Hadži Prodanova buna 1814.

Уредник: koen

Корисников грб
hogar sa medaka
Noćni čuvar grada
Noćni čuvar grada
Поруке: 1065
Придружен: 16 Јан 2005, 18:31
Место: beogradski pashaluk
Контакт:

Hadži Prodanova buna 1814.

Порукаод hogar sa medaka » 27 Нов 2005, 23:36

Hadži Prodanova buna 1814.

Hadži Prodanova buna nazvana je po njenom predvodniku Hadži Prodanu Gligorijeviću, proslavljenom vojvodi iz vremena Prvog srpskog ustanka sa centrom u manastiru Trnava, u Dragačevu, 16. septembra 1814. godine, a obuhvatila je područja triju nahija: Požešku (Čačansku), Kragujevačku i Jagodinsku. U predelima Požeške nahije nije trajala duže od nekoliko dana, ali je, zato, nastavljena - sa većim intezitetom i brojnošću učesnika - u susednoj Kragujevačkoj, zatim Jagodinskoj nahiji. Iako, na kraju svog trajanja, nije dala nijednu značajniju bitku, ona se nesrećno završila, ne zbog turske brojne nadmoći, već usled neorganizovanosti, razjedinjenosti narodnih predstavnika i izbijanja u nevreme. Knez Miloš, od Turaka naimenovan za oborkneza Požeške, Kragujevačke i Rudničke nahije nije prišao ovom novom pokretu protiv Turaka.
U objašnjavanju razloga zašto je knez Miloš osuđivao pokrenutu bunu u Trnavi i Dragačevu, ali i po drugim pobunjenim krajevima, možda je najasniji bio knežev lekar, italijanski emigrant - karbonar (liberal i revolucionar) Bartolomeo Kunibert, inače pisac jedne zapažene istorije Prvog srpskog ustanka i Miloševe vlade u Srbiji. Po njemu, "vreme i okolnosti behu rđavo izbrani; zima se približavaše; bejaše oskudica u hrani, oružju i novcu, a kuga još bešnjaše. Bilo se bojati da Srbi, u radu na poslovima oko tvrđave beogradske, ne budu zadržani kao taoci, ili da ne plate životom za bunu svojih sunarodnika. Iseljenici nisu mogli biti ni od kakve pomoći opštoj stvari... Mesta, koja su trebala služiti za utočišta, kao u Prvom ustanku, ženama i deci, ne behu još nimalo pripremljena; ostaviti svoje porodice po selima, značilo je predati ih u ropstvo i ostaviti ih na milost i nemilost surovom neprijatelju; skloniti ih po skrivenim mestima (zbegovima) u dubini šuma, značilo je osuditi ih da pomru od zime na oštrom vremenu. Najposle, što je činilo još veću zabunu, bilo je to, što im je Bečki kongres, kojemu su nekoliko rodoljuba podneli bili molbu u korist Srbije, savetovao mir, dokle im on ne priteče u pomoć... Odmerivši sve ove okolnosti, Miloš jasno uvide da buna, koja se spremala buknuti, ne može imati dobroga ishoda, i da bi se narod, kad bi je hteo potpomoći, izložio nedoglednim nesrećama i očiglednoj propasti. On, dakle, poruči Hadži Prodanu i ostalim ustanicima da se maknu toga preduzeća; posavetova najpodozrivijim da pozovu pobunjeni narod da se vrati na svoja ognjišta, pa da se i sami begstvom sklone od neizbežne opasnosti, a od svoje strane obeća upotrebiti sav svoj uticaj kod Turaka, da bi opravdao one koji su imali učešća u buni, kako ne bi pretrpeli njene nesrećne posledice". Posle ovoga tumačenja Miloševog izlaska u narod, bilo je jasno da je dalji opstanak bune bio ozbiljno doveden u pitanje.
Ovde valja pomenuti hrabre narodne predvodnike koji su oko mesec dana držali bunu goneći (zaostale) Turke iz narodne sredine. To su bili u Gruži: Sima Milosavljević Paštrmac (barjaktar Karađorđev i vojvoda Antonija Pljakića), Toma Vučić Perišić (iz sela Vučkovice), Blagoje (iz Knića), Petar Tucaković (iz Čestina), Stanko Miličević (iz Vitanovca, bivši kapetan pod Karađorđem) i drugi. U Jagodinskoj nahiji tu su bili najpre braća Stevan i Jovan Jakovljević (Karađorđeve vojvode), a u Rudničkoj nahiji, takođe Karađorđev vojvoda, Lazar Mutap (iz Kačera).
Hadži Prodanovu bunu "ognjem i mačem" ugušio je ćehaja beogradskog vezira Sulejman paše - Šimšir paša, uz pomoć krdžalija i bašibozlučke čete koje je bio poveo novopazarski Adem paša.
Teror koji je Ćaja-paša zaveo, ne odmah, bio je krajnje oštar i bezobziran, tako da je, po dobro obaveštenom kazivanju Kunibertovom, "svirepstvo Sulejmanovo prevazilazilo svirepstvo dahija". Pobunjeni krajevi, a zatim i Beograd, postali su velika kasapnica Srba. Vuk Karadžić i Sima Milutinović opširno i sa puno detalja izneli su, u svojim spisima, brojne zločne i masovna stradanja srpskog stanovništva s kraja 1814. i početkom 1815. godine. Tako, na primer, samo roblja - žene i dece bilo je dovedeno u Beograd "blizo sto duša". I prota Mateja Nenadović, koji je od kraja 1814. i početkom 1815. godine obilazio austrijske i ruske diplomate u Beču, navodio je da je, od početka januara 1815. u Beogradu bilo posečeno mačem 173 "glava", u Kragujevcu 86, u Čačku 76, u Dragačevu 60. Takođe zapisao je prota Mateja o svom poslovanju u Beču pod 26. januarom 1815. godine, "da su razumeli da iz Dragačeva vode vezane Serblje u Beograd i po putu seku gde koji sustane, i ne zna se hoće li koga živa i dovesti čislom 100 ljudi", a od drugih krajeva - da su Turci opustošili Gružu, kruševački kraj i Župu. U lokalnim razmerama uzev, stradanja zapadnomoravskih knežina od Dragačeva do Temnića u 1814/15. godini, posle Hadži Prodanove bune, bila su teža od stradanja posle sloma ustanka 1813. godine.
Austrijski zvanični krugovi nisu krili od prote Mateje da prenesu jedan detalj iz službene prepiske svog poslaništva - internuncija u Carigradu sa vladom u Beču, po kome je "naš jelčija divanu turskom govorio (o srpskoj stvari), no ništa uspeo nije. Sam je Reis-efendija (turski ministar spoljnih poslova), kazao "da ta raja mora pomreti, koja se tako često buni". Među srpskim emigrantima u Austriji, februara 1815. godine, znalo se da je "od sultana izašao katil-ferman (tajni ferman) na svu Serbiju, i da hoće da sve iseče...".
Hadži Prodanova buna nije ostala bez posledica. Narodni otpor koji je otpočeo novim velikim ustankom 1815. godine u istoriografiji poznat je kao Drugi srpski ustanak. Narodni zbor u Takovu na Cveti 1815. i knez Milošev pristanak da bude na čelu novog ustanka protiv Turaka, pola godine posle sloma Hadži Prodanove bune, podignitog gotovo u istom kraju kao i 1814, ali sa znatno drugačijom pripremom i opštom zamisli ratovanja, pokazao je da je Srbija krenula da ispisuje nove stranice svoje istorije.*


*) Akademik Vladimir Stojančević, Odlomak iz većeg rada, sept. 2004.

.

Корисников грб
hogar sa medaka
Noćni čuvar grada
Noćni čuvar grada
Поруке: 1065
Придружен: 16 Јан 2005, 18:31
Место: beogradski pashaluk
Контакт:

Порукаод hogar sa medaka » 07 Дец 2005, 22:53

Radovan M. Marinković:


Učesnici u Hadži Prodanovoj buni 1814. godine

Daleke 1814. godine, 26. septembra, u Trnavi kod Čačka planula je Hadži Prodanova buna, koja je ubrzo zahvatila i okolna sela, a posebno dragačevske Goračiće, a potom se prelila i u Šumadiju. Logičan je nastavak Prvog srpskog ustanka (1804-1813), koji je u krvi ugušen, a postustanični meseci bili su u znaku turskog terora, oličenog u postupcima zloglasnog novopostavljenog čačanskog muselima Lataif-age.
Neki istoričari su ovu bunu nazivali drugim srpskim ustanikom, a treći bi bio onaj pod vođstvom Miloša Obrenovića. Naš istaknuti savremeni istoričar dr Radoš Ljušić, pak, smatra da je srpska revolucija na početku XIX veka ustvari – jedan ustanak (1804-1815).
Preovlađivalo je mišljenje da je buna u Trnavi izbila spontano, a ako se zna da joj je prethodio dogovor narodnih starešina u Stjeniku, početkom septembra, onda se ta spontanost isključuje. Spontan je bio samo početak – sukob ljudi starovlaškog vojvode Hadži Prodana Gligorijevića sa pratnjom muselima Latif-age.
Pošto je u avgustu 1814. godine Čačak zahvatila kuga, da bi je izbegao, Latif-aga se sa grupom svojih momaka sklonio u manastir Blagoveštenje u Trnavi. Tu mu se predao, sa porodicom i braćom, starovlaški vojvoda Hadži Prodan Gligorijević. Prethodno, iz manastira Klisura u Dobrači, u Trnavu je došao iguman Genadije Šuvak sa sinom i Đakonom Avakumom.
Pošto je u međuvremenu obnarodovana, na osnovu odredaba Bukureškog mira, amnestija za učesnike Prvog ustanka, Latif-aga je nastojao da umiri narod. Sa sobom je poveo vojvode Avrama Lukića iz Rajca, Đorđa-Đoka Protića iz Guče i Hadži Prodana Gligorijevića. Otišli su u Kaonu da traže vojvodu Milića Radovića, koji je, kao i pre Prvog srpskog ustanka, hajdukovao. Radovićevom ocu Latif-aga je rekao da će Milićeva porodica stradati ako se ne preda Turcima. Iz Kaone, Lataif-aga je, sa pratnjom, prešao u Miladinoviće u Rajcu na konak.
Dok je ovo trajalo, u Trnavi su se sukobili Hadži Prodanovi i Latifovi ljudi. Ova grupa Turaka je povezana i opljačkana, a potom odvedena u planinu Jelicu. I, ovo je početak bune. Jedan od njenih kolovođa, Pajsije Ristović, iguman Trnavskog manastira, uputo je jednog od Popovića - Palalića iz Atenice u Lazac. Ovaj je javio Hadži Prodanu šta se dogodilo u Trnavi. Hadžija se iskrao od Latif-age i došao u Trnavu, gde je razvio ustanički barjak, pod koji su se počele okupljati bundžije. Upućen je glasnik i vojvodi Milošu Obrenoviću, ali je on odbio da se nađe na čelu bune ističući da je taj postupak opasan, pošto nije zrelo vreme za oružanu borbu protiv Turaka. Varnica iz Trnave prenela se i u Šumadiju.
Posle samo jedne borbe i poraza na Nebošu (planina Jelica), ustanici su se razbežali. U tom okršaju poginuo je Đuke Živković iz Trnave. Hadži Prodan je otišao u Šumadiju, a potom prešao u Austriju.
Pored Turaka, u gušenju bune učestvovali su i vojnici vojvode Miloša Obrenovića.
Sve ove činjenice poznate su, ali se vrlo malo zna ko su, sem nekih od onih koji su nabijeni na kolac u Beogradu, saborci Hadži Prodana Gligorijevića. Niko još, koliko je poznato, nije sačinio takav spisak. Malo ih je pomenuto i na naučnom skupu o ovoj buni, koji je, 25. septembra 1989. godine, organizovao Narodni muzej u Čačku.(1)
Koristeći više izvora, pokušaćemo, da, u ovom radu, kompletiramo stvarne i moguće slobodare koji su vojevali pod krstastim barjakom Hadži Prodana Gligorijevića.

I

Početkom septembra 1814. godine u manastiru Stjenik, uvrh sela Banjice, okupili su se ustaničke starešine, narodni prvaci i duhovnici da se dogovore o tome kako se odupreti tiraniji Latif-age. Nije utvrđeno ko je inicijator ovog skupa, a učesnici su bili: vojvoda Milić Radović, hajdučki harambaša iz Kaone, i njegov brat Simo, vojvoda Đorđe-Đoko Protić iz Guče, vojvoda hercegovačkih doseljenika u Dragačevo Đorđe-Đole Hercegovac iz Guče, Vukosav –Vujo Milinković Bjelokamenac iz Bijelog Kamena, zaseoka Kotraže; kapetan Maksim Janković Amidža iz Zeoka, Spasoje Jakovljević Dobro, buljubaša iz Kapica (danas Prilipac) knez Ilija Samailac iz Samaila, knez Bogić Mirosavić iz Ježevice (čačanske), bimbaša Stevan Aleksić iz Lipnice,čačanski knez Marko Ćosić iz Pakovraća, knez Radovan (pre će biti-Jovan) Tomašević iz Kravarice, Kara-Pavle Milinković, hajdučki starešina iz Dubca, Vidak,iguman manastira Vaznesenja u Ovčarsko-kablarskoj klisuri; Radovan Popović, sveštenik iz Ježevice (čačanske), sveštenik Nikola Kostić iz Mrsaća, ustaničke starešine Petar Dunjić iz Milićevaca i Periša Savić iz Miokovaca. Iz trnavskog manastira; iguman Pajsije Ristović, iguman Genadije Šuvak, sveštenik Simo Sjeničanin, pop Radovan Vujović i Đakon Avakum. Dogovoreno je, tom prilikom, da se vrše pripreme za novi ustanak i traže mogućnosti da se narod (ne samo Karađorđevi ustanici) spasava od obesnog Latif-age.(2)
U samoj buni, međutim, nisu učestvovali: Đorđe-Đoko Protić (bio talac kod Latif-age), vojvoda Đole Hercegovac, Vukosav-Vujo Milinković Bjelokamenac, Radovan (ili Jova) Tomašević, Marko Ćosić, iguman Vidak, pop Nikola Kostić, Spasoje Jakovljević Dobro, Periša Savić i Petar Dunjić. Ovo je i razumljivo ako se zna da je buna gotovo neočekivano izbila i kratko trajala. Nije do kraja jasna ni uloga Milića Radovića u ovom događaju.(3)
Ipak, sve učesnike dogovora u Stjeniku svakako treba pribrojati među bundžije. Sasvim je moguće da su na tom skupu bili i neki ljudi iz Goračića: seoski knezovi (kmetovi, starešine sela) Ilija Popović i Bogić Bogićević, a sa njima i Petar Petković, brat vojvode Novaka Boškovića, koji je junački poginuo na Deligradu 1813. godine. Kako bi, inače, moglo da se govori o tome da je najviše Goračanaca stradalo pri gušenju Hadži Prodanove bune? Ko je okupio te ljude?

II

Istoričari se slažu u tome da je Hadži Prodan Gligorijević u Trnavu stigao iz Raščića kod Ivanjice. Došao je sa porodicom i bratom Mijailom (Mihailom).
Međutim, ovaj Mijailo se kasnije pominje kao žitelj dragačevske Trešnjevice. U ovom selu živeo je i kada mu je 1865. godine dodeljen Takovski krst sa diplomom za učešće u Drugom srpskom ustanku.(4) Otuda i logično pitanje: Gde su boravili Gligorijevići u ivanjičkim Raščićima ili dragačevskoj Trešnjevici?
Izgleda da je dilemu razrešio Bogoljub-Bobode Mitrović u hronici «Trešnjevica kroz vekove», koja je objavljena 2003. godine. On, naime, piše da je Hadži Prodan Gligorijević, posle borbe protiv Turaka u Radaljevu 27. marta (po starom kalendaru) 1806. godine, sa porodicom i braćom, došao u Trešnjevicu i nastanio se u današnjem zaseoku Gradina. Podseća da su u Trešnjevici 1831. godine popisana braća Hadži Prodanova, ali sa prezimenom Sando: Mijailo, Petar i Gavrilo. Naredne godine Mijailo i Gavrilo imali su prezime Džambas, a 1834. u jedan tevter uneti su sa prezimenom Gligorijev. Tako su popisani i 1839. ali Petar (star 70 godina) kao Milivojević.
Hroničar piše: «Datumi smrti Hadži Prodanove braće nisu poznati. Danas na groblju u zaseoku Gradina nema ni jednog spomen obeležja sa prezimenom Gligorijević. Nema ni sa prezimenom Džambas».
U nekim kasnijim dokumentima Mijailo (Mihailo) Gligorijević se pominje kao Džambas.
Uz sve drugo, ovaj hroničar Hadži Prodana i njegovog brata Mijaila ubraja među znamenite ljude Trešnjevice. Ispisuje i njihove kratke biografije. Donosi i podatak da je Mijailo Gligorijević rođen 1773. godine, da se tukao protiv Turaka i u Prvom i u Drugom srpskom ustanku. Za Gligorijeviće kaže: «Na žalost, te su se porodice vremenom ugasile».(5) Bar u Trešnjevici.
Milisav D. Protić Gučanin, u knjizi «Trnavski mučenici», piše da se Hadži Prodan u Raščićima, gde se skrivao posle propasti Prvog srpskog ustanka, pre polaska u Trnavu oprostio od svog sina koji je poginuo 1811. godine kod Poreča. Reči oproštenice su bolne i u nekoliko vizionarske: «Blago tebi, moj sine Nikola, ti si sada miran i spokojan». Protić je zabeležio: «Tu je Hadži Prodan sa svojom ženom Marijom i četvoro dece i udovom snahom Petrijom. Tu su i njegova braća Mihailo sa porodicom i Gavrilo i njegova žena Ana a sa njima i pop Simo Sjeničanin. I najzad, pošto su vrsni i odabrani momci razišli se svojim kućama, Hadži Prodan se nije mogao odvojiti od svoga barjaktara Josifa Altobabića nego je poveo njega uza se, istina sa savijenim barjakom. Poveo ga je sa sobom, jer je predosećao da mu ipak barjak valja ponovo razviti... najzad oni svi skupa stigoše u Trnavu, u mesto koje im je Laatif izabrao, i smestiše se u prostrane manastirske konake.»
Protić ne kaže da je u Trnavu stigao i Petar, brat Hadži Prodanov. U knjizi «Trešnjevica kroz vekove» on se, ipak, pominje kao učesnik u Hadži Prodanovoj buni. Po svoj prilici, Protić je u pravu – Petar Gligorijević je bio čovek sa više od 50 godina, možda i ranjavan u Prvom ustanku, pa ga je brat ostavio u Trešnjevici da čuva tek podignuta porodična ognjišta. Naravno, ne treba bez rezerve odbaciti ni tvrdnju hroničara Trešnjevice.

III

Kako se Hadži Prodan Gligorijević sa porodicom i braćom obreo u Trnavi?
On se posle propasti Prvog srpskog ustanka tukao sa Turcima. Zatim se povukao u Raščiće, kod crkvice i pećine Šljepaje. Potom se predao. Protić je zapisao: «Došao je red i na Hadži Prodana, koji je bio dobar prijatelj Latif-age. Jednoga dana dođoše Hadži Prodanu u Raščiće Avram Lukić i pop Nikola Kostić iz Mrsaća i predložiše mu da učini i on ono što su već svi zaostali knezovi i vojvode učinili, predloživši mu predaju. Hadži Prodan ne samo što nije pristao, nego o tome ni da ih čuje nije hteo. Umesto predaje, on okupi oko sebe 2.000 ljudi i sa njima povuče se u Mučanj, odakle otpoče borbu protivu Turaka koje je predvodio Adem-paša. Borbe na Mučnju trajale su čitav mesec dana. Hadži Prodan, pošto uvide da će izgubiti sva nejač kao i njegova vojska, koja se, istina, u Mučnju držaše dosta dobro, kada su mu «narodne suze i pozdravlja, kletve i zakletve svih njegovih» dojadile i kada mu je bezbednost lična bila osigurana, on se odluči na predaju. Jednoga dana sa šestoricom drugova javi se Hadži Prodan u Čačku svom prijatelju Lartif-agi, koji, jedva dočekavši ga, primi ga ljubazno i pod zaštitu ga uze. Tom prilikom Latif-aga predloži mu i prisili ga da se sa svima svojima naseli tu u blizinu njegovu, pod njegovo okrilje, a za najpogodnije mesto izabra mu trnavski manastir. Po tom njihovom dogovoru i razgovoru Hadži Prodan raspusti vojsku na Mučenju i ode u Rašiće, te saopšti svojima da im valja ognjište ostaviti...»
Nije jasno otkuda prijateljstvo između Hadži Prodana Gligorijevića i surovog čačanskog muselima. Ovo tim pre ako se zna da je vođa trnavske bune bio, ranije, «ljuta guja» za Turke u Starovlaškoj nahiji.
U Trnavu je tada došao i sveštenik Simo Sjeničanin, «koji je Sjenicu bio napustio... iz istih razloga kao i Hadži Prodan», sklanjajući se od Turaka da bi se glava sačuvala. Došao je i on u Trnavu da bi se spasao, jer se znalo da je Latif-aga retko kome opraštao učešće pod borbenim barjakom Karađorđa Petrovića. Uostalom, ljudi su ubijani ne samo u 1813. već i u 1814. godini. U Čačku su, naime, o tome sačuvana dva svedočanstva. Na jednom spomeniku ovakav je epitaf: «1814. zdje posečen jest Jovan Kličanin rođen u selu Cerovi a život izgubi u Čačku od sablje silnog Lativa čačanskog muselima». Na drugom je bilo uklesano da je Gašo (Glišo?) Marković podigao «biljeg» «otcu svomu» Marku Radovanoviću iz Stupčevića, «koi e za otečestvo i pomoć srbsku od Turčina Lativ age poginuo ovde 12 maja 1814.» Kličanin, Dragačevac, i Radovanović, Ariljac, nisu bili jedine žrtve čačanskog muselima, ali imena drugih nisu zabeležena.(6)
Nisu poznati, sem nekoliko izuzetaka, ni podaci o onima koji su pohvatani pri gušenju Hadži Prodanove bune, umoreni pri odvođenju u Čačak i prema Beogradu. Milisav D. Protić Gučanin piše da su živote gubili i dečaci – jednog su Turci nazvali Mali jarušan; bio je iz Goračića i ostao bezimen.
Dva puta su Ćor Zuka sa Turcima i njegovi pomagači Srbi (predvodio ih je vojvoda Arsenije Loma iz Kačera, po nalogu vojvode Miloša Obrenovića) odlazili u Goračiće, tragali za igumanom Pajsijem i drugim bundžijama. Na Stanića imanju, pošto je to bio pravi lov na ljude, posekli su 60 meštana.

IV

Sem kolovođa, nisu utvrđena imena žitelja Trnave koji su, kod manastira, na Ilijaku i Nebošu, sa oružjem, stali pod ustanički Hadži Prodanov barjak. To su, nedvosmisleno je utvrđeno: Đuka (možda Đoko) Živković, koji je poginuo na Nebošu, iguman trnavskog manastira Pajsije Ristović i njegov sin Dmitar (Dimitrije), i sveštenik Radovan Vujović. Uz Hadži Prodana: njegova braća Mijailo i Gavrilo možda i Petar), barjaktar Josif Altobabić, iguman Genadije Šuvak i njegov sin Stojan, pop Simo Sjeničanin, momak vojvode Miloša Obrenovića Vule Gligorijević, a pominje se i sveštenik – vojvoda studenički Filip Petrović, ali, po svoj prilici, on nije iz čačanske, već iz studeničke Trnave. Iz Ježevice je pop Radovan Popović.
Ako se zna podatak da je vožd Karađorđe 1809. godine u ustaničku vojsku mobilisao sve muškarce starije od 12 godine, onda su u buni mogli da sudeluju iz Trnave i: Marko Drobnjak, Nika Subotić, Mijat Živković, Simeun Matović, Vučić Ristović-Protić, Anđelko Matović, Pavle, predak Pavlović; Savo Matović, Mijailo Todosijević (doseljenik iz Bihora), Stefan Živković, Simeun Žujo (Matović), Mijailo Živković, Pavle Zekavica (predak Pavlovića), Milan Živković, Janićije, otac Stevana Janićijevića; Pavle Živković, Nenad Marinković, Marko Marinković, Marko Ćuk (predak Markovića), Mina Stančić (predak Minića), Jovan Nešović, Simon Nikolić, Luka Popović, Stefan Protić i Marko Popović.(7)
Naravno, autor ovog spiska to izričito ne tvrdi. Ukazuje samo na mogućnost njihovog učešće u buni.
Drugi spiskovi nisu pronađeni, što ne znači da nisu ni postojali. Naime, 1904. godine, kada je obeležavana stogodišnjica Prvog srpskog ustanka, parohijski sveštenici dobili su nalog od viših crkvenih vlasti da popišu sve pogibalce u ustancima, bunama i oslobodilačkim ratovima u XIX veku (možda i preživelih učesnika).(8) Nažalost, ta dokumenta nisu dostupna povesničarima. Po nekim saznanjima, čuvaju se u zvoniku jedne beogradske crkve, neproučena. Ako je ovo tačno, valja očekivati da će jednog lepog dana ti podaci biti dostupni našoj javnosti.

V

Utvrđeno je da su aktivni učesnici u Hadži Prodanovoj buni bili braća Popović - Palalić iz Atenice: Teofilo i Borisav. Svakako nisu jedini, ali su se imena drugih odronila u zaborav.
Sudeći po njihovim godinama, sa Radovanom Popovićem, sveštenikom pod Banjicom crkve Ježevice, svakako su učestvovali u boju na Nebošu neki njegovi parohijani. Iz Ježevice: Milisav Andrić, Trifun Isailović, Trifun Milić, Ratko Prelić, Mijailo Tanasković, Nikola Prelić, Nikola Vučićević, knez Bogić (predak Bogićevića), Jevto Antonijević, Marko Kosatica, Novica Grujanac i Radovan Jeremić, a iz Banjice: Jevto Gostiljac, Petar Staničić, Milovan Stovrag, Jovan Trputla, Marko Rajić, Panto Drobnjak i Ilija Rajić.

VI

Kada su se bundžije sa Neboša (planina Jelica) razbežali, prema Goračićima su upućeni gonioci (Turci i Srbi, po naredbi Miloša Obrenovića) da hvataju kolovođe; Turke je predvodio Ćor-Zuko, a Srbe kačerski vojvoda Arsenije Loma. Možda nisu znali da je Hadži Prodan Gligorijević utekao prema Šumadiji, ali su bili sigurni da se u planini Jelici ili, pak, u Goračićima krije duhovni vođa ove bune iguman Pajsije Ristović.
U Goračićima su otiši kod seoskog kneza Ilije Popovića. Mučili su ga da oda skrovište trnavskog igumana. Zapretili su mu ubistvom, pa ih je on pod prinudom, odveo do drugog seoskog kneza – Bogića Bogićevića. Pretukli su Bogićevića i prisilili da pokaže, gde se kod manastira Stjenik, nalazi iguman Pajsije Ristović.
Pošto su uhvatili ovog duhovnika, pustili su Bogićevića i on se uputio svom domu. Uz nekakav izgovor, od Turaka se iskrao Arsenije Loma, stigao Bogićevića i ubio ga kao izdajnika. Iz ovoga se zaključuje da je vojvoda Loma bio prisiljen da guši trnavsku bunu.
Knez je sahranjen na mestu pogibije, koje, i danas, svi nazivaju Knežev grob ili Bogićev grob. Dugo se mislilo da je to legenda, ali... (9)
Pre više od četiri decenije potomci kneza Bogića Bogićevića, Filipovići u Goračićima, nameravali su da na mestu pogibije ovog kneza podignu spomenik, ali su odustali iz razloga koji su samo njima bili poznati.
Nema sumnje, bez obzira kakvu su ulogu imali u hvatanju igumana Pajsija Ristovića, Ilija Popović i Bogić Bogićević svakako su bili aktivni učesnici Hadži Prodanove bune.

VII

U Goračićima, kod Stanića kuća, posečeno je 60 meštana, učesnika u trnavskoj buni. U pamćenju potomaka sačuvana su imena nekolicine: Jovan Stanić, Janko Popović, Milisav Zimonja, Petar Stojanović, Panto Glavonja, Branko Veselinović, Milija Glavonja, Milutin Janjić...(10)
Imena ostalih su nepoznata, kao i podaci o onima koji su tada sačuvali živu glavu, a mogli bi se, po godinama koje su imali, pribrojati u bundžije: Petar Petković, Gavrilo Veselinović, Mijuško kovač i David kovač (preci Kovačevića, današnjih Davidovića), Milovan Petković, Bogosav Petković (sin vojvode Novaka Bošković-Petkovića), Petar Joksimović, Veselin Popović, Đorđe Veselinović, Ilija Glavonja, Pavlić Janjić, Đorđe Glavonja, Stojko Glavonja, Milovan Ružičić, Milisav Alibić, Nikola Ružičić, Petar Glavonja, Gavrilo Ružičić, sveštenik Dimitrije Nedeljković-Janjić, Milosav Albić, sveštenik David Milićević-Petković, Milutin Glavonja, Petar Glavonja, Simeon Glavonja, Gavrilo Janjić, Đoko Nedeljković-Janjić, Miloš Popović, Radisav Ružičić, Đorđe Janjić, Milorad Ružičić, Milutin Ružičić, Milovan Zimonja, Bogdan Stanić, Đorđe Trašević, Mijat Popović, Stanko Senica, Živojin Trašević, Ilija Bogićević-Mojsilović...(11)
Po kazivanju potomaka, ustanike iz Goračića predvodio je Petar, brat vojvode Novaka Boškovića-Petkovića, koji je u Prvom srpskom ustanku imao nekakvu komandnu ulogu – pored ostalog, vratio je u Goračiće, Rogaču i Guberevce one koji su preostali posle poraza srpske vojske na Deligradu 1813. godine.(12) Nesumnjivo je da su nekakvu predvodničku ulogu u buni imali i knezovi (kmetovi) Ilija Popović i Bogić Bogićević.

VIII

Moguće je da su u Hadži Prodanovoj buni, na bilo koji način, učestvovali i Jovan Dragović iz Rogače, Gavrilo Vasović, Mijailo Kovačević, Vujica Ilić, Marko Šipeta i Risto Jovičić iz Graba, učesnici ustanaka od 1804. do 1815. godine, a iz Guberevaca: Petronije Cogolj, Rade Plazina i Gavrilo Rakićević.

IX

Posle dogovora o pripremama za bunu, početkom septembra u manastiru Stjenik na planini Jelici, u svoju bogomolju, manastir Vaznesenje, vratio se iguman Vidak. Vest je preneo monasima Filimonu i Nikiforu Maksimoviću. Ljudi su odmah počeli da sakupljaju oružje. U Negrišorima: Stefan Zvrketa, Mihailo Ružić, Simeon Zvrketa i Janko Mihailović Moler, koji se pripremao za sveštenički poziv. Sa ne malom rezervom, pridružio im se i seoski knez (kmet) Vujica Topalović i junačni Jevdokije Ilić. Iz Lisica: Ilija Joković, a iz Dučalovića Radovan Šibinac. Sa kapetanom Maksimom Jankovićem Amidžom iz Zeoka, oni su okupili poveću grupu naoružanih zemljaka.(13)
Ali, razišli su se kućama kada su saznali za poraz Hadži Prodanovih ljudi na Nebošu.

X

Pored Sima Radovića i njegovog brata vojvode Milića, nekakvu ulogu u buni imali su i drugi sposobni muškarci iz Kaone i Vlasteljica. Posebno njihov brat Vasilj. Možda i Radosav Knežević.(14)

XI

I posle dolaska u Trnavu, Hadži Prodan je, krišom, održavao veze sa nekim odvažnim ljudima u Lisi, Raščićima i Trešnjevici.
Nakon bune u Trnavi oni su napuštali zavičaj i selili se. Recimo, Petar Marić i Milosav Madžar odselili su se u čačanske Žaočane, napuštajući Lisu, a u Guči se nastanio Jeremija Dešić.(15)
Ovakvih seoba bilo je više: Pavlić Janjić je otišao u Zablaće, neki Popovići u Mršince, Glavonjići u Vodanj, kod Kraljeva i u ljubićka sela, pošto više nisu smeli da se zadrže u svojim Goračićima.
Odseljenika, učesnika u trnavskoj buni, najviše je bilo iz Gubereveca, Goračića, Rogače, Lise, Kotraže...
Od Goračanaca su, primera radi, u Trnavi svili svoja porodična ognjišta Stanići, Simovići, Traševići, Marinkovići...
O tim odseljenicima, koristeći brojnu literaturu, autor ovog rada podneo je posebno saopštenje na naučnom skupu o Hadži Prodanovoj buni 1989. godine u Čačku.

XII

Beogradski časopis «Delo» objavio je 1896. godine roman «Neimari». Autor je potpisan sa K.P.
Trnavska buna centralni je događaj u ovom romanu, u kome se pominje više ljudi, ali sem Mihaila Gligorijevića, njihova imena su izmenjena. Takvi su pominjanici Manojlo Prokić i Obrad Momirović.
Nije uspeo pokušaj ovog autora da ih identifikuje. Čak i polazeći od činjenice da je mnogo ljudi u to doba imalo prezime obrazovano od imena dede ili oca. Moguće je da je Prokićev deda ili otac bio Proko, a Obradov Momir? Ali koji Proko i koji Momir? Mi to ne znamo. Bog zna. Svakako, autor romana «Neimari» bio je obavešten o tim ljudima.
Inače, u romanu se pominju i neka sela, manastir Stjenik i pećine Šljepaja. Opet Šljepaja, kao ona u Rašićima, gde se posle propasti Prvog srpskog ustanka nalazio Hadži Prodan Gligorijević!

XIII

Nije bio učesnik, ali jeste stradalnik u vremenu Hadži Prodanove bune Radosav Protić iz Guče. On je pre 1804. godine bio beratlijski knez, postavljen od Turaka na tu funkciju (uslovno rečeno današnjim jezikom).
Posle gušenja Krađorđevog ustanka, u Guču su došli Turci koje je predvodio po zlu poznati Serčesma. Sa svojim ljudima došao je i vojvoda Miloš Obrenović. Da bi odbranio svoje zemljake, Protić je pokušao da ih podmiti dajući Turcima «50 kesa» 25.000 groša, iz čega se zaključuje da je bio bogat čovek. Obrenović mu je tada rekao: «Porezaćemo po narodu i tebe, Radosave, novce vratiti». Taj novac nije vraćen. Ubrzo je izbila Hadži Prodanova buna. «Tada je u Guču došao Adem-paša, koji mu je uzeo 1.000 groša, zaplenio mu barjake i sablje, koji su njemu, odnosno njegovoj porodici, dodeljivani beratima i fermanima». Ovog Protića je, svog izaslanika, u toku Drugog srpskog ustanka, Miloš Obrenović, kao «beratliju i fermenliju», slao u Carigrad da pregovara sa turskom Portom. Ne zna se ishod tih pregovora. Posle primirja sa Turcima, Protić se vratio u Guču. Ni troškovi, koje je imao u putu i u toku boravka u Carigradu, nisu mu pokriveni, pa je osiromašio. Sukobljavao se, potom, sa nosiocima vlasti. U vreme Đakove bune u Kragujevcu 1825. godine hapšen je i zlostavljan. Tek posle prinudnog odlaska knjaza Miloša Obrenovića iz Srbije 1839. godine, Radosav Protić tažio je da mu se dodeli penzija. Molba mu je prihvaćena i određena penzija od 30 talira godišnje. (poređenja radi, Vuk Kradžić je imao penziju 200, a vojvoda Nikola Milićević Lunjevica 360 talira godišnje)...(16)
Kada se govori o trnavskoj buni, mora se i Protić pomenuti-spasavao je, podmićivanjem Turaka, svoj narod.

XIV

Malo se zna da su iguman Genadije Šuvak, njegov sin Stojan i njegova majka, Đakon Avakum i njegova majka kratko borivili u manastiru Blagoveštenje u Trnavi. Ovi Bosanci su najpre stigli u manastir Klisura kod Arilja, što potvrđuje i zapis na bogoslužbenoj knjizi u toj bogomolji: «Gde priđe Đenadije Šuvak leta Gospodnjeg 1813 pri igumanu Isaiji»...(17)
O Đakonu Avakumu (u miru Lepoju Prodanoviću) dosta se pisalo, posebno u «Vrelu», iz pera dr Draga Ručnova...

XV

Zna se sudbina najistaknutijih kolovođa trnavske bune:
Hadži Prodan Gligorijević utekao je u Austriju, prešao u Besarabiju i tamo umro.
Bogić Bogićević, knez iz Goračića, ubijen je na planini Jelici.
Iguman Pajsije Ristović, njegov brat Dmitar i Teofilo Popović-Palalić (i ne samo oni) živi su nabijeni na kolac u Beogradu.
Đakon Avakum je prethodno pogubljen, pa nabijen na kolac.
Iguman Genadije - Đenadije Šuvak i njegov sin Stojan, za razliku od Đakona Avakuma, prihvatili su da pređu na islam i tako sačuvali glave; kasnije su se vratili svojoj pravoslavnoj hiršćanskoj veri.
Umoreno je više bundžija...

XVI

Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve zvanično je 1/14. januara 1962. godine Đakona Avakuma proglasio za prepodo-mučenika, svetitelja.
Istina, njegov kult i kult igumana Pajsija Ristovića neguje se od 17/30. septembra 1928. Oslikani su u manastiru Klisuri, u kome su boravili pre dolaska u Trnavu.

XVII

Povesničari su pisali da je na kolac u Beogradu živ nabijen i sveštenik Radovan Vujović iz Trnave.
Taj podatak pobija sačuvani spomenik, sa koga se čita: «Zde počivaet Rab Boži RADOVAN VUJOVIĆ žitelj trnavski april 3 leto 1834. Poživi 42 leta». Živeo je, dakle, gotovo dve decenije posle gušenja Hadži Prodanove bune. Nije utvrđeno kako je sačuvao glavu.

XVIII

Sakupljajući podatke iz različitih izvora, autor ovog rada pokušao je da sačini spisak bundžija iz 1814. godine. Bilo je to krajnje mukotrpno, ali zahvalno.
Autor ovog rada nikako ne tvrdi da su svi podaci, naročito o mogućim učesnicima Hadži Prodanove vojske, potpuni. A, bilo ih je, po nekim izvorima, i 3.000! Neki su se tukli protiv Turaka na Nebošu, drugi su se okupljali, uzeli u ruke ognjostrelno oružje, a nisu stigli do Neboša, ali ta činjenica nikako ne može da poništi njihovu rešenost, i spremnost, da vojvoduju protiv silnika.
Ovo istraživanje valja nastaviti. Svako novo saznanje biće dragoceno za istorijsku nauku.
Verujem da mi niko neće uzeti za zlo što sam se upustio u ovaj poduhvat. Namere su mi bile plemenite, uz poziv i drugim istraživačima da tragaju za imenima bundžija koje valja iščupati iz kandži zaborava.

_________
Fusnote:

1) Saopštenja su podneli: akademik dr Vladimir Stojančević, Dragoljub M. Pavlović, Mirko Bogićević, Milutim Jakovljević, Radovan M. Marinković, dr Boško Jovičić i Miroslav-Mile Mojsilović, Radomir Stanić, dr Ranko Simović i Ljubomir Marković. Dr Radoš Ljušić je svoje saopšetenje usmeno saopštio.
2) Podaci iz saopštenja Milutina Jakovljevića, na naučnom skupu 25. septembra 1989.
3) Više o tome u knjizi "Trnavski mučenici-Avakumovo i Pajsijevo vreme" Milisava D. Protića Gučanina, Bitolj, 1939.
4) Dragoje Todorović, "Popis ustanika iz 1815. godine", Beograd 1966.
5) Šire o Gligorijevićima u knjizi Bogoljuba-Bobode Mitrovića "Trešnjevica kroz vekove", "Art plus" d.o.o, Užice, 2003.
6) Spomenik Kličaninu čuva se u Narodnom muzeju u Čačku, a Radovanovićev je nestao.
7) Uglavnom su korišćeni, uz neke druge izvore, podaci iz knjige Vukosava Vula Vukosavljevića "Trnava kod Čačka, Stanovništvo", Čačak, 1995.
8) Radoslav-Rade Jovančević, publicista iz Lučana, pronašao je koncept jednog takvog spiska, ispisan rukom sveštenika Dobra Protića iz Negrišora, koji je bogoslužbovao u Tijanju.
9) Ova legenda objavljivana je više puta, u raznim glasilima. Pokazalo se, međutim, da se ne radi o legendi, već o stvarnom događaju; jednu verziju publikovao je autor ovog rada u svojoj knjizi "Jeličke legende", Čačak, 1977.
10) Kazivanja autoru ovog rada (zabeležena 1968. godine) Ilije Glavonjića, Boška Janjića, Sretena Stevanovića i Bogdana Stanića iz Goračića.
11) Uvid u tevtere nastale posle 1815. godine i popis žitelja i njihove imovine, obavljen 1863. godine – mikro–filim u Međuopštinskom istorijskom arhivu u Čačku.
12) Kazivanja jednog od potomaka, Rada Petkovića, zabeležena 1968. godine.
13) Radoslav Jovančević, "Moler i Molerovići", Beograd 1997.
14) Podatak dobijen 1989. godine od Dragoljuba M. Pavlovića, publiciste iz Čačka.
15) Mariću i Madžaru sačuvani su spomenici na groblju u Žaočanima kod Čačka.
16) Radoš Ž. Madžarević, "Gučanin u Carogradu", "Dragačevski trubač", 25, Guča, 26-28. avgust 1994. str. 8.
17) Citat iz knjige "Trnavski mučenici" Milisava D. Protića Gučanina.
Ovaj život ne treba preterano ozbiljno shvatati. Ionako se niko iz njega nije izvukao živ.

Корисников грб
hogar sa medaka
Noćni čuvar grada
Noćni čuvar grada
Поруке: 1065
Придружен: 16 Јан 2005, 18:31
Место: beogradski pashaluk
Контакт:

Milorad Panić Surep: Kad su živi zavideli mrtvima

Порукаод hogar sa medaka » 09 Дец 2005, 02:22

"1814. БИ КУГА У ТУРСКОЈ ЗЕМЉИ СТРАШНА"

..."Од Јурева до Велике госпоје не паде киша него једанпут, и поједе черв, осуши се летина, надлежит глад достојноје плача, па му се овому лету ни тица у гори не весели, а камо ли сиромашки народ који шње гладом и жеђом. Њиве су нам пусте остануле, источници ладни пресанули" — записа Стефан Почуча у Островичкој цркви.
"И удари асталук (куга) у турско царство, сила напрасно љуто мори" — Илино Брдо.
"Мори 1813.
"1814 би куга у турској земљи страшна.
"Знано буди када удари асталук, мори Босну и Херцеговину и Уруменлију (Макeдонију) и Скендерију и Шумадију, напрасно, што није горе и жестокие... Пак би гладна година 1814. Ока жита цванцика.
"Знано буди када би куга. Поче морити 1813, паке престаде 1815 годи! — чертах бреноју рукоју Пахомиј јеромонах" по многим црквама око Пријепоља и Пљеваља.
"На лета 1814 доде... чума от исток до запад да измори от света половина. Зашто и други пат јес доходила чума, ала толко ва свет неје морило ко сега" — даскал Теодор Пирдопски.
"Сие писание мње грешнаго Теодосија јеромонаха Дечанца, јегумана манастира Лесновскаго со братијеју. Бист в сие лето чума велика по всеј турецкој земљи: и по градов и по села и по морски лимани, и тогај бегаше Кратовци у манастир Лесновски 14 кућа са все чељади, и седеше 5 месеци...


* * *

А У СРБИЈИ ЗА ТО ВРЕМЕ тешко се рађало и крваво изгревало једно слабачко сунце. Страсно ко сила којом се животи замећу, с напором лаве узавреле под планином. За његов дан посматрач никаквих изгледа видео није, а утроба га носити више могла није. Час када и гранит пуца, кад и вековити хоризонти нагло мењају лик. То је народ српски, сведен на језгро, после свих пораза превара силовања издаја помора и уништавања водио сада само својим снагама битку за сопствени голи живот. За сва поколења унапредак, докле их буду рађала ова материнска поља и грејало ово топло безосећајно сунце.
Његов Вожд, у најсудбоноснијем тренутку налагао је сваком који се могао борити:
"...Да се сваки свои послова ману, и тако трговци да се ману трговине сваке, маистори маисторие свое да оставе, а земљеделци свое све работе да оставе, и пољска дела и воденице, и сви једнодушно, до једнога, да пођу, и са свима силама, сви, и старо и младо да устанемо и да се од непријатеља бранимо."
Биле су то речи ишчупане из утробе земље, покуљале ко лава. Карађорђево је било само грло.
Буктиња запаљена не за једно раскршће, већ и за све наредне мрачне ноћи. Милошева је била само рука.
Један је народ закорачио с крвавом муком, али одлучно, ка областима у којима живи неће завидети мртвима.


(Из књиге «Кад су живи завидели мртвима» Милорада Панића Сурепа,
«Нолит», Београд, 1963. стр. 200–204.)

Корисников грб
hogar sa medaka
Noćni čuvar grada
Noćni čuvar grada
Поруке: 1065
Придружен: 16 Јан 2005, 18:31
Место: beogradski pashaluk
Контакт:

dr Bartolemeo Kunibert: Tako su se stvari zbile

Порукаод hogar sa medaka » 09 Дец 2005, 02:24

Dr Bartolomeo Kunibert:


"TAKO SU SE STVARI ZBILE"

...Kuga, rđavi postupci, oskudica u hrani desetkovahu ih svakoga dana. I uzalud su knezovi, a naročito Miloš, činili prigovore ovakvom postupanju; na to se neobrati nikakva pažnja; naprotiv, s dana na dan gonjenja se uvećavahu. Ne behu to više samo serdari, teftiši, muselimi, koji u svakoj prilici isisavahu i mučahu Srbe; svaki i najneznatniji Turčin prisvajaše sebi pravo da tako radi prema hrišćaninu. Sve što im bejaše u volji, postajaše plenom njihovim. Ako bi našli ruho bolje od svoga, naterivahu oni njegovoga vlasnika da ga s njima razmeni. Ako je hrišćanin nosio čakšire od čohe, oni bi mu ih otimali, jer po mišljenju Turaka, a naročito Bošnjakâ, raja treba da nosi samo grubo sukno i sukno za vreće. Išlo se štaviše dotle da su im svlačene vunene čarape i pojasevi oko pasa,** jer neverni đaur treba da hodi bosih nogu; a pošto mu je oružje bilo zabranjeno, to mu ni silavi nisu trebali. Srbi, koji su radili na tvrđavi u Beogradu, imali su sada na sebi samo rite.
Pošto su uživali deset godina nezavisnost, Srbi se ne mogoše privići na ovaj nagli prelaz iz jedne umerene vlade u surovo ugnjetavanje.
Predrasuda po kojoj su Turci nepobedni i po kojoj ih puška ne bije održavala se kroz čitava četiri stoleća, te im je dopuštala da daju slobodnoga maha svima svojim strastima; ali ova praznoverica beše već propala. Već od 1788. Srbi su uvideli da su njihovi hici dobro pogađali, pa štaviše bolje nego muslimanski; da se u njihovim rukama sablje nisu o njih tupile: oni se stoga nadahu da će se naskoro u tome ponovo ogledati.
U jesen 1814. borba se započe između Turaka Latif-age, požeškoga muselima, koji se, da bi umakao od kuge, povukao bio u manastir Trnavu, i nekolikih Srba, među kojima beše jedan brat Hadži Prodanov, senički vojvoda, i starešina (iguman) manastira, zvani Pajsije. Latif-aga beše odsutan; njegovi ljudi biše zarobljeni od Srba, koji se dokopaše svega što je godilo njihovoj grabljivosti, a ostatak opljačkaše. Ovaj beznačajni događaj bio je predznak i početak drugoga ustanka. Ova se raspra naskoro raširi po nahijama: požeškoj, jagodinskoj i po jednom delu kragujevačke. Pošto je Hadži Prodan, koji se nalažaše zbog izvesnih poslova s Latif-agom u Karanovcu (današnjem Kraljevu), doznao šta se zbilo u manastiru Trnavi, pobeže, pa stade prikupljati srpsku vojsku da bi pokret raširio i učinio ga opštim. Sveštenik jedan po imenu Sima, odmah bi poslan ka Milošu, da ga pozove da podigne nahije: rudničku i užičku, i da se istavi na čelo ovoga ustanka, sa onako istom vlašću kakvu je Kara-Đorđe imao u prošastom.
Ali vreme i okolnosti behu rđavo izabrani; zima se približavaše; bejaše oskudica u hrani, oružju i novcu, a kuga još bešnjaše. Bilo se bojati da Srbi, u radu na poslovima oko tvrđave beogradske, ne budu zadržani kao taoci, ili da ne plate životom za bunu svojih sunarodnika. Iseljenici nisu mogli biti ni od kakve pomoći opštoj stvari; većina između njih ne behu se još povratili svojim domovima. Mesta, koja su trebala služiti za utočište, kao u prvome ustanku, ženama i deci, ne behu još nimalo pripremljena; ostaviti svoje porodice po selima, značilo je predati ih u ropstvo i ostaviti ih na milost i nemilost surovom neprijatelju; skloniti ih po skrivenim mestima (zbegovima), u dubini šuma, značilo je osuditi ih da pomru od zime na oštrom vremenu. Najposle, što je činilo još veću zabunu bilo je to što im je Bečki kongres, kojemu su nekoliko rodoljuba podneli bili molbu u korist Srbije, savetovao mir, dokle im on ne priteče u pomoć. Ustanak, u trenutku kada im se preporučivaše mir, rasrdio bi saveznike i dao prava Turcima, koji Srbe predstavljahu kao nemiran buntovnički narod.
Odmerivši sve ove okolnosti, Miloš jasno uvide da buna, koja se spremala buknuti, ne može imati dobroga ishoda, i da bi se narod, kad bi je hteo potpomoći, izložio nedoglednim nesrećama i očiglednoj propasti. On dakle poruči Hadži Prodanu i ostalim ustanicima da se mahnu toga preduzeća; posavetova najpodozrivijima da pozovu pobunjeni narod da se vrati na svoja ognjišta, pa da se i sami bekstvom sklone od neizbežne opasnosti, a od svoje strane obeća upotrebiti sav svoj uticaj kod Turaka da bi opravdao one koji su imali učešća u buni, kako ne bi pretrpeli njene nesrećne posledice.
U cilju da sebi obezbedi kod Sulejman-paše mogućnost da docnije posreduje u korist ustanika, posla on popa Simu da ga od njegove strane izvesti o onome što se dogodilo i da ga uveri o njegovoj pripomoći zarad umirenja zemlje. I doista Miloš, na čelu Srba iz rudničke nahije, pridruži se Akim-begu, muselimu ove nahije, kao i one požeške, pa pođoše zajedno protivu ustanika. Srbi, koji su ga pratili, bili su većinom oružani batinama i zemljoradničkim oruđima. Miloš im je svetovao ovakvo oružje kako bi pokazao Turcima da oni nemaju u svojim rukama ničega što bi moglo poslužiti za rat, a njihovoj pobunjenoj braći da ih nikako nisu hteli goniti u krajnost. Svuda kud god je Miloš prolazio, predstavljaše on narodu opasnosti što bi ih ustanak neminovno navukao na svaku porodicu, pa ga pozivaše na mir i pokornost. Ljudima od uticaja objašnjavaše razloge koji se protivljahu u ovim okolnostima svakome pokušaju, pa ih uveravaše da, kad bi se ukazao pogodan trenutak, on bi bio prvi koji bi se stavio na čelo naroda. Na taj način pokret se stišavao bez prolivanja krvi.
Hadži Prodan, koji se nalažaše u Trnavi s malim brojem ljudi, doznavši da Miloš, umesto da uzme učešća u buni, dolažaše da je uguši, otide iz toga manastira: tu ostavi Turke Latif-agine koje je bio zarobio pa pobeže. Miloš se morao pretvarati; on dakle pusti u poteru za beguncima jednu četu Turaka izmešanih sa Srbima, s nalogom da ih pohvataju iako je vrlo dobro znao da ih ona neće moći dostići, što se doista i dogodi. Ali se po nesreći pronađe porodica Hadži Prodanova, skrivena na mestu gde je držala da je u bezbednosti: ona bi uhvaćena, te Miloš prisiljen bi predati je u ruke Turcima, koji je potraživahu. Među članovima te nesrećne porodice nalažaše se snaha Hadži Prodanova, sinovica vojvode Pljakića, zeta Kara-Đorđevoga i prisnoga prijatelja Miloševog, koji je pošto-poto htede spasti ropstva. Morao je dakle kupiti ćutanje Turaka, koji su pripomogli njezinu hvatanju, naročito starešine, koji ovima zapovedaše. Preobuče je u muško ruho, pa je posla tako prerušenu u svoju vlastitu porodicu, dokle se ne bi ukazala zgodna prilika da je vrati njezinome mužu.
Izvešten o ovim buntovničkim pokušajima, Sulejman-paša zapovedi svome Ćaji (pašinome pomoćniku) da pođe na čelu cele turske vojske kojom je raspolagao protivu buntovnika. Ćaja, šurak Sulejmanov i paša od dva tuga, bio je još svirepiji, ako je to mogućno bilo, i veći neprijatelj hrišćana no njegov gospodar, čije potpuno poverenje uživaše i koji je bio potpuno pod njegovim uticajem. Dati takovome čoveku zadaću da umiri zemlju i uguši bunu na čelu jedne vojske, značilo je zapovediti mu da raznese svuda očajanje, da iseče i dovede u ropstvo sve one koji bi se našli na njegovu putu. Sem toga, Sulejman napisa pismo svome posinku Milošu, s puno laskanja, kojim ga pozva da se pridruži njegovome Ćaja-paši, te da zajednički porade na ugušenju bune. Davaše mu poštenu reč da će, izuzevši Hadži Prodana i njegovu braću, oprostiti svima onima koji bi na poziv njegov položili oružje, ili za koje bi se on založio.
Miloš je već bio stišao bunu kad Ćaja-paša stiže u Čačak, gde se s njime udruži. Tu doznaše da se kragujevačka nahija, a naročito Gruža, sasvim podigla; Miloš otide tamo s Akim-begom, pa privoli ustanike da polože oružje. Njemu se predadoše petorica između prvih podstrekača, među kojima je bio Vučić iz Vučkovice. Sutradan Miloš s dve hiljade Srba i jedno strtinu Turaka napade na òkô u Kniću, u kom se beše ušančilo otprilike dve stotine ljudi, poslednji ostatak bune. Bejaše naredio onim svojim ljudima, koji imađahu vatreno oružje, da pucaju u vazduh kako bi poštedeli krv braće svoje, pa poruči ispod ruke opsađenima da se nemaju ničega bojati, da se čvrsto drže do večera, pa da se večerom nečujno razbegnu, kako bi se smatralo da on to nije nikako opazio. Tako su se stvari zbile. Pojmivši da nema više nade na uspeh, pošto im Miloš beše protivan, ustanici se skloniše svak na svoju stranu. Te tako se svrši taj pokušaj poznat u Srbiji pod imenom Hadži Prodanove bune.

_________

**) Srpske su žene čuvene sa pletenja vunenih čarapa različitih boja i pojaseva, kojima se istočnjaci opasuju. Ovi poslovi su vrlo cenjeni od prostoga naroda uTurskoj.


Iz knjige Dr Bartolomeo Kunibert: «Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića (1804–1850)»,
«Prosveta», Beograd, 1988, str. 72–77.

Корисников грб
hogar sa medaka
Noćni čuvar grada
Noćni čuvar grada
Поруке: 1065
Придружен: 16 Јан 2005, 18:31
Место: beogradski pashaluk
Контакт:

Vladimir Stojančević: Suština srpske nacionalne revolucije

Порукаод hogar sa medaka » 09 Дец 2005, 02:27

Akademik Vladimir Stojančević:


SUŠTINA SRPSKE NACIONALNE REVOLUCIJE

...Izrazit primer prenebregavanja principa nacionaliteta u rešavanju istočnog pitanja na Balkanu od strane velikih sila - predstavljala je Srbija. Njena nacionalna revolucija, odnosno nacionalno-oslobodilački pokret srpskog naroda na Balkanskom poluostrvu, sa malo izuzetaka, nije odgovarao orijentalnoj politici velikih sila - uprkos progresivnim političkim, socijalnim i civilizatorskim osnovama na kojima je ta revolucija nastala u pokušajima da slomi Osmansko carstvo, protivu koga su velike evropske sile - Rusija, Austrija i Napoleonova Francuska - pre toga vodile više ratova i uzaludno pokušavale da mu učine kraj (1768-1774; 1788-1791; 1799-1801).
U čemu se ogledala suština srpske nacionalne revolucije, s jedne strane, a sa druge strane, šta su bili uzroci za neusaglašavanje ove revolucije sa politikom velikih sila u rešavanju istočnog pitanja kao istorijskog problema opstanka Osmanske carevine u Evropi?


* * *

Dve su osnovne političke misli Srbije u ustanku 1804-1813. godine: (1) isterivanje Turaka i predstavnika otomanske vlasti iz ustaničke narodne sredine i (2) oslobođenje okolnog srpskog stanovništva od tuđinske uprave. Prva misao je pretpostavljala stvaranje ustanova sopstvene, nacionalne uprave, a druga - okupljanje srpskog naroda u jednu državnu organizaciju. Slobodan narod i nacionalna država sinteza su ukupnih napora i ratovanja Srba sa Osmanskim carstvom.
Oružana borba sa Portom za izvojevanje slobode i upadljivi uspesi (čak i za Evropu) protiv sultanovih vojski stvarali su materijalne i političke uslove za restauraciju srpske države posle viševekovne turske vlasti. Ova vlast je u severnom delu Srbije bila eliminisana već 1804, a dovršena početkom 1807. godine padom poslednjih tvrđava. Srpska država kao revolucionarna tekovina postojala je (naročigo posle zauzeća beogradske tvrđave) sa svim konstitutivnim atribucijama suverenosti: prostrana oslobođena teritorija, slobodan narod koji oružjem tuče Portinu vojsku, organizovana nacionalna vlast. Nova srpska država u stvaranju održava štaviše političke, privredne ili čak vojne odnose i sa velikim evropskim silama - Austrijom, Rusijom i Francuskom, a vodi i zvanične pregovore sa Portom o regulisanju ukupnih srpsko-turskih problema. Revolucionarna Srbija je u vojnom savezu sa Rusijom, ruski predstavnik sedi u Beogradu a srpski vojni komandanti i vrhovni politički predstavnici revolucionarne Srbije održavaju tajne vojno-političke veze sa mnogim istaknutijim Grcima, Bugarima i Vlasima (Rumunima). Ustanička Srbija je u stalnoj vezi sa slobodnom malom Crnom Gorom, a još od 1805. održava veze sa Srbima u okolnim turskim sandžacima i pašalucima. Porazi turske bosanske i rumelijske vojske 1806. (na Mišaru i na Deligradu) primorali su Portu na pregovore sa Srbima i na davanje prostranih autonomnih povlastica (tzv. Ičkov mir, kraj 1806). Srbi su, međutim, odbili turske ponude i zahtevali punu nezavisnost. Tako je srpska revolucija, snagom i pobedama sopstvenog naroda, sama i bez neposredne evropske pomoći, već 1806. trijumfovala nad Portom, proglasivši samostalnost Srbije od Osmanskog carstva! Tek od proleća 1807. Srbija postaje saveznik Rusije u zajedničkom ratu sa Turskom.
Ali Srbija u periodu 1804-1813. godine nije postojala samo via facti, odstranjenjem turske uprave i izgradnjom sopstvenih ustanova i vlasti. Revolucionarna političko-vojna pragmatika bila je praćena revolucionarnom nacionalnom ideologijom i njenom propagandom u celom srpskom narodu i u Turskoj i Austriji, a zatim i pokušajima na diplomatskom planu da se nova srpska država prizna u međunarodnim okvirima, pre svega od vodećih velikih sila toga vremena - Rusije i Napoleonove Francuske...
Obnovljena država obuhvatila bi etničku teritoriju srpskog naroda i u Turskoj i u Austrijskoj carevini. Narodnosni princip, vezan sa filozofskim načelom o prirodnom pravu pojedinaca i naroda na sopstvenu organizaciju života, u skladu je i sa savremenim filozofskim idejama prosvećenosti. ali i sa tadašnjim načelnim političkim stanovištem da Turke - muslimane treba oterati iz Evrope. (Poznati Grčki projekt Katarine II i Josifa II (1782) davao je ishodno polazište za kasnija razmatranja, naročito otkako je srpska revolucija 1804. stvorila unutrašnju krizu u Turskoj). Princip hrišćanske solidarnosti, kao sinteza anahroničnom gospodstvu muslimana na Balkanskom poluostrvu, najbolje bi se realizovao ako bi velike sile Evrope pomogle srpski ustanak da dovrši "unutrašnju" revoluciju balkanskih naroda pre svega kao jedan veliki socijalno-politički pokret. Ovo tim pre što su se Srbi pokazali ne samo kao ozbiljna vojnička snaga, već i kao narod sa znatnim smislom za političku, društvenu i kulturnu organizaciju oslobođenih teritorija...
Novi srpski ustanak, produžetak te revolucije, u proleće 1815. otvoriće novu etapu u njenom razvoju. Razvoj prilika u srpsko-turskim odnosima biće u velikoj meri i pod uticajem politike velikih evropskih sila, a pre svega Rusije, prema problemu istočnog pitanja. U odnosu, pak, na srpsko pitanje, Bečki kongres sila-pobednica nad Napoleonom označiće, s jedne strane, kraj oružanog dela srpske revolucije 1804-1813, a sa druge strane početak njene nove faze u drugojačijim i izmenjenim uslovima u samoj Srbiji, kao i na Balkanu, u Turskoj i u samoj Evropi. Snažan pečat razvoju oslobodilačke misli srpskog naroda, u Srbiji i van nje, davaće knez Miloš, čija će uporna nastojanja - na unutrašnjem planu srpsko-turskih odnosa - dovesti do poznatog hatišerifa od 1830. godine i eliminacije neposredne turske vlasti u Srbiji.


Iz knjige: «Srbija i oslobodilački pokret na Balkanskom poluostrvu u XIX veku», Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1990, str. 10–14.

Корисников грб
hogar sa medaka
Noćni čuvar grada
Noćni čuvar grada
Поруке: 1065
Придружен: 16 Јан 2005, 18:31
Место: beogradski pashaluk
Контакт:

Radovan M. Marinković: ZAČETNIK

Порукаод hogar sa medaka » 24 Дец 2005, 20:00

Radovan M. Marinković:


ZAČETNIK

Povesničari se ne spore oko toga ko je zapalio prvu iskru bune u Trnavi 26. septembra 1814. Nije to bio Hadži Prodan, već njegov rođeni brat Mijailo (Mihailo) Gligorijević. Sa svojim momicima, naime, on se, u trnavskom manastiru, sukobio sa osam ljudi čačanskog muselima, Latif-age, povezao ih, oduzeo im sve što su imali vredno i odveo ih u planinu Jelicu.
Predvodnik u ovom sukobu nije mogao da bude iguman Pajsije Ristović - on svakako ne bi postupio kao Mijilo Gligorijević, bar što se tiče oduzimanja dragocenosti Latif-aginim ljudima.
Hadži-Prodan se još uvek nalazio u pratnji Latif-age.
Mijailo Gligorijević rođen je u Sjenici 1773. godine. Sa Hadži Prodanom i dvojicom ostale braće, Petrom i Gavrilom, učestvovao je u dizanju ustanka u Starom Vlahu, posle 1804. godine. Posle boja na Gradini (Trešnjevica u Dragačevu) i susednom Radaljevu, 27. marta 1806. godine čuvao je obnovljene šančeve na mestu tog boja i granicu prema neoslobođenom delu Srbije, s one strane Moravice. Sa njim su bila i braća, a svi zajedno su doveli i svoje porodice u Trešnjevicu.
Kad je Karađorđeva vojska, posle 1807. godine, prodirala prema Starom Vlahu i vodila više bojeva sa Turcima, nema sumnje da je u njima učestvovao i Mijailo Gligorijević, pošto više nije trebalo čuvati šančeve na Gradini i u Radaljevu.
Posle propasti Prvog srpskog ustanka i on je sa bratom Hadži Prodanom boravio, suprorstavljajući se Turcima, na Mučnju i oko te planine. Potom se vratio u Trešnjevicu, a sa braćom je iz Radaljeva, predajući se muselimu Latif-agi, stigao u Trnavu.
Kada su se ustanici, posle poraza na Nebošu razbežali, najverovatnije se vratio u Trešnjevicu i prikrivao.
Učestvovao je u Drugom srpskom ustanku. Kada je knez Mihailo Obrenović (1865) o pedesetogodišnjici vojevanja pod barjakom njegovog oca, knjaza Miloša, dodelio odličje ustanicima, nije zaboravljen Mijailo Gligorijević. Istina, on je u spisak ustanika naknadno upisan. Dobio je, kao živ, Takovski krst sa poveljom, a potomci poginulih i umrlih ustanika primili su srebrnu medalju sa poveljom. Gligorijević je tada imao 88 godina.
Inače, posle Drugog ustanka Mijailo Gligorijević i njegova braća popisivani su u Trešnjevici, sa prezimenima Sando, Gligorijev i Džambas.
Jeste Gligorijević dobio Takovski krst i živeo u Trešnjevici 1865, ali je čudno da ni on, ni drugi ljudi sa prezimenima Sando, Gligorijev, Džambas (bilo je takvih, ali to nije Mihailo Gligorijević) nisu popisani u Trešnjevici dve godine ranije. Nije jasno što se zapravo dogodilo.
Nema podatka o tome kada je i gde preminuo hrabri Mijailo Gligorijević. Pripadnicima ovog roda na groblju u zeseoku Gradina u Trešnjevici, gde su živeli, nema spomenika.
Hroničar Bogoljub-Bobode Mitrović, u knjizi "Trešnjevica kroz vekove" (Užice, 2003.) uvrstio je Mijaila Gligorijevića, sa osnovnim biografskim podacima o njemu, u znamenite ljude ovog sela u Dragačevu, koje danas administrativno pripada opštini Arilje.
Ovaj život ne treba preterano ozbiljno shvatati. Ionako se niko iz njega nije izvukao živ.

Корисников грб
hogar sa medaka
Noćni čuvar grada
Noćni čuvar grada
Поруке: 1065
Придружен: 16 Јан 2005, 18:31
Место: beogradski pashaluk
Контакт:

Radovan M. Marinković: Pripremali su bunu

Порукаод hogar sa medaka » 24 Дец 2005, 20:05

Radovan M. Marinković:


PRIPREMALI SU BUNU

Poznata su imena narodnih starešina koji su pripremali novi ustanak, bunu u Trnavi. Pošto je Buna kratko trajala, neki od njih nisu stigli da, na krstu i Evanđelju, pod borbenim barjakom na Ilijaku polože – sa molitvenim rečima igumana Pajsija Ristovića i Đakona Avakuma – zakletvu vernosti ustanku, ali ni to ne umanjuje njihov značaj u podsticanju naroda da se svrsta u borbene redove. Drugi nisu bili predvodnici bundžija, ali su se isticali kao biranici, čije kratke biografije ispisujemo.


PRVI NABIJEN NA KOLAC

Učesnik je Prvog srpskog ustanka. U Karanovcu (Kraljevu), kada je ova varoš oslobođena, Teofilo Palalić bio je pisar kod vojvode Antonija Ristića-Pljakića. Godine 1813. povukao se u rodnu Atenicu. Na početku bune u Trnavi popisao je istaknute Srbe i tajno ih pozvao da se dižu na Turke. Pri gušenju Hadži Prodanove bune uhvatio ga je Imšir-paša, mučio ga da oda imena ljudi koje je pozivao na ustanak i kada je Palalić prinuđen da to učini, obesni turski zapovednik uputio ga je, sa drugim robljem, u Beograd, gde je prvi živ nabijen na kolac. Drugi podaci o ovom mučeniku nisu poznati.


VOJVODA ĐOLE HERCEGOVAC

Sa velikom grupom Hercegovaca, kao stariji čovek i navodni starešina, u Guču se posle 1798. godine doselio Đorđe-Đole Hercegovac. Učestvovao je u bojevima srpskih ustanika protiv Turaka od 1804. do 1813. godine i iskazao se velikim junaštvom. Početkom 1813. godine Karađorđe mu je priznao vojvodsko zvanje, ali samo nad njegovim Hercegovcima. Pred bunu u Trnavi našao se sa većom grupom narodnih starešina u manastiru Stjenik, gde je pripreman novi ustanak protiv Turaka. Nema podataka da je vojevao pod barjakom Hadži Prodana Gligorijevića. Junački je poginuo u boju na Ljubiću 1815. godine.


POSEČEN NA RECI VAPI

Đorđe-Đoko Protić rođen je u Guči 1765. godine. U Prvom srpskom ustanku vojevao je pod komandom svoga oca Milutina Ilića – Prote Gučanina. Učestvovao je u bojevima na Lopašu (1806), na Ponikvama kod Užica (1807), kod Nove Varoši i Sjenice (1809). Kao i otac mu, stekao je vojvodsko zvanje. Pred slom Ustanka vodio je konjanike Dragačevce da stražarče u Beogradu. Prvih dana, septembra 1814. godine, kada su vršene pripreme za bunu u Trnavi, i on se našao među narodnim starešinama, ali nema podataka da je u ovom događaju učestvovao pošto je bio talac kod Latif-age. Posle bitke na Čačku, sa bojevima u Ljubiću i Rtarima, Turci su ga vodili sa sobom do Sjenice i posekli na reci Vapi 17. juna 1815.


VOJVODA IZ KAONE

Milić Radovan rođen je 1775. godine u Kaoni. Kao harambaša predvodio je pre 1804. veću hajdučku družinu. Vojevao je u Prvom srpskom ustanku. Karađorđe ga je, ceneći njegovo junaštvo, proglasio za vojvodu. Kada je ustanak ugušen, povukao se u planinu Jelicu i svetio Turcima kao hajduk. Učesnik je skupa u manastiru Stjeniku kada je pripremana, početkom septembra 1814., nova buna. Latif-aga upravo je za njim tragao u vreme kada je planulo ognjostrelno oružje u Trnavi. Tada su mu u sindžirima odveli u Čačak suprugu i decu tražeći da se preda, što je on i učinio da bi zaštitio porodicu. Odveden je u Beograd i bačen u tamnicu, iz koje ga je izbavio neki Hasan-aga Prajić i posle završenog ustanka 1815. godine uputio kući u Kaonu. Nije trpeo kneza Miloša, po čijem je naređenju izgubio glavu krajem 1815. ili početkom 1816. godine. Ovaj zločin izvršili su pop Nikola Kostić iz Mrseća i Mihailo Đorđević iz Samaila, prvi nahijski, drugi seoski knez. Sahranjen je u Kraljevu.


KNEZ IZ MIOKOVACA

Na groblju u Miokovcima još olujinama nevremena odoleva manji spomenik s koga se čita: «Periša Savić knez». Ne pominje se da je učestvovao u Prvom srpskom ustanku kao jedan od zapovenika u bojevima ne samo u Glumču (1807) i Kukutnici» (1809), a to je uneseno u istorijske spise. Našao se početkom septembra 1814. u manastiru Stjeniku, gde su se narodni prvaci dogovarali o novom ustanikovanju protiv Turaka. Nema podataka da je u samoj buni učestvovao. Istakao se u bitki na Čačku (sa bojevima na Ljubiću) 1815. godine predvodeći ustanike iz svoje knežine. Umro je najverovatnije 1817. godine.


POP NIKOLA KOSTIĆ

U septembru 1814. godine pop Nikola Kostić bio je u Stjeniku na dogovoru narodnih starešina o pružanju otpora turskom zulumu. Rođen je u Mrsaću oko 1769. godine. Bogoslužbovao je u Ježevici (u vreme Bune), potom u Vrdilima kod Kraljeva. Učestvovao je u Drugom srpskom ustanku, posle koga je bio starešina Požeške (Čačanske) nahije. Mutna je njegova uloga u ubistvu Milića Radovića, hajdučkog harambaše i Karađorđevog vojvode iz Kaone. Ktitor je crkve u Vrdilima. Umro je u rodnom Mrsaću 13. aprila 1819. Sahranjen je kod crkve u Vrdilima, a na nadgrobnu ploču mu je upisano: «Se ležit tjelo kir sveštenojereja Nikolaje Kostića ot sela Mrsaća, sozdatelja hrama sego; hram sej sočini za svoj večni spomen o svom trudu na 1818. goda, meseca aprila 13».


STUDENIČANIN

Pop Filip Petrović rođen je u Gornjoj Brezovi kod Studenice 1775. godine. Studeničane je digao na ustanak 1804. godine. Karađorđe ga je postavio za vojvodu. Učestvovao je u bitkama u Starom Vlahu. Po svoj prilici, u Trnavi se nastanio posle propasti Ustanka. Kao vojvoda svakako je imao važnu ulogu u Hadži Prodanovj buni. Na početku Drugog srpskog ustanka, Miloš Obrenović ga je uputio u Jagodinsku nahiju da diže Srbe na novi ustanak. Potom se vratio Milošu Obrenoviću. Stradao je na svoju krsnu slavu, Lučindan, 18. oktobra 1820. godine – navodno ga je slučajno teško ranio neki Toma Paunović iz Goričana. Rane nije preživeo. Sahranjen je kod crkve u Trnavi, gde mu je na grob postavljena ploča od studeničkog mermera, samo sa krstom, bez imena i prezimena.


POP RADOVAN

Ispod reljefno isklesane glave, u nadgrobnu ploču koja se nalazila kod crkve u Ježevici, klesar Radosav Čikiriz iz dragačevskih Rtiju urezao je prevukovskim slovima kratak epitaf: «Ovde počivaju kosti popa Radovana iz Eževice, deda popa Vićentijevog. Umro je 1820. g». O ovom crnoriscu se, inače, malo zna. Ipak, značajni su ovi podaci: doselio se sa prostora Vučkovice-Kotraže u Dragačevu. Učestvovao je u pripremama Hadži Prodanove bune i u nju poveo nekoliko odvažnih parohijana. Po svoj prilici, imao je nekakvu ulogu u skrivanju igumana Pajsija u planini Jelici. Posle trnavske bune prikrivao se i nekako sačuvao glavu.


JOVAN, NE RADOVAN TOMAŠEVIĆ

Hroničari su zabeležili da je skupu narodnih starešina u Stjeniku pred Hadži Prodanovu bunu prisustvovao i Radovan Tomašević iz Kravarice (tada jedno selo – danas Gornje i Donje) u Dragačevu. Međutim, istaknutiji ustanik bio je njegov brat Jovan, koji je imao kneževsko zvanje, koje je pripisivano i Radovanu. Jovan Tomašević je, kao i brat mu, nosio ustaničko oružje od 1804. godine. Njegovim sinovima, Đoku i Tanasku, knez Mihailo je dodelio spomenicu za očevo vojevanje pod barjakom Miloša Obrenovića. Posle 1815. bio je čelnik vlasti: 1821. potpisao je izjavu zahvalnosti i odanosti knjazu Milošu Obrenoviću, a 1825. bio je, kao predstavnik knežine dragačevske, deputat Narodne skupštine u Kragujevcu, kada je položio zakletvu na vernost velikom gospodaru. Nije utvrđeno kada je rođen niti kada je otišao Bogu na istinu. On je, ne brat mu Radovan, učesnik skupa narodnih starešina u manastiru Stjeniku.


AMIDŽA IZ ZEOKA

Maksim Janković Amidža bio je početkom septembra 1814. u Stjeniku kada su se narodni predvodnici dogovorili o novom ustanku protiv Turaka. Rođen je u Zeokama (Dragačevo) 1775. godine. Vojevao je pod Karađorđevim barjakom, pokušao je da svoje zemljake priključi Hadži Prodanovim ustanicima. Posle Drugog ustanka bio je knez jedne dragačevske knežine. Umro je 1840. godine. Sahranjen je u groblju rodnog sela.


KAPETAN SIMO

Simo Radović, rođen je u uglednoj porodici u Kaoni 1779. godine. Brat je Milića, hajdučkog harambaše i Karađorđevog vojvode. Ustanikovao je od 1804. do 1815. godine. Učesnik je, početkom septembra 1814. na skupu narodnih starešina u Stjeniku na kome su započete pripreme za Bunu u Trnavi. Posle Boja u Rtarima (Dragačevo), u kome su Turci strahovito potučeni, Miloš Obrenović ga je, 15. juna 1815. postavio za kapetana devet sela u gornjem Dragačevu. Potom se, ipak, osvedočio kao protivnik Miloša Obrenovića i njegove vlasti. Za podizanje crkve u Kaoni izdvojio je, 1825. godine, 550 groša. Umro je u decembru 1845. i sahranjen na istočnoj strani crkve u Kaoni.


KARA PAVLE

Kara-Pavle Milinković iz Gornjeg Dubca predvodio je pre 1804. godine manju hajdučku družinu. U Prvom ustanku, kao buljubaša (komandir čete), predvodio je deo Dragačevaca u Boju na Lopašu (1806), u okršajima sa Turcima oko Užica i po Starom Vlahu. Posle sloma Ustanka hajdukovao je. Učestvovao je, početkom septembra 1814. u Stjeniku na skupu narodnih predstavnika kada je odlučivano o dizanju novog ustanka-bune u Trnavi. O njemu se još i ovo zna: rođen je oko 1778., a umro 1848. godine. Na seoskom groblju podignut mu je spomenik, koji je prenesen u Muzej nadgrobnika i krajputaša u Guči.


DOBRO

Među onima koji su se, početkom septembra 1814. godine, okupili u manastiru Stjeniku radi dogovora o pružanju oružanog otpora Turcima našao se i Spasoje Jakovljević Dobro iz Kapica (danas Prilipac), rođen 1776. U Prvom ustanku komandovao je četom Dragačevaca (od Lopaša 1806. do Deligrada i Zasavice 1813. godine). Kada bi ubio Turčina imao je običaj da kaže: «Dobro-dobro!» Otuda mu i nadimak Dobro. Ustanikovao je 1815. godine i pod barjakom Miloša Obrenovića. Umro je 11. novembra 1861. Sahranjen je u porti crkve u Prilipcu.


JUNAČNI VUJO BJELOKAMENAC

Vukosav-Vujo Milinković poznat je kao Vujo Bjelokamenac, pošto je rođen u Bijelom Kamenu, zaseoku Kotraže. Tukao se protiv Turaka u više bitaka Prvog srpskog ustanka (Radaljevo, Trešnjica i Lopaš 1806; Užice 1807. i po Starom Vlahu 1809). Učesnik je stjeničkog dogovora o dizanju bune u Trnavi. Istakao se 5. juna 1815. kada je na prilazima Kotraži potukao tursku jedinicu koju je predvodio Kara-Mustafa. Rođen je 1774, a umro 1871. godine. Spomenik mu je podigao sin Milutin Vujović.




* * *

Nažalost, malo se zna o ostalim narodnim predvodnicima u ovoj buni: knezu Bogiću Mirosaviću (rodonačelniku Bogićevića u Ježevici), Iliji Samailcu, bimbaši Stevanu Aleksiću, igumanu manastira Vaznesenje u Srpskoj svetoj gori ovčarsko-kablarskoj, Vidaku, čačanskom knezu Marku Ćosiću iz Pakovraća i Petru Dunjiću iz Milićevaca.
Ovaj život ne treba preterano ozbiljno shvatati. Ionako se niko iz njega nije izvukao živ.

Корисников грб
hogar sa medaka
Noćni čuvar grada
Noćni čuvar grada
Поруке: 1065
Придружен: 16 Јан 2005, 18:31
Место: beogradski pashaluk
Контакт:

Vladimir Ćorović: Veličina žrtve

Порукаод hogar sa medaka » 25 Дец 2005, 11:55

Vladimir Ćorović:


VELIČINA ŽRTVE

Kada je meseca septembra god. 1814. Karađorđe, na putu za Rusiju, svratio u Petrovaradin i Karlovce, izazvala je vest o tome veliko uzbućenje u Srbiji. Na nj je još uvek gledano kao na glavnoga vođa i junaka Prvoga ustanka i kao najizrazitijega pretstavnika ratoborne struje protiv Turaka. Na vest da će on sići do granice, uplašio se samo onaj krug ljudi koji su bili njegovi protivnici od ranije, a naročito Miloš Obrenović, koji se bojao da bi ga Karađorđe odmah potisnuo u narodu. Stoga se spremiše protestne tužbe protiv njegova dolaska, kao i poruke ruskoj vladi da ga Srbi neće nipošto primiti ponovo za svoga vođa. Ali, u samom narodu glas da dolazi Karađorđe izazva odmah nove pokrete. Starovlaški vojvoda, Hadži Prodan Gligorijević, koji se posle sloma Srbije god. 1813, još čitav mesec dana nosio sa Turcima u Mučnju, diže nov ustanak sredinom septembra god. 1814. Koliko se danas zna, inicijativa za taj ustanak nije potekla od samog Hadži Prodana, nego baš iz naroda, koji je bio ozlojeđen turskim postupcima i koga je ohrabrila vest o Karađorđevu dodasku. Buna je izbila u Manastiru Trnavi, u blizini Čačka, a iz čačanskoga kraja prenela se u kragujevačku nahiju. Turci su odmah pohitali da u zametku uguše ustanak, a njima se pridružio i Miloš Obrenović, koji je dobro video da nije nimalo pogodan čas za novi ustanak, i to baš u to doba godine, pred zimu. U isto vreme uputili su i ruski pretstavnici protu Matiju Nenadovića iz Beča na srpsku granicu, da odmah donese njihovu poruku: da se ustanak što pre stiša, jer je za nj izabrano i politički najnezgodnije vreme. Ustanak je, doista, brzo savladan; nešto silom, a nešto stoga što je svet video da za nj nema potrebne jednodušnosti. Hadži Prodan se noću između 6.—7. oktobra prebacio preko Save u Srem, i ustanak je time konačno likvidiran.
Ova pobuna dade povoda Sudejman-paši da počne nova gonjenja i ubijanja Srba. Broj pogubljenih Srba išao je na stotine; za četiri dana pobijeno je u samome Beogradu 96 ljudi. Nastade doba takozvanih katil-fermana. Turci su hteli pokazati da će svaki pokušaj novoga ustanka ugušiti u krvi; bolje je imati Srbiju pustu, nego kao stalno buntovničko leglo, koje Porti zadaje i unutarnjih i spoljnjih teškoća. Strašne su slike tadašnjeg mrcvarenja Srba. U Beogradu, "odmah izvan varoši, naročito pored glavnog puta od Stambol-kapije ka Terazijama, i od Batal-džamije ka Tašmajdanu nepokopane i onakažene lešine, oko kojih se psi otimaju, ili još živi mučenici na kolju koji se po dva tri dana bore sa dušom i razgovaraju sa srodnicima". U to vreme bezdušnog krvološtva javljaju se divni primeri herojskog mučeništva. Vanredno lepog đakona Avakuma prisiljavali su Turci da primi njihovu veru, kao što su to učinili i dva njegova duhovna sabrata. Kada ga nisu mogli nikako pridobiti naterali su ga da ponese onaj kolac na koji će ga nabosti. On je to učinio kao najsvesniji mučenici prvoga hrišćanstva, ponosit što pre žrtvuje život nego veru i obraz. Išao je kroz beogradske ulice pevajući; a kada mu je ucveljena majka pršila i počela ga svetovati da popusti, on je i nju odbio. I na Turke je taj primer ostavdo jak utisak; smilovali su se čak i oni sami da ga ne nabiju živa na kolac, nego su mu pre toga zaboli nož u srce. Da su bili svesni veličine takve žrtve, Turci bi morali zastati. Ona nije njima slutila na dobro. Narod u kojem se javljaju takva lica sposoban je za velika dela i u njemu se očevidno sprema nešto veliko. A borbu je prosto izazivala turska obest. Mihailo Gavrilović, glavni istoričar toga vremena, kazuje: "Svi izveštaji, ne samo srpski već i austriski, koji su crpli svoje podatke i iz srpskih i iz turskih izvora, jednoglasno su tvrdili da je situacija u Srbiji užasna i da su nasilja prevazišla svaku meru".


(Istorija Jugoslavije, Beograd, 1933. Izd. "Narodnog dela", str. 448—449).
Ovaj život ne treba preterano ozbiljno shvatati. Ionako se niko iz njega nije izvukao živ.

Корисников грб
hogar sa medaka
Noćni čuvar grada
Noćni čuvar grada
Поруке: 1065
Придружен: 16 Јан 2005, 18:31
Место: beogradski pashaluk
Контакт:

R. M. Marinković: Epitafi na spomenicima

Порукаод hogar sa medaka » 25 Дец 2005, 15:23

Епитафи на споменицима

Неколицини учесника договора о отпору Турцима почетком септембра 1814. године у Стјенику подигнути су споменици. Један је у Трнави, остали су у Драгачеву.

«Ђоко Протић
1765 – 1815.г.
кнез и војвода син проте Гучанина. Учесник у Првом и Другом српском устанку. Посекао га Латиф ага у ноћи између 16. и 17. јуна 1815. год. на Вапи, код Сјенице.
Биљег му на његовој земљи подижу захвални потомци 1998. год.»

(Гуча, крајпуташ на Протића имању)


+

«Здје почивает Раб Божији РАДОВАН ВУЈОВИЋ, житељ трнавски, април 3 лето 1834. Поживи 42 лета.»

(Трнава, црквена порта)


+

«Зде почивает Раб Божи СИМО Радовић из Каоне во ес Преложник ов[е] цркве 550 гроша. [Умро] Декембра 1844.»

(Каона, црквена порта)



+

«Зде почи[вает] раба божи Максим Јанковић капетан а бивши на Драгачево живи лета 63 [Умро] 1840.»

(Зеоке, гробље)


+

«Храбри Воиник Кара : Павле [Милинковић] од Г[орњег] Дубца: а под Карађорђем па и К[њазом] Милошем против турака отликовао се и живио 70 го[дина] умро 1848.»

(Гуча, Музеј крајпуташа)


+

«Овде почива благословени раб Божи Спасоје Јаковљевић бивши житељ Прилипачки доцние прозвани Добро чрез тога што се на више места показивао у биткама против Турака за отечаство своје бранитељ као на Засавици, Делиграду и.т.д. после у Суду као члан правосудни више година провео, кои е у 85 години живота свог преставио се 11 новембра 1861 год[ине]. Ову надгробну плочу за отечествену љубав постави му благодарни син Аксентије Јаковљевић кмет села Прилипца.»

(Прилипац, црква)


+

«Овде почива раб божи ВУКОСАВ Милинковић житељ села Котраже, кои часно поживи 97 Год[ина] а престависе у вечност 11. Фебруара 1871. год[ине] – Бог да му душу прости. Овајму знак подиже његов син Милутин Вујовић».

(Котража, гробље у Милинковићима)


На споменицима никоме од њих није «признато» учешће у Хаџи Продановој буни, а они су тај устанак припремали.
Ако се ово зна, онда је и разумљиво да је трнавско устаниковање заборављено и другима. Рецимо:


+

«Овде почива раба божија Вујица Топаловић бивши кмет трговац и устаник. Поживе 60 година а престави се у вечност 20 априла 1823 године.»

(Негришори, гробље)


+

«Зде престависе раб божи Димитрије Неделковић престависе 1842...»

(Горачићи, Зимоњића гробље)

«Человјек јако трава дние его јако цвет селниј Јанко дух проиде в нем и будет истина Господња перебивает вовјек
Под овим ладним каменом почивају тихо кости блаженопочившег протојереја драгачевскаго Молера Јанка Михајловића и бивши житељ негришорски кои е 36 година безпорочно слово божие у храму великомученика Прокопија сушчије в Тиању отправљао и свега лет поживи 60 и кои се на жалост свога рода 16 маија 1852 у вјечност преставио. Помјени Господи во царство твојем...»

(Негришори, гробље. Михаиловић је, иначе, на Цвети
1816. године у Трнави рукоположен за свештеника)


+

«Под овим каменом почивају земни остатци блаженоупокоеног МИЈАИЛА КОВАЧЕВИЋА из Граба бившег кмета и председник општине Рогачке поживе 90 година умро 30 августа 1874 год[ине].»

(Граб, Илића–Јовичића гробље)


Споменици трнавским бунџијама расути су широм Драгачева.
Зачудо, ни на једном нема података да су ти смели људи војштили под барјаком Хаџи Продана Глигоријевића. А – није их мало.

Прибележио,
Радован М. Маринковић, „Врело“ бр. 30/2004.
Ovaj život ne treba preterano ozbiljno shvatati. Ionako se niko iz njega nije izvukao živ.

Корисников грб
hogar sa medaka
Noćni čuvar grada
Noćni čuvar grada
Поруке: 1065
Придружен: 16 Јан 2005, 18:31
Место: beogradski pashaluk
Контакт:

S. Milutinović Sarajlija: Buna Hadži Prodanova u Srbiji

Порукаод hogar sa medaka » 27 Дец 2005, 17:48

Сима Милутиновић Сарајлија


Буна Хаџи—Проданова у Србији
—случивша се 1814е године Септемврија мјесеца—


"...Ћехаја — паша још најприје како у руке добије Пајсија Трнавскога уза се га из Чачка само до Кнића у синџиру поведе, па оданде одмах га у Београд пошаље ка' најљепшу јабуку на дар везиру својему и тамо како је доведен био, ни два дни у тамници непробавивши већ најбрже на колац је и први од свијех Србаља тадашњијех ударен пред Стамбол-капијом варошком, па одмах му је за њим и брата старијега и мирскога чоека по имену Дмитра Ристовића исти Ћехаја — паша у Београд опремио, гди је такођер одмах и он на колац поред свога брата жив доспјео. Осим тијех и другијех у исто вријеме чувши почетак нове у Србији буне и рата, пријеђе, из Њемачке у шабачку нахију и неки хроми Васиљ самтрећи; он је био бећар и прекодрински Србин из села Скочића ниже Зворника, што је и ускочио био амо преко Дрине у државу Карађорђеву, те је до паденија онога војевао, четовао и турско робље доводио из Босне, пак се је одкупљивало и мијењало за њега србско; али га овда по жељи његовој срећа непослужи, да још провојује с Турцима, него у Мачванској Подцерини са дружином ту притисну их на спавању, и повежу, те сву тројицу отале у Шабац најприје, Фочали-ићи-тугли-паши, који но шњима из Шабца упути на пешкеш везиру београдском а овај ти сва три одмах како но је турски обичај и правосудије на коље пред истом Стамбол – капијом, гди је и Пајсије и брат му већ био, и где но су и та тројица два три дни на кољу живећи свакога мимоходившега уши јауком и кривњавом напуњали, док и Турске (Караулџије) и то једва псовкам' и клетвама наљуте, или зар разжале (ако је то могуће) некојега Турчина караулџију, те их једно вече из мрака пиштољима доубије; преко свега тога мученика бола и самртнога борења навлаш би Турци коље то покраће начињали, да им натнутима ноге тек у земљу не опиру, пак пси гладни већ и сами обично радо навале и живима још и ноге глодати, ребра дрпати и дробину прогризати, и развлачити...
Потадер би тамо испод Стамбол – капије покрај лијевога и деснога у Врачар излазећега пута свако јутро по неколика више Срба освитало на кољу жива, окром што би их у исто вријеме по чаршије ћошковима, и по другим капијама сјекли и вјешали, те главама њиховим градски беден и капије китили... Оне пак у синџирима Ћехаја – пашом доведене Србове у тавници држали су преко три мјесеца, докле их чак по Божићу, снаге измождене, и новца измужена, на Савин дан јутром једну половину изведавши на сваку капију градску и варошку по неколико посјеку, и ту им, противно својега тадашњег обичаја, при труповима и растављене од њих главе оставе; па другу полу сутра дан исто тако доврше, и све их оставе псима на част, који но их прије него изједу, свуда им по вароши и граду разнесу и развуку изадрте, одсјечене, или одгрижене комаде, главе, ноге, цријева и дробове...
Још неће бити одвише к заклученију описанија ове несретне србске побуне, што је и паметодостојно, да се овди напомене, и представи ђекоји особни и појединачни случај, у коме је силно и чисто чувство возгоржесвовало, и крепка и животворна вјера будућега живота те побједоносијем терпјенија обезсмртила се, које колико народу србскаму важности, и человјечеству свему свеобште дичности, толико и вјери чести, фале, и крепости овда завазда узрокује и приноси.


(БАКОН АВАКУМ)

У реченога игумана трнавскога био је однекуда у манастиру један повелики ђак, момак управо који је био младић око двадесете године узраста својега, диван и дичан како Аполон, којега Турци за то само, што је Паисијев ђак и слуга, или како су му Турци волели пришити кривицу и назвање, потварајући га, да је хајдук, и да је ту код њега на јатаку узму и одведу, како је пријед показано, у Београд, па до неколико дана послије Пајсија смрти поведу и њега на губилиште, упртивши му на раме и готов заоштрен колац, па га све по најлак до мјеста водећи нудили сви редом и грозама и обећањ'ма свакојакима склањајућига, да се потурчи, и да тако млад и лијеп непогине узалуд, кад може ш њима да живи и сретан и честит на свијета оба да постане. На то би он их упиткивао: "А умиру ли кадгод и Турци?" Па смијешећи се ни одговора им нешчекавши запјевао би јуначки србским гласом овако:

"Нејма вјере боље од ришћанске!
Срб је Ристов; радује се смрти,
Божји страшни суд и Турке чека,
Па ви чин'те, што је вама драго
Скоро ћете Турци долијати,
Бог вам јемац и божија правда."

Бака некаква десила се уж њих, и пристала бијаше за њима, уговарајући га нека се потурчи, а да остане жив; Бог види што је нужда и невоља, па му то неће у гријех поставити. Али он и њојзи на совјету томе и сажаљењу как својој мајци, радо и весело пјесном зафали и одговори:

"Мајко моја, на млеку ти фала!
Брзо ћеш се обрадоват' сину,
Док пред лице Бога изађемо
Смрт и'збавља од свакијех бједа,
Цват прољећа по зими се јавља,
Благо сваком ко раније умре,
О мање је муке и гријеха,
Та што дадне Спас и вјера коме,
А још има браће на свијету."

Исти се Турци удиве толикој младића једнога неустрашности и великодушију, и чудно тврдој вјери, те му се смилују, да му прије ножем (јатаганом) срце прободу, па га на колац мртва натну и усправе посадивши га међу остале на своје мјесто у крај пута к Теразији пошавши иза Стамбол - капије варошке.


(ЈОШ О ЂАКОНУ АВАКУМУ И КАЛУЂЕРУ ЂЕНАДИЈУ)

У истом трнавском манастиру живио је са Паисијом још један калуђер по имену Ђенадије. Он је најприје био мирски свештеник, и родом је из Босне из села Грбаваца именом Ђорђије Шувак близу Бање — Луке, гди оставши удов покалуђери се у тамошњи манастир Моштаницу; имао је само једнога сина именом Стојана, неголемо момче, којега је такођер к себи узео за ђака у манастир. Ту неколике године пожививши како прави калуђер, к себи је у помоћ прибавио и једнога ђакона, именом Авакума, који је такођер јединац и сиротан био, нејмавши никога до старице мајке, која се и сама ту привије уза сина; старац и духовни отац пазио је тога младога калуђерка како својега сина, па и баку мајку његову. Али немогавши безпрестана чрезмјерија и зулуме турске трпјети до вијека, принужден буде промијенити вилајет, и оставити тај манастар пуст, и са својим сином и ђаконом Авакумом (за којим пристане и мајка бабски, пјешице и назорке) подигне се без обзира и по намјери кудагод друкуда у свијет, те тако и Дрину пријеђе, у Србију дође, и неколика туда манастира обишавши настани се у Трнавском при Паисију, који је ту сам био, и једва га дочекао. Ђенадије ту како је пришелац и новљак био, тако је и слушао Паисија у свему; тако је и оне Латифове момке повезати помогао Паисији, Михаилу и Јосифу Алтобабићу барјактару Хаџи — Проданову. Него, то тако учинивши они, и хабер о томе послу и Хаџији одмах пославши да међу њих дође, и предузме руководити посо, тадер пошљу и реченога Ђенадија у јагодинску нахију, да и он тамо почетак буне објави и учини, да се народ на оружје диже, и он тако и за то у манастир Јошаницу отиде; па кад овамо Хаџи — Продан ништа немогне од предузетога посла учинити, него побјегне у Немачку, и Турци Трнаву похарају, а и Паисија пронађу и уфате, и у Београд одведу... Онда потраже Турци и Ђенадију, и разумјевши куда је отишао, пошаљу за њим и уфате га, па ш њим у синџир те кроз Јагодину куд и остале у Београд, гди нађе и види Пајсија и млоге друге на па кољу. Овда и Ђенадије нашав се у чему се никада није желио наћи, сам себе при јединцу сину заборави, гледајући њега и друга му Авакума у турскоме робству и сужањству, а радо би себе за њих, или барем за сина жертвовао, кад би шћели варвари на то пристати. У млогоме јадовању, брижењу и богомолби внуши му се, да приме оно, чиме свакога и обично Турци нуде и понуђају, те и њих, а то је да се потурче, док живот избаве, па да ако Бог да с временом, те се како искупе и умакну некуда из Пексијанске вјере и државнога и нравственог робства. Он то суобшти својему сину најприје, којега једва преговори и обрати, да своју лијепу и свету вјеру презре и одбаци, а ону да прими; и то само на тај начин син му пристане потурчит' се, да се оба закуну један другом, и вјеру зададу, да првом згодном приликом побјегну, а само да се неумре без покајанија и повратка у своју стару вјеру, која но им се и чини и види бољом и најбољом бити. Пошто ови то међу се закључе и утврде, јаве то и Авакуму, и на то њега пригласе, али он нехтедне никојако у то пристати, ни вјеру промјенити, него за то и у синџиру остане, кад се они на његове очи спасу; ш њиме дакле буде што и с осталима таквима турској правди подсуднима и по свој прилици он ће бити био исти онај горепоменути момчић, што је колац свој носећи пјевао. Духовник пак Ђенадије како согласи у своје намјерење сина својега, објави своју жељу Турцима, да се хоће са сином заједно потурчити; и Турци то пријаве Ђехаја-паши, који но их одмах ослободи робства и тавнице тај час, тако и су тим и свега страха и грозе смрти, у свој конак их узме, за себе их оба удржи, и оба наскоро и торжествено потурчи; Ђенадија назову Мула — Салија, а сина му Реџеп. Но једва наступи часни пост, а мало се поумекша вријеме, прегне, и дигне се нови и прикуждени Мула — Салија узме својега сина Реџепа, искраде се једно вече на Дунав у готов иподкупљен каик те у Борчу и у Земун. А кад се на прољеће, још мало времена по томе случају, побуне опега пред Васкрс сви сложно Срби, Ђенадије врати се отале управо митрополиту Стратимировићу у Карловце сремске, и ту он и син му опета се покрсте, и наново митрополит га миропомаже и допусти му све послове свештеничке, окром једне лутургије. Послије тога отиде Ђенадије са сином до у Градишко њемачко да се ту с родом види, и ту остане у напред и живјети поближе њих, где и пробави читаве три године попујући по истоме Градишком, па умре и он и син му за њим наскоро.


(Историја Србије од 1813—1815 године. Стр. 92—105).
Узето из «Књига о Ђакону Авакуму» Милисава Д. Протића, Београд, 1968.
Ovaj život ne treba preterano ozbiljno shvatati. Ionako se niko iz njega nije izvukao živ.

Корисников грб
hogar sa medaka
Noćni čuvar grada
Noćni čuvar grada
Поруке: 1065
Придружен: 16 Јан 2005, 18:31
Место: beogradski pashaluk
Контакт:

Leopold Ranke: Zbog ovog se odmah digao ustanak...

Порукаод hogar sa medaka » 29 Дец 2005, 15:37

Леополд Ранке:


"ЗБОГ ОВОГА СЕ ОДМАХ ДИГАО УСТАНАК"

...У оваквим приликама био је потребан само неки мали повод да изазове побуну. У позну јесен 1814. године нашли су се муселим из Пожеге и један бивши војвода, Хаџи Продан из Сјенице, обојица са по неколихо пратилаца, у манастиру Трнави. Хтели су овде да се склоне од куге која се у последње време ширила по земљи. Једног дана отишли су заједно у село. Али у њиховом одсуству посвађали су се њихови људи, и како је игуман манастира стао на страну својих земљака, Срба, Турке су брзо везали и опљачкали. Заиста незнатан повод; али због овога се одмах дигао устанак преко пожешког и крагујевачког округа до Јагодине. Хаџи Продан је чинио све што је могао да га прошири; слао је поруке Милошу и подстицао га да постане главни вођа као Карађорђе у своје време.
Несумњиво убеђен да један тако неприпремљен покушај мора пропасти и сасвим упропастити земљу, Милош је одлучио нешто сасвим друго. Са Ашин-бегом, онда муселимом у Руднику, са којим је био побратим, пошао је у Пожегу да угуши овај покрет. Кад су они стигли, Хаџи Продан је побегао отуда. Милош је отишао у Крагујевац, и пошто је неколико важних вођа, Симу Паштрмца, Благоја из Кнића и друге умирио на леп начин, није се устезао да се са осталима, који нису хтели да се повинују, упусти чак и у малу битку. Побуњеници су се држали, али кад су видели да је Милош сасвим озбиљно против њих, растурили су се у току ноћи. На ове вести побегли су вођи побуне у Јагодини у шуме и затражили опроштај; њихова војска се растурила.
Ако се Милош трудио да заведе мир, он није заборавио да заштити своје земљаке. Не само да је умео да помогне појединцима да се склоне, на пример, женама из Хаџи-Проданове куће које су биле пале Турцима у руке, бар најмлађој, снахи, да побегне у мушким хаљинама, него је и од Сулејман-паше, кога је први известио о овом покрету и у исто време и о својој намери да му се одупре, добио обећање да паша неће ништа учинити никоме ко се преда добровољно. Да казни само Хаџи-Продана, то право задржава паша за себе.
Али дела су била друкчија него речи. Сулејманов ћехаја дошао је у Чачак кад се све било смирило. Па ипак је нагонио становнике да му одају коловође устанка, ове оковао и повео са собом. Срећом, Милош га је у Крагујевцу и Јагодини још задржао да не пљачка села и не одводи робље, али то је постигао само неком врстом претње. Да и одавде не одводи у ланцима тобожње коловође, у томе Милош није могао да спречи ћехају. Овај Турчин је, додуше, још једном обећао да ће своје робове казнити телесно и новчано, али не и смрћу. Али упркос ономе што је обећао ћехаја и ономе што је обећао паша, мање важнима међу заробљеницима — било их је око стотину педесет — одсечене су главе испред четири београдске капије, мало по доласку у Београд, а игуман манастира Трнаве и 36 других набијени су на коље. Све млади, срчани, храбри људи из добрих кућа који су најпре пришли покрету или чију су смрт Турци хтели, јер су их се бојали.
После овога се више није знало за обзире. Тражећи поново оружје — јер побуна је показала да га има још врло много — Турци су починили безбројна насиља. Цигани муслимани нагонили су Србе, кад би их срели, да свлаче своје добре хаљине и уместо њих облаче циганске рите. У кућама се одузимало што се нашло од хаљина шивених не од тканина домаће израде, него купљених. При претресима су често женама вешали о врат зобнице пуне пепела и ударајући по зобницама натеривали женама пепео у нос и уста. Неким људима везивали су руке и ноге, вешали их да лебде водоравно, а онда им о тело вешали камење; друге су убијали батинама, неке живе пекли на ражњу. Почињена су још многа друга зверства која су нам добро позната, али ћемо их прећутати.
Ни главаре нису више штедели. Међу онима погубљеним под Београдом били су некадашњи совјетници као Милија Здравковић, знамените војводе као Стеван Јаковљевић. Сердарско звање није сад више штитило Станоја Главаша: убијен је иако није ништа учинио.
У ово време се паши више пута трезвено указивало на то да он, на овај начин, не влада Србијом у цареву корист — излагања којима се придружио чак и један раније жесток турски насилник, Бего Новљанин. Паша је мирно слушао ове говоре, али је одговарао да он не поступа још ни издалека онако како гласе упутства са двора, да он још штеди Србију.
Шта се ту могло учинити? Је ли могао нарочито Милош мирно да гледа да се, после толико његових добрих услуга, тако крши реч која му је дата? Он се баш задесио у Београду кад су донели Главашеву главу. "Видиш ли ову главу, кнеже?" рекао је неки Турчин из Сулејманове пратње Милошу. "Сад је твоја на реду." "Валах", одговорио је Милош, "главу коју носим не сматрам уопште више својом."
Заиста, кад је Милош хтео да пође из Београда, гледало се да се то спречи. Милош је био мудар да купи од паше 60 робова и једну отмену робињу; за то је дуговао паши преко стотину кеса пијастера. На Милошево уверавање да само он и Димитрије могу да продаду толико волова колико је потребно да се прикупи овај новац, добили су најзад дозволу да се удаље. Наредног јутра одјахали су у рану зору. Милош се био одлучио. Није било потребно размишљати дуго. У селу Црнућу, усред планине Рудника, где је по повратку Турака на једном стрмом обронку саградио кућу и споредне зграде, нашао је своје присталице и момке који су привидно крчили шуму и садили шљиве, у ствари само жељно чекали да чују његова наређења. Њихове везе биле су раширене по целој Србији. С њима је Милош припремио нов устанак.


(Леоплод Ранке: Српске револуције, друго издање, СКЗ, Београд, 1999. стр. 140-142.)
Ovaj život ne treba preterano ozbiljno shvatati. Ionako se niko iz njega nije izvukao živ.

Корисников грб
hogar sa medaka
Noćni čuvar grada
Noćni čuvar grada
Поруке: 1065
Придружен: 16 Јан 2005, 18:31
Место: beogradski pashaluk
Контакт:

Prof. dr. Radoš Ljušić: Tri ustajanja na Turke

Порукаод hogar sa medaka » 09 Јан 2006, 10:50

Проф. др Радош Љушић:


Три устајања на Турке

Карађорђев боравак у Срему узбудио је духове у Србији, колико београдског везира, толико и његове бивше војводе. Некако у исто време кад је у Србији избила Хаџи Проданова буна, Карађорђе је кренуо са породицом у Русију (29. септембар). У Хотин је стигао 7. новембра 1814. године. У путу је доживео не мале непријатности, које су му приредили Недоба, митрополит Леонтије и Јанићије Ђурић. Они су се светили Карађорђу због изречених оптужби на њихов рачун о паду Србије. Обасули су га грдњама - да је "прави разбојник" и да не заслужује царску милост. Био је то добар наговештај да ће га у новој средини, за којом је толико жудео, дочекати са интригама а не добродошлицом.


* * *

Од Карађорђевог пресељења у Русију до повратка у Србију, у земљи су се десила два знаменита догађаја - Хаџи Проданова буна и Други устанак. Буна војводе Хаџи Продана поклопила се и трајала је колико и Карађорђево путовање у Русију. Кад је реч о нашем јунаку, треба нагласити да су побуњеници, вероватно незнајући да је он кренуо на далеки пут на исток, у прокламацији од 6. октобра 1814. године, позвали народ на устанак у име Бога, а по заповести руског цара и господара Ђорђа.


* * *

Терор и зулум присилили су Србе да три пута устају на Турке - 1804, 1814. и 1815. године. Трећа српска побуна позната је као Други устанак, предвођен новим вођом - Милошем Обреновићем. За разлику од Првог, Други устанак трајао је кратко, од априла до новембра 1815. године. Подигло га је млађе поколење устаничких старешина, са нешто другачијим погледима на начин ослобођења Срба. Обреновић је брзо уочио да са слабо наоружаним Србима из Београдског пашалука не може успешно да се супротстави огромној турској сили, па се тог тренутка приклонио измирењу с Турцима. Он је одабрао један сасвим другачији пут изградње српске државе од оног из времена Првог устанка. Карађорђе са својим устаницима, подржаван од Руса, није пристао на одредбе Ичковог мира, нити на Осму тачку Букурешког мира, иза ког је стајала покровитељица Србије, а пред пропаст устанка постављао је захтеве Турској, на које би тешко пристала било која држава. Милошев сан 1815. године био је мир, мир који ће сачувати народ од пропасти. Дуго су одредбе Ичковог мира биле његово основно полазиште у преговорима са Портом. У овом се огледа суштинска разлика у Карађорђевим и Милошевим погледима на ослобођење Срба и циљевима које су пред собом поставили Први и Други устанак.
Будући да је боравио у Аустрији, учесници Хаџи Проданове буне више су се уздали у Карађорђа од учесника Другог устанка, јер је тада живео у Русији. Ратници 1815. године као да су заборавили на Карађорђа. Само је Павле Цукић за време битке на Палежу, храбрећи устанике, ширио вест да им Карађорђе долази у помоћ са седамнаест хиљада Козака.
Избијањем Другог устанка и избором у Такову Милоша Обреновића за вођу, питање старешинства знатно се искомпликовало. Михаило Гавриловић је тврдио да је Обреновић веровао да је већ тада "то питање решено у његову корист". У време жестоких борби протав Турака, Петар Николајевић Молер предложио је Обреновићу да се уведе тетрархија, тј. владавина четворице - Милош Обреновић, Петар Николајевић Молер, Павле Цукић и Прота Матеја Ненадовић. Свако би од њих добио по три нахије, и "као четири једнака брата да старешујемо и заповедамо сваки на своме крају". За нас је битније Молерово указивање на време Првог устанка, када је Карађорђе био неограничени господар, чије самовлашће је нанело многе штете Србији. Да би се избегла владавина једне особе, предлагао је владавину четворице равноправних - уместо вожда тетрарси. Није искључено да је Молер дошао на идеју о тетрархији из страха да се Карађорђе и избегле старешине не врате у Србију пре окончања Устанка. Страховали су од тога да би им Карађорђе доласком помрсио рачуне.
Мудри Обреновић пристајао је на све док је трајао Устанак, али је био свестан чињенице да је избором за вођу Устанка у Такову његов старешински положај доста ојачао. Он је тачно проценио да је његов највећи такмац Карађорђе, а знатно слабији Молер, Цукић и Ненадовић. Вођ Другог устанка поверио је Мелентију Никшићу да спречи Карађорђев повратак у Србију. Због тога је Никшић упутио посебну депутацију (Стеван Живковић, Сима Марковић) у Беч, посланику Штакелбергу.
Прота Матеја, чије име се помиње у тетрархији, а који у томе није имао никаква удела, боравећи у Бечу, први се сетио да позове вожда у Србију. Његово нерасположење према вожду Првог устанка нестало је чим је поново отпочета борба за слободу. Обузет патриотским мислима, он се зачас вратио Карађорђевим јуначким подвизима. Из Беча му је писао 11. маја 1815. године и љутио се што му није одговорио на ранија писма. Позвао га је у Вијену, где још борави руски цар, да се са њим састане. Описао му је страдања Срба у Србији и њихове почетне битке и с нескривеним одушевљењем додао:
"Ту и Вас желим"! Ненадовић је молио у Бечу Неселрода да се допусти Карађорђу повратак у Србију, не водећи рачуна о нерасположењу новог вође и других старешина Устанка према њему.


* * *

Од Букурешког мира (1812), а сасвим сигурно од лета 1813. године, Карађорђева звезда почела је да гасне. Сви покушаји да се по-ново уздигне су пропали, па је његова звезда тамнела у доба емиграције. Он је највише очекивао од боравка у Петрограду и сусрета са руским царем Александром, а ту је најгоре прошао и доживео је најдубљи пад. У животу често бива да се најмање добије онда када се највише очекује. Колико је пад Србије ломио његову стамену личност, толико је неуспех у Петрограду утицао да се врати у домовину и у њој изгуби главу.
Карађорђе је у Петрограду требало да реши два проблема - питање Срба у Русији и свој положај вожда српског народа, угрожен избијањем Другог устанка.
Његовим доласком брзо је решено питање о продужењу привремене помоћи досељеним Србима за 1816. годину. Карађорђе се захвалио министру Козодовљеву 21. маја на милостивој одлуци руске владе, а нешто касније молио га је да исправи неке пропусте у погледу висине пензија неким војводама и командантима. Захваљујући вождовој интервенцији код руских власти, а ових у Бечу, у Русију су приспели Хаџи Продан Глигоријевић и његов брат. Он је успео да се избори и за њихово пресељење и материјално обезбеђење.


* * *

Одломак из књиге "Вожд Карађорђе - Биографија" Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003. године
Ovaj život ne treba preterano ozbiljno shvatati. Ionako se niko iz njega nije izvukao živ.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 30 Јун 2008, 12:02

Слика
Hadži-Prodan Gligorijević, crtež I.Uhlika, 1953. godine

Misao o novom ustanku protiv Turaka ni jednog trenutka nije zamirala. Nju su još više oživljavala turska nasilja i često proturanje vesti o mogućnosti rata Austrije sa Turskom. U ovakvoj situaciji sukob sa pratnjom muselima Latif-age u selu Trnavi kod Čačka pretvorio se krajem septembra 1814. godine u Hadži-Prodanovu bunu. Bez temeljnih priprema, podignuta neočekivano i u doba godine, koje nije pružalo garanciju da će ići na ruku višemesečnim borbama, koje su ustanici morali očekivati, ova buna nije imala velikih izgleda na uspeh i uglavnom je ostala u lokalnim okvirima. Turci su je bez većih napora uguđili svirepo se sveteći narodu Požeške i Kragujevačke nahije, koji je najmasovnije učestvovao u ovoj buni. Proti Matiji Nenadoviću javljeno je u Beč da "na Vračaru od Tašmajdana do Stambol-kapije s obe strane stoji parada od ljudi na kolje nabijenih."
Posle propadti Prvog srpskog ustanka, neuspela Hadži-Prodanova buna bila je novi povod za najstražniji terpr. U decembru 1814. i januaru naredne godine u Beogradu je pogubljen veliki broj Srba, koje je pohvatao Imšir-paša u svom pohodu na pobunjenike. U Srbiju je počela da pristiže turska vojska, tako da je početkom 1815. godine brojala 8-10.000 ljudi.

Слика
Nabijanje na kolac na Stambol kapiji, rad Nikole Milojevića.
Слика