toki

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
toki
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 511
Придружен: 18 Дец 2008, 17:56
Место: Onomad

toki

Порукаод toki » 14 Мар 2012, 18:19

Poljani


Drmpavi i nikakvi, eto, bili smo...More bit i ostali, al to je većek prezent i ne bi o tom...Zvali nas Poljani, po delu Varoši u kom obitavali...Mirso Zeleni, docnije Punk. Bato Paćo. Mišo Paćo. Zoća. Mesko Klokan. Mića Hajdo. Juka golman. Hamid Dzoka. Romac. Okac. Dzuca. Pero Lipso. Bato Muto. Tašo. Vladan Šoro. Sadan. Krljaš. Jasna. Zuma. Kranovke. Zajko, klikeraš. Kiro.Kaso Futo... Imali stočni pijac, a zvali ga stadionom. Vreme sporta i razonode. Subotom protiv Zebinovca Gornjeg. Nedeljom protiv Zebinovca Donjeg ( u kog predjoh kasnije rad drugoljublja ). Polje u polje, Zebinovac napolje - navijale naše djevojčice...Vazda oguljena kolena. Pekmez. Sendvič s paprikom. I batine, batine...O, bez batina ne bi mogli. Više smo voleli dobiti batine, nego ih deliti.
I spustio bi se ozgo Salko Joe.Teško opisiv lik. Ekonom u fudbalskom klubu.Vratar u bioskopu. Poljane je puštao brezplatno. Ako mu se nismo šta zamerili. Jutrom se peo na tavan i oponašao mujezina...Izmedj vjedja parče flastera tankog, zvao ga simbolom dobročinstva. A kad sam ga, mnogo godina kasnije popisivao, tražio da rubrika veroispovest ostane prazna. Islam? Ma, ne, kone! Mlad si ti da to razumeš...( Ok. Joe, ostado glup i pod staros. )
Izvodio skok smrti, tako to zvao...( zaleti se i napravi nešto nalik saltu i pri tom se razbije kano zvečka )...
Jednom nas prikupio kod češme zvane Čardak. Ovako se dresira pahče: ušljivog dzukca baci pod mlaz. Otresi se! Cuko ižljegne i otrese se, kao što je red... Šta sam rekao? A? Vidite...
Tik uz ogradu pijace, stočna vaga, s koje skakali i lomili ekstremitete. Nije bilo perioda u kom niste mogli videti Poljanina brez imobilisane ruke.
A pored veterinarska stanica. Pa žuta, uska zgrada za osemenjavanje krava, laboratorija, šta li... Barake. Noć. I Ljuba, nevenčana švalerka Miladinova koja škropi vrelom vodom, ko da nas sveti, božprosti...
I na raspustima, Djordjove unuke, bliznakinje...Renata i Violeta. Princeze. Naspram dronjavaca. Dolazile iz Beograda, umivene i rozikaste.Nismo ni zdravo smeli reći. Beda. Inferiora. Smuvo Šćepo,jedihnik u majke, sa novom trenerkom i Boban Prokovac, što igro basket s upaljenim Marlborom u kutu gubice.
E, jednom, reše da naprave sulitere, žute, baško voštanica. I okoče, i okanafe. Mi noću, počupamo kočeve...Oni jope. Mi jope.Oni. Mi.Oni.Mi...
Dokle, jedared, u notnjoj akciji, stražar ne repetira M-48. Podvismo repove, a ne skarliknusmo.
I Turci provališe Ravne...a mi ostasmo brez stadiona.
Nikoše suliteri proliv boje... I dodjoše Goga i Zoza, Jasna i Jagoda, Rafet, Aco Kifla, pjevač Petak ( jedan brezobrazan sakri se za kazan, pa mi popi ra...akijuuu), Ćuhotići, Rade Pufta i buduća žena mog druga Kenedija ( beba sa loknicama Širli Templ ).
I predsednik kutnjeg saveta Momčilo, što nas ćero ko mačke s jebila i...
Al, to je već za neku drugu priču...
Perpetuum labile

Корисников грб
toki
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 511
Придружен: 18 Дец 2008, 17:56
Место: Onomad

Порукаод toki » 23 Мај 2012, 11:27

REMZO

Nisam neki plivač...Spor sam i ne idem dalje od granice na kojoj bar nožnim palcem mogu napipati tle.
Svejedno, volim plivati dok se ne zamorim, a potom legnem na ledja i dok mi dupe ne dodirne šljunak, ne pomičem...
Pod suncobranom. Nauljen maksimalnim faktorom, sjeničkosirast, ležim lica pokrivenog Andrićevim pripovetkama , "Veselin Masleša"1987, kunjajući scenario za predstavu.
Oveći oblutak, precizno bačen na moj stomak u fazi skidanja, prekinu sanjurije. Ne skidam Iva sa lica, ali lajem: - Svudje li ima neki ludi Remzo, mamu mu jebem!
- Ludače, genijalni jedan ludače...I telo me nečije poklopilo, i pre otvaranja kapaka. Hmmm...dve specijalizacije i žagrene oči. Celulit. Dobro sad...Ali si još najlepša u generaciji 65, Šuco!
-Tu sam s drugaricom, večeras nazad za Valjevo...A gde se baš Remza seti, manijače? Sećaš se kad nas je ono uzjurio...
Uvek smo ga se plašili. Jeza tridesetak, četrdeset generacija varošice...Sklanjali se na drugu stranu puta kad naidje. Znao je da potegne kamenom. U ruci stalno motorcangle, šrafciger, klešta... Izbuši gume. Iseče cevi. Opsesija majstorisanjem.
Mentalno zaostao. Ratno siroče.
Jedne ratne godine, neki četnici krenu da ubijaju po varoši, komuniste i muslimane. Nisu daleko stigli. Pred njih je izašao pop Purić i zakleo ih krstom i kraljem. Prekinuli su započeti krvavi posao. Tada je stradao jedan deo Remzove porodice, a on rodjen kao posmrče. Otac poginuo negde u partizanima.
O njemu brine sestrić, jer na Remzovo ime stiže prilična novčana suma od penzija, nege i pomoći i ostalih socijalnih davanja. Ali on živi po svom. Ko zna koliko prepešači i gde ga sve nećeš sresti! Na vrh Zlatara, u Šopotu, Kokinom Brodu, Draževićima, klupi na trgu, na stepenicama nekog ulaza. Sedne gde mu se hoće i neće da se skloni.
Živ je i dalje strah u sećanju iz detinjih dana, čak i kad je ostario i vuče klimave noge sve teže.
Remzo retko i teško govori. Nesimpatične oslovljava sa "balijo". Pri tom slovo l, felerično, izgovara kao "ui"...
Voli dzenaze. Mrzi mladog hodzu Ismeta. Zove ga "bauijo"! Ispred dzamije, kad se okupi svet, potegne ponekog grudvom, cereka se...Voli da kad zakopavaju meita i on spodbije lopatu i pripomaže. Od te pripomoći, slaba vajda. Više prska ilovačom okolo.
Mene ne podnosi. Još kad sam bio srednjoškolac, sreli smo se na prtini, uskoj. I bila je sa mnom neka drugarica...Uplašila se. I ja sam, priznajem. Gledao nas je preteći i morao sam da ga udarim. Preventivno. Šta ja znam šta može biti kad mi se nadje iza ledja...Strah je strah, osobito detinji. Otkotrljao se niz padinu...
To mi je možda i zaboravio, davno bilo. Ali mu krivo što sam ga pre neku godinu uhvatio kako drka.
Sa prozora čajne kuhinje biblioteke, malo se šta vidi. Ruina zgrade starog SUP-a uglavnom sve pokriva. Pusto. Tu i tamo na njen sprat usele poneki socijalni slučaj i to je sve...Uglavnom je prazna. Donji boj razvaljen. Dušu dao za Remza. Voli on da tumara tuda, uvek se nadje neka stvarčica za starog kolekcionara svega i svačega.
Elem, dade mi se jednom pogledati. U ramu bivših vrata stoji Remzaga, isukao čunak i šlajfa li šlajfa... Zavidno priznajem: respektabilno! Mašala! Alal mu ćufte! Dobro vele ono...služi ga ko budalu... Ne mogu miran. Zalupam na staklo mog prozora i viknem: - Alo, balijo, šta to radiš? Navuče čakšire. Ja se sklonim. Posle par minuta, vidim, Remzo nastavio da rabotira. Neka ga.
Sretnem ga sutradan, sedi na stepenicama...- Šta ono radiš, kuronjo? Ignoriše me. S visine. Kad malo odmakoh, začuh: - Jebem ui ti mamicu...
Okrenem se. On kulira. Odem.
Odavno ga ne srećem. Kanda ne korzira više. Možda je pobonio. Možda se bliži Arhivu snova...Skladištu malih varoških priča zbog kojih, možda jedino mirišem iznutar.
Ako uopšte mirišem. Na bilo šta.
Perpetuum labile

Корисников грб
toki
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 511
Придружен: 18 Дец 2008, 17:56
Место: Onomad

Порукаод toki » 10 Јун 2013, 17:40

Đe si, biblioteka!? ( Op, op, ćeniflija! )

аутор Vladimir Dulanovic

U mojoj omiljenoj kafani, često sedi jedan dilber. Pivo, stalno. I galami. Dobacuje za sve stolove. Gekanski napadno.
Kako li uđem, akne: Đe si, biblioteka!
Dal me šta pita? Uvažava? Traži kavgu? Sažaljeva? Oće da ponizi u dragoj mi bescvetnoj bašči?? Ono, vidi budale, od toliko čestitih i korisnih poslova, šupak našo da radi baš u biblioteki? Budiboksnama.
Il sam samo debeli, stari, ofucani paranoik? Biće da je to.
Hmmm...
Jebem li ga, haj mu ga ti pa sad znani, što reče Safet Deda. Iz pogleda goveđeg niš ne mereš ustanovit.
Instiktivno mahnem, misleći... Trezan sam, šljic zakovčan, istuširan... A lični utisak ( i umjetnički dojam ) na osnovu intonacije, reko bi...Ljudi, ulježe muško u mini aljinki! Sa sve kopačke!
Dođe mi da se istretiram Gajgerovim brojačem po celom manekenskom telu mi, da nisam, gluho ne bilo, ozračen kakim laganim zračcima nepovrata posle dana provedenog u biblioteci. Oće to da uvale dušmanini, te bestselere s osiromašenim uranijumom...
Sad, možda dječko ima košmare...
Kao, zaptiven u aleksandrijskoj biblioteci. Guše ga knjiški smradovi, lepilo, prašina. Svud hodnici sa pergamentima, a on u dzepu nijedan čen lukca beloga protivu karandzoloza... I jedan đedo duge bjele brade i kose zajmio te ga ćera i sve vošti po grbini nakom drtinom od knjižurine: Ah, ah, Šabanine mladi jedan, pivo ločeš i galamiš! Ako dobar ne budeš, ne budeš li slušo oca svoga i mater svoju i popa u ruku i vlas u guzicu ne budeš ljubio na ovom, be na onom svijetu u mukama paklenim čitaćeš knjige do dana sudnjega i u sledećoj reinkarnaciji bićeš Tolstoj, pa ti sad vidi! K nozi! Miiiran!!!
I mučeni đidija pivopija budi se vas oznojan. A brižna mu mati, oma traži po Varoši nekaku babu batli ruke, a druge vjere, stravu da mu salije i ugljevlje pogasi. Valja se to...
A ja se, opet, zapitam. Neutešan. The daklem, nisu najgrđi i najsmrdljiviji poslovi baba - sere na stanici u unutrašnjosti, jal ćeniflije na pijačnim klozetima Delhija s početka XX veka.
Ima nas, koji po ko zna kojoj i čijoj zasluzi i kazni grehe okajavamo leb zarađujući paćenjem sa knjigama u biblioteci kolomlateći o piscima, vilozovijama i inim brezposlicama...
Do neke mirisnije reinkarnacije.
Perpetuum labile

Корисников грб
toki
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 511
Придружен: 18 Дец 2008, 17:56
Место: Onomad

Порукаод toki » 10 Авг 2015, 13:18

PRNJICE DUŠE
Recimo ploča Klub usamljenih srdaca narednika Pejpera, izlizana...radio marke Kosmaj, ispravan. Međed od pliša bez desnog oka, stara vežbanka, boca mastila "Pelikan" Zagreb, jedna dunja, plesnjiva, šta znam.
Zatim vampirski zubi, bedz Kalimero - nepravda pa to ti je, držalja za pero koje se umače u tuš, pernica drvena što se otvara i zatvara na kliz, koja se veštim usnama i rukama pretvara u duvački instrument, stari brojevi Politikinog zabavnika po ceni od 1,5 i 2 dinara ( nađ de sad nešto po toj ceni!?), stripovi Dikan, Crna Brada, Umpah - Pah i Nikad robom...ramovi i testerice za rezanje šperploče na časovima opštetehničkog, sanke od zavarenih čeličnih cevi sa prikucanim parmacima odozgo ( uh, lećele su ko tri vraga ), kožna đačka torba na leđa sa naslikanim Rajom, Vlajom i Gajom. I još jedna, ultramarin boje sa Ivom Lolom....
Album sa sličicama Super ZOO i Minhen 74 i majica sa maskotom tog svetskog prvenstva - žirafom što šutira fudbal, autogrami Dzaje, Dula Savića i Pižona što su se te zime pripremali na Zlataru, nekoliko izubijanih staklenaca ( glanc novi klikeri nisu interesantni ) i par mermeraca, šangajke, poderane te YASSA šuškavi gornjak...
Bicikl "Univerzal" sa pomoćnim točkićima kao prelazna faza ka Poniju, lopta specijalka, bušna, okrpljena, britvice i tomahavci...Pištolji kapislari i jedan Engejac.
Dnevnici što ih svake godine započinješ i odustaneš dva - tri dana nakon toga. A mislio si da će jednog dana baš oni biti jako, jako važni...
I bili bi da si ih samo pisao svakodnevno, da si uspeo da ih sačuvaš, šabanine ukišeljeni, papče kuvani neodrti! Više nego što i sanjaš. Bili bi važni barem tebi.
Da si makar sačuvao one automobilčiće, one replike trkačkih bolida, bolidu jedan havarisani!
Špajz, šupa, ili garaža kad - tad dođu na red za raščišćavanje. I prvo se baci, ili iscepa u potpalu kredenac, majka i car ormara, regala i šifonjera! Spomenik kojem treba podići spomenik!
I obično se zadrže neke tobož praktične skalamerije, tegle, četke, metle, kartonske kutije, šatro zatrebaće, ovo, ono...
Što reče jedan Kovačevićev lik: Sve mi to treba a ne znam šta će mi.
A baciš one stvari koje...Čuj, stvari! Odavno to više nisu stvari! To su prnjice tvoje duše. To je bre sve Pinokio do Pinokija, sve je to postalo Biće, oživeo si ti to hiljadu hiljada puta, samo to ne znaš! Da znaš ne bi nikad to pobacao. Sad samo maštaš, u snu buncaš i šapućeš sa prnjicama što se odjednom pokrenu, zatalasaju i počnu vijati nad jastukom. A zatim sutradan trućaš i patetišeš na javi sa dokonim ispisnicima o tome kako je nekad sve bilo bolje, kako ovi danas pojma nemaju, kako su šangajke bile zakon za današnje starke... Pa što ih onda baci kad su bile tako dobre?
A značilo bi ti da sve to obgrliš pogledom, pomiluješ, opipaš, omirišeš. Nekad se čak i u prašini lakše diše. Patina je lekovita, nisi to znao?
Tako bi se brže i lakše prepoznao nego da listaš sve foto albume što ih imaš. Zagledao bi se u sebe, čoveče maniti i shvatio da si nečiji, da nekom pripadaš! Video bi da još uvek na nešto ličiš, strendzeru! I da si još ponekom potreban.
Makar to bile samo te prnjice...
Perpetuum labile

Корисников грб
toki
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 511
Придружен: 18 Дец 2008, 17:56
Место: Onomad

Порукаод toki » 25 Мај 2016, 15:00

DVAPUT SAM ČEKAO TITA


Prvog puta se slabo sećam. Bila je 72 – 73 – ća. A ja prvačić...Znam da smo držali cveće i vezivali mahrame i mahali i posle pisali sastave i... dalje ne znam.
Novine su posle pisale da je udovica beskućnica Olga uspela da se probije kroz pojaseve obezbeđenja ka crnoj mečki i ubaci pismo ufačlovano u buket ljubičica Ljubičici Plavoj i da je Ljubičica to pročitala i intervenisala te je udovici udeljena baraka u mom komšiluku i malo okućnice što je i dan – danas ograđena poput logora, te se ne zna da li šćer udovičina i njojzin đuvegija tu gaje krmad, gremline, digimone, gobline, jal hobite...
Ali drugi doček pamtim, baš! Bio sam četvrti osnovne i sve se uklopilo....
Znam da je pesma išla otprilike ovako:
„Ja, Zlatar planina, koja te putniče žedna napajam,
Đedove sam ti othranila, očeve snagom opasala!“
A završava se:
„..te se i sad ponosim nadaleko imenom lepim!“
I znam da se pjesnik, partizan zvao Junuz Međedović, a deo između početka i kraja bi, možda znao umetnuti, osim prilježnih partizanskih hroničara, jedino moj školski drugar Adnan Duran, koji je tih godina više puta deklamovao rečenu pesmu! Maleni, gromoglasni Aka!
Jedini Novovarošanin u istoriji, što je postao šampion Jugoslavije u recitovanju. Prvak one velike, ljubljene Juge, za koju smo mislili da će večno vek vekovat!
( a on je bio prijepoljac, moram malo “p”.., dole mu živeli tata i mama sa bratom, a Aka eto nije hteo s njima, nego živeo u Varoši kod babe i dede, što mu bio milicajac, mada ni oni nisu bili Varošani...bio tu do 17-te godine dok se nije zavadio sa hemičarem, i onda otišao roditeljima. Docnije završio zubarstvo u Sarajevu i pojavio se na 20 godina mature sa ženom Sanjom )
Govoreći gore navedene stihove pobedio je na „Goranovom proljeću“ u Zagrebu 1976, što je bilo zvanično prvenstvo SFRJ u recitovanju. Aka je tada imao samo 10 godina.
IV3 je bilo opet naj! Mogli smo i dalje da se kurčimo! Najviše odlikaša, dečja scena gradskog teatra je zavisila od nas, imali smo Duška Koku, šampiona Srbije iz matematike, dečji gradski hor je od 30 članova imao 20 pevača iz mog odeljenja, a rečeni šampion u recitovanju Aka zbog nemuzikalnosti nije mogao da uđe u hor...
( godinu dana docnije, na dodatnoj iz ruskog, nastavnica Jelena nas učila Rjabinušku, Padmaskovnie vječera...i reče ajde oćel neko otpjevati neku našu pjesmu na srpskom, zajeba se i javi se Aka Duran i udari od Smaka Alo, alo, alo, alo, sve skaćući i vrišteći...Sablazni se nastavnica Jelena, skoči i obori katedru i dvijetri klupe...Mrš, krme sram te bilo i ubi Aku ko sliku..)
Rekoh, dođe maršal te jeseni 75 u Varoš, malo pre našeg poraza od Švaba u fuzbalu od 4:2...
Dočekasmo ga cvećem i pesmom! I istupom našeg Ake sa pobedničkom pjesmom „Ja, Zlatar planina“!
Posle ga uvedoše unutra i šta je dalje bilo nismo videli.
Sutadan nam pričo u školi da ga je Jovanka ljubila i da su mu dali zlaćano nalivpero, što nam pokazivao.
A ja se nekoliko dana docnije ponosio što je baš mene Aka pozvao na 11. rođendan, među samo 5 zvanica...
( iskreno, i tad sam mu zavideo..)
Dvadeset godina nakon toga, priča mi čuveni Dzele, večiti sekretar komiteta o dočeku Broza te 75 – e.
- Znali smo mi da ima mogućnost da Tito dođe tih dana. Al nismo znali, ni oće li, ni kada...
A, onda, noću, javiše:
- Eto ga šjutra! Spremaj šta nemaš!
To znači, zovi direktore škola, učiteljice da organizuju đecu, prvoborce, najbolje raboćije, dva pionira srpske i muslimanske nacionalnosti da uruče cvijeće, nekolko solunaca, seljaka sa šajkačama, hodzu, popa, itd...
Ustadoh, reče Dzele. Obukoh odelo. Obuh čarape i cipele i osetih da su mi cipele pune vode. Šta je ovo? Kiša ne pada. Upišo se nisam, provereno...
Znači, od silne teme su mi se noge oznojile i znoj sišo i u cipele. E, tako je bilo! Tito je to, moj brajko i nema tu ovo - ono...
I Jovanka je brate bila mačka, a ne ko ova Slobova sa cvijetom u kosi, idi bre!
( i izvadio Dzele da pokaže sliku svoju s Jovankom! )
Neku noć, onomad, zaginuh na Zlataru sa većim veselim drušvancem, u vili što je zovu Titova. Ma, gde Titova! Nema Jugi vukojebine gde neka dupeuvlakačka vlast nije napravila u sred šumetine letnjikovac eda bi mu dala Titovo ime! Nije Tile ni znao da je ponosni vlasnik toliko građevinskih objekata širom svoje parohije! A kamo li ušao i noćio u nekom od tih kućeraka...
Rekoh, on je zadnji put posetio naš kraj oktobra 1975, a vila je građena docnije, i ko zna ko je i šta hteo s tim nazivom, dok se Drug Maršal uveliko spremao da se ponovo u večnijem lovištima trevi sa svojim mrtvim drugovima saborcima i konačno raskusura sa starim dušmaninima...
A i ja se, manitać pitam, što sve ovo pišem?
Možda zbog Adnana? Jedinog šampiona SFRJ u nečemu a da je iz Varoši ...Doduše, bio je Cale Marfi prvak Evrope iz fizike. I osvajali su u fuzbalu neke evropske i svetske titule Drule i mali Bisin... Možda sam nekog zaboravio...
A biće samo da se stari i da se bojim od falsifikovanja istorije. Oće to dr. Alchajmer. I njegovi sledbenici.Ako ne zapišeš sve što je nekad bilo. Osobito onu nostalgičnu jezu što kao topli pesak klizi niz sećanje, nežno poput majčinog pogleda i uspavljujuće kao san o detinjstvu, ili bilo čemu što samo jednom biva i nikad ga, nikad ne možeš vratiti. Kao u onoj Demokritovoj priči o ulasku u reku...
A rečeni Alchajmer?
Opasan antidruštveni element, provereno!
Grdan je to krivotvoritelj i lažovčina...
Iz njega ni Orvel vraga nije išćerao!
Perpetuum labile

Корисников грб
toki
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 511
Придружен: 18 Дец 2008, 17:56
Место: Onomad

Re: toki

Порукаод toki » 21 Мај 2017, 04:02

Mirisi van zakona hemije i dobrog ukusa o mirisu

A fizičara smo zvali - hemičar. Mada su ga njegova mokra braća u kafani zvali - Vartburg. Jer je trošio sve alkohole, destilate, surogate i ine derivate. Važno je samo da te radi. Osim rakije, može i sozgajz, parfem, tinta, firnajz, ulja, boje, lakovi...A najbolje te radi kad neko drugi plati!

- Ajde profo, sedma je tura, plati ti jednu! - čikao bi neko od alevih noseva, unapred siguran u zaludnost svog vapaja.

- Čoeče, čoeče, imam samo pedinara, ako očkrnjim, sve potrošik - odgovara Hemičar znajući da će te slatke kapljice jednog lepog dana platiti upisujući u dnevnik dvojčicu iz fizike sinu mangupu nekog od svojih mehanskih pajtosa. Pošteno.

A mi ga hemičarem zvali i zato što se pored rakištine naždere i luka crnog i belog, te dok šetajući kao predaje nešto, on podrigne tako da ceo razred omamljeno zakoluta očima i počne zabeućeno horski pevati:



"Noć je u crno svu šumu zavila

Konjuh stenje, ruši se kamenje...

Mrtvoga drugara, husinskog rudara

Sahranjuje četa proletera..."



iliti



"Sweet child in time you'll see the line

The line that's drawn between good and the bad

See the blind man shooting at the world

Bullets flying, taking toll If you've been bad, lord I bet you have

And you've not been hit by flying lead

You'd better close your eyes

Bow your head

Wait for the ricochet "

Itd...



Taj šmek metila i lukca je delovao tako, da se nismo sećali ničeg do zvona za kraj časa. A naš Superhik bi riknuo: "Ujstu, bitlisi i drogeraši! Ne vri! Šut tune! Miiirni"!

I uzeo bi mali usisivač za prašinu, na njega metnuo veliku providnu plastičnu kesu, u koju je već turio ping pong loptice raznih duginih boja, uštekao u teslovod i...

Objašnjavao haotično, a ipak uređeno dviženije molekula u kosmosu...



Meni se po raširenim nozdrvama, unatoč saundu klekovače i arpadzika ipak blagano šetkao Minkin potpazušni lahor, kojoj sam, sedeći u klupi tik iza nje šapatom zaneseno pevušio na uho:



"Elizabet ne volim te više,

mislim da si malo čak i debela

ti nisi najljepša u razredu

i nemaš veze s engleskim..."



Pevao sam joj naget, žmureći, nesvestan bilo čega oko sebe, pevao sam Minki koja se, tek izašla sa časa fizičkog odvažila da ne obuče teget đačku kecelju s izvezenim VIII - 5 na grudu levom i, ostavši samo u majici bez rukava, dokazivala, nasuprot naučnim teorijama, da miris znoja i ne mora baš uvek biti neprijatan.

Naprotiv.
Perpetuum labile

Корисников грб
toki
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 511
Придружен: 18 Дец 2008, 17:56
Место: Onomad

Re: toki

Порукаод toki » 26 Јун 2017, 14:27

IVICA I MARICA ( pačvork bajka s naravoučenijem )

U jednoj strašnoj i tamnoj šumetini kroz koju je tekao ledeni potok, žila - bila jedna stara i gladna vještica, kojoj je isticao rok trajanja. Raščupane sede kose, buljavih crvenih očiju, su dva i tri roga, s devet sisa, kukastog nosa s čabuljicom na samom nosnom pikliću i debelom dlakom na vrh čabuljice. Bila je toliko gladna i tako mršava da je stalno morala da steže kaiš, tako da slobodno možemo reći da si joj struk mogao obuhvatiti jednom šakom. Od gladi je toliko onemoćala da je povazdan kunjala kraj potoka bistre vode, hraneći se samo travom kiselicom.
Jednog dana u tu šumu zabasaše dvoje nevaljale đece, dva debela i masna đaka ponavljača, dva belaja i slomivrata, Ivica i Marica. Opet su zbrisali od kuće, ne sećajući se više ni zbog čega, jer su činili toliko zijana i smicalica, da ni sami nisu znali zbog čega ih u kući svakičas lemaju. A kako su ih prilikom ranijih begova brzo locirali i fatali pomoću specijalno obučenih pasa tragača, ovaj put su smislili lukav plan. Pobegli su baš u ovu šumu, jer je ona bila krcata drekavcima što mogu da drekom zapunu čoveka, i vascjelu nos ga jašu kroz čestu, sve dok mu na usta ne udari krvava pjena, tako da se ni najhrabrije drvoseče nisu usuđivale da kroče u nju.
A da bi se dodatno osigurali od gonitelja, nisu koračali pored potoka, no su zagazili u ladnu vodurinu i hodili bosi uzvodno, jerbo psi u vodi ne mogu nanjušiti trag. Bistra đečica.
Čuvši pljuskanje vode, obeućena vještica diže tešku glavurdu i strignuvši šklempavim ušesima, skoči iz bandila:
- Zdravo živo, masna debela đečino! A đe ste to pošli, krvavu vi neđelju?
Marica se malo zbuni, al se brzo snađe:
- Mi smo ti, baba, geometri iz Užica!
- Prođi me se, baba, lud sam i opasan - zareža Ivica.
A onda, videvši kako je bedna i jadna, stadoše igrati oko nje, gurkati je jedno ka drugom i zafrkavati:
- Imaš li ti baba, uopšte, nivelaciju?
- Jesi li eklektična?
- A đe ti je kapa?
- Bogoti, kako si ti sad?
- Jesi li ti sad ovde?
- Da nis ti, baba, gej?
- Je li dolazio Agamemnon?
- Zašto tražiš karizmu u sebi punjena ptico?
- Bježi baba, sve ti dzaba!
Sirota iznemogla vještica se vrtela u krug, zbunjeno češući ćoškastu bradu, dlakavu, razume se...
- Vidi, vidi, dumala je, kako je to brezobrazno, da riškaju staru ženu tamo amo ko da je lopta...Al, aj što je brezobrazno, no što je to radoznalo, te postavlja teška pitanja meni nepismenoj... Aaaa, neće to tako moći...
Al napast ne odustaje:
- Oko ćele seda kosa, čabuljica navrh nosa, ahahaha..!
- Bako, bako, a što su ti tako šklempave uši?
- A tek dlakave, ohohohoho..!
- A zašto su ti usta zinula ko pećina, aaa bako, unese joj se Ivica u lice.
- E da te odma progunem, ćaću ti manitog, patuljče jedan nevaspitani, riknu starica i razjapivši čeljusti poput nilske kobilčine, gutnu đecu ki ćure kliker staklenac.
I desi se čudo! Mršavi babac se odjednom metnu u zdravo lepu, debelu damu sa bujnim grudima i još bujnijom pozadinom. Lice se podmladi i prolepša, čabuljice iščezoše, a usne...eh, te usne, usne jedne žene...Ma dođoše sočne i punane, baško kod Grandovijeh zvijezda repatica...
Bivša vještica se potapša po nabujalom stomačiću, nage se nad potočić, dvaput bezbrižno prdnu, napi se vode, zadovoljno podrignu, ubra listak bunike, žvaknu, uradi se kvalitetno i lepršavo odskakuta šumicom sve pevušeći "Girls don t cry for Louie".
U tom jedan hrabar čiča lovac ljut prepreči joj put.
- Joooj, kakvo parče! Znam, ovaj, sestro, ti tražiš muža! Ooovaaj...
- Ćibu bre, papčino - mršnu ga debeljuca i pljunu mu u oko.
- A tako ti meni, je li, e saš da vidiš ko kosi, ko vodu nosi a ko brče malter, potegnu čiča tandzaru i okinu.
Enci, menci, mur, sagore joj tur!
A onda iz njenog trbuha začu dečji kikot. Uze iz ranca bonsek, raspori je i povadi đecu, koja počeše veselo skakutati i brčkati se u potoku.
Vještica opet postade mršava i nikakva, ali joj se, kad spazi đečicu lice ozari:
- Sto mu muka! Postao sam majka!
Lovac se dzentlmentski nakloni:
- Ljumruke, gospoja! Čestitam. Lepo je biti majka!
-Ooovaaaj, jeeestee...
- Izvinite me, žurim. Moram da nađem i ucmekam kurjaka, spasem Crvenkapu i oženim se njenom bakom...
Odjuri niz šumu.
- Mama, mamice, zacvrkutaše deca i priviše se uz vješticu.
A ona ustade, odlomi ljeskov prutić i reče:
- E sad, tići moji, da vas majka ljudski i roditeljski vospita i nasjetuje. Ovijem žitkim prutićem po guzi! Jedno po jedno...Kreni, kreni prema meni! Da zapamtite današnji datum. A koji je danas datum?
- Danas je, kevo, sreda, dvaes prvi vek. Rodna ravnopravnost, ljucka i dječija prava i te fore...
- Ne tupi tu, nego nam daj da nešto čalabrcnemo, sagibosmo od gladi!
Uzdahnu stara majka, vide da je propala kao pedagog, slomi prut i ode da bere zelje za pitu.
I čiča - miča i gotova priča!
Naravoučenije: Jedan prut je lako slomiti. Svežanj prutova - nemoguće.
Ali, kad udri po zadnjici, jedan prutić boli više od svežnja!
Perpetuum labile

Корисников грб
toki
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 511
Придружен: 18 Дец 2008, 17:56
Место: Onomad

Re: toki

Порукаод toki » 15 Дец 2017, 18:02

ISTO TI JE TO

Zvoni. Nastavnik matišmatiša: E, dooobrooo…odo jaaaa…ko se izvukoooo, izvuuuukooo…al šjutra, mhm!
Za domaći da uraditeee iz zbiiirkeee sedmi zadatak pod a kao aviiiooon, onda pod be kaaaooo…
- B kao jabuka! - udari lož ulje Peđa Maniac.
- Niiijeee Grrrbićuu, ne može b kaaaoo jabuka, b je b, to ti je slovo b, bicikla bas, baba, bure a j je isto slovo samo drukčije znači kao jabuka kao jege kao jesen, j kao...ovaaaj jeste i j kao...i tako to... ( dal mu je ona brezobrazna reč pala na um ne znam ), jel ti jasno?
Maniac načini još neviniju facu. Pa, nastavniče, b kao jabuka, isto je to.
Kikot.
Čini nam se da će i nastavnik shvatiti da je zajebavat i već vidimo našeg sićušnog ljubimca sašamaranog, brez ušiju i tako to.
Eh, tad smo bili mali i nismo znali da je naiva kraljica...
- Pa, Grbiću, nije mi jasno što ti to nije jasno. Evo ti na tabli – B ( čovek ladno nacrta burek, i još ga raščini na četvrtine eda bi ga lakše rasprodao, šta li), burek, vidiš burek.
- Vidim.
Nacrta i jabuku.
- Vidiš razliku, b je burek a j jabuka. Burek je iz pekare, a jabuka je voće!
- Isto je to nastavniče. I jabuka kao reč ima slovo b u sebi, Maniac ko Maniac.
Otvorene ovacije.
A nismo imali osam, već petnaest godina.
Da nije imao čas u drugom odeljenju, nastavnik bi crko ubeđujući Maniaca u razliku između dva slova.
Tad sam urlao od smeha, a često se Maniac i ja setimo tog...
No, međutim i međutiš. Svakim danom mi se sve više i više čini...
Ma, sve je to isto!
Perpetuum labile

Корисников грб
toki
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 511
Придружен: 18 Дец 2008, 17:56
Место: Onomad

Re: toki

Порукаод toki » 16 Мај 2018, 08:05

RANAC

Godinama, stvarno godinama, viđam mlade ljude što ulicom nose ranac. U svako doba dana, noći, ranac.Bilo muško, bilo žensko, vazda - ranac! Dal nešto trguju, nose poklon nekom, šta li... Ali većina tih koje znam ne bave se skoro ničim, ono studenti, biro rada, ili...A ranac ne smiču s ramena, mada odokativnom metodom u razmeri jedan naprema otprilike oceniš da je popunjeno jedva 4% zapremine ruksačeta... Možda su unutra najviše dnevne novine, jal cigare i papirne mahramice...Ne više. O ljudi moji, ja ranac potežem tek kad pođem na more i turim cijelih osam prnjica unjga, a ovi..
Pitam, đećeš to, putuješ li neđe? Beograd, izlet na brdo, jezero, ovo, ono...
- Ма, не, идем код другарице да вежбамо матиш!
- Ма, јок, одох френду на вопи и лигу шампиона!
- Одох код требе, празна јој гајба, торима јој на лусе, степла вутру ( kopaju seno, što bi rekla lepa varoška Parižanka Žana )!
- Ма, јок, бре, нако зјевам!
Maliciozno primećujem: što zaludniji i dokoniji tip, to veći ranac!
I kao što priliči čoeku mojih godina, sanjam budan...
Osamdeset i neke...Ulice Varoši pune...Čuj ulice, ima jedna jedina. Al krcata brate! Svake bogovetne večeri. Piči korzo od Doma kulture sve do stare opštine i nazad i opet i opet dok ne spaneš s nogu. Ko je gledao "Više od igre" zna o čem govorim. Na zidu preko puta Čolove posluge dripci sede, pljuckaju, grickaju travčice, žicaju za pivo i dobacuju. Ko ima love, il se ne boji profesora ide u "Jezero" na piće i muziku uživo, koja se menjala mesečno. Ili kod Hakije kupi sladoled jal kokarice...
E, da. Ranci. Niko ih nije nosio. Čak ni devojke ispod 22-23 godine nisu nosile ni tašnicu za kozmetiku. Ruke u dzepove farmerica i to je to!
Ali, bilo je nekoliko likova, koji su pod miškom šetali đa LP, đa knjigu, užurbanim korakom, kao da je nekom nose. I tako cele večeri i sledeće...Tako je i u "Nerandzama" Stela Ćetković išla selom svaki dan sa novinama, da vidi selo da zna sva slova...
Ili, ko pamti seriju “Velo misto”, u Splitu, tridesetih godina prošlog veka, kad su snobovi korzirali rivom sa teniskim reketom pod miškom, nemarno, dok mangupi nisu utrpali reket i lokalnom oriđinalu...
Mi, što umesto ploče i knjige pod miškom jedino nosimo eventualno - dlake, upitamo: Jel bre, šta to nosiš?
- Лов линг инд тхе ринг!
- Степски вук!
- Абсолуте ливе!
- Ракова обратница!
- Крек џез фанки агрегација! ( i tad smo znali da možeš biti na dzezu, al da možeš biti i na kreku, to nismo imali pojma, teška provansa )
- Демијан!
Često razmišljam, da li je to razlog što nikad nisam ni jedan jedini red od Hesea pročitao do dan - danas?
Juče opet jedan, meni simpatičan lik prođe niz ulicu s praznim rancem na ramenu. Ne izdržah: Pogle, šta mu ono znači, gore - dolje s praznim rancom i natrag?
- Nosi glavu torbi, reče Srećko Mstislaw, mnimi literata velikovaroški i time definitivno stavi tačku na moju višegodišnju zapitanciju.
Perpetuum labile

Корисников грб
toki
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 511
Придружен: 18 Дец 2008, 17:56
Место: Onomad

Re: toki

Порукаод toki » 27 Сеп 2018, 16:44

Još jedna o rancu

Imam jedan rančić, njega koristim recimo ako imam neku veću kupovinu po čaršiji. Ono, uoči Nove godine, Božića, flaša vina, kisele, krmača piva, đus... Ili za putovanje tipa 1 – 3 noćenja.
Pošto sam već brezobrazan viriti u tuđe prnjice, evo i sadržaja mog ranca: znači peškir, znači SSSR ( šta se čudite, tako po varoški zovem neseser sa četkicom za zube, kaladontom i krpom za brisanje cvikera, mislim da je Nail po Boćinom pričanju patentirao taj izraz ), znači majica, još jedan duks ako bude ladno i...
Broj čarapa i gaća je identičan broju noćenja. Eto prnjica mojih.
( bezvezno, jednom čitam da su neki nazovi novinari još pre četvrt veka čkeljali po kantama za đubre u nekoj holivudskoj četvrti đe stanuju ono, bred pitovi, madone, trampovi, bul pitovi i ini justin biberi da vide šta poznate face bacaju u otpad, te posle se te novine prodavale ko ćeten halva ajde jadan )
Po ovoj mojoj kasabi hodam maajućih ruku. U tu svrhu, uvek kad kupujem jakne, brojim dzepove da stanu cigare, upaljač, a bogomi i jabuka. Kad je baš letnje leto, pa ne nosim jaknu, priznajem, imam i pederušu, da ne peglam cigare u dzepu pantola. Da, pojavio se i mobilni, te i njega moraš u neku rupu gurnuti...
Novčanik nemam, ono love što iznesem, zna se, desni dzep farmerki. Lična karta? Ma daj... I nju nosim samo kad idem van sreza. Nisam lud da je nosim po čaršiji, satario bi je dok reče šta ono bi... Imam i crveni pasoš, nego mi se ne da da ga upotrebim, šta mogu.
E, jednom desetak ljeta tamu nazad, sedoh uveče i u brezalkoholnom periodu naručih espresso i akva minerale. Zapalih, zameračih. Oćeš moj... Upade patrola. Mlađahni inspektor u civilu, bezbeli nagledan edukativnih američkih akcija stade uza zid i naredi da se gasi mjuza, da ovo, ono... Te nam tune saopšti da ćemo biti lektimisani, pretreseni ( a bezbeli tražili vutru u klinaca ), te da se spremimo da jedan po jedan izađemo ispred lokala i radimo to i to...
Dođe red na mene. Izađoh, podigoh ruke da me lasnije ispipaju.
- Lična karta?
- Ne nosim u lokalu.
- Aha. Onda ćete posle pretresa poći s nama u stanicu na proveru i platiti kaznu od hiljadu dinara zbog nenošenja dokumenata!
- Vaaaži...
- Šta imaš u dzepovima? – upita mlađa uniforma.
- U desnom dzepu mobilni. U levom tablu analgina. U unutrašnjiem imam ništa, jer pošto su mi cigare i kresivo ostali na stolu – raportira stari revnosni građanin Dulanović, od oca i majke.
- E. Nemo njega! Vidiš da je stariji čovek – reče starija uniforma.
- Ko bre stariji čovek? Kome ti to? Pretresaj me smesta, ili ću se sad skinuti go! – riknu do tog momenta poslušni i uzorni graždanin Dulanovič od oca i majke i kao materijalni dokaz teatralno zbaci vijetnamku na beton. Uvređen, razume se, jerbo u kritičnim momentima datog zbitija ima jedva trijes devet ljeta i još mjesec i po pride dvaes i dva dana i tek četir stotine bjelih u kosi...
Zbuniše se, ipak šatro pretresoše i nastade smeh. Urnebesan. Marica sa drugim nemaocima državnog dokumenta o postojanju ode ka stanici. Povređeni građanin se vrnu u kafić da naruči drugi espresso ( prvi se oladio ), razmišljajući da li da za taj iznos koliko sutra tuži državu...Dođe mu da naruči pjesmu, Aca Lukas, lična karta prazna jeeee...
Naravno, ličnu kartu ni dalje ne nosim po Varoši. Šta će mi po Varoši legitimacija?
U Varoši se legitimišeš sam.
Perpetuum labile