Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:17

Слика

Moja kćer mi reče
da mogu napisati pesmu
o bilo čemu,
o ma kojoj stvari
koju vidim
ili koju prizivam u sećanju,
o jednostavnim predmetima:
kutiji za šećer,
o viljuškama,
nožu
i posuđu.
Držao sam je za ruku. Bila je
jedinstveni kritičar moje poezije.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:18

Слика

Vrapče

Iz gnezda je ispalo žutokljuno vrapče. Još u vazduhu je napravilo par besmislenih pokreta krilima, a onda je bupnulo o zemlju, ovako, BUP. Dva metra odatle prolazila je žena kojoj je kroz glavu prošlo samo jedno "iju", i u isto vreme je promrmljala "što me uplaši, bre".
Nekoliko koraka iza nje išao je čovek koji je pomislio "eto što je žena, ne bi stala da mu pomogne", i stao da mu pomogne. A onda je video da mu je polomljeno jedno krilo, a to mu je već bilo gadno, pa je produžio svojim putem.
Onda je prošla majka koja je za ruku vodila dete iz škole. Dete je pomislilo "malo vrapče, poneću ga kući" i reklo "malo vrapče, poneću ga kući", a mama je pomislila "samo mi još ptica treba" i rekla "nemoj, doći će njegova mama po njega".
Za njima je išao zagrljen par. Devojka je pogledala vrapca i pomislila "ovaj je gotov, neće još dugo" i rekla "jao jadan". Mladić je zaljubljeno pogledao svoju devojku u oči, pomislio "kako ima dobru dušu" i nežno je poljubio.
A onda je došao ludak. Pomislio je "tra la la", kriknuo iz sve snage i zgazio vrapca cipelom broj 47.

Momo Kapor
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:18

Слика

Za vas koji imate roditelje,
Za vas koji ste roditelji,
I za vas koji rade s nečijim roditeljima.

Dragi sine/kćeri,
Sada još nisam ostario, a kada me budeš vidio takvog budi strpljiv sa mnom i pokušaj me razumjeti. Ako se zaprljam za vrijeme ručka, i ako se ne mogu sam obući, budi strpljiv. Sjeti se sati koje sam potrošio, dok sam te tome naučio. I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvijek isponova, nemoj me prekidati, saslušaj me! Kada si bio malen, morao sam ti istu priču čitati uvijek isponova, prije no što si utonio u san. Ako se ne budem želio kupati, ne ismijavaj me i ne vređaj. Sjeti se kako sam te morao loviti i izmišljati hiljadu razloga da bi ušao u kadu. Kada opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me gledati s podsmjehom na licu. Ja sam tebe naučio mnoge stvari:pravilno jesti, pravilno se oblačiti, suočiti se sa životom. Ako nekada u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena da se prisjetim, i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati. nije mi najvažnija stvar na svijetu naš razgovor, već to, da sam s tobom i da me znaš poslušati. Ako ne budem želio jesti, nemoj me prisiljavati da jedem. Sam znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne. Kada mi umorne noge više neće dozvoliti da hodam, pruži mi ruku. Jednako kao što sam je ja pružao tebi, kada si radio prve korake. I ako ti jednom kažem, da više ne želim živjeti, da želim umrijeti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš razumjeti. Pokušaj shvatiti da se u starosti ne živi, već se preživljava. Jednom ćeš spoznati, da sam ti uprkos svim učinjenim pogreškama, želio samo najbolje i pokušao sam te pripremiti na putovanje života.
Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osjećaj da si bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvog. Budi pored mene i pokušaj me razumjeti i pomoći mi. Tako kao što sam ja pomagao tebi, kada si počeo živjeti. Budi mi oslonac, pomozi mi zaključiti putovanje s ljubavlju i strpljivošću. Vratit ću ti sa osmijehom i neizmjernom ljubavlju, koju sam oduvijek čuvao za tebe.

Volim te sine/kćeri,
Tvoj tata/tvoja mama!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:18

Слика

'Pučina opustelog trga odjednom je potpuno sludela moj kompas, bio sam tako zagubljen da je
izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta? Odoka sam izračunao najdužu
dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao?
Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona...
Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nehotice pomerio
tučak velikog mesinganog avana?
Pola jedan, jedan ili pola dva?
Svašta je to moglo da znači...
Ali, svejedno...
Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak...
Dobra mera vremena između nas?
Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno...
To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je
nagovaram da ih ne trpa unutra...
Njen kofer, na kraju krajeva...
Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je
odvratim...
Do pepela se i stiže jedino preko vatre...
Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, ni od najbolje priče ne može se
isplesti mreža za hvatanje vremena...
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili p'ola dva, i ona će negde zastati pod
zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće...
I onda će znati...
Dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam
jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije...
Uzdahnuće, predosećam?
Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi...
Biće sama, nadam se?
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam
poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina...
Da...
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo...
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca...
Štedeći se...
Učeći se kako ću najbolje voleti nju... Kada je konačno nađem...'

Đorđe Balašević
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:19

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:19

Слика

Strast - Dzenet Vinterson

Kad strast prvi put dodje u poznijim godinama, odricanje od nje je teze. I onima koji u poznijim godinama tu zver sretnu, nude se samo djavolski izbori.
Da li ce reci zbogom svemu sto poznaju i zaploviti nepoznatim morem bez izvesnosti da ce ponovo videti kopno? Hoce li odbaciti svakodnevne stvari koje su cinile zivot podnosljivim i zanemariti osecanja starih prijatelja, mozda pokojeg ljubavnika? Ukratko, hoce li se poneti kao da su dvadesetak godina mladji, iako je zemlja hanaanska iza prvog grebena?
Obicno nece.
A ako to i ucine, moraces da ih svezes za katarku dok ladja isplovljava, jer je zov sirena jezivo slusati i mogli bi poludeti kad pomisle sta su izgubili.
To je jedan izbor.
Drugi je da naucis da zongliras; da cinis ono sto smo mi cinili devet noci.
To brzo izmori ruke, ako ne i srce.
Dva izbora.
Treci je da odbijes strast.
Onako kako bi razuman covek odbio leoparda u kuci, koliko god mu isprva pitomo izgledao. Mogao bi racunati da ces lako prehraniti leoparda i da je vrt dovoljno prostran, ali znaces makar u snovima da se nijedan leopard ne zadovoljava onim sto mu se daje.
Posle devet noci mora stici deseta i nakon svakog ocajnickog sastanka, ocajavaces za jos jednim. Nikad dosta hrane, nikad dosta vrta za tvoju ljubav.
I tako odbijes, a onda otkrijes da ti kucu pohodi duh nekog leoparda.
Kad strast dodje u poznijim godinama, tesko se podnosi.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:20

Слика

Borisav Stanković
Uvela ruža

Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti...
Hajde da snevamo:
Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu.
Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.
Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto sto me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te više stiskah, grljah, ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga... Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!...
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:20

Слика


Na lepom plavom Dunavu

Dragi naši u tuđini, mi smo fala Bogu dobro i zdravo, što i vama od sveg srca želimo. Dočekasmo i Novu godinu, a možda i godinu i po, zapanjeni što je kod nas uopšte stigla, i to na vreme. Kod nas, naime, sve kasni. Kasne vozovi na neodređeno vreme, kasne autobusi, avioni i kamioni, kasne plate i penzije, kasni sve, čak i godišnja doba, samo ne kasne računi za struju i opomene od banke da smo u minusu.
Neki od vas su nas obradovali; došli nam za Božić, istina, za katolički, ne za pravoslavni, ali svejedno, neka, dobro došli. Neki doneli pune kofere svačega, neki po sto grama kafe, svejedno, fala im što su se setili, ali mnogi dolaze bez ičega, onako mašeručke; kažu, kod njih tamo nije običaj da se išta nosi. Kod nas jeste. Nije zbog toga što baš toliko nemamo, nego više reda radi. Kad smo odlazili u selo kod naših rođaka u Hercegovini, pokojni otac me je učio da se valja odneti kilo kafe (nepržene), kilo šećera u kocki, boca žestokog pića, napolitanke i čokoladice za decu i sapuni zasnaju. A kad su oni dolazili kod nas u grad, baba mi je poklanjala malecku, svu smežuranu, mandarinu već uvele kore, koju bi izvukla iz najdublje tame svojih vunenih kecelja, sukanja i podsuknji ili kocku šećera da zasladim život i savetovala me da ne pojedem sve odmah, već da razvučem, da mi duže potraje. Bogami.
Ali što jest, jest, nije ni sa nama lako! Alavi smo, brate. Koliko god i da nam doneseš - malo nam je. Svi misle da vi tamo u tuđini sedite na parama. Žali mi se, tako, jedan naš:
- Istina - veli - kupio mi ovde burazer iz Nemačke stan, ali nenamešten! Ni firange nema...
Nego da ostavimo to - Nova godina je. Srbi je se još nisu odrekli, svejedno što imaju i svoju, pravoslavnu. Sedimo tako prvog januara iznad hladne prasetine i ruske salate i gledamo u podne prenos iz Bečke opere "Na lepom plavom Dunavu". S tim u vezi, setih se pokojnog prijatelja, glumca Paje Vujisića, koji je jedanput prespavao pijan noć na čamcu, pa je probudivši se ujutro mamuran i sav ukočen, izrekao istorijsku misao: "Neka jede govna onaj što je rekao da je Dunav plav i da je čamovina meko drvo!"
Gledamo dakle, iz naših bednih kuhinja onu lepotu od Opere, one ukrase i čuda; gledamo i onu finu gospodu i dekoltirane dame u crnom - eto kako bismo i mi živeli da se nismo kurčili protiv Austrougarske, a sad, eto nam: sedimo za mušemom, a ne u plišanim foteljama ko ostali pametni narodi! A tamo, na sceni - milina jedna! Johan Štraus, šta li. Muzikanti, sve sama gospoda sa diplomama, gospođa za harfom k'o anđeo, a dirigent - čudo jedno, koliko li će samo dobiti za ovaj koncert?
- Jebote, al' žive! - govore Srbi preko rebara.
Ne kaže se uzalud: "Glava glavi, pleća harambaši, a fukara more i rebara".
A na kraju, na bis, orkestar zasvira čuveni "Radecki marš" i tu, na završetku, jedan muzikant, odma' pokraj bubnja izvuče kuburu i opali u vazduh, a u Operi oduševljenje, kraja nema! E, tu se Srbi iznad prasetine i salate od cvekle smrače... Hajde de što sviraju valcer, to je u redu, zna se za koga je; za služavke i podoficire. Nije da nije lepo, ali ona kubura ih izludi! - zna se za koga je kubura i ko je njome u opancima, razumeš, terao i Franju Josifa i Johana Štrausa i njegove muzikante preko Kajmakčalana sve do ovog istog Beča... Lenka, daj još jedno pivo!
A onda, kad utvrdimo da nećemo pojesti svu onu prasetinu i jagnjetinu, o ruskoj salati i sitnim kolačima i da ne govorimo, počnemo da zovemo rođake i prijatelje da dođu i da zajednički to dokusurimo. I tako, odlazimo jedni kod drugih, svejedno što smo imali ista jela za doček. Jedino je kod nas umesto ruske, bila salata od cvekle, a kad vam cvekla padne na pantalone, zna se čime se najbolje vade fleke - makazama!
Što se tiče Nove godine, nije da i mi nismo nešto dobili na poklon. U srpske škole uveden je novi jezik - bosanski! Tako će svako u svojoj biografiji moći ponosno da navede, da sem srpskog govori i još neke strane jezike: crnogorski maternji i bosanski, na primer! Verovali smo da je sa izmišljanjem novih nacija, mlađih od nas, završeno sa komunističkom erom, ali ne lezi vraže! I posle Tita - Tito!
Zanimljivo, od kako su se poslednjih godina iznenada pojavili Bošnjaci, muslimani su nestali bez traga, čak i oni koji su se pisali velikim slovom. Da li su ih Bošnjaci u tajnosti nekuda proterali iz Bosne i Hercegovine, ostaće za mene velika tajna. Posebno sam zabrinut za svoje prijatelje muslimane, a pitam se šta će biti sa onolikim džamijama, ili su Bošnjaci možda promenili "vjeru za nevjeru"? I uopšte. Koje su Bošnjaci vere?
Budim se u znoju, šta ako sam i ja Bošnjak, rodio sam se, naime, u Sarajevu, i to u samom centru. Pitam se zbog toga da li se Bošnjakom postaje rođenjem ili se ta privilegija stiče po slobodnom izboru?
Plašim se da bi ovaj tekst mogao mnogo izgubiti u prevodu na bosanski; završavam ga zato na tom jeziku:
Mašala!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:20

Слика

Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!
Autor, Tatjana Debeljački
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:20

Слика

Kako je Svitac Naučio da Svetli
Autor: S. Glizerin

U dalekoj, mračnoj šumi, živela je malena buba. Njegovo ime je bilo Buz. Buz se veoma bojao mraka. On je imao prijateljicu gusenicu po imenu Dana, koja se takođe bojala mraka. Svake noći, oni bi sedeli jedno pokraj drugog nestrpljivo čekajući svetlost dana da dođe i daleko odagna tamu nežnim zracima sunca i sjajno plavim nebom
Jedne noći kreštave vrane sleteše na granu pored Buza i Dane.
„Da li znate šta noću raste na obali „Crne Bare?“ upita jedna od vrana.
„Ne“, druga odgovori. „Je li to ukusno? Ja ne bih noću nikada tamo letela, tako je zastrašujuće. Ali bila bih srećna da nešto probam u toku jutra.“
„Ne bi u to poverovala, ali upravo tamo na obali raste magična trava. Zove se Lumina, i svako ko je proba počinje svetleti u mraku.“
„Da li je to zapravo neko jeo ?“ upitala je vrana.
„Nije, zimske ptice, vukovi, medvedi i ostala šumska stvorenja ne žele da svetle u mraku, zato što onda ne bi mogli loviti. I manja stvorenja ne žele da svetle inače ne bi bila u stanju sakriti se od većih životinja koje bi možda želele da ih pojedu.“
Vrane su nastavile da pričaju o svim zadnjim novostima iz mračne šume, i odletiše daleko.
„Ja bih želeo da probam komadić te Lumina trave“, reče Buz. „Ali Crna Bara je najzastrašujuće mesto u celoj šumi.“
Beše skoro veoma kasno te Buz otišao je da spava, sanjajući o Lumina travi.
Ujutro, Dana probudi Buza :„Ustani, trebam ti reći doviđenja“.
„Da li to ideš nekuda?“, upita Buz.
„Ne, samo mi je došlo vreme da se omotam u čahuru i spavam unutar nje ceo mesec. Kada mesec prođe, ja ću se probuditi, izaći iz čahure i onda ćemo ponovo biti zajedno“, objasnila je ona.
„U redu Dana, idi i spavaj. Ja ću paziti na tebe“, reče Buz.
„Vidimo se uskoro! Pokušaj da budeš hrabar dok si ovde sam bez mene.“, reče mu Dana umotavajući se u mekanu i svilenkastu čahuru.
Buz je strpljivo čekao svoju prijateljicu, brinući se kako vetar ne bi oduvao njenu čahuru s grane ili kako ne bi bila zgažena od vrana.
Najzad, prođe mesec dana, ali upravo kada je Dana bila spremna da izađe iz svoje čahure, Buz je spazio tešku kapljicu biljnog soka kako pada pravo na njen vrh. Čahura se počela kretati, ali Buz je mogao čuti Danino lupkanje unutar nje: rat-a-tat-tat, rat-a-tat-tat.
Ali se ništa nije desilo – lepljiva kapljica biljnog soka je postala teška kao stena. Prošao je čitav dan, i došla je noć. Danina snaga je počela da isčezava; njeno lupkanje je bivalo sve slabije i slabije...
„Drži se Dana, otići ću po pomoć,“ ubeđivao ju je Buz, i odletio da vidi bubu bumbar.
„Gospodine Bumbar, vi ste veoma snažni. Molim vas pomozite gusenici Dani da izađe iz svoje čahure!“
„Voleo bih to da uradim, ali sam prezaposlen“, odgovorio je bumbar, i otišao ravno na spavanje.
Buz je požurio do pčele.
„Gospođo Pčela, vaša je žaoka jaka i oštra kao britva. Možda vi možete probiti Daninu čahuru?“
„Ja čuvam svoje žaoke za mnogo važnije stvari“, odgovorila mu pčela i odletila dalje.
Tada je Buz odlučio da odleti preko na drugu stranu šume, svom prijatelju šumskom detliću.
„Detliću, možda ćeš ti moći da razbiješ tešku biljnu kapljicu na Daninoj čahuri?“
„Ja bih rado pomogao ali ne vidim u mraku. Nema načina da dođem do tvog drveta. Ako bi mi neko mogao osvetliti put...“
Buz je odmah pomislio o Lumina (svetlucavoj, nap.prev.) travi.
„Pričekaj tu, odmah se vraćam“, rekao je on šumskom detliću, i krenuo ka Crnoj Bari.
Buz je tako mnogo želeo da pomogne Dani da se više nije bojao mraka. On čak nije ni razmišljao o činjenici da bi svetlost trave mogla olakšati većim stvorenjima da ga pronađu.
On je ugledao Lumina travu čim je stigao na obalu Crne Bare. Njene duge, safirno-plave peteljke lelujale su se na povetarcu. Buz se spustio, i odgrizao mali komad. Njegovo tanano telo odmah je počelo da zadobija zlatni sjaj.
Odjurio je pravo nazad do šumskog detlića.
„Tako, šumski detliću, vidiš li put sada?“
„Da, tvoja je svetlost od velike pomoći“, odgovorio je šumski detlić, i poletio sa svoje grane prateći Buza.
U međuvremenu, unutar svoje čahure Dana je crpila svoju poslednju snagu. Kada je Buz doveo šumskog detlića na njihovo drvo, ona se više nije kretala.
„Drži se Dana, pomoć je ovde!“ plakao je Buz.
Šumski detlić je usmerio svoj veliki i poput britve oštar kljun, i onda dao čahuri pažljiv udarac. Kapljica biljnog soka je odletjela i; Dana je dala jedan od zadnjih trzaja, i najzad se probila kroz svoju čahuru.
Ali ono što je izašlo iz čahure ne beše gusenica;
Dana je sada bila Kraljevski leptir! Ona je raširila svoja iskričava krila, i ona bešu užarena od svetlosti koja je sijala od Buza. Čak je i grana počela svetlucati; činilo se kao maleno sunce koje se upravo pojavilo niodkuda pokrivajući prijatelje svojim nežnim zracima.
„Ti si prelepa!“ uskliknu Buz.
„I ti se se takođe izmenio“ odgovori mu leptirica. „Čini se da si najzad probao Lumina travu.Tako, čini se da se više ne bojiš mraka.“
Vrane su objavile neverovatnu vest širom šume: bio je insekt dovoljno hrabar da proba da jede Lumina travu.
Svi su došli da vide heroja. Vukovi i medvedi, sove i orlovi su gledali tananog insekta sa velikim poštovanjem. Divili su se njegovoj hrabrosti.
Od tada, Buz je postao nešto kao šumski heroj, i ostala stvorenja su ga prozvala: „Svitac.“
Najzad, mračna šuma je prestala biti mračna. Sada je tamo užarena tačkica, maleni plamen koji obasjava tamu. I svake noći Svitac pomaže šumskim stvorenjima da prevladaju svoj strah i pronađu put do kuće.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:21

Слика

Postelja od maslinovog drveta

Uvek osetim spuštanje njegovog tela na našu postelju od tamne maslinovine. I dok slušam škriputanje rasušenog drveta poželim da se okrenem i podam mu malo svoje vreline, ali, ne okrećem se više.
Nekada je govorio glasno i spavao tiho, sada čuva misli od zlih ušiju i bučno hrče. Kriomice čita stare stvari. Odaje ga pogled krivca bez krivice. Slutim u njegovom hodu korake nevinog robijaša što dragovoljno vuče teške bukagije, podaje telo lancima, podmeće uši da ih napune voskom, otvara oči da mu pogled zaliju teškim olovom i ulepe katranom. Kroz osmeh tužnog pajaca uverava da može poželeti da hoda po otiscima tuđih stopala.
Znam da i on zna da su nas prevarili. Bog ili ljudi, svejedno je. Stvarali jedni druge od kamena, blata ili prašine, stvarali u dokolici, iz zabave, ili od očaja, ne menja stvar. Nešto lakrdijaša i hulja više.
Znam da i on sluti da su nam putevi smršeni lažnim svetionicima varljivih glasova. Brodolomnici snevaju stamene kule, makar u njima lagarija stvarala nakazne kreature. Al' jedan je čuo zov sirena i proklinjao laži ćudljivih bogova i prezirao svoju lakovernost i podaničku poslušnost. I grčeći se svezan o katarku, mrzeo je slabost tela u znoju, i nemoć ruku , i dok je gledao svoje nabrekle žile kako pulsiraju pod tankom tamnom kožom, slanom od suza, mora i znoja, zaklinjao se da će se vratiti i naučiti da lako udara u liru sedeći na stenama.
Nije se vratio. Navikao je da voli svoj zanat. Voleli su da ga gledaju u kostimu prosjaka i lutalice, a onda mu zategli tetive od goveđih žila na srebrnom luku i načinili ga ubicom, pa kraljem. I prislanjajući jednu ruku na njegovo uvo, došaptavali su mu da je heroj, drugom su bestidno brisali blato što curi iz nozdrva. Smestili su ga u bračnu ložnicu i vešto nagovorili da je prikuje za zemlju.
Na duboki naklon s jezikom među nožnim prstima, idoli odgovaraju nakaznim cerekanjem. Glava među nogama raspaljuje i hrani razvratnu laž.
Dugo je još i na javi mogao da čuje pesmu ribolikih lepotica. Preselila se kasnije u njegove nesane noći. Onda se njom naslađivao samo u retkim snovima, i telo bi se ponovo grčilo od nemoći i čežnje, a dlanovi i pleća postajali slani i mokri. Postelja od maslinovog drveta pucketala je pod njegovim bolnim nemirom.
Znam da sad sanja, odaje ga škriputanje. Znam da ću sutra zateći tragove krvi u dnu postelje. Seče prste jer su tragovi koje mora da sledi premali za njegova stopala.

Smiljana Đorđević
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:21

Слика

Čigra

Jedan filozof se uvek motao onuda gde se igraju deca. I čim bi video nekog dečaka sa čigrom, počeo bi vrebati. Samo što bi se čigra zavrtela, filozof bi krenuo za njom da je uhvati. Nije hajao za to što deca galame i trude se da mu prepreče put do svoje igračke; čim bi uhvatio čigru dok se još vrti, obuzela bi ga sreća, ali samo za trenutak: onda bi je bacio na zemlju i odlazio. On je, naime, verovao da je saznanje bilo koje sitnice - pa tako, naprimer, i čigre koja se vrti - dovoljno za saznanje opštega. Stoga se on nije bavio velikim problemima, to mu se činilo neekonomično. Ako se najsitnija sitnica zaista spozna, sve će biti spoznato, - i on se zato bavio samo čigrom koja se vrti. I kad god bi se vršile pripreme da se čigra zavrti, njega bi prožimala nada da će u tom sad uspeti, i kad bi se čigra zavrtela, u njemu bi se tokom zadihanog trčanja ka njoj ova nada pretvarala u izvesnost, ali kad bi nakon toga uzeo u ruku taj glupi komad drveta, smučilo bi mu se, i dečja vika, koju dotad nije čuo i koja mu je sad iznenada probijala uši, oterala bi ga odatle, i on bi se teturao kao čigra pod neveštim bičem.
Franc Kafka
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:21

Слика

Najviše ga je čudila raznolikost bića koja mogu čitati istu knjigu, kao da je ona mnoštvo, bezbroj različitih knjiga; jedan jedini tekst, a dopušta bezbroj tumačenja, različitih, pa i oprečnih o životu i o smrti, o smislu postojanja. Jer inače ne bi bilo shvatljivo kako to da privlači nekog mladića koji misli na mogućnost da opljačka banku, i nekog uspešnog poslovnog čoveka. "Boca u moru", reče sebi. Ali sa nejasnom porukom, koja se može tumačiti na toliko načina da bi se brodolomnik teško mogao snaći.
Čovek je obična crkotina, koja se kad-tad prilagodi stvarnosti, dok mu umetnost služi kao alibi.
Fikcija ima mnogo sličnosti sa snovima, koji mogu biti svirepi, nemilosrdni, ubilački, sadistički, čak i kod normalnih osoba, koje su danju spremne da drugima pomažu. Možda su ti snovi nekakvo rasterećenje. A pisac sanja kroz društvo. To je neka vrsta kolektivnog sna. Zajednica koja bi zabranila fikciju došla bi u ogromnu opasnost.
Ernesto Sabato, Abadon, andjeo uništenja
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:21

Слика

Lakrdijaš iz špila karata od vajkada se poistovećuje sa Smrću. Ali on je takođe simbol ponovnog rođenja. Kao i nevinosti koja je krasila čovečanstvo pre Pada. Dopada mi se da razmišljam o njemu kao o vitezu svetog grala, koji mora biti prostodušan da bi se sapleo o sreću za kojom traga.
Ketrin Nevil
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 06 Дец 2019, 12:14

Слика

Želim ti da se uzdigneš iznad običnih smrtnika.
Ne besmrtnošću, već svojim vrlinama.
Uvek saslušaj druge kada govore, ali oseti i ono što ne izgovaraju.
Budi humana, ali ne dozvoli da te varaju.
Lako nosi bol, sreću, radost i tugu.
Živi u miru sama sa sobom.
Sa ostalima je to mnogo lakše.

Marica Popović
OKANA
Слика