Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:13

Слика

MERNA JEDINICA TIŠINE

Jutro je. Januarsko jutro u malom gradu je tiho i gotovo savršeno. Tišina u ušima pevuši stare melodije koje bi se dale sloviti prašinom vremena. Čuje se posve tiho tiktakanje „Insa“ časovnika sa zida iz kog se verovalo da izlazi vreme. Kada časovnik stane i kaže da je sat stao, moja mama bi otvarala staklene dveri starog sata, uzimala ključ, navila i namestila skazaljke, pomerala klatno tiktakavca, vraćala ključ na njegovo staro mesto, zatvarala staklene dveri i kazala da je sada dobro.
Ispod okruglog belog digitalnog zidnog sata, ovde je zidna vaga koja u malom gradu i po mojoj slobodnoj proceni služi za odmeravanje težine vremena. Stoji sa raširenim zelenim skazaljkama i kao da čekajući odabrane namirnice da premeri, blješti i ne pomera se ponad krojačke tačke mernog instrumenta platna.
Vreme, težina i dužina – merne jedinice tišine, iste su i u velikom gradu koji je izmeren brojem stanovnika i bukom iz koje visoko u podnebesje izleće tišina i uvek drugačije čuje.
Ovo je moja tišina – zapisujem. Kako je samo lepa i samo ja je slušam u jedinici vremena, u trenucima iz kojih moja mama nikada neće biti zaboravljena.
Tatjana Cvejin*
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:13

Слика

Ulični fenjeri

Kako se pod Turcima naš glavni grad nije osvetljavao žitelji su bili primorani da noću idu sa fenjerima. Docnije, kada se pod knezom Milošem, varoš počela izgrađivati, na predlog dućandžija, Petar Lazarević, upravnik Beogradske policije, izveštava pismom od 27. aprila 1830. godine kneza Miloša o uvođenju prvog uličnog osvetljenja. Lazarević liše: „Trgovci ovdašnji, koji dućane drže više puta pretstavljali su mi tužbu na pazvante da čaršiju ne čuvaju, a više puta dućani su razbijani od lopova. A oni badava plaću primaju, od svaka dućana po trideset para, i po dvadeset para. Govore da bi voleli da mi postavimo našu patrolu i da plaćaju kao što su pazvantima plaćali. Ja odma učinim naredbu te se naruče 10 fenjera, pak na svakom ćošku, svaku noć, da gore. Trošak za fenjere i sveće, što he goreti naplaćivaću od dućandžija. Jednog pandura policija ima, a uzeću još jednoga koga he varoš plaćati paž svaku noć sa policijom da idu u patrolu i da dućane od vatre čuvaju".

Iz gornjeg pisma se vidi da su prvi fenjeri postavljeni 1830. godine, a već 1846. godine nije nijednog bilo. Hroničar „Srbskih novina" u broju od 26. novembra 1846. godine žalio se na takvo stanje, jer „zaista je nepristojno za građane beogradske da u glavnoj varoši Knjaževstva serbskog nema još ni jednog fenjera noću". Pitanje osvetljenja ulica često je raspravljano na opštinskim sednicama. Po tadašnjim shvatanjima „pošten svet noću spava", a tražiti da se ulice osvetljavaju za sumnjiva lica koja noću tumaraju, za bekrije i njima slične, izgledalo je tadašnjim ljudima nerazumljivo. Ako je baš reč o odlasku na kakvo javno poselo, zabavu, bal, lako je poneti fenjer i videti put, govorili su naši stari odbornici. Po podacima iz „Srbskih novina" godine 1856. bilo je u celom Beogradu svega dva opštinska fenjera: jedan na samoj Opštinskoj kući, a drugi na Terazijama.
Po „Zapisima" Koste Hristića, (1852—1927) dolaskom njegovog oca Nikole Hristića (1818—1911) za upravnika grada Beograda, oktobra 1856. godine opština je nabavila šest novih fenjera. Sračunato je da ti fenjeri neće koštati hiljadu forinata, pa je taj izdatak raspoređen na četiri stotine kuća u ulicama u kojima su ti fenjeri namešteni. Tako je svaka od tih četiri stotine kuća platila za nabavku fenjera po pola dukata, a održavanje i paljenje palo je na teret opštinoki. Početkom decembra upravnik je naredio da do Nove godine sve gostionice, mehane i kavane moraju ispred svojih radnji namestiti fenjere, pod pretnjom da će se inače sve te radnje zatvoriti. Kako su se naredbe energičnoga upravnika Hristića morale uvek izvršavati, tačno i bez pogovora, to je na Novu godinu 1857. godine, pored ranijih, osvanulo još tri stotine šezdeset fenjera i varoš bila „sjajno osvetljena".
Godine 1860. Nikola Hristić je izdao naredbu da samo otmeni gosti mogu se zadržavati po kafanama do 11 sati uveče, a posle tog vremena NIKO se ne sme naći na ulici bez fenjera. Ostali, kalfe i sluge, najdalje do 9 sati uveče morali su biti kod svojih kuća.

Od tada su fenjerdžije, čim padne mrak, kretale u varoš noseći u ruci kantu gasa i o ramenu kratke merdevine. Fenjerdžija je lam-pe punio petroleumom, prstom bi iščistio garavi cilinder, fitilj useknuo i zapalio ga. Dok je trajalo gasa u lampi, dotle je lampa gorela.
U vreme uvođenja elektrike 1892. godine u Beogradu je bilo više od tri stotine fenjera. Po stenografskim beleškama sa sastanka Opštinskog odbora varoško ulično osvetljenje stajalo je Opštinu godišnje oko 40.000 dinara

Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Živorada Jovanovića,
Beograd 1964
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:14

Слика

ЖЕЉЕ У БОЦИ - Никица Банић


Свако има понеку жељу коју скрива од очију осталога света. Руке се склопе, прсти преплету, дланови приљубе - између њих се настани жеља. Ту остане задуго. Ретки су они који се одваже те је шаљу далеко од себе. Пренесу је на папирић предајући га дну тек испијене боце. Запечаћену баце у море и жеља доспе до некога ко се настави бринути о њој.
Георг је сувоњав, ужегао и опор као бакалар. Нос му баца сенку покривајући стопало дуго као осредњи поскок; лице избораније од било које рељефне карте.
У младости је гњечио змију рашљама поврх врата. Њено тело се претварало у невидљиво око фијукавог бича. Изненада би стала, почела да бљује и у локви отрова би се умирила.
Георг и данас воли трешње. За мање од седмице обрсти трешњино дрво. Једе плодове са коштицама.
У ушима му расту толике длачице да је због њихове густине помало наглув. Сваки сан слатко одсања. Локвица пљувачке се искраде преко ноћи и осване на јастуку: стиди се због тога у себи.
"Пловио сам бројним морима, на многим бродовима, под разним заставама. Знао сам данима зурити по површини воде док би се море уливало у моје срце. Свака вода има своју боју и нема боје која није у води.
Са дугих путовања донео сам ових двадесет боца. Већ се прашина по њима ухватила, паучина испреплетала; у њима су жеље. Неки су их бацали из радозналости, а неки из нужде; плутале су грлићем изнад воде." Погледом је миловао стакло. "За њих је доцкан. Ниједну нисам до сада отворио, а и не бих. Оне ме не занимају. Доста ми је мојих жеља. Надам се да ће се неко појавити и рећи: Ово је моја боца. Вратите ми је назад, господине. Радо бих то учинио."
Глас пустолова је замицао у дубину ноћи. Питао сам се шта би било да зна да сам јуче боце отворио. Биле су све до једне његове. Препознао сам му рукопис.
Остало је обојици да се надамо да највеће извињење није потрошено. Упутићемо га један другом већ у берби соли. Ја - јер сам завиривао у његове боце, а он - јер је лагао.
Нешто ми говори да ће изврдати одговор као и увек. Покушаће, отприлике:
"Једном сам бацио боцу са поруком у море да бих спасио наш брод из невоље. Нико то није видео. И помисли, решио сам тада: ако се сада извучемо, никада нећу послати ниједну поруку, ниједну боцу. Сам Бог нам је помогао."
Направићу кисело лице и знаће да нисам поверовао.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:14

Слика

Obični Lek za umorne duše...

Hodala je toliko da je odavno zaboravila kada je krenula. Ali to je nije brinulo – navikla je već. Niko nije mogao znati da je bila starija od svog početka i mudrija od svog kraja, jer je na prvi pogled delovala kao devojka koju možete bilo gde sresti. Nije to bila čarolija – njoj je, naprosto, bilo dato da ume i zna, a ona je sama odlučila da pomaže tamo gde najviše treba. Predeo je bio jednoličan – ničeg na čemu bi se oko zadržalo duže od treptaja. Pratila je oblake. Kiša je već neko vreme padala, a ona se radovala što će kapi uspeti da speru bar onu tugu koja je bila na površini. Za onu skrivenu, u svojoj torbi, imala je Lek Za Umorne Duše. Uvek se dobro pripremala pre polaska na ovakva putovanja. I ovog puta, kao i svih prethodnih, nije znala ni kuda ide ni kome mora da pomogne. Samo je znala da treba da krene. Kad bude stigla tamo gde treba, sešće i odmoriće se. A dotle – nogu pred nogu, bez žurbe i bez strepnje.

Kiša je i dalje padala. Suviše dugo, činilo se. Ali na njoj nije bilo ni kapi, jer u svom srcu nije nosila tugu. Imala je osmeh u očima i mirno je koračala, kao da oduvek tako hoda, kao da čitav svoj život meri koracima, ne ostavljajući ništa za sobom i ne stižući nikud. A znala je da će stići. I već je drhturila njena duša – još će neko biti spasen, još će neko od nje otići srećan. I neće se okrenuti. Ali – ona to nikada nije ni tražila. Prošla je još jedan grad, pa još jedan. Sada se približavala Gradu Svetlosti i već je prepoznala one titraje koji su bili nepogrešiv znak – gotovo da je stigla. Zaustavila se na glavnom trgu, kraj niskog kamenog zida. Mirno je spustila torbu pored nogu, kao da je to svakog dana činila baš na tom mestu i u to vreme. Iz torbe je izvadila samo pergament na kome je pisalo:

BESPLATNO PRODAJEM, ONIMA KOJIMA TO NE TREBA

- ono u šta su već prestali da veruju
- ono za šta nisu ni znali da postoji
- ono čega se boje, a žele ga više od svega
- ono što su izgubili i našli, a da to i ne znaju
- zaboravljene osmehe, za koje odavno misle da ih više nema
- sećanje, mada su odlučili da ne pamte
- uspomene za koje nisu ni znali da ih imaju
- paperjaste dodire kojih se jedva i sećaju
- šaputanja koja se vide u noćima boje kupinovog vina
- sidro broda koji je davno otplovio, ali još za tim sidrom tuguje
- mir u koji se boje da zakorače
- tihu radost koja se nikada ne može potrošiti
- i ono što znaju da imam, ali se ne usuđuju da pitaju.

Ljudi su prolazili – neki bi je pogledali, a neki ne. Ali niko nije zastajao. Nije marila. I na to je odavno navikla. Sedela je, sa osmehom u očima – sva se beše pretvorila u radosno iščekivanje. Prošlo je, a možda i nije, ravno trideset i sedam dana. A onda, trideset i osmog, pred nju je stao čovek. Ni bezimen, ni nestvaran, ni ničiji, ni svoj.

Mene čekaš?
Da.
Čekaš li me dugo?
Ni premalo ni previše. Taman dovoljno.
A gde je Lek Za Umorne Duše?
U mojoj torbi.
Ako mi ga prodaš besplatno, krivica neće biti moja?
Krivica ne postoji. Slobodno ga uzmi. Samo pročitaj šta na pergamentu piše.
Nisam pročitao. Odavno znam. Samo se bojim da ću morati da platim sobom?
Uzimanje ima istu cenu kao i davanje.
Zašto bih ja izabrao baš tvoj put?
Ne moj. Postoji samo jedan put. Tvoj prvi zadatak je da ne kreneš njime.
Pričaš mi, ali mi ne govoriš. Kako ću znati da mogu da ti verujem?
Da li su ti noći, kad ih meriš svojim čekanjem, neizrecivo duge?
Znaš da jesu.
Pa onda znaš da možeš da mi veruješ.
Mogu, ali da li smem?
Hrabri prihvataju izazov.
I očajni?
I oni. Oni još više.
Ti u očima imaš osmeh, a ja očaj. Je li to mudra trgovina? Zar se ne bojiš?
Pitaš li to mene, ili sebe? Ja već znam – čekala sam te ovde trideset i sedam dana.
Ali sada, kada si me dočekala, zar nemaš pravo da se predomisliš?
Onda ne bih ni kretala na put.
Kako si znala da ću doći?
Kako si znao da te čekam?
Ne znam zašto, ali poverovaću ti… Daj mi Lek za umorne Duše.
Izvadila je iz torbe kutijicu i pružila mu je.

Nemoj mi reći hvala. Dovoljno je što si odlučio da ga kupiš.
Može li se kupiti ono što je besplatno?
Može – to je najsigurniji način da zauvek postane tvoje.
Pa… Odoh onda ja…
Zbogom. I ne brini – kiša je već sprala tugu.
Znam. Zbogom.

Ubrzo se izgubio iz njenog pogleda i u očima joj je ostao samo osmeh. Uzela je torbu i krenula glavnom ulicom. Uskoro je izašla iz Grada Svetlosti. Nije se okretala. Znala je da ne treba. Uvek je bivalo tako. Najednom, osetila je njegovu ruku na svom ramenu. Nije se ni uplašila, ni okrenula. Znala je da je to on.

A šta će meni Lek Za Umorne Duše bez tebe?
To ne znam. Nije ni meni sve dato. Samo onaj delić koji je potreban.
Znam ja. Najdragocenije je kada dobiješ ono što ne tražiš. Tebi je dato da znaš početak priče, a meni je dato da znam kraj. Okrenula se, pogledala ga i videla da u očima ima osmeh.

Opet je počela da pada ona ista kiša, ali na njima se nije zaustavila ni jedna kap.
Nisu su se vratili u Grad Svetlosti.
Samo su nekud krenuli. Zajedno...
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:14

Слика

Istok i zapad

Jednog dana hodaše dva filozofa, prvi s Istoka a drugi sa Zapada, niz cestu koja je prolazila preko zelenog proplanka u šumi. Da skrate vreme, diskutovaše oni o mnogim stvarima, kad najednom ugledaju posebno lep cvet kako raste tik uz put.
"Kakav prekrasan cvet!" - uskliknu obojica, diveći se lepoti njegovog cvata.
"Kakva li je tajna te lepote... šta je to što čini taj cvet tako lepim?" - pomisle obojica i odmah počeše diskusiju.
"Lepota nečega je u ukupnosti." - reče filozof sa Istoka - "Zato lepotu možemo istinski spoznati tek kad spoznamo sve aspekte onog što je lepo."
Nato on pažljivo osmotri cvet sa svih strana, spusti se na sve četiri da bi udahnuo njegov miris, te rukama lagano pređe preko latica i napokon okusi polen koji je zaostao na njegovim prstima.
"Sad spoznajem ovaj cvet." - reče on, zadovoljno se smeškajući.
"Ne slažem se." - odgovori filozof sa Zapada - "Spoznao si tek površnu istinu cveta, ali njegova konačna istina ti još uvek izmiče."
Nato se sagne, ubere cvet i odnese ga svojoj kući.

Nakon par dana, sretnu se dva filozofa opet, i Istočnjak upita Zapadnjaka: "I? Jesi li otkrio konačnu istinu cveta?"
"Jesam!" - odgovori on zadovoljno - "Pomno sam proučio cvet i shvatio sve njegove misterije. Otopivši njegove latice, saznao sam tajnu njegove boje! Otvorivši njegovu steljku, saznah tajnu njegovog rasta! Raspršivši njegov polen, uvidjeh tajnu njegovog mirisa! Sad zbilja mogu reći da sam spoznao cvet."
"Koji cvet?" - reče Istočnjak.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:14

Слика


СУКОБ

Узми два камена у две шаке.Док их држиш на длановима, они су само два камена, удаљени један од другог.
Састави дланове и видећеш да су то два обична камена који вреде онолико колико и два обична камена.Затим их благо удари један о други тако да се кресну, лизну, пољубе.Они тако ватру рађају.И то могу тако чинити вечно..Ако то сувише благо учиниш, нећеш ништа добити.А ако их снажно сукобиш, ударцем један о други, они ће се распасти у прах.Нестаће оба.
Такав је и твој однос са људима.Ако си преобазрив према њима,бићете два хладна камена незадовољна један другим.Човека са којим имаш такав однос боље је избегавати него подсећати да сте само два обична човека један поред другог.Ваше заједништво је безвредно и нема плода.
Немој се ни сукобљавати са човеком ако можеш сукоб да избегнеш, јер ћете страдати оба и изгубити и оно што сте имали.Током живота, са људима буди страствен, нежан, љубазан, помало у вечитом сукобу, тако да из вашег односа избија нова љубав, нежност, страст, ни твоја ни његова коју сте уложили, него нова и заједничка.Ако тога нема иди даље.
И са свим у теби је исто.У теби зло, у теби добро, једно поред другог стоје и немају снаге да делају нити да стварају.Појединачно, она су ништа.Ако се сукобе, страдаће и добро и зло у теби.Остаћеш пуст. После таквог сукоба који си дозволио или га свесно извео навањујући сваким добром усеби на свако зло у својој души, остаје само прах од чијих се мрва не може живети ни снажно, нити срећно.
Исто ће бити ако своје мисли супротставиш осећањима, понос својој попустљивости, храброст страху, љубав мржњи...
Све у теби треба да је, као и што јесте по природи својој, у сударима, додирима, љубави, само немој користити разум или неку методу да себе потиснеш у неприродну мирноћу или претерану борбу са самим собом.Само страствене љубави у теби, са свим у теби и око тебе, рађају нове љубави.Где је ту мера?
То је она животна нит која се налази између хладне хармоније и огња хаоса.Ако не знаш меру, уради одмах нешто, пре него што почнеш да размишљаш, јер то си ти.Тај први корак је најбољи чак и кад је најгори, јер је твој, јер ће ти показати ко си и куда идеш и како идеш.
На овај начин све је у теби и око тебе лек, јер је отров у малом, који лечи неке болести у ходу.
Павле Ковачевић
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:15

Слика

Kao što Pariz ima svoj Monparnas, tako i Beograd ima svoj boamski kutak — Skadarliju. Nekada, u doba prvog srpskog ustanka, u Skadarliji su bile prazne poljane. Tek od 1825. godine dolaskom kneza Miloša, javljaju se naselja. Kako je taj kraj van šanca koji se širio od Stambol kapije (danas Trg Republike) do Vidin-kapije (danas Dušanova ulica) bio naseljen Ciganima, zvao se Ciganska mala — koja je, u stvari simbolički predak Skadarlije. Bilo je tu puno straćara, krivudavih i džombastih sokaka i neuglednih hanova u kojima su se napijali i Srbi i Turci te je često dolazilo do svađa i sukoba. Kad padne kiša, mali potok koji je proticao sredinom ulice toliko bi nabujao da je sve usput nosio. O tome je "Beogradski vasnik", u broju od 27. aprila 1884. godine zabeležio: "...U Skadarskoj ulici idući Maloj pijaci, beše tako velika voda prilikom preksinoćne kiše da je nekima znatne štete učinila. I jedna žena umalo što nije platila glavom. Marija Nikole Jovanovića, staklara, izašla je na ulicu baš onda kad je bujica silno navalila. U tom trenutku voda je dohvati u svoj vrtlog i odnese čak u potok niže Male pivare, odakle je susedi s teškom mukom izbaviše...". Čiča Ilija Stanojević (1859—1930), rodom Dorćolac, u svojim sećanjima opisao je kuću u Skadarskoj br. 36, na kojoj je 1925. godine otkrivena spomen ploča, a u kojoj je živeo i umro 1878. godine pesnik Đura Jakšić: ,,... Nekada na ovoj kući nije bilo broja niti onog pivarskog dimnjaka. U pozadini bio je — preko cele ulice veliki luk sa dva otvora. Celom površinom luka bile su sprovedene vodovodne cevi koje su sprovodile vodu sa "Bulbuldera" za Čukur-česmu, Malu-česmu, Saka-česmu i Cigansku česmu predganlija". Ova česma nije imala naročiti naziv. Nju su obično zvali "Cigan-malska ili Ciganlija". "Skadarska se ulica od postanka — pa i dugo godina zvala Ciganska mala...". Tek drugim krštenjem ulica 1872. godine od strane opštinske uprave nazvana je Skadarska. Opis stana Đure Jakšića a takvi su bili i drugi stanovi u ovome kraju — dao je Dragutin J. Ilić (1858—1926), rodom Palilulac: "... Mala niska soba sa još manjom kuhinjom. Pod bez patosa, zidovi iz kojih bije vlaga. U sobi orman, prost sto i stolica, dve postelje na nogarima: jedna pesnikova, druga dvojice sinova. Na vratima sa unutrašnje strane, o čavle povešano nekoliko pohabanih odela. U minijaturnoj kuhinji, bez prozora, šporet, neobojena polica za sudove i krevet na kome je spavala ženska čeljad: majka sa dve kćeri. Sve sasvim sirotinjski, ali čisto; i soba i kuhinja zastrti ponjavama. U neredu bio je samo sto u sobi, pun knjiga i novina sa nešto pesnikovih rukopisa ...". Za tim stolom, u toj skromnoj sobici, Jakšić je opevao "Švalju". "Ratara", "Stanoja Glavaša" i druge pesme. U Skadarliji su stanovali mnogi književnici, glumci, slikari, kompozitori i novinari: Jakšić, Zmaj, Brzak, Mile Pavlović, Jovan Skerlić, Toša Andrejević — Australijanac, Vela Nigrinova, Rucović, Pera Dobrinović, Milorad Gavrilović, Čiča Ilija Stanojević, Žanka Stokić, Antonijević — Đedo, A. G. Matoš, Fotije Iličić-Stari Fočo (koji je izeenada 1911. gadine umro na ulici) i Miodrag Rajčević — Čvrga, obojica direktori putujućih pozorišta. Skoro sve proslave i jubileji knjižvvnika i umetnika završavali su se lumperajima, sa pesmom i svirkom u kafanama kod "Vuka Karadžića". "Tri šešira". "Dva jelena", "Bumsa"... Od kafana u Skadarliji najstarija je "Tri šešira", koja je, po podacima Branislava Ć. Nušića (1864—1938), postojala još 1864. godine. Lokal je držala neka Kata, udova Petra Jovanovića. Kafana je dobila naziv po radionici šešira starog Dimovića, oca kafedžije kod "Imperijala" Đoke Dimovića. Na kući je bila istaknuta firma na kojoj su na limu naslikana tri šešira. Ti su šeširi i docnije postojali, kad je radionica prestala da radi; a kad je u toj kući otvorena kafana, sama je sobom i bez ikakvog krštenja ponela ime ,,Tri šešira". Posle boemskih lokala "Pozorišne kafane" (danas ugao ulica Dositejeve i Vase Čarapića) i "Dardanela" (gde je danas zgrada Narodnog Muzeja) koji su srušeni 1901. godine, beogradska boemija (Glišić, Veselinović, Domanović, Mitrović, Nušić, Brzak, Žarko Ilijć, prešla je u Skadarliju, gde su mnogi i ranije navraćali i provodili burne noći uz šalu, pesmu i svirku cigana Mike Jagodinca, Đokice Zaječarca, Jove Jareta i Arse Jovanovića — Škembonje, učitelja sviranja Mike Petrovića — Alasa, naučnika i profeoora univerziteta. Po tim kafanama naši knjižavnici i umetnici održavali su sastanke, osnivali književne i umetničke klubove i udruženja, pokretali časopise, pisali pesme i pozorišne recenzije. Čiča Ilija Stanojević, jednom, posle ne zna se već koje krigle piva, pričao je sve smešnije i duhovitije pričice i anegdote da završi sa fantastičnom anegdotom o gazdarici koja mesto njega neuračunljivog prima njegovu penziju, a njega tera da meša paradajz u kazanu ili da cepka drva u šupi dok je kod nje u poseti narednik, i sa onom još zaiimljivijom o ljubaznici uhvaćenoj u neverstvu, koja mu u pismu kaže da ono "što je video nije istina". A Dobrica Milutinović (1880—1957), minhenski đak i veliki umetnik 1912. godine, posle predstave "Zulumćara", u kome je igrao Selim-bega, opijen uspehom komada, nastavio je svoj dert i sevdah i zulumćario po svim kafanama. Njegovi drugovi, takođe raspoloženi, javljaju Svetozaru Ćoroviću depešom u Mostar da je Dobrica posle "Zulumćara" počinio čitav zulum po Skadarliji. Ćorović odgovara: "Zulumćaru Zulum čini. Pisac plaća, Ič ne brini!".

Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Živorada Jovanovića,
Beograd 1964
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:15

Слика

Lepotu cvetanja daruje tami
Nikodije Spasić

Sve je različito na zemlji, retko je šta istovetno. Dok se bilje uglavnom rascvetava po danu, Noćurak* lepotu svog cvetanja daruje tami. Kad priroda spi, niko ne hoda pa ne može ni da se vidi šta se zbiva na poljima tajanstva.
Prema verovanju, prvo se sve bilje rascvetalo, a seme Noćurka je zakasnilo u klijanju vremena te se rascvetalo po noći, a jutrom svilo da prespava dan; da niko ne ruži lepotu njegovih cvetova.
Braneći sebe, Noćurak je ušao u magiju bilja kao znamen odbrane od zla svega što je vidljivo. Po danu se ne bere, jer tada nema moć, a žene koje čekaju noćni tren otvaranja njegovih cvetova kidaju ga u buket i nose kući da ga sviju pod trem, kao zaštitu od noćnih priviđenja. Ona koja ne zaspi svu noć pored rascvetalog Noćurka, pa budna dočeka zoru kad se njegove krunice sklope, utvrđuje u sebi magiju postojanosti i odbrane protiv svake zemaljske nevolje.
Po njegovim različitim bojama, belini, crvenilu i žutilu, određuje se šta će koga da snađe od dana i noći. Kao što noću rak menja boje tako se menja i čovečji lik, po sreći i nesreći. Lik odaje čovečju dušu, njegove brige, bolesti i zavere, ono što ga mori i pritiska.
Tamo gde raste Noćurak ide se po noći pune mesečine, kad je sva zemlja obasjana a staze i bogaze vidne i ne odvode putnika u zalutanje. Odabere se mesto u gori i čeka u zasedi potpune tišine. U ćutnji reč se ne progovara. Čim mesec zađe za oblake i nestane njegov sjaj bezgrejne svetlosti, zanjiše se lišće bilja, prepletu stabljike, a beli cvetovi otvore i čitav krajolik pretvore u gledanje mirisne beline.
To obeležavanje noći od koje se traži život sreće, da u kući sve bude jasno i čisto, pretvara se u molitvu Noćurku rečima: „Ništa ne tražimo, samo dobro da imamo”.
Od tri žene u belim košuljama, koje su na Maljenu gledale obasjavanje noći, jedna je imala sve dobro, ali je stalno u Duši osećala prazninu. Ni sâma nije znala šta joj nedostaje, za čim čezne. Tad joj se dálo da vidi daljinu beline, kao izmaglicu, po kojoj hoda čovek, njoj nepoznat. Dozivao ju je po imenu. Kako se približavao, postajao je jasan i ona je u njemu naslutila lik svog rano preminulog oca, jedva upamćenog. Njegov šešir bio je zakićen cvetom Noćurka. Još izdaleka, skinuo je Cvet i poslao joj poruku da mu na grobu dopiše pored imena i nadimak. Za života bio je znan, nadaleko, kao „Snovočitač” jer je snove tumačio kao životna predskazanja.
Na povratku dána žena je protrčala pored svoje kuće i otišla prāvo na groblje. Na očevom grobu zatekla je cvet Noćurka a pored njegovog imena bele latice ispisivale su zaboravljeni nadimak.
Pokojna baba Talka iz Kovanice kod Ćuprije pričala mi je kako Noćurak noću svetli oko kuće kao upaljena sveća. Gde ga ima, tamo nečastive sile ne prilaze.
Pričalo se po Kovanici da se neki opasnik Kama povampirio, jer niko nije znao da li je umro ili nastradao od tudje ruke.
„Jedne noći češljala sam težinu” priča Talka. „Od nje sam tkala platno za džakove, tkala sam i gubere i prednjice za suknje. Kad, odjedanput, nešto zalupa po tavanu: tandara, tumbara... preplaši me, na mrtvo. Posle malo popnem se uz stube, pogledam po tamnini, nema ništa. Čim siđem: lupnjava... opet. Ja upalim sveću pa ponovo na tavan i počnem da ga grdim: ‚Šta tražiš ovde? Kamo!!? Kad si ti dolazio u moju kuću, pa me sad plašiš!?’ Kad to reko', on se strovali niz ćeramidu i pade iza kuće. Istrčim napolje, a ono kurjak juri niz selo. Zavikaše žene: ‚Eno ga, ide, bežite ljudi!’ Svašta se tad pričalo za Kamu, a najviše da se povampirio zato što mu je majka vezivala čoveka u staru kuću za krevet, a sa tuđim čovekom spavala u novoj kući. Svi su verovali da on noću ustaje iz groba, njih da plaši i rastura sa gomile.”
Zaplašeno selo smirilo se tek na četrdeseti dan od Kamine sahrane. Tada su stare žene sakupile sve njegove dreje i vrljile ih u potok, da ih voda opere i odnese, a sa njima zaturi i njegovo prisustvo tamo gde je nekada živeo.
Te godine sve su tražile po brdima Noćurak i sadile ga oko kuće da noću svetli i da im prag bude obilazište za mrtve koji im nikad preko njega nisu prelazili.
Tamo gde cveta raznobojni Noćurak, te se čini da se njegove latice prelivaju u dugine boje, skupljaju se Víle u vreme hajdučkih dana, sastanaka i rastanaka, čekajući Gorske Gospodare Šumâ. Najnestrašnije među njima, ne priznajući čoveka za takmaca, skreću sa stazâ namernike i navode ih na svoja igrišta. One najstarije kite najmlađu među sobom, rođenu iz rose, i ulepšavaju rasplet njene kose da se jasno vidi na svetlosti Meseca.
Ako se hajduk preplaši, pa se udalji od njihovog skupa, one ga puste da ode svojim putem; ako im se približi da ih vidi izbliza, uvode ga u svoje Kolo i okite cvetovima i lišćem Noćurka, odajući mu tajnu da on brani od ránâ one koji ne seku nemoćne i ne pucaju nikome u leđa dok beži.
Još se veruje da magija Noćurka opčinjava i zveri u šumi pa i one zastaju nad velelepnim prizorom čija se belina ne može rečima opisati.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:15

Слика

Za mene je svako vreme, vreme za kafu. Jer, ja sam stara pričalica, volim da tandrljam, čudo jedno. Kafa je prosto sastavni deo priče, jer ako
neko misli da mi ponudi kafu tek onako, bez titla, to me ne zanima.Najbolje obožavam neopaženo ispijanje kafe, jer pravo da vam kažem, od
kafe najviše volim njen miris.Miris pržene kafe vija se svakog jutra u mojoj ulici. Neki od kafića u prizemlju, kanda još uvek prže kafu i topli, golicavi miris kafe mota se oko nogu i u letnje doba uvlači se kroz otvorene prozore,kao najava vrelog dana. Zimi miriše manje, ali toplije. Zaplovi ledenim jutrom, primami par prolaznika i ohladi se, brzo nestajući od mraza.Kada se uvuče mirisni prst kafe kroz moje prozore, mene sve mami, ko
kobru ona frulica, da se smandrljam niz stepenice i uvučem u prvi kafić. Ali, ako nema sagovornika, sve ostaje na čarobnom mirisu.»Od kafe deci rastu repovi« bio je moj prvi kontakt sa kafom. Od tada mi se uz miris kafe prikaže i rep, crn kao talog, verovatno i obaška čupav, kako niče iz nečije maloletne pozadine. To biološko čudoostalo mi je do danas uramljeno u pojmu kafe. Sreća da repovi rastu od kafe samo deci, inače bi šalterske službenice izgledale kao dlakavi polipi, a ni ja ne bih mnogo bolje prošla. Mada i to sa decom...sestra i ja smo toliko soca krišom s' prsta polizale da smo do puberteta već mogle da ličimo pitone sa kožnom deformacijom. Biće da to ipak nije tačno, to sa repovima i kafom.Prve kafe, kao redovna pojava, sačekale su me u redakciji. Kafe su sastavni deo svih redakcija, koje mogu da budu i bez stolica i stolova,ali bez kafe nikako. Kafeni vudu bila je Jasna – kafe kuvarica, kod nas u Domu omladine. Jasna je vladala kafe-kuhinjom, veličine kutije za cipele, vrtela se kao Hudini po njoj i naučno neobjašnjivim pokretima uspevala da sve ostane na svom mestu. Da sam ja bar pet minuta menjala Jasnu, troja kola hitne pomoći, uz ispomoć vatrogasaca, bila bi premalo za saniranje sigurne štete. Jasna je virtuoznošću indijske plesačice nosila poslužavnik pun vrelih kafa, peške po stepenicama, jer lift je uvek bio zauzet. Nikada ni kap nije prolila, a tacne sa kojih se iz šoljica vio vrući dim, spuštala je sajdžijskom preciznošću među gomile papira i starih novina među kojima se krila redakcija.Onda je silazila nazad u svoju kutija-kujnu i uranjala u gusti dim iznad velikog lonca u kome se neprestano dokuvavala kafa, crna kao mazut.I dan danas, kao i u svakoj redakciji, život novinara počinje kafom.Samo ekstra skloni zdravlju i modernim shvatanjima istog, kratkotrajno pokušavaju da piju čaj. Probala sam i ja jednom, pa su svi mislili da mi nije dobro i sedali dalje od mene, da i oni ne potkače tu boljku,koja normalnom novinarskom biću uskraćuje osnovno gorivo – kafu. Prave kafe-kuvarice su one koje svojim odličnim sećanjem maze klijentelu. Ne samo onu stalnu, već i mene. Kada zalutam iz dijasporskih krajeva u maticu i matičnu kuću i naslonim se na firmski šank, sačeka me uz osmeh i »Kad' si stigla?« moja neskafasamalomlekaimalošećera, evoodmah.Ali, najlepša kafa je dočekuša. Onu na koju mislim dok putujem ka matici mi. Ona, koju mi Moja najbolja drugarica nudi u trenutku kada kofer tek dotiče pod, dok ona jednom rukom zatvara ulazna vrata. Ona,koja je prirodni nastavak nasmejanog pitanja iz zagrljaja:«Jesi stigla konačno, jesi se umoriladakuvamkafu?« Ta prva kafa, sa koferom koji zijaju u hodniku (jer dok Moja najbolja drugarica kuva kafu, ja ronim po koferu i vadim poklone, koje prati dreka »Šta si to opet nosila, sto puta sam ti reklajaoštojeslatkojaohvaladraga!«), je ona sa podvijenim nogama na fotelji i kauču, ona što se dugo hladi, ona što karpenterovskom maglicom obavija početak priče bez kraja.»Dakuvamjoš jednu?« sledi džingl u razgovoru, koji pršti kao vodopad. Na stolu se menjaju vrste kafa, cvetnih šoljica i tema, čiji se naslovi dovikuju iz sobe u kujnu, u nadi da će to ubrzati vrenje vode.Na drugom mestu su kafe u kuhinjskom ćošku. Kada leđima podupiremo zidove i razguravamo vaznu sa cvećem, sveske, papire, đinđuve i poluotvorene, zaboravljene knjige, da napravimo mesta samo za dve šoljice iz kojih miriše nova priča. Usput po potrebi radimo domaće zadatke, pričamo telefonom, otvaraju se i zatvaraju vrata, stižu zvani i nezvani gosti, a kafa putuje ka dnu i ostavlja crnkast stenogram razgovora.Na trećem mestu su kafe napolju. Jesenje kafe dok curi kiša, ledena i pripljeskava žuto lišće za trotoare. Kafa na koju se stiže u pratnji potočića i kišobrana, sa kog se kao sa kažiprsta slivaju cakleće
zmije-kapi. Zimska kafa, koja je tako topla, dok napolju miriše na prvi sneg ili ona na koju se, uz neophodnu dozu razgovora, došljapkava u
vodi nasilno otopljenog snega. Prolećne kafe su između. Ni napolje ni unutra da se sedne. To su kafe, koje čekaju leto, kada se napune bašte
i kada proradi hladna kafa, ona bez toplog mirisa. Kafa čiji miris se oseti u suprotnom nosnom pravcu, iz usta, prvim gutljajem. U te kafe može da se ubaci i sladoled, da budu ajskafe, pod uslovom da imaju bar dve slamčice i jednu vitku kašičicu za isterivanje očiju. Ili bar za otpadanje ušiju, ako se stvarno proba pijenje kafe i sladoleda kroz priloženu cevčicu.Ne razumem se baš u vrste kafa, znam ima one mlevene, što se kuvaju na odlivanje u šoljicu i sa kratkim curkom hladne vode, a ima iinstant. Tih instant ima sada već sa ukusom svega i svačega. Očekuju se i sa ukusom spanaća i trešanja, al' kod njih je najbolje što su brzinske i glatko se piju. One prave, otomanske kafe su kao stara aristokratija u poređenju sa pomenutim kafenim podmladkom, kome se stalno žuri. Prava kafa pretpostavlja i laku ruku za meru, a ove u kesicama imaju sve, ništa ne moraš da meriš, samo što iz ambalaže, one duguljaste, ne ispadne i šoljica na naduvavanje.»Kad naučiš da kuvaš kafu, možeš da se udaš« bila je rečenica, koja
me dugo ostavljala u strahu da ću završiti kao seda usedelica, okružena gomilom mačaka u fazi prolećnog linjanja. Pravo da vam kažem, ne znam
da li znam da kuvam kafu. Niko se još nije žalio, možda nije smeo, a možda ja ipak znam da je skuvam. Udala sam se i bez položenog praktičnog ispita iz kuvanja kafe, a i dalje najbolje volim kada drugi meni kuvaju kafu. Još ako uz kafu nude razgovor i malo cimeta odozgo na mlečnu penicu, ja sam kupljena. Izgovor za razgovor, sa crnim kafenim repom. Kafa, priča bez kraja...
(Jelica Greganović )
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:15

Слика

Jedna od mudrih i velikih istina koju otkriva umetnost na smeđem papiru, jeste da je belo – boja. Belo nije tek odsustvo boje, ono je
blistava i pozitivna stvar, živa kao crvena, razgovetna kao crna. Kad vam je, recimo, bojica žarko crvena, njome crtate ruže, kad vam je
blistavo bela, njome crtate zvezde. Biće da je jedna od dve-tri prkosne istine najbolje religiozne moralnosti, iliti pravog hrišćanstva, upravo
to, da je belo – prava pravcata boja. Vrlinu ne čini odsustvo poroka niti izbegavanje moralnih zamki; vrlina je jasna i posebna, kao što su
to bol ili izraziti miris. Milosrđe ne znači ne biti svirep ili sprečavati osvetu ili kaznu, ono je nešto jednostavno i pozitivno, kao
što je to sunce, kao nešto što jesmo ili nismo videli. Neporočnost ne znači uzdržavanje od izopačenosti, ona podrazumeva nešto plameno, kao
što je to bila Jovanka Orleanka. Jednom rečju, Bog koristi mnoge boje,ali nikada ne slika tako sjajno, zamalo da kažem tako smelo, kao kada
slika belom bojom. U izvesnom smislu naše doba je to shvatilo i izrazilo u našoj sumornoj odeći. Jer kad bi zaista bilo istina da je
bela boja prazna i bezbojna, negativna i neutralna, tada bi se belo koristilo umesto crnog i sivog, na pogrebima. Tada bismo viđali gospodu
u dugim kaputima od besprekornog srebrnasto belog materijala, sa šeširima belim kao krin. A to nije slučaj.
G.K. Česterton
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:16

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:16

Слика

Putnik u tramvaju
Stojim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. - Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno.Tramvaj se približava stanici, jedna devojka staje blizu vrata, spremna da siđe. Vidim je tako jasno kao da sam je opipao. Odevena je u crno, nabori na suknji se gotovo ne pomeraju, bluza joj je pripijena uz telo i ima okovratnik od bele guste čipke, otvorenom levom šakom se oslonila o zid, kišobran u njenoj desnoj ruci dotiče drugi stepenik odozgo. Lice joj je preplanulo, a nos, lako stanjen u sredini, pri vrhu je okrugao i širok. Ima mnogo smeđe kose i lelujave kratke vlasi na desnoj slepoočnici. Malo uho joj je priljubljeno uz glavu, ali ja stojim blizu i vidim celu poleđinu desne ušne školjke i senku pri korenu.Upitao sam se onda: Kako to da se ona ne čudi sebi, da drži usta zatvorena i ne kazuje ništa o tome?
Franc Kafka
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:16

Слика

Nisam se ženio zbog neodlučnosti ili nemara ili iz nekog drugog razloga i sada sam sam. Ne boli me usamljenost; dovoljno je napora potrebno da čovek trpi samoga sebe sa svojim hirovima.
Godine ne menjaju našu suštinu, ako je uopšte imamo; poriv koji će me jedne noći odvesti na Kongres sveta bio je isti onaj koji me je na početku doveo u redakciju lista Poslednji Cas (Ultima Hora).
Horhe Luis Borhes, Peščana knjiga
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:16

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30112
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Порукаод Mustra » 10 Нов 2019, 02:17

Слика

Pa, hajde da slavimo i neke druge vrhunce evolucije, one koji bi uživali daleko veći publicitet kada bi, umesto nas, istoriju prirode pisale biljke. (Pretpostavljam da je dvonožac s prezimenom koje asocira na polen najpozvaniji za to.) Jer, dok smo mi usavršavali kretanje, svest i jezik, biljke su vredno radile na razvijanju sasvim drugačijeg paketa trikova, uzimajući u obzir osnovnu životnu činjenicu zajedničku svim biljkama: ukorenjenost. Kako da raširite okolo svoje gene kada ste zaglavljeni na jednom mestu? Postanete jako, jako dobri u stvarima kao što su biohemija, inženjering, dizajn i boje, kao i u veštini manipulisanja „višim“ bićima, životinjama primitivnijim od nas i nama samima. Tu posebno mislim na jednu od najvećih i najraznovrsnijih porodica biljaka cvetnica: 25.000 vrsta orhideja koje su, tokom oko 80 miliona proteklih godina, uspele da nasele šest kontinenata i praktično svako mogućno stanište na planeti, od pustinja zapadne Australije do tropskih šuma Centralne Amerike, od krova šume do podzemlja, od udaljenih vrhova mediteranskih planina do dnevnih soba, kancelarija i restorana širom sveta.
Majkl Polan,National geographic
Слика