sasvim,
- možda: iz čiste obesti,
- možda: tek tako, iz zanata.
Onda je srče.
Onda je baca.
Jer šta će njemu ljuske.
I onda ode dalje za nekim novim školjkama,
jer on to tako jednostavno
i tako prirodno čini.

A neko nikad neće imati ključ.
Raskrvariće usta dok to otvara.
Izlomiće sve nokte.
I mučiće se.
I kad otvori školjku
i kad je napokon posrče,
vikaće:
nije to ta školjka.
Ljudi,
zar je to ono što sam hteo?

Neko baci školjku o kamen
i polupa je.
Gleda u njene krhotine
i kao da uživa u njenom ugibanju.
I ostavi je da se muči na suncu.
I ostavi je da se suši na suncu.
I da od njenog mekog tela
ostane malo gorke školjke.

A neko,željan školjki,
plaća svom svojom starošću
da mu ih drugi otvore i donesu.
Na nekom srebrnom poslužavniku,naravno.
U neko srebrno vreme.
Pred neku srebrnu smrt.

Neko ne voli školjke,
ali nema šta drugo da jede,
kneže moj,
i on ih jede dok drugi ozbiljno misle
da on u njima uživa.

Ti znaš da sam ja onaj koji školjke
prevari da su ptice
i kad se razmašu krilima svojih ljuštura
da polete,
– ulazim u njih precizno kao zrno.
I – mi zajedno trajemo.
I – mi se zajedno mučimo.
I – mi zajedno rađamo po malo bisera.
što obasjava svet.
Bolje da si mi doneo običnu mrvu peska.
Možda bih oko tog zrnca
sam sebi sagradio školjku
kakvu ti ne razumeš:
školjku neba i zemlje.
I možda bih oblagao to zrno dobrotom božanskog.
i možda bih ga ugojio u dragi kamen svog sna
i ne bih njime ukrasio
srce nijedne druge školjke.
Možda bih,
stvarno,
uz njega umeo samo da sanjam.
Ti ništa ne razumeš,
kneže moj.
Ja govorim o porodu.
Ja govorim o potomcima mog potomstva.

[MustraBecka]

Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato
zapuse svoje rumene usi i cute.
Zavoleli smo se,
ponesto pseci i svetacki.
zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku elektricnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i zute.

Ispricali smo ramenima i rukama nesto
sto u prevodu na disanje znaci: ljubav.
A detinjstvo je te noci otislo
iz njenih cipela.
Mahalo je sarenim kockama.
Knjigama punim slika,
igrackama
i snovima.
Otisli su konvejeri masnica
i odleteli listici presovanog staniola.
Svet je odjednom postao visi
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krosnjama,
nad krovovima.
I samo malo dublji,
za krisku naprslog bola.

Neznost je bila lepljivo hranljiva
kao zelatin,
dok je s mirisom znoja
tekla niz njeno rame.
Odjednom smo imali i suvise ruku
vezanih u sulude cvorove.

Paralisana noc na podu
uvlacila je vunastu njusku
u rukave pidzame.
A zidovi su neprestano rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.
Nije to nikakva bajka.
Samo,
secam se
ona se nesto prvo malo izgubila.
Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznavao vise.

Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv,
i u mleko.
U mraku izmisljenih suma,
u mraku zelenom od kise,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate vise.
Posle je zaspala.
Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjav.
Spavala je kao moja pripitomljena koza.
Kao moji rskavicavi laktovi.
Moje poderane nozdrve.
I oprane zile na rukama.

Spavala je kao cuperci trske u mocvari.
I kapilari granja.
Kao tkivo algi i sluzokoze okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.
I detinjstvo je sasvim otislo
iz njenih cipela.
Bez nje su sklopile oci
sve lepe lutke na svetu.
Bez nje su plisani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.
Price su iz sarenih knjiga
pobegle sasvim necujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata.

Nije to nikakva bajka.
Sklupcana kao narandza,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima saka.
Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i sise,
ima neslucenu vrednost neke dragocene rude.
Ima male razdresene pertle nespretnosti,
i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida,
i glecere kristala neke predugo cekane
stidljive terevenke.

Ona je,
kad se prodje,
to lekovito disanje pozajmljeno od kise.
I bedra sto ce sutra gumeno da se probude.
I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke.
_________________

[limunada]

Više me uopšte ne čudi što nebo staje u baricu, a zemlja u sebe ne staje. U neki komadić sebe. To me je i naučilo da umem da obuhvatim, ali da pristanem pri tom da i sam budem obuhvaćen. To je ta jedina umetnost čija je unutrašnjost okrenuta ka spolja.
Ko nauči da želi, taj će me odmah razumeti.

[MustraBecka]

PET I PO PARI DECE

Zovu ga Pera Cipela, iako mu je prezime njegoševsko: Petrović. Nadimak mu je ostao od dede. Kažu da je imao toliko popucale noge, da nije mogao da obuje cipele. Ide taj deda ulicom, lupa tabanima kao gojzericama, i sad mu Kovilj, potomke drukčije i ne zna nego kao Cipeline.
A potomaka ima koliko voliš.
- Pet i po pari dece! - kaže Pera sa ponosom. - Pet sinova i šest kćeri. I dva unučeta pride...
Biografija - u pet reči. Radio. Posle, kad je trebalo da se odmara, on opet radio, a sad opet radi, i radiće dok ne umre. Petar Petrović Cipela, radnik zemzadruge, otac jedanaestoro dece i deda dva unučeta (za početak)... sa dve flaše piva ispod pazuha ide kući s posla: to mu je za njega i ženu, za večeru, a deca...
- Snađu se oni - kaže Pera. - Ima pun lonac popare.
Lični dohodak 1.400 dinara u proseku.
Ima ljudi s kojima kad razgovaram - napunim pola beležnice. Od Pere jedva da izvučem tri podatka. Kao da se u životu baš ništa sem rada i rođendana nije događalo. Žena stoji malo podalje, iz pristojnosti, premešta se s noge na nogu, mati jedanaestoro dece koja ništa u životu nije imala sem rada i poštovanja prema muškima i starijima.
Postoji na svetu Njujork i Vladivostok, lete ljudi na Mesec, rone pod more, zbivaju se ratovi, padaju vlade, bude se kontinenti, a njih dvoje, zgrčeni tako, godinama istim sokakom idu kući posle rada, hrabri, najveći junaci u svojoj ulici, u svom selu, na svom malom svetu i ja, sedeći celog dana u Kovilju zatrpan podacima, brigama, rezultatima, uspesima, planovima mladih i starijih, odjednom ništa ne vidim, ni novu biblioteku, ni školu, ni manastir, ni privredu, ni ribe, ni čamce, ni arkanj... vidim samo Peru Cipelu i njegovu ženu, vidim ih kako se smeškaju, Pera pomalo šeretski, njegova žena setno, kao za sebe, idu niz koviljsko veče, nose dve flaše piva i veruju u život. Veruju nekako detinjasto, nekako neodgovorno, nekako ljudski.
Posle me neki u Lovačkom domu, uveče, pitaju stvarno prijateljski:
- Zar si ti, bogamu, lud, kad ništa od celog sela ne vidiš, nego Peru? Šta možeš sa Perom?
Ne znam. Zaista ne znam šta ću sa Perom. Ostaviću nekoliko šturih podataka u beležnici, pa jednom, kad tako budem prevrtao požutele listove, a zaželim se nekakvog mira, nekakve sigurnosti, nečeg ljudskog, nečeg divno šašavog, znaću da se živelo i bez mržnje, pakosti, podmetanja, nabeđivanja, žurbe, jagme za novcem, standardom...
Jednom mi je jedna pristojna umetnica u Ljubljani rekla:
- Svako dete vredi koliko i jedna kola. Da niste imali troje nego jedno - mogli ste kupiti dva "fiće".
Fićukam ja na "fiće", i Pera Cipela zajedno sa mnom, fićukamo četrnaest puta, pedeset puta, hiljadu puta, na sav glas...
Nek nam lupaju tabani trotoarima, makar celog veka išli bosi. Držeći se rukama za neki nepostojeći volan života, mi, koji više volimo decu nego kučiće i mačiće, vozimo se u nemoguće, krivudamo, lupamo se i lupaju nas sa svih strana.
Sa pogonom na dve flaše piva i noćas ćemo prevaliti kilometre i svetlosne godine o kojima mnogi i ne slute.
_________________

[Zorica_UE]

CARINARNICA

Možete nas poskidati do gole kože
I zapleniti nam prtljag i odeću.

Ipak ćemo mi prošvercovati
Ovaj zlatni sat hrabrosti
Koji smo progutali.

Sasvim lepo se čuje
Sa leve strane
Kako nevaspitano kuca.

Računali smo,
Vi ćete misliti - srce
A baš u tome je blef.

Nama je srce u petama.
_________________
''Samo ostatak nas u drugome i drugoga u nama, samo to nazivamo besmrtnošću smrtnih stvari.'' Miroslav Antić

MOJA KNJIGA

[Zorica_UE]

KMEZAVA PESMA

U ovoj ulici i proleće je osedelo
i sve je nekako i namršteno i starije.
Sad vidim da je, u stvari, jedino vredelo
detinjstvo bezbrižno i šarene lagarije.

Al' odavno smo pojeli šećerleme.
Pobegle senke...jurnjave...kikot ptičiji...
Zvonici matori kašlju požutelo vreme
niz drvorede što više nisu ničiji.

Mnogo je blesavo što smo ovako umorni,
što dane odrasle i krpimo i paramo
i ne umemo k'o nekad od srca, bezazleno
budni da sanjamo i sebe najlepše varamo.

Dečaci, molim vas, lažite kol'ko god umete,
jer jednom kad se starost u dušu zarije
biće vam jasno da od svega razumete
samo te davne skupocene lagarije.
_________________
''Samo ostatak nas u drugome i drugoga u nama, samo to nazivamo besmrtnošću smrtnih stvari.'' Miroslav Antić

MOJA KNJIGA