Piše: Stanislav Feldman

[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Piše: Stanislav Feldman

Порукаод Sky Seeker » 04 Јул 2009, 16:04

Zašto je psihijatar – pri tom još i u penziji – odlučio da napiše knjigu o ljubavi, o osećanju od kojeg ljudi očekuju sreću i zadovoljstvo? Razlog za to lako je shvatljiv. LJudi su u svojim očekivanjima od ljubavi vrlo često nezadovoljni i nesrećni. Mnogi zbog toga zatraže pomoć u psihijatrijskoj ordinaciji, pa se može reći da deo problema zbog kojih ljudi uopšte traže psihijatrijsku pomoć, i kod nas i u inostranstvu, otpada na teškoće nastale zbog nezadovoljavajućih i nesrećnih ljubavnih veza.
Razgovori s tim tužnim i razočaranim ljudima pokazuju da oni nigde nisu mogli naći ni objašnjenje uzroka niti rešenje svojih teškoća, nego su bili prisiljeni na to da potraže pomoć psihijatra, kao da je reč o nekoj teškoj psihičkoj bolesti. LJubavni problemi to sigurno nisu, iako za razočarane u ljubav jesu nerazumljivo, neugodno i bolno iskustvo.

Jedna od tih nesrećnih žrtava nerazumevanja ljubavi, odnosno onoga što mnogi danas smatraju ljubavlju, bila je lepa žena četrdesetih godina koja je zatražila pomoć u mojoj ordinaciji. Odrasla u malom provincijskom mestu, vaspitavana od dobrostojećih konzervativnih roditelja, došla je u Zagreb na studije. Već na prvoj godini zaljubila se u dvadeset godina starijeg profesora na svom fakultetu. Zadivljena njegovom elegancijom, mirnim i odmerenim ponašanjem, kao i njegovim poreklom – poticao je iz bogate i ugledne porodice – bila je uverena u to da je srela „čoveka svog života“. Uspela je da se upozna s njim i, budući da je bila vrlo lepa i atraktivna, nije trebalo mnogo da se i on zaljubi u nju.

Venčanje je bilo veličanstveno, s više od dve stotine zvanica. Ni njegova ni njena porodica nisu škrtarile. Na suprugov zahtev prestala je da studira, a budući da je ubrzo rodila dvoje dece jedno za drugim, bila je toliko okupirana domaćim poslovima i odgajanjem dece da joj to nije smetalo. Izlazili su, doduše, retko, ali uvek vrlo svečano, u pozorište, na koncerte ili u posete suprugovim prijateljima. Ona je uživala u elegantnim toaletama koje je mogla kupiti, kao i sve što god bi poželela. Izlazila je gotovo uvek zajedno sa suprugom, koji je bio prepun pažnje, i ona nije osećala potrebu da izađe sama. Brak je za nju bio oličenje sreće, provodila je gotovo čitav dan s decom, a večeri sa suprugom.

No, onda su deca odrasla, završila srednju školu i počela da studiraju. Život joj se naglo promenio. Dane je provodila u čitanju modnih časopisa i druženju s nekoliko prijateljica slične sudbine. Da završi fakultet bilo je prekasno, a više nije ni imala volje za to. Važnije joj je bilo da obilazi prodavnice i kupuje, ili satima sedi u kafiću s prijateljicama. Istovremeno, njen suprug je otišao u penziju i naglo se promenio. Postao je ljubomoran, ispitivao ju je o svakom njenom koraku izvan kuće i počeo da je kontroliše. Izmerio je kilometražu od njihove kuće do svih mesta na koja je ona išla, do prijateljica i do parkinga na kojem su uvek ostavljali automobil kad bi išli u centar grada. Kad bi se vratila autom kući, proveravao bi brojač kilometara, i ako kilometraža ne bi odgovarala, sumnjičio bi je da ga vara. Na kraju je postao i nasilan, pa bi je izudarao ako ne bi „priznala“ da ga vara. U strahu da je ne ubije, čime joj je često pretio, ona je to nekoliko puta i učinila, što je ipak nije spaslo od batina. Kad više nije mogla da izdrži pakao života, pobegla je kod roditelja, koji su se u međuvremenu preselili u Zagreb, i zatražila psihijatrijsku pomoć. Budući da suprug nije pristao na lečenje, nakon dugog oklevanja odlučila se na razvod braka.

Ovde možemo videti gotovo sve elemente koji dovode do tzv. problema nesrećne ljubavi, zapravo „nesrećne ljubavne veze“. Patrijarhalno vaspitanje usadilo joj je uverenje da jedina i osnovna svrha ženinog života jeste brak i rađanje dece, a to znači zadovoljiti se poslom domaćice i odgajanjem dece, bez ikakvih drugih interesovanja koja bi je ispunjavala. Slepa zaljubljenost i neiskustvo mlade devojke nisu joj omogućili da stvarno upozna supruga, koji, očito, nakon odlaska u penziju a i zbog spoznaje da je ostario, nije više mogao kontrolisati ljubomoru, koja je sigurno postojala i ranije. Rezultat je bio gotovo unapred programiran: sumnjičenje, zlostavljanje, ako ne i nešto gore – ubistvo. Jedini spas je beg, razvod!

Ili, još jedna žrtva nesrećne ljubavi. Uspešna poslovna žena u pedesetim godinama potražila je psihijatrijsku pomoć jer ju je muž ostavio i otišao da živi s mlađom ljubavnicom. Zbog toga je postala depresivna i posao joj je došao u ozbiljnu krizu. Ubrzo se pokazalo da je ona od početka braka znala da on stalno menja ljubavnice, ali se pravila da to ne vidi, i ubrzo je to saznanje potisnula duboko u sebi i zaboravila. Isto tako, doznalo se da je i njena majka imala sličan brak, da je i ona trpela supruga koje je imao mnogo ljubavnica, ali je to prihvatila da bi sačuvala brak, što je na kraju i uspela.

Kad je pacijentkinja u jednom trenutku najozbiljnije izjavila da se ne oseća kao „prava“ žena jer nije uspela da sačuva brak, trgla se i zastala, shvativši šta je rekla. Bila je to prekretnica, katarza. Postala joj je jasna nerazumnost tog uverenja, ali i da je nesvesno izabrala muža prema slici svoga oca. Kao što je u detinjstvu želela da se promeni otac, tako se nadala i očekivala i da će se promeniti suprug. Naravno, to nije moglo uspeti. Za razliku od majčinog muža, njenog oca, nju je njen suprug ostavio. Postalo joj je jasno da je njeno dosadašnje ponašanje bilo određeno majčinim iracionalnim uverenjem da je osnovni smisao života žene „imati svog čoveka“.

Uvidevši sve to, pobedila je depresiju i prihvatila svoju novu situaciju. „Bolje je živeti bez takvog čoveka! To sigurno nije propast sveta! Život ide dalje!“ – rekla mi je na rastanku. Mesec dana kasnije javila mi se telefonom i rekla da je izašla iz krize i da je njenoj firmi ponovo krenulo.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 04 Јул 2009, 16:05

Kroz moju ordinaciju prošlo je mnogo nesrećnih ljudi koji su od ljubavi mnogo očekivali, a doživeli razočaranje. Za sve njih bio je to težak i nerazumljiv problem zbog kojeg su silno patili, a sigurno bi ga mnogi od njih izbegli – ili im barem ne bi bila potrebna pomoć psihijatra – da su blagovremeno, najbolje još pre početka ljubavne veze, mogli negde naći informacije o tome šta je zapravo ljubav. A to, najčešće, nije moguće.
Ako u našim knjižarama zatražimo knjigu koja se bavi osećanjem ljubavi, ponudiće nam uglavnom – uz retke izuzetke – popularna izdanja o seksualnim ili bračnim problemima. U njima ćemo naći više ili manje korisne savete o održavanju uspešnih polnih odnosa, odnosno bračnih ili ljubavničkih veza. Očito se tu seksualni odnos te zajednički život i veza dvoje ljudi suprotnog, ili možda istog pola, poistovećuju s ljubavlju. A to nije tako! Knjige ove vrste ne kažu nam o ljubavi gotovo ništa, one u najboljem slučaju – a i to ne uvek – mogu biti savetnik za uspešnu seksualnu aktivnost, odnosno za održavanje zadovoljavajuće bračne ili vanbračne veze dvoje partnera. Dakle, za rešavanje tehničkih problema seksualnih i međuljudskih odnosa. Ali ljubav je, ipak, nešto drugo!

Zašto toliki zaljubljeni dožive razočaranje zbog – to treba odmah naglasiti – nezadovoljavajuće ljubavne veze? Jedan epigram nemačkog pesnika i slikara iz 19. veka Vilhelma Buša kaže: „Zabluda, koja je vrlo proširena/ I mnogog mladića zavara,/ Jest da je ljubav nešto/ Što uvek samo užitak stvara“. Kako je samo imao pravo! Kada se dvoje ljudi zavole i stupe u ljubavni odnos, očekuju da će zajedno biti srećni do kraja života. No, to se u životu ne događa često, jer – kako kaže Hoze Ortega i Gaset, parafrazirajući ciničnu tvrdnju Fransoa la Rošfukoa – „njihova veza često bude narušena postupcima jednog ili obaju partnera toliko suprotnim od onoga što se obično smatra bitnom osobinom ljubavi“.

To podstiče brojna pitanja. Je li tu zaista reč o ljubavi? Je li to ljubav samo zato što osoba veruje da voli partnera i da li zato ima pravo da očekuje i zahteva njegovu ljubav, pa čak i da bude drukčiji nego što sam želi? Je li ljubav osećanje jedne osobe ili odnos između dvoje ljudi koji se vole, a možda i samo veruju da se vole? Da li ljubav uslovljava uzvraćanje ljubavi izabranog partnera? Šta je sa seksualnim odnosima i zajedništvom: jesu li oni bitni sastavni elementi osećanja ljubavi? Odgovori na ta pitanja trebalo bi da dovedu i do najvažnijeg, do odgovora na pitanje – šta je to ljubav.

Verovatno će definicija ljubavi koju ću vam ponuditi izazvati čuđenje, nevericu, neodobravanje i neprihvatanje... Doduše, prosečan odrastao čovek našeg kulturnog kruga siguran je u to da zna kad nekoga voli, te želi da veruje da se ljubav rodila spontano, da je voljenu osobu izabrao nezavisno od svog pogleda na svet i dotadašnjeg životnog iskustva. On je, zatim, uveren u to da njegova „prava ljubav“ jamči uspešne seksualne odnose i harmoničan zajednički život. Isto tako, čini mu se samo po sebi razumljivo da odabrani partner mora uzvratiti njegova osećanja „kad ga on tako iskreno voli“. Ali stvarnost je, na njegovo iznenađenje, vrlo često drugačija.

Šta je, dakle, ljubav i u kakvom je odnosu sa seksualnošću i zajedništvom? Kad se dvoje ljudi upozna i svidi jedno drugom, oni odluče da stupe u vezu, ili čak da žive zajedno, jer su uvereni da je to ljubav. Ali sviđanje još nije ljubav. Jer, kako tvrdi Zik Rubin „neko nam se može sviđati i ako ga ne volimo, ali ne možemo nekoga voleti ako nam se ne sviđa“. A da li je to ljubav pokazaće se tek kasnije, kad prođe prva faza sviđanja i zaljubljenosti. Želje za polnim odnosom, pa čak ni zajedništvom, još nisu ljubav; ona se može – ali ne mora – razviti tek kad se partneri dobro upoznaju i nauče da se razumeju, poštuju i prihvataju bez pokušaja da jedno drugo menjaju. Stvarna ljubav je osećanje koje ne zavisi od partnerove ljubavi i ne zahteva uzvraćanje po svaku cenu. Jasno je da samo zrela, „ostvarena“ osoba može doživeti pravu ljubav. To je osoba koja je samostalna, zadovoljna sobom i životom, te zato njeno osećanje sigurnosti, sopstvene vrednosti i sreće ne zavisi od naklonosti, priznanja i ljubavi nekog drugog čoveka.

Rekli smo da seksualni odnosi i zajedničko druženje ili življenje nisu bitni delovi osećanja ljubavi – ili čak jednaki s njim. Štaviše, oni se često događaju i nevezano za ljubav. O tome Abraham Maslov kaže da se ne može tvrditi da je onaj ko je u stanju da oseti seksualni užitak bez osećanja ljubavi bolestan, ali da – kako to u „Psihologiji ljubavi“ ističe Osvald Švarc – kod potpuno zrelog čoveka postoji nerazdvojno stapanje seksualnog nagona i ljubavi. Seksualni užitak se, dakle, pojavljuje i s osećanjem ljubavi i bez njega, baš kao što se i ljubav može – ali ne mora – osetiti zajedno sa seksualnom željom i s njenim ispunjenjem, što takođe važi i za odluku o zajedničkom životu.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 04 Јул 2009, 16:05

LJubav, seksualnost i zajedništvo nisu sinonimi, istovrsni pojmovi za isti subjektivni emocionalni doživljaj. Abraham Maslov zamera empirijskim naukama što su donedavno izbegavale da se bave temom ljubavi. On to naziva „uobičajenim grehom akademskih psihologa da se posvećuju onome što je lakše umesto onome čemu bi trebalo“. Duhovito navodi sličan postupak jednog njemu poznatog, ne baš inteligentnog kuhinjskog pomoćnika koji je jednog dana otvorio sve konzerve u hotelskoj kuhinji jer je „vrlo vešt u otvaranju konzervi“.
Ipak, u drugoj polovini prošlog veka i ljubav je postala dostojna naučnog istraživanja, pa su se počeli pojavljivati stručni radovi o suštini ljubavnog osećanja, koji su malo-pomalo osvetljavali taj dosad zapostavljan, a svakom čoveku važan subjektivni doživljaj.

U svojoj knjizi "Umeće ljubavi" Erih From tvrdi da je ljubav jedan od načina – i to najuspešniji – da se izbegnu usamljenost i izolovanost. To možda objašnjava zašto ljudi tako često poistovećuju ljubav sa seksom, koji može dati privid bliskosti jer doista telesno zbližava ljude nakratko, odnosno sa zajedništvom, koje to čini dugotrajnije. From ističe da to nije jedini izlaz iz samoće, spas za usamljenog čoveka, već nudi i drugo, bitnije rešenje: zreo, stvaralački način života. Zrelost, kreativnost, doista je rešenje problema ljudske samoće, ali i, kako je rečeno, preduslov za sposobnost osećanja stvarne ljubavi. No, samoj zrelosti ipak nešto nedostaje – premda to za ostvarenog čoveka, za njegovo osećanje sreće i zadovoljstva životom, nije bitno – a to je doživljaj bezuslovnog davanja i primanja u ljubavi.

Zrelost ostvaruju, nažalost, samo malobrojni pojedinci. Oni mogu živeti i sami, bez ljubavnog partnera, a da zbog toga nisu nezadovoljni, ili čak nesrećni. Upravo zato kad se odluče za ljubavnu vezu, to čine slobodno, bez svesne ili nesvesne unutrašnje psihičke prisile. U vezi se osećaju slobodno, što je osnova za potpunu međusobnu otvorenost, za bliskost. Oni prihvataju partnera kakav jeste i očekuju da i on njih prihvati. Ostali, nezreli i neostvareni ljudi, zbog straha od samoće uporno i grčevito nastoje da imaju nekoga, „onog pravog“, da on u svemu odgovara njihovoj predstavi o idealnom partneru, i tako ostvare srećnu ljubavnu vezu, spas od samoće i od sramote nemanja partnera. To im, na njihovo veliko razočaranje, gotovo nikada ne uspeva.

Zašto? Da li je zaista reč o slučajnosti da su naleteli na pogrešnog partnera – kako obično pokušavaju da se uteše – a ne na onog „koga im je sudbina odredila“? Zbog čega većina ljubavnih veza počinje tako obećavajuće, a završava neuspešno, s većim ili manjim razočaranjem? Šta je bilo pogrešno, šta se moglo učiniti bolje, postoji li neki čudotvoran recept za ostvarenje zadovoljavajućeg intimnog odnosa? To su pitanja koja širom sveta sebi postavljaju milioni ljudi koji čeznu za bliskošću, toplinom i razumevanjem u zajedništvu s voljenom osobom. Jednom rečju, za srećom, koju, međutim, ne mogu naći – jer ne znaju kako. Od psihologa i psihijatara stalno slušaju koliko je bliskost u ljubavi važna za zadovoljavajuće i srećne međuljudske odnose, koji su – kako tvrdi nauka o psihičkom životu čoveka – bitni za duševno zdravlje.

Kako pomoći brojnim nesrećnim ljudima, muškarcima i ženama, koji tako uporno, ali tako neuspešno, traže sreću? Strah od samoće tera ljude u međusobne odnose koji su zbog tog straha prisilni i ne dopuštaju partnerima slobodu. Stoga im ne omogućuju bliskost, jer nisu zasnovani na ljubavi – iako partneri to obično veruju. Stvarna intimnost ostvaruje se na temelju ljubavi, a ne na zadovoljavajućim seksualnim odnosima ili skladnom druženju i zajedničkom životu. LJubav je osećanje koje se pojavljuje slobodno, a ne prisilno zbog straha od samoće. Budući da je to tako, ni najfantastičniji seks, kao ni najharmoničnije zajedništvo ne mogu utišati osećaj razočaranja i usamljenosti. Ipak, većina ljudi pokušava da pronađe sreću kroz sjajan seks i raj na zemlji u zajedničkom životu. Nije čudno što je ne mogu naći.

Još je jedna činjenica većini ljudi teško razumljiva i prihvatljiva, a vrlo često je uzrok razočaranja kod želje za srećnim ljubavnim odnosom. Ta je činjenica vrlo jednostavna, logična i jasna, ma koliko možda bila u suprotnosti s uobičajenim, raširenim shvatanjem ljubavi. A to je da naša ljubav ne zavisi od toga šta drugi oseća prema nama, i to što mi nekoga volimo ne izaziva nužno njegovu ljubav za nas. „Nikoga ne možeš prisiliti da te voli“, kaže Šeldon Kop. Ako se to ne shvati, ljubav će, zajedno sa svim često tragičnim posledicama tog neshvatanja, ostati nerazumljiv i nerešiv problem.

LJudi, dakle, žele biti srećni i sreću traže u intimnoj vezi s ljubavnim partnerom, uvereni u to da je samo tako mogu ostvariti. To za njih zato postaje prisilna potreba. Ne shvatajući da naša sreća zavisi samo od nas, da nam je ne mogu dati drugi, postaju zavisni od partnera i njegove ljubavi – bolje rečeno, od onoga što veruju da je ljubav. Oni su, zbog te prisilne potrebe, kao i svi zavisnici, nužno nekritični u izboru partnera i u očekivanjima. Ne razumeju da se niko ne menja zato što to neko drugi želi, nego samo ako se sam na to odluči, te očekuju i zahtevaju da njihov izabrani partner u svemu odgovara njihovim očekivanjima, da se promeni, da im u potpunosti pripada i pruža sve što oni smatraju da moraju dobiti. To, na kraju, naravno, mora dovesti do razočaranja i, verovatno, do propasti veze.

Prema tome, nepoznavanje bitne osobine ljubavi, s jedne strane, a nezrelost, s druge, dovode do toga da prosečan čovek, prepun nestvarnih očekivanja i straha od samoće, ostvaruje vezu s drugim čovekom koji, obično, takođe ima jednaka očekivanja i strahove. Samo je po sebi razumljivo da su tu razočaranje i nesreća već unapred programirani – naravno, nesvesno.Nužno je shvatiti razliku između ljubavi i zaljubljenosti, ljubavi i seksa, kao i između ljubavi i ljubavne veze. I napokon, važno je shvatiti uticaj razvoja ličnosti na sposobnost davanja i primanja ljubavi.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 04 Јул 2009, 16:05

Većina ljudi danas sigurna je da zna šta je ljubav i šta od nje može očekivati. Oni ne pokušavaju da razmisle o suštini ljubavi, oni „znaju“ da će se ona kad-tad „dogoditi“ i dati im sve što od ljubavi očekuju. Uvereni su u to da im ljubav s upravo odabranim partnerom jamči sreću, ali onda u vezi s njim čine sve da bi ga promenili kako bi odgovarao njihovim očekivanjima, odnosno idealnom partneru po njihovom shatanju. To, naravno, nije pošteno prema tom partneru, a njima ne donosi očekivanu sreću.
Ova toliko česta manipulacija u ljubavnoj vezi pokazuje da s opštim shvatanjem ljubavi kod mnogih ljudi nešto nije u redu. Ako pokušavamo da promenimo partnera tako da odgovara našim željama, dakle da nas usreći na naš način, znači da ne očekujemo sreću od svog osećanja ljubavi, nego od partnera. Drugim rečima, za većinu ljudi osećanje ljubavi je istovetno s ljubavnom vezom u kojoj partner njih usrećuje. To, naravno, često dovodi do razočaranja, za šta se onda okrivljuje partner, a ne vlastita nerealna očekivanja. Da li je tu stvarno reč o pravom osećanju ljubavi?

LJubavno osećanje suštinski zavisi od morala, osećanja poštenja i pravde. U knjizi „Eksperiment Delpase“, otkriće u području između života i smrti, autori DŽejms Bedford i Volt Kensington kao da negiraju važnost dobrote i morala u čovekovom životu. Oni citiraju jedan doživljaj poznatog američkog medijuma Artura Forda, naveden u njegovoj knjizi „Život posle smrti“, u kojoj je opisao kako je tokom teške bolesti zapao u komu, iz koje se nije probudio dve nedelje. Za to vreme je osećao da se nalazi izvan svog tela i video sebe kako nepomično leži u bolesničkoj postelji. Nakon toga našao se u nekom prekrasnom nepoznatom kraju, gde je susreo ljude koje je ranije poznavao a koji su već bili umrli. Na kraju je stigao pred Strašni sud, pokajao se i počeo nabrajati sva zla i nepoštena dela što ih je počinio za života. Ubrzo je shvatio da sudije to uopšte ne zanima. Umesto toga, oni su stalno ponavljali reč rasipanje, u smislu traćenja energije, talenta i mogućnosti, kao i reči taština, egoizam i glupost. Taj doživljaj Artura Forda budi asocijaciju na izreku hasidskog mistika Zusije: „Kad umrem, Bog me neće pitati zašto nisam postao Mojsije. On će me pitati zašto nisam postao Zusija“.

Bedford i Kensington to prepričavaju u razrađivanju svoje hipoteze da svest, ljudski duh, odnosno duša, nastaje procesom mišljenja, skupljanjem iskustava u detinjstvu i kasnije, te da u času smrti napušta telo kao posebna energija, tzv. psi-energija, koja je odgovorna i za parapsihološke fenomene. Za nas ovde nije važno kako se to napuštanje tela događa i kuda ljudska duša, ili, po njima, psi-energija, nakon smrti odlazi, nego zaključak koji oni izvode iz doživljaja Artura Forda. Ako, naime, u zagrobnom životu nisu važni dobrota, poštenje i požrtvovanost, nego samo što potpunije iskorišćavanje i razvijanje svojih sposobnosti, onda bi bili besmisleni svi naši moralni principi.

Autor taj zaključak ipak realizuje i ograđuje se od njega, uz objašnjenje da su ljudi tokom evolucije svoje vrste stvorili za sebe moralna pravila prema kojima nastoje da žive. To bi značilo da su kategorije dobra i zla, poštenja i nepoštenja, a prema tome i ljubavi i mržnje, proizvoljne ljudske odluke. Autori, doduše, ne objašnjavaju dolaze li ljudi do te odluke zbog urođene potrebe ili zbog koristi, da bi olakšali sebi život u društvenoj zajednici. Po njihovoj teoriji, najvažnije je da ljudi iskoriste sve svoje mogućnosti i talente, kako bi stvaranjem psi-energije omogućili produžetak postojanja i nakon telesne smrti. No, zbog moralnih načela koja su prihvatili, iako im je u prvom redu važno da osiguraju zagrobni život, oni istovremeno nastoje da i duševno nerazvijenim osobama osiguraju dobre uslove za život, brinući se za njih. Jedan od dokaza ove tvrdnje autori vide u nesvesnom ljudskom strahu od intelektualne zaostalosti i duševnih bolesti, zbog kojih se ne može stvarati psi-energija.

Nesebični altruizam, simpatija i ljubav su, po njihovom mišljenju, nastali čovekovom slobodnom odlukom da se brine za svoje bližnje. Mi bismo mogli dodati da je, bilo to tačno ili ne, tokom dugih godina ljudske praistorije, ljubav postala deo i potreba ljudske prirode. Ako, možda, i nije bitna kao ulaznica u večni život na nekom drugom svetu, sigurno je važna kao put do sreće u ovom životu. Tako barem veruje i to očekuje većina ljudi.

Ali ljubav u međuljudskim odnosima, u vezama između zaljubljenih partnera, nije uvek srećna, dugotrajna i skladna, što dovodi do mnogih razočaranja. Zašto? Očekuju li ljudi od ljubavne veze više nego što je stvarno moguće? Ili je njihov odnos prema partneru od početka u osnovi pogrešan?

Film „U odbranu svog života“, koji je prema sopstvenom scenariju režirao Albert Bruks i u kojem glumi zajedno s Meril Strip, na neuobičajen način prilazi problemu ljubavi. Glavni junak pogine u saobraćajnoj nesreći i nađe se pred Strašnim sudom u Gradu suđenja. Iznenađen je i zbunjen kad shvati da sudije zanima jedino da li je u svom zemaljskom životu savladao strah i nesigurnost. Sud ga sučeljava s dokazima da je u tome potpuno zakazao. On saznaje da ljudi zbog straha zauzdavaju svoja stvarna osećanja, pretvaraju se i lažu, što ih čini neslobodnima, nesigurnima i zavisnima. Zbog toga podilaze jedni drugima, a zapuštaju sebe, svoje potrebe i svoj razvoj. Ako za života ne uspeju da promene stav – psiholozi bi rekli neurotski karakter – i reše se straha, moraju se nakon smrti ponovo vratiti na zemlju, opet se roditi, te u novom životu pokušati da reše taj problem. Jer, Strašni sud je samo prolazna stanica s koje na viši stepen zagrobnog života odlaze samo oni kojima je uspelo da isprave taj nedostatak. Tokom sudskog postupka, koji traje više dana, glavni junak u slobodno vreme upozna jednu ženu, neposrednu, iskrenu i bez straha, koja mu se odmah svidi. Ali on se opet ponaša isto kao za života na zemlji. Oprezan je, uzdržan i izbegava intimnost koju ona izričito želi, plašeći se da ga ona ne odbije, a svoje ponašanje racionalizuje, sam sebi objašnjava strahom da bi time naškodio sebi pred sudom. To je za sudije ponovni dokaz njegove plašljivosti i nesigurnosti, pa on mora da uđe u voz koji ga vraća nazad na zemlju u novi život. Istovremeno, žena koju je zavoleo seda u drugi voz, koji vozi na viši nivo egzistencije. NJihovi vozovi nakratko idu jedan pored drugog, oni se vide i on se konačno odluči na rizik. Viče joj da je voli i sudije ga u poslednji trenutak pomiluju. On silom otvara zaključana vrata svog vagona, iskače iz njega i uskače u njen voz, priznajući joj svoju ljubav otvoreno i bez straha. Potom zajedno prelaze na viši nivo zagrobnog života.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 04 Јул 2009, 16:06

Uz materijalne životne probleme očuvanja života (odbrane od neprijatelja, bilo životinja ili ljudi, i osiguranja ishrane), vrlo rano u razvoju ljudske vrste nalazimo pokušaje rešavanja tih tipično ljudskih suprotnosti: između osećanja individualnosti, „to sam ja“, i potrebe za socijalnim odnosom, „deo sam grupe“, kao i između osećanja odeljenosti od prirode i zavisnosti od njenih zakona. LJudima je to tokom evolucije nesvesno uspevalo na razne načine – identifikacijom s prirodom i životinjama, orgijastičkim ritualima pomoću alkohola, raznih droga ili seksa, te konformizmom s grupom ili nacijom. U potrebi za savladavanjem tih protivrečnosti su koreni ljudskih religioznih pobuda, nacionalističkih ideologija, ali i nastojanja za sjedinjenjem s nekom drugom osobom.

I danas svaki pojedinac, tokom svog odrastanja i odraslog života, taj problem rešava na sličan način. Dete je vezano za majku kao što je i čovečanstvo na početku svog razvoja, u animističkoj fazi, vezano za prirodu. Kako odrasta, i sam čovek prolazi faze orgijastičkog omamljivanja alkoholom, drogom ili seksom, dok posle u tu svrhu mnogima služi preteran rad. Konačno se onda pojavljuje potreba vezivanja za neku drugu osobu, nakon pubertetske latentne pseudohomoseksualne faze s osobom drugog pola. To znači da dete, nakon što prođe razdoblje identifikacije s roditeljima, pokušava da se prilagodi grupi i da bude prihvaćeno. Daljim razvojem ličnosti, sazrevanjem, postoji mogućnost smirenja unutrašnje napetosti i nesigurnosti nekom stvaralačkom delatnošću, što uspeva samo potpuno zrelim, ostvarenim pojedincima.

Uz to, postoji još jedna mogućnost savladavanja ljudske egzistencijalne protivrečnosti – ljubav, i to zrela ljubav. Jer ljubav može biti i simbiotična, s parazitskim iskorišćavanjem partnera radi zadovoljenja nekih potreba i očekivanja, najčešće nesvesnih, na mazohistički ili sadistički način. To znači da se osoba partneru podredi i čini sve što on zatraži, pa čak i više, ono što veruje da on želi, ili da partnera podredi svojim željama i očekivanjima. Ni jedno ni drugo ne može smiriti tešku unutrašnju psihičku napetost, nesigurnost, nezadovoljstvo i nemir. Jer samo zrela ljubav može rešiti nesvesno osećanje usamljenosti i odvojenosti. Ovakvu ljubav From definiše kao „sposobnost da se bude jedno s partnerom, a da se sačuva individualnost“. LJubav prema jednoj osobi i ljubav prema drugima – ljudima, životinjama, prirodi, umetnosti i životu uopšte – postoji kod ostvarenih ljudi istovremeno i zajedno, ne isključujući jedna drugu, kaže From.

Ako se prihvati naučno uverenje da je čovek jedna od mnogih životinjskih vrsta – doduše najrazvijenija – neizbežno je prihvatiti i činjenicu da su u ljudskoj vrsti iz biološke faze evolucije nasleđeni neki instinkti koje čovek nije uspeo da obuzda i kontroliše razvojem kulturne evolucije. Osnovni životinjski i ljudski instinkti jesu održavanje i odbrana života te produženje vrste pomoću seksualnog nagona. Dok se seksualni nagon relativno lako može obuzdati ili odgoditi, instinkt održanja života uspe se prevladati samo izuzetno. Jedno od šokantnih sećanja iz moje mladosti jeste izveštaj neke komisije za pregled koncentracionih logora nakon završetka Drugog svetskog rata. Mislim da je bila reč o Aušvicu, gde je komisija, pregledajući gasnu komoru, našla leševe žena koje su se u samrtnoj borbi, u pokušaju da dođu do vazduha, koji se skupljao prema plafonu pošto je lakši od gasa, penjale na decu – možda sopstvenu. Zaključak komisije je bio da, očito, instinkt održanja života u času smrtne opasnosti nadjača sve druge nagone, pa i majčinski. Tu je, doduše, bila posredi ekstremna situacija ugrožavanja života, ali nema mnogo ljudi koji bi bili spremni da za nekoga bezuslovno žrtvuju i nešto manje nego što je sopstveni život. Sposobnost za to mora se razviti, izgraditi, ostvariti, a samo onaj ko u tome uspe može da oseti i pruži stvarnu, nesebičnu i bezuslovnu ljubav. Sposobnost doživljavanja takve ljubavi jeste jedno od obeležja zrelosti.

Koje su druge osobine ostvarenog, zrelog čoveka? To je čovek koji poznaje sebe, veruje u sebe i ne plaši se otkrivanja svojih slabosti. Drugim rečima, čovek koji je otvoren i iskren, koji se ne plaši da bi drugi o njemu mogao saznati nešto čega bi on trebalo da se stidi. Jer on zna da ne postoji čovek bez slabosti i mana, da niko nije savršen. On se ne boji da otvoreno otkrije svoje intimne misli i želje, jer se ne boji da će ga povrediti eventualno odbijanje bližnjega kome se iskreno poverio. Odbijanje za njega nije dokaz da je manje vredan, niti ugrožava njegovo osećanje sigurnosti. NJegovo osećanje lične vrednosti ne zavisi od prihvatanja, priznanja ili pohvale drugih ljudi, ali neće dopustiti da ga potcenjuju ako mu to može naneti štetu. Budući da se oseća vrednim i sigurnim, daće i drugima, a naročito čoveku koga voli, slobodu da žive i razvijaju se prema sopstvenim potrebama i željama, baš kao što i sam živi.

Zato je njegova ljubav trajna, postoji i nakon rastanka i prekida ljubavne veze, čak i ako partner ima novu vezu. LJubav kakvu on doživljava, prava, zrela ljubav, jeste osećanje koje u njemu ostaje bez obzira na to da li je uzvraćeno, a ne menja ga ni spoznaja da je veza s voljenom osobom neodrživa iz bilo kojeg razloga. Doduše, sigurno bi voleo da mu ljubav bude uzvraćena i da veza bude zadovoljavajuća, ali neće biti silno nesrećan ako ne bude tako. Jer njega usrećuje sopstveno osećanje ljubavi i sreća partnera, čak i bez njega. Za njega je normalo davati, a kad je potrebno i žrtvovati se... Svi ljudi, zaista, žele bliskost s nekom dragom osobom, ali to ne znači da svi misle da to pošto-poto moraju smesta ostvariti. Abraham Maslov to kratko definiše: „Zrela osoba želi ljubav, ali je ne treba očajnički“.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 04 Јул 2009, 16:06

Za zrelog čoveka i prijateljstvo je jedna vrsta ljubavi, samo kvantitativno drukčija. I u ljubavi i u prijateljstvu on prihvata partnera onakvog kakav jeste i želi mu da bude srećan. Spreman je da mu pomogne kad god to ovaj zatraži i brine se za njegovo dobro. Nastoji da ga dobro upozna i razume. Razlika je samo kvantitativna, u količini angažmana, i ponekad je zaista teško odrediti granicu između prijateljstva i ljubavi. Tu razliku izvrsno je definisao Klopštok pesnik kasnog 18. veka: „Prijateljstvo i ljubav dve su biljke na istom korenu. LJubav tek ima nekoliko cvetova više“.
Tako je jedna moja poznanica, dvadesetosmogodišnja devojka, jednom prilikom spavala s dugogodišnjim prijateljem. On joj je te večeri došao utučen i tužan što ga je ostavila devojka. Moja poznanica ga je tešila. Nije znala ko je počeo, ali u jednom trenutku su se zagrlili i poljubili. Ujutru su se probudili goli u krevetu, pribijeni jedno uz drugo. On je bez mnogo reči ustao, obukao se i pobegao iz stana. Ona je ostala zbunjena, nije znala kako se to dogodilo, jedino je bila sigurna da ne želi s njim takav odnos. Prema njemu je osećala samo duboko prijateljstvo. Narednog dana su se sastali i u razgovoru shvatili da bi erotska veza sve pokvarila, da je nijedno od njih dvoje ne želi, i da im je njihovo prijateljstvo previše vredno da bi ga prekinuli.

Za nekoga bi seks bio početak ljubavne veze i istovremeno prekid prijateljstva, ali ostvareni ljudi nemaju taj problem. Oni uvek tačno razlikuju ljubav i prijateljstvo, pa bio u vezu uključen i seks, i ne brine ih šta drugi misle o tome šta se dogodilo.
Zreo čovek, dakle, drugim ljudima, pa i mogućem partneru, pristupa otvoreno i iskreno, ne boji se bliskosti i intimnosti, te je spreman da daje i prima. Jasno je da zrelost podrazumeva i potpuno oslobađanje od svake zavisnosti, bilo od partnera, drugih ljudi, materijalnih dobara, alkohola ili droga, ali i od ideja i uverenja koji nisu kritički prihvaćeni. To znači biti slobodan, biti svoj, misliti svojom, a ne tuđom glavom. Zaista, stvarno voleti može samo zreo i ostvaren čovek.

Potpuno se drukčije ponaša nezreo, nesiguran čovek. On se obično koristi posebnom taktikom pristupanja drugim ljudima, a naročito potencijalnim ljubavnim partnerima. On se prikazuje drukčijim nego što zaista jeste, boljim, pametnijim, društvenijim, bogatijim ili zabavnijim, a pokušava da izgleda lepše čak i fizički. Nezreo čovek veruje, svesno ili nesvesno, da je „imati nekoga“ jedini način da bude srećan i čak da stvarno bude „neko“, neka vrlo važna, naročita osoba. Zbog svesno, a često i nesvesno doživljenog osećanja nesigurnosti i manje vrednosti, on grčevito traži „pravog“ partnera, s osobinama koje bi uklonile, ili barem ublažile njegovo osećanje nesposobnosti i nezadovoljstva, i dale mu zapravo prividno osećanje snage i lične vrednosti. Zato je njemu važno da svakako pridobije partnera uz koga veruje da će se osećati sigurnijim i boljim. Nije onda čudno što, zbog uverenja da je jedini spas u ljubavi baš tog partnera, kod njega vidi samo pozitivne osobine čak i tamo gde ih stvarno nema, da ga idealizuje. Sve je to, naravno, nesvesno i neostvarenom čoveku nepoznato.

S jedne strane, dakle, sebe prikazuje, predstavlja u najboljem svetlu, a s druge, kod partnera nalazi samo pozitivne osobine. Celokupna pažnja koncentrisana je na izabranika i njegove kvalitete u koje se veruje, dok ostali svet, pa i najdobronamerniji saveti i upozoravanja na neke negativne osobine željenog partnera, bivaju jednostavno ignorisani. Pažnja je, kažu psiholozi, isključenje svega nezanimljivog da bi se moglo posvetiti zanimljivom. A u tom trenutku je odabrani partner za njega najzanimljivija osoba, takoreći u centru sveta. No, on ne vara samo partnera prikazujući se drukčijim, boljim, on vara i samog sebe. Emocionalnu napetost koju oseća ne izaziva odabrani partner, jer on je samo slučajni glumac u filmu s naslovom „Moraš imati nekoga na koga se možeš osloniti“, koji nezreli čovek režira i u kojem već dugo igra glavnu ulogu – najčešće od detinjstva. Tu glumu psihologija naziva emotivnom hipermobilizacijom.

Ovo stanje neke vrste suženja svesti, uz nagonsku seksualnu želju, jeste osnova zaljubljenosti, koju je Hoze Ortega i Gaset zločesto nazvao „prolaznom slaboumnošću“ ili „kratkotrajnom poremećenošću uma“. Doduše, ni ostvaren čovek nije potpuno kritičan kada je zaljubljen, ali je toga svestan i najverovatnije se neće prebrzo odlučiti da ostvari vezu, kako obično učini nezreo čovek. Zaljubljenost je prva faza ljubavi, ali nažalost i ljubavne veze. Možemo je nazvati ljubavnom uvertirom koju je izazvala privlačna spoljašnjost partnera. Nezrela osoba, zbog opisanih osobina ličnosti, nije sposobna da objektivno proceni ni svoje stanje ni željenog partnera, te se prebrzo odluči za trajnu vezu. Rezultat je neminovno razočaranje, sa svim svojim negativnim posledicama kada osoba konačno partnera vidi onakvog kakav jeste. Istovremeno, uglavnom i sama pre ili kasnije prestane da se pretvara i glumi „savršenu“ osobu. Oboje se obično dogodi kad zaljubljeni poveruje da „poseduje“ voljenu osobu, pa prestaje potreba njene idealizacije i sopstvenog pretvaranja. To otrežnjenje, nažalost, obično dolazi prekasno, a razočarana su oba partnera, bez obzira na to jesu li oba nezrela ili samo jedan.

Taktiku zavaravanja primenjuju nezreli ljudi ne bi li tako naveli željenog partnera da se u njih zaljubi. Pri tome, naravno, nastoje da ne budu otkrivene njihove stvarne, ili samo umišljene, slabosti i mane, kako bi ostali sigurni i zaštićeni od mogućeg odbijanja ili čak uvrede. To je isto načelo koje se primenjuje u ratnoj taktici: napasti neprijatelja bez vlastitih gubitaka. Ne upotrebljava se slučajno u ljubavnim odnosima ratna terminologija: partner se osvaja taktički ili na juriš, voljenoj osobi se predaje i slično. Već je u antici Amorov pogodak strelom, koja je u to doba bila vrlo ubojito oružje, označavao početak zaljubljenosti, a jedna popularna izreka gotovo poistovećuje rat i ljubav kad kaže da je u ratu i u ljubavi sve dopušteno.

No, ako se tom taktikom i postigne pozitivan rezultat, tj. partner pristane na vezu, to je samo prividan uspeh koji je obično kratkog veka. Jer osnova uspešne, trajne ljubavne veze jeste intimnost, otvorenost i međusobno poznavanje partnera, što kod ovakve veze ne postoji. Bez iskrenosti ne može se osetiti toplina sopstvene ljubavi, niti ostvariti pošteno i trajno zajedništvo. Partner kome se pristupa takvom taktikom, u najboljem slučaju – ako nema i sam potrebu da glumi – može osetiti sopstvenu simpatiju bez pravog odgovora, jer su njegova osećanja upućena glumljenoj, dakle nepostojećoj osobi, kod koje nema stvarnog osećanja ljubavi. Ako nismo onakvi kakvi jesmo, znači da partneru nećemo omogućiti da nas upozna, a ako se i on tako ponaša, ne možemo ni mi njega upoznati. Rezultat je obostrano razočaranje, bilo da se taktikom zavaravanja koriste oba partnera ili samo jedan.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 04 Јул 2009, 16:06

Kada nekoga doista volimo, dopuštamo mu bez straha uvid u naš život, naša strahovanja, slabosti i očekivanja, bez obzira na to kako će on na tu otvorenost reagovati. Nikakvo pretvaranje nije potrebno onima koji veruju u sebe, realno procenjuju svoje sposobnosti
Objektivno gledano, ako se veza zasniva samo na iskrenosti s jedne strane i zbog toga propadne, iskreni partner nije izgubio ništa bitno ni važno, a neiskreni gubi samo iluziju koja u stvarnosti nije ni postojala. U vezi zasnovanoj na taktici zavaravanja nema prave ljubavi, a ni njen privid obično ne traje dugo jer, pre ili kasnije, jedan ili oba partnera sagledaju istinu. „Sve dok se na bilo koji način obmanjujemo, ne može postojati ljubav“, kaže Krišnamurti.

Kada nekoga doista volimo, dopuštamo mu bez straha uvid u naš život, naša strahovanja, slabosti i očekivanja, bez obzira na to kako će on na tu otvorenost reagovati. Nikakvo pretvaranje nije potrebno onima koji veruju u sebe, realno procenjuju svoje sposobnosti, prihvataju postojanje svojih objektivnih slabosti, ali uprkos tome o sebi imaju dobro mišljenje i nije im pošto-poto potrebno odobravanje ili pohvala drugih da bi se uverili u to da su vredne osobe. Oni znaju da je osnovna i bitna ljudska osobina nesavršenost i da ne postoji čovek bez mana, čovek koji nikad ne pogreši. Zato ne smatraju da se treba stideti svojih slabosti i mana, skrivati ih pred drugima i kompenzovati ih u ljubavnoj vezi. Zrela osoba se oseća vrednom, pa joj nije potreban partner da bi s njim „postala bolja“, te da bi se tako mogla osećati sigurnom i doraslom životu. „Nemoguće je nekoga voleti“, kaže Peter Lauster, „dakle biti za njega potpuno otvoren i jasan, a biti zaštićen od psihičkih povreda i ranjavanja, dakle siguran“. Nešto se u životu, ipak, mora rizikovati! Ne mora svako odgovoriti pozitivno na našu ljubav!

U nastojanju da shvatimo suštinu ljubavi i njene uloge u ljudskom životu, prošli smo dug put. Da bismo to razumeli, bilo je potrebno proučiti nastanak i razvoj nervnog sistema i psihičkog života tokom evolucije životinjskih vrsta i čoveka. Isto tako, bilo je važno razumeti pojavu osećanja ljubavi i potrebe za afektivnim vezivanjem s drugim ljudima u detinjstvu svakog pojedinog čoveka danas. Nakon toga razmotrili smo psihologiju ljubavi i oblika u kojima se pojavljuje.

Iz razmatranja o evoluciji ljudske vrste moglo se videti da nije moguće utvrditi da je bilo koji od pomenutih činilaca jedini odgovoran za nastanak i razvoj ljudske vrste i – posebno – ljudskog psihičkog života. Očito su u tome sudelovali svi zajedno, jedan više drugi manje, međusobno se podstičući i podupirući.

LJudski preci su se spustili sa stabala i počeli da žive na tlu. Promenili su ishranu i počeli da mešaju biljnu hranu s mesom. Uspravili su se na zadnje noge i time oslobodili prednje za razne aktivnosti, a na kraju i za stvaranje oruđa i oružja. Da bi došli do mesne hrane, počeli su da love u grupama, za šta je bilo potrebno sarađivati i komunicirati govorom, koji je, po Teodosijusu Dobžanskom i Karlu Poperu, imao ključnu ulogu pri prelasku iz biološke u kulturnu evoluciju. LJudska seksualnost je postala moguća tokom čitave godine i omogućila je veću bliskost seksualnih partnera nego kod bilo koje životinjske vrste. Zbog otežanog porođaja uzrokovanog bipedijom, hodom na dve noge u uspravnom stavu te posledičnog suženja karlice i istovremenog porasta lobanje, deca su se rađala prerano i postalo je potrebno brinuti se za njih, odgajati ih više godina.

Do povećanja lobanje došlo je zbog naglog rasta velikog mozga, cerebralizacije, što je za posledicu imalo pojavljivanje svesti o sebi, individualizaciju. Još i pre nego što su počeli da love zajedno, ugroženost preživljavanja navela je praljude da žive u grupama. To je postupno dovelo do pojave specifičnog ljudskog altruizma, simpatija i antipatija, te zajedničkog života oba pola s podelom rada između muškaraca i žena da bi se osigurala briga za decu. Ipak, sve to još nije svojstveno za čoveka, sve se to manje ili više izraženo može naći i kod životinja. Čovek je, uz sudelovanje svih navedenih činilaca, postao čovek tek razvojem kulture, kulturnom evolucijom, usvajajući znanja i stvorena sopstvena pravila za život u društvu s tradicijom i prenoseći ih na druge ljude oko sebe i na potomstvo.

Za razliku od nastanka i evolucije čoveka i njegovih psihičkih funkcija, gde nije bilo moguće sa sigurnošću reći koji je faktor za to bio najvažniji, čini se da je u nastanku i razvoju osećanja ljubavi važnu ulogu imao bezuslovni ljudski altruizam. Ako je tačno da pravo altruistično ponašanje nije moguće bez moralne motivacije, saosećanja i brige za druge ljude, onda je ono moguće samo u slučaju razvijene svesti o samom sebi i sposobnosti uživljavanja u tuđa osećanja. Svest o sebi se počela razvijati pre oko 100.000 godina, u doba kad je čovekova biološka evolucija postajala manje bitna za njegov razvoj i prepuštala prioritet kulturnoj evoluciji. Cajer ističe razliku između ljudi i životinja u interesovanju prema individuama svoje vrste. On kaže da smo često skloni višim životinjama i sisarima, naročito domestificiranim kućnim životinjama, pogrešno pripisati neku vrstu svesti. Doduše, pas može srceparajuće zavijati kad njegov vlasnik ode i pokazati golemu radost kad se vrati, a isto se može videti u manjoj meri i kod mačaka koje žive u kući.

Životinje, međutim, ne mogu spoznati sebe i svoje „ja“, a još manje „ja“ drugih životinja iste vrste te se u njih uživeti. I kod najviših životinja, recimo čovekolikih majmuna, kaže Cajer, zapanjuje koliko malo saosećanja pokazuju prema bolesnim ili ranjenim članovima svoje grupe. Oni svoje mrtve jednostavno ostavljaju da leže, ne posvećujući im nikakvu pažnju. To jasno pokazuje nepostojanje svesti o sebi i o drugome, a slično je moralo biti i kod pračoveka. Ove tvrdnje su uglavnom tačne, iako neka novija posmatranja i eksperimenti s čovekolikim majmunima upućuju na moguće postojanje barem rudimentarne svesti o sebi. Tako je kod čovekolikih majmuna zabeleženo da katkad i više sedmica pokazuju žalost zbog smrti, verovatno, jednog rođaka. Ali oni ga nisu posebno pripremili za pokop, niti pokopali.

Kod prvobitnih ljudi, u njihovim primitivnim društvenim grupama, nije postojalo „ja“ nego samo „mi“. Svest o sebi, o „ja“, pojavljuje se u evoluciji tek pojavom homo sapijensa, dok su ranije praljudske vrste bile bez razvijene svesti o sopstvenoj i tuđoj ličnosti te ostavljale svoje bolesne i mrtve suplemenike da leže, ne obraćajući pažnju na njih. Arheološki nalazi pokazuju da je tek neandertalac, pokopavao svoje mrtve, dakle da je imao razvijenu samosvest i da je znao da su ostali članovi grupe bića slična njemu. Neandertalci su svoje pokojnike čak ukrašavali i opremali kao da ih spremaju za novi život, što govori o tome da su, možda, verovali u zagrobni život.

Sposobnost uživljavanja u druge ljude omogućila je stvaranje međuljudskih odnosa koji se više ne temelje samo na praktičnoj koristi nego i na moralnim i emocionalnim potrebama, dakle pravo altruistično ponašanje. Životinjski altruizam, koji smo nazvali pseudoaltruizmom, uslovljen je instinktima. LJudsko altruističko ponašanje, naprotiv, iako na početku još uvek delom određeno nekom vidljivom korišću ili nesvesnom potrebom očuvanja srodnih gena, u daljem razvoju dovodi do afektivnog vezivanja za druge ljude i svesne odluke da im se pomogne i za njih se zauzme, uprkos mogućim žrtvama, a bez očekivanja povratne usluge. Tek altruizam, bez ikakvih svesnih ili nesvesnih egoističnih pobuda, omogućava pojavu zrele ljubavi, za koju je bitna sreća voljene osobe bez obzira na to da li ona uzvraća ljubav ili ne.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 04 Јул 2009, 16:07

Kako se ljubav može definisati? LJubav je psihički fenomen, ljudski subjektivan intimni emocionalni doživljaj, stanje duha zrele osobe koja može druge ljude da prihvati onakve kakvi jesu, da s njima bude jedno i istovremeno sačuva sopstveni integritet i identitet, da se za njih brine i želi da im omogući da budu srećni, da žive kako hoće, razvijajući se prema sopstvenim potrebama i željama.
LJubav se ne iskazuje ni iskorišćavanjem partnera niti pružanjem, ali ni očekivanjem, nekih usluga i koristi. LJubav je jednostavno ljubav, vlastito osećanje koje može ali ne mora biti uzvraćeno. Bitna osnova ljubavi jeste sloboda, nezavisnost od uzvraćene ljubavi i uživanje u sopstvenom osećanju ljubavi.
LJubav treba razlikovati od zaljubljenosti. Zaljubljenost se obično pojavi pod uticajem spoljašnjeg izgleda izabranog partnera i delovanjem polnog nagona. Osim toga, zaljubljeni veruje da mu odabrana osoba može ostvariti neka realna ili nerealna očekivanja, iako toga često nije svestan. Zato iako je svesno uveren da se zaljubio zbog izgleda i nekih posebnih kvaliteta ličnosti, kad očekivanja ne budu ostvarena, čini sve da „voljenu“ osobu natera da se promeni. Umesto osobina zbog kojih se, barem tako veruje, zaljubio, očekuje da partner postane drukčiji, da odgovara njegovim očekivanjima. Kako sam to često objašnjavao u terapijskim razgovorima, plavi se zaljubi u crvenu zato što je crvena, a onda očekuje i prisiljava je da postane plava – ili barem ljubičasta.

Jedan naizgled skladan bračni par najbolji je primer takvog iracionalnog očekivanja. Na jednoj večeri upoznao sam mladog profesora filozofije i njegovu suprugu, poznatu manekenku. Ona je bila lepotica i očigledno su joj njen izgled i modna kretanja bili najvažnija stvar na svetu. Odrasli su u istoj ulici, išli zajedno u školu do mature, zaljubili se i zavetovali na „večnu ljubav“. On je upisao fakultet, dok je ona krenula u svet mode. Zanesen njenom lepotom i slavom, zaprosio ju je i uskoro su se venčali. No, ubrzo mu je počelo smetati mnogo toga kod nje. Ona nije želela da ima decu i bila je nezainteresovana za njegov posao. Ali najviše joj je zamerao njenu „zaluđenost modom i životom džet-seta“.

Dogovorili smo sastanak u mojoj ordinaciji. Već na drugu seansu nisu došli, javivši telefonom da još o svemu moraju dobro da razmisle. Ne znam šta je bilo s njihovim brakom, nikad ih više nisam ni video ni čuo. No, ako on nije shvatio da se mora zapitati zašto želi da kod nje promeni osobinu zbog koje ju je zaprosio, i da li je osećanje koje ga je na to navelo bila zaljubljenost ili ljubav, taj brak nema nimalo izgleda da uspe. On se zaljubio u mondenu lepoticu, a onda je od nje hteo da napravi filozofa.

To, naravno, nema veze s ljubavlju. Stvarna, dugotrajna ljubav obično se ne dogodi isprva, najčešće se može, ali ne mora, razviti kad prođe prvi zanos zaljubljenosti. Kao da se priroda koristi seksualnim nagonom da bi osigurala brigu za decu, kojoj je potrebna dugotrajna nega, – iako joj to, nažalost, ne uspeva uvek. Jer zaljubljenost relativno brzo prolazi i, ako se na vreme ne razviju ljubav i zajedništvo, deca su ta koja stradaju. Kad se dogodi da zaljubljeni prekinu vezu pre nego što začnu dete, a nije se razvila ljubav, spasli su od velike nesreće dete koje se moglo roditi, bez obzira na razočaranje i tugu zbog kojih jedan ili oboje pate.

Dok je osnovni cilj ljubavi dobrobit i sreća voljene osobe, zaljubljenom čoveku bitna je njegova sopstvena sreća – ma koliko on suprotno mislio – i očekuje, smatra prirodnim da mu to izabrana osoba što pre ostvari. Ako se to ne dogodi dovoljno brzo, veza bude prekinuta pre nego što se mogla učvrstiti, pre nego što se iz zaljubljenosti mogla razviti ljubav. Spomenimo s tim u vezi dva razmišljanja Nine O’Nil. „Da li će se veza nastaviti i trajati“, kaže ona, „ne zavisi toliko od intenziteta prvobitne privlačnosti, koliko od vremena i kontinuiteta koje je par delio zajedno“. I drugo: „Kontinuitet braka daje nam vremena da razvijemo zrelu ljubav, koja se neće pokolebati promenjenim okolnostima, starenjem, najnovijim hirom ili fantazijom. Samo s vremenom možemo prepoznati svoja ograničenja i svoju postojanost“.

Kao što smo rekli, prava ljubav je nezavisna od uzvraćenih ili neuzvraćenih osećanja i prema tome bezuslovna. To tumačenje bitno se razlikuje od uobičajenog shvatanja, pa sigurno zbunjuje i teško je prihvatljivo. LJudi od ljubavi očekuju uzvraćanje, da nešto dobiju, a ne samo da daju. Spremni su da daju samo ako dobiju ono što očekuju, dakle uslovljavaju svoju ljubav. Ali zašto toliki ljudi očekuju od ljubavi neku emocionalnu ili čak materijalnu korist za sebe i time uslovljavaju svoja osećanja prema partneru?

To je posledica prisilne potrebe emocionalnog vezivanja za pogodnu osobu, koja je obično nastala zbog iskustva u ranom detinjstvu. Ako dete dobija ljubav roditelja samo uslovno, samo ako ispunjava njihova očekivanja, ono se oseća prikraćeno, te bude razočarano i nesrećno. To dete svu svoju pažnju i aktivnost usmerava na dobijanje ljubavi i vrlo brzo nauči kako da navede svoje roditelje da mu iskažu ljubav. Već prema karakteru i vaspitnom stilu roditelja, te prema tome kako dete procenjuje njih i njihova osećanja prema njemu, ono nesvesno izabere taktiku ucenjivanja kojom, s više ili manje uspeha, iznuđuje ljubav. Neka deca postanu dobra i poslušna, ponos svojih roditelja, a druga slabašna i bolešljiva, s potrebom za brigom i zaštitom, neka nastoje da se istaknu posebnim sposobnostima i uspesima da bi im se divilo, a neka budu neposlušna i zločesta, te raznim nestašlucima pokušavaju da privuku pažnju na sebe. Jer ako ne dobija ljubav, dete se zadovoljava bilo kakvim izrazima pažnje, makar i psovanjem ili čak kaznama – što u odraslom dobu već spada u psihopatologiju.

Dete za koje se roditelji ne brinu ili će grčevito tražiti blizak kontakt s njima ili će ih izbegavati, a u kasnijim ljubavnim vezama biće nepoverljivo i ljubomorno ili zatvoreno i odbojno. A ako su roditelji nedosledni, jednom brižljivi a drugi put zanemaruju dete, ono će postati neodlučna i plašljiva osoba, u ljubavnoj vezi nesigurna u partnera, na sve moguće načine će pokušati da ga privuče, da bude bliska s njim i poseduje ga potpuno, ali istovremeno će se te blizine plašiti.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 04 Јул 2009, 16:07

Mnogim ljudima je teško da shvate kako uprkos potpunoj sigurnosti u to da partnera vole, ni polni odnosi ni zajednički život ne moraju pružati očekivanu skladnost i zadovoljstvo, što čak može dovesti do prekida veze.Rezultat je lako predvideti! Nesrećno, stvarno ili samo umišljeno nevoljeno, neprihvaćeno ili neshvaćeno dete i kasnije, kad odraste, koristi se istom taktikom kojom je kompenzovalo nepovoljnu situaciju u detinjstvu.
Pošto se nada da će spas pronaći u ljubavnoj vezi, mora pošto-poto osigurati ljubav partnera i koristi se istom metodom kamčenja ljubavi i pažnje kao i u detinjstvu. Tako postaje zavisnik od ljubavi! Ko očekuje da svakako mora dobiti ljubav od svake osobe koju smatra prikladnom, nije više slobodan čovek. On je potpuno nekritičan u izboru partnera, a u vezi je nesiguran i u stalnom strahu da nije voljen. Zato stalno očekuje i zahteva nove i veće dokaze ljubavi. Naravno da zbog toga nije sposoban da zaista voli.

Za njega ljubav ne znači stvarnu naklonost i brigu za sreću te navodno voljene osobe, bilo da ona uzvraća njegovu „ljubav“ ili ne. On želi da ostvari vezu u kojoj bi dobio sve što očekuje, pa i više. LJubav je za njega neka vrsta posla, trgovačke transakcije. Posao bez dobitka izaziva kod njega razočaranje, potištenost, strah, i na kraju ljubomoru i mržnju ako veruje da se objekt njegove „ljubavi“ odlučio za nekoga drugog. Takva veza se ne zasniva na davanju i brizi za voljenu osobu, nego na dobijanju dokaza ljubavi. Osoba želi da poseduje svog izabranika, ne dopušta mu slobodu izbora shvatanja i načina života te, naročito, ljubavi prema nekom drugom. S pravom se čovek mora pitati kakva je definicija egoizma ako bi ovo bile osobine ljubavi!

Naravno, tom čoveku nije jasno zašto mu ljubavne veze ne uspevaju. On je pogrešno uveren da zna šta i kako oseća, te je siguran da je to prava, velika ljubav, no ne zna stvarne razloge zbog kojih je izabrao baš ovog partnera. Nemoguće mu je da prihvati i samu pomisao da se zbog svog psihičkog razvoja i dosadašnjih životnih iskustava od početka varao u proceni partnera. Zbog toga što ne može da shvati da je to razlog njegovog pogrešnog izbora, ne može ni da razume kako je došlo do toga da mu veza ne pruža ono što je od nje očekivao. On jednostavno nikako ne može prihvatiti činjenicu da ga unutrašnja prisila da po svaku cenu „ima“, dakle poseduje, partnera trajno onemogućava da ga zaista stvarno upozna i zavoli. Teško je reći da li mu uverenje da je „vlasnik“ partnera, svesno ili nesvesno, stvara osećanje sreće i zadovoljstva, ali da jeste tako očito je već po njegovom stalnom isticanju „moj“ partner, suprug, supruga, dragi, draga. Kao da nam neko može pripadati. Da, on je zaljubljen, ali u sliku koju je o partneru stvorio u mašti.

Upoređujući ljubav i mržnju, Jozef Ratner osporio je poznatu izreku da je ljubav slepa, a mržnja vidovita. On tvrdi da je upravo suprotno tačno, jer prava ljubav tačno vidi osobu koju voli, dok je mržnja opterećena afektom, nerealna, i smišlja činjenice da bi ih uklopila u unapred stvoreno viđenje situacije. Kao što smo videli, i zaljubljenost pokazuje iste osobine kao i mržnja: nekritičnost, afektivno uzbuđenje i zamišljanje stvarnosti prema sopstvenim očekivanjima. Prema tome, Ratnerova tvrdnja može se varirati i reći da je zaljubljenost slepa, a da ljubav vidi i poznaje čoveka koga voli.

No, ima i drugih razloga zbog kojih ljubavna veza često ne uspeva. To je, pre svega, uverenje da je dovoljno nekoga voleti pa da i seksualni odnos i zajednički život budu optimalni, najbolji mogući. Mnogim ljudima je teško da shvate da, uprkos potpunoj sigurnosti da partnera vole, ni polni odnosi ni zajednički život ne moraju pružati očekivanu skladnost i zadovoljstvo, što čak može dovesti do prekida veze. To bi trebalo da bude razumljivo ako znamo da je ljubavno osećanje, koje je psihički doživljaj, potpuno različito od ljubavne veze, koja zavisi od raznih društvenih i psihičkih faktora, koji deluju različito na oba partnera, te od seksualnosti, koja je kao fiziološki fenomen izraz ljudskih nagonskih potreba, ali takođe zavisi od drugih psihičkih i socijalnih činilaca. Osećanje ljubavi može doživeti samo psihički zrela osoba, a kad se ljubavna veza ostvaruje zbog neke svesne ili nesvesne koristi i nagonske želje za seksualnim uživanjem, to troje je teško uskladiti.

Seksualnost, dakle, nije važan sastavni deo ljubavi već samo njena fiziološka pratnja i one mogu postojati samostalno jedna bez druge. Polni čin je moguć i bez ljubavi, iako je možda prazniji, dok je s ljubavlju ispunjeniji i oplemenjeniji. U doživljaju seksualnog čina učestvuju sva čula, baš kao i kod ljubavnih nežnosti bez polne aktivnosti. No, u seksualnom činu učestvuju još dva činioca, polni nagon i užitak koji pruža zadovoljenje nagona. Polni nagon i težnja za uživanjem vezani su za aktivnost polnih hormona. Seksualnost je, dakle, telesno nagonsko događanje i, za razliku od ljubavi koja ostaje nepromenjena i nakon zadovoljenja nagona, seksualna potreba i želja, barem neko vreme, više ne postoji. LJubav i seksualnost definitivno nisu jedno te isto, pa iako su obično povezane, mogu biti doživljene svaka za sebe.

Budući da su za aktivnost polnih hormona vezani i nagon za produženjem vrste te briga za potomstvo, neki ljudi veruju da je zadovoljenje polnog nagona bez ljubavi ili bez namere da se začne dete bolesno ili pokvareno, pogotovo ako se to dogodi bez braka. Istina je, međutim, da čovek – i muškarac i žena – može zadovoljiti svoje seksualne potrebe i bez ljubavi i bez braka, te u tome čak i uživati, baš kao što se može i voleti bez zadovoljenja polnog nagona. Činjenica da je polni užitak veći i dublji s partnerom koji se voli ne govori protiv te tvrdnje. Užitak u dobrom jelu biće sigurno veći ako ga podelimo s voljenom osobom, ali valjda niko neće tvrditi da je zadovoljenje nagona za održanjem života, tj. gladi, s osobom koju ne volimo bolesno ili pokvareno. Jedina razlika između seksualnosti i potrebe za jelom jeste u tome što se zadovoljenje polnog nagona, produženja vrste, barem kod čoveka, može odgađati dugo i čak potpuno potisnuti, dok se glad, održanje života, bezuslovno mora zadovoljiti za najviše nekoliko dana, da se ne bi umrlo od gladi. Jednak je odnos i između ljubavi i zajedništva.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 04 Јул 2009, 16:07

LJubomoran čovek reaguje na spoznaju uskraćene ljubavi pokušavajući da veže objekat ljubavi za sebe; kad se to pokaže nemogućim, on je sklon osveti. LJubomora može poprimiti ekstremne oblike i voditi do kriminalnih načina ponašanja“, čitamo u Majerovom enciklopedijskom leksikonu. I dalje: „LJubomora u užem smislu reči znači zahtev za potpunu isključivost odnosa s partnerom, što može biti povezano s delima u afektu protiv svake treće osobe koja, čini se, ometa tu isključivost“.

Šta je to, zapravo, ljubomora? Ima li ona zaista neku vezu s osećanjem ljubavi, ili je nešto drugo?
U vezi dvoje partnera postoje samo tri mogućnosti: da oba partnera stvarno zrelo vole, ne očekujući ništa više osim sreće zbog sopstvene ljubavi, da jedan od njih iskreno voli dok drugi, svesno ili nesvesno, od veze nešto očekuje, ili da oba partnera u toj vezi žele da ispune neka očekivanja, odnosno da kompenzuju neki stvarni ili zamišljeni nedostatak. Nevažno da li su tih svojih očekivanja svesni ili ne, oni to smatraju ljubavlju. Razočaranje ako partner ta očekivanja nije ispunio dovodi do nezadovoljstva, a često i do pogrešne procene situacije, te pomisli da partner više voli nekog drugog. Posledica je sumnjičavost, a možda čak i agresivnost, zbog straha od gubitka partnera, što, naravno, nema veze s ljubavlju. Štaviše, to je siguran dokaz da to nije prava, zrela ljubav. LJubomora je, dakle, sumnja da partner nije veran. Osećanje koje se pojavljuje ako je partner dokazano neveran nije ljubomora, nego razočaranje, ljutnja i bes. Nažalost, samo se izuzetno događa da partneri mirno raspravljaju o svemu, reše problem i donesu razumnu odluku koja bi bila obavezna za oboje.

„LJubomora možda pokazuje vašu zabrinutost, ali razlog zbog čega ste u stvari zabrinuti je više u vama, nego u partneru“, kažu Nina i DŽordž O’Nil. Na drugom mestu dodaju da ljubomora ne bi smela biti – i prirodno nije – povezana s ljubavlju... „LJubomora je naučena reakcija uslovljena društvenim shvatanjima“. Razlika između ljubomore i zavisti je u tome „što je ljubomora osećanje koje se tiče nečega što čoveku već pripada, a zavist nečega što mu ne pripada, ali bi rado imao. Zavidimo onome koga njegova žena obasipa velikom pažnjom, ali smo ljubomorni ako naša žena to isto čini drugom muškarcu – ili ovaj njoj“.

Pec takođe razlikuje dve vrste ljubomore. Prva je sumnja u postojanje neke osobe koja nam oduzima naklonost voljene osobe, a druga je zavist prema nekome za koga verujemo da privlači veću naklonost ili da je u nečemu uspešniji. Ova druga vrsta ljubomore ne mora biti usmerena na voljenu osobu. Adalbert Šmit navodi tri uzroka ljubomore: posesivnost, osećanje manje vrednosti i razočaranost zbog nerealno očekivane sreće. On ih demonstrira na primerima iz literature... LJubomoru zbog osećanja manje vrednosti opisao je u svojoj tragediji “Otelo” veliki engleski pisac Vilijam Šekspir. Uspešni mletački vojskovođa, crnac, oženio se belom plemkinjom i ubio je zbog sumnje da ga vara s mladim oficirom, belcem. Budući da se Otelu činilo jedino verovatno da će ona između njega, starijeg, crnog, i mladog belog udvarača sigurno izabrati belog oficira, spletkaru Jagu nije bilo teško da ga uveri u Dezdemoninu prevaru s Kasijem...

Analiza fenomena ljubomore nužno zahteva odgovore na tri bitna pitanja: na koga se može biti ljubomoran, šta je to ljubomora i u kakvoj je vezi s ljubavlju. Odgovor na prvo pitanje nije težak. Čovek, očito, može biti ljubomoran na dve osobe: na suparnika, stvarnog ili samo umišljenog, i na partnera koga ljubomorni čovek veruje da voli.

Odgovor na drugo pitanje više nije toliko jednostavan. Da li je ljubomora osećanje povređenosti, razočaranja ili ljutnje zbog stvarne prevare, odnosno samo zbog sumnje da se već dogodila ili da bi se mogla dogoditi? Da li je to zavist jer bi neko drugi mogao posedovati osobu na koju – barem tako veruje ljubomorni čovek – samo on ima pravo? Da li je ljubomora osećanje uvređenosti jer se prevara doživljava kao povreda časti? Ili je to samo kontrolisanje partnera zbog sumnje u postojanje nekog suparnika? Očito, osećanje ljubomore čine svi ovi elementi, različito izraženi kod svakog pojedinca. Prestaje li ljubomora kad sumnja bude potvrđena? Možda najbolju definiciju ljubomore nalazimo u „Maksimama“ Fransoaa de la Rošfukoa: „LJubomora se hrani sumnjom te ili postaje luda ili se ugasi kad iz sumnje nastane izvesnost“. Uz malu ispravku! Prosečan ljubomorni čovek ne postaje lud „kad iz sumnje nastane izvesnost“. LJubomora može biti jedan od simptoma sumanute, paranoidne psihoze, najčešće alkoholne psihoze ili šizofrenije, a i to ako već postoji psihička struktura ličnosti koja dovodi do ljubomore te, verovatno, i do alkoholizma, a možda i šizofrenije. Zato, ako alkoholičar s psihozom prestane piti i ostane ljubomoran, to je dokaz da je od početka bila reč o takvoj ličnosti.

Samo osećanje ljubomore isto je kod „običnog“ i kod psihotičnog ljubomornog čoveka. Prema nekim autorima, kod oba je reč o prevalentnoj prisilnoj ideji, ali dok prvi zapravo želi da ustanovi partnerovu vernost, drugi pošto-poto želi da potvrdi njegovo neverstvo, čak i kad sve činjenice govore suprotno. Ishod je, nažalost, prečesto isti: agresivnost, ubistvo ili samoubistvo. Da bismo odgovorili na pitanje o odnosu ljubomore i ljubavi, setimo se bitne osobine ljubavi: naime, da je ljubav bezuslovna briga i odgovornost za dobrobit, sreću i samostalnost voljene osobe, bez obzira na to da li ona uzvraća to osećanje ili ne. Prema toj definiciji, ljubomora nije dokaz, niti može imati ikakve veze s ljubavlju, ona je samo razočaranje i bes što se partner ne poseduje, te zavist prema suparniku. To važi bez obzira na to je li posredi dokazana činjenica ili samo sumnja.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 04 Јул 2009, 16:08

LJubomora je, dakle, očiti dokaz da ljubomorni čovek zapravo ne voli pravom, zrelom ljubavlju, da zapravo uopšte ne voli. Taj zaključak je u potpunoj suprotnosti s proširenim uverenjem da je ljubomora najsigurniji dokaz ljubavi. Da nije tako, dokazuje i razvoj shvatanja ljubomore tokom poznate istorije čovečanstva. Budući da sve do najnovijeg doba ljubav, uz malobrojne izuzetke, nije bila razlog zasnivanja bračne zajednice, od početka nije postojala veza između ljubavne veze, braka i ljubomore kao reakcije na mogućnost gubitka ljubavi, kako je danas shvatamo. To je bila samo reakcija na mogućnost da se bude ostavljen ili osramoćen, što je – već prema mestu i vremenu – značilo materijalni gubitak ili povredu časti.
Termin ljubomora postoji danas u svim savremenim jezicima, ali nije uvek bilo tako. Najpre je zbog teškoće u razlikovanju ljubomore i zavisti bio korišćen izraz zavist ili, katkad, revnost umesto ljubomore. Tako je, prema opisima u Bibliji, starozavetni jevrejsko-hrišćanski Bog zavidan i osvetoljubiv prema onima koji ga ne priznaju, ne slušaju i ne vole. To osećanje se u Bibliji na hebrejskom naziva „ginak“ ili novohebrejskom „kinak“, što znači osvetoljubivost, zavist i revnost, a uključuje i pojam ljubomore. Jer ako ga ne slušaju i ne priznaju, znači da ga ne vole, da mu ne pripadaju – on je, dakle, ljubomoran. Doduše, starozavetni Bog je i milostiv, ali svoju ljubav poklanja samo onima koji ga vole, dakle uslovno.

NJegova ljubomora se iskazuje srdžbom i besom do potpunog uništenja. Kad su se Izraelci „počeli kurvati s kćerima moabitskog plemena“, u Bibliji čitamo da je Bog zatražio od Mojsija da 24.000 ljudi bude ubijeno jer su imali polne odnose s neizraelkama. NJegov bes se smirio tek kad je praunuk Mojsijevog brata Arona ubio jednog Izraelca koji je spavao s jednom neizraelkom, uprkos božjem zakonu.

Osvetoljubivost sličnu kao kod Boga Starog zaveta opisao je Plutarh kod bogova antičke Grčke. LJubomora se na grčkom kaže zelotypia, a u korenu te reči nalazi se pojam zelos što znači revnost. Kao ni u hebrejskom, ni u grčkom jeziku ne može se razlikovati izraz za revnost, zavist i ljubomoru, a isto vidimo i u latinskom jeziku, koji je iz grčkog preuzeo naziv zelotypia. No, u antičkom Rimu zabeleženi su i neki drugi izrazi za ljubomoru... I u srednjem veku koristio se izraz zelotypia, odnosno druge varijante tog izraza. Prvi put nalazi se termin gelos ili gilos u pesmama dvaju trubadura, Sereamona i Makabrua, u prvoj polovini 12. veka u Provansi.

Osnova „zelos“ nalazi se i u francuskom jeziku u rečima jaloudž, jalouse, dakle ljubomoran ili zavidan, no i u jalousie, što znači ljubomora, zavist, ali i žaluzine kroz koje se može posmatrati a da se ne bude viđen. Slično je i u italijanskom jeziku: geloso – ljubomoran i zavidan, a gelosia je ljubomora, zavist, ali i žaluzine, kao i vrata probijena prema oltaru tako da se može videti misa ne smetajući svešteniku. Isti koren nalazimo i u španskom celoso, i u engleskom jealousy. U nemačkom jeziku je do 16. veka postojala reč der Eifer u značenju revnost, što se održalo i do danas. Iz nje je onda nastao izraz die Eifersucht za ljubomoru i za zavist. Negde potkraj 15. ili početkom 16. veka, humanista i pravnik Sebastijan Brant upotrebio je prvi put reč der Eifer i za pojam ljubomore u stihovima: „Vreme revnosti nije baš najbolje/ Jer se ono boji kukavičjeg jajeta u gnezdu“.

Reč je, dakle, bila o strahu da se ne rodi dete tuđe krvi. Posle se izrazom der Eifer u značenju ljubomora koristio Luter u svom prevodu Biblije, kao i braća Jakob i Vilhelm Grim u Nemačkom rečniku, ali oni već s dodatkom „sucht“, što dolazi od reči siech tj. bolestan, zavisan.
Sve do novijeg doba ljubomora je bila zabeležena samo kod muškaraca, odgovarajući patrijarhalnom društvenom uređenju. Uopšteno se može reći da se ljubomora u svakom društvenom uređenju pojavljuje kod dominantnog pola. Muškarci su, dakle, ljubomorni u patrijarhatu, a žene u matrijarhatu, ali samo na prelasku u patrijarhat, jer matrijarhalno društveno uređenje ne poznaje vlasništvo i posesivnost, pa ni ljubomoru. Tek porastom važnosti žena u novije vreme pojavljuje se ljubomora i kod žena.

Promenu nosioca ljubomore od prelaza iz matrijarhata u patrijarhat do razvijenog patrijarhata najbolje pokazuju dve verzije jednog starog germanskog mita u razmaku od tri veka. Negde u 13. veku nepoznati austrijski vitez i pesnik spojio je dve odvojene nordijske legende u veliki ep „Pesma Nibelunga“. Nibelunzi su demonski patuljci koji čuvaju golemo podzemno blago. Nepobedivi Zigfrid – koji se okupao u krvi okrutnog zmaja kojeg je pobedio te tako postao neranjiv po celom telu, osim jednog mesta na leđima gde mu je pao list dok se kupao – otme im to blago.

Zigfrid (koji se u starijoj verziji epa zove Siefrit, a tek u kasnijoj verziji iz 16. veka Senjfriedt ili Siegfried), želi da se oženi sestrom burgundskog kralja Gintera, Krimhildom (Kriemhilt, u kasnijoj verziji Kriemhild). Ginter postavlja uslov da Zigfrid umesto njega pobedi lepu i snažnu ratnicu Brunhildu (Prünhilt), koja je odlučila da se uda samo za onoga ko je pobedi u dvoboju. Zigfrid ju je pobedio pomoću čarobne kape koja ga je činila nevidljivim, stojeći uz Gintera i vodeći mu ruku, tako da Brunhilda veruje da ju je on savladao.

Na isti način, nevidljiv uz Gintera, Zigfrid je impresionira u krevetu, pa ona pristane da se uda za Gintera. Dolazi do dvostrukog venčanja i sve bi bilo dobro da deset godina kasnije nije izbila svađa između Krimhilde i Brunhilde zbog banalnog razloga – ko će prvi ući na misu u vormsku katedralu. Kad Brunhilda istakne svoju važnost zbog muža koji ju je pobedio u dvoboju, Krimhilda oda da je to bio Zigfrid. Brunhilda je povređena u svom ponosu. Besna, znajući za Zigfridovo ranjivo mesto na leđima, naredi svom dvoraninu Hagenu da ga ubije dok se bude kupao. Ovaj to učini zabivši mu koplje u jedino mesto koje se nije orožilo nakon kupanja u krvi pobeđenog zmaja. Sad se razbesni Krimhilda, ali se začudo ne osvećuje Brunhildi nego Hagenu. Udaje se za hunskog kralja Atilu (Etzel) i nagovori ga da napadne burgundsku vojsku. U borbi gine Hagen, ali i Krimhilda, a burgundska vojska bude poražena.

U čitavom epu nema ni govora o ljubavi, pri erotskim odnosima reč je samo o seksu – Zigfrid pobeđuje Brunhildu u dvoboju i u seksu. Nije u pitanju ljubomora u današnjem smislu reči, nego povređena taština i čast.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 04 Јул 2009, 16:08

Koliko znam, osim u slovenskim jezicima, ni u jednoj drugoj jezičkoj grupi se ljubomora u imenu ne povezuje s ljubavlju. LJubomora u današnjem smislu reči ne pojavljuje se u istoriji sve dok u ljudskoj svesti nije prihvaćeno postojanje ljubavi između muškarca i žene, dakle – barem donekle – ravnopravnosti polova. Do tog vremena bila je kod ljubomore reč samo o povredi časti ili materijalnih interesa.
Tako je, na primer, mladoj devojci u Španiji bilo dopušteno – katkad i naređeno – da se da zavesti „iz strasti“, ali samo ako su postojali izgledi za brak i ako je zavodnik svojim društvenim položajem ili bogatstvom odgovarao očekivanjima njene porodice. Ako zavodnik nije pristajao na brak ili nije odgovarao njenoj porodici, došlo bi do dvoboja između njega i člana porodice zavedene devojke, koja se osećala obeščašćenom. Budući da je bračna vernost bila takođe pitanje časti, udata žena bila je pod strogom kontrolom i svaka, pa i najmanja sumnja, zahtevala je obračun mačem.

LJubomora, dakle, nije bila povezana s ljubavlju, nego s povređenom čašću. To preterano osećanje časti bi se, možda, moglo objasniti gotovo hiljadugodišnjom vladavinom Mavara i borbom Španaca protiv njih. Dok su Španci bili potomci varvara, zapadnih Gota, Mavri, Arapi koji su osvojili Pirinejsko poluostrvo, bili su stari, plemeniti i prefinjeni kulturni narod. Verovatno je osećanje manje vrednosti u odnosu prema Mavrima doveo do tako hipertrofiranog osećanja časti kod Španaca.

U Francuskoj su, za razliku od Španije, mlade devojke bile strogo čuvane pre braka, dok su nakon udaje bile slobodne za seksualnu ljubav. Vanbračna ljubav se od njih gotovo očekivala, a mužu to nije smetalo jer supruga više nije mogla dati ruku i imetak nego „samo“ srce. Važno je bilo samo da mu rodi decu, u prvom redu sina, a opasnost da zbog neke ljubavi izvan braka stradaju ona i ljubavnik postojala je samo ako bi prevara bila izvedena nespretno tako da se za nju sazna, ili ako bi zatrudnela. To se nije praštalo; takvi ljubavnici bili su prezreni i često bi ih suprug proganjao. Ako za prevaru nije znao niko sa strane, mužu to uopšte nije smetalo jer nije smatrao da mu je čast povređena.

Dakle, sve do poslednja dva veka ljubomora nije, prema opštem društvenom shvatanju, bila bitno povezana s osećanjem ljubavi, a pojavljivala se u raznim delovima sveta u raznim pojavnim oblicima, u zavisnosti od specifičnosti tamošnjih društvenih shvatanja. LJubav nije imala nikakvu ulogu u međupolnim odnosima, a ako je i postojala, o njoj se nije javno govorilo. Zaljubljeni su, kad je to bilo moguće, zadovoljavali seksualnu želju, dok je brak ionako bio utvrđen dogovorom roditelja ili, vrlo retko, samih partnera na osnovu neke koristi, materijalne ili bilo koje druge. Tu, dakle, ljubomora nije mogla nastati zbog straha od gubitka ljubavi. Tako je bilo u čitavom tada poznatom svetu. Tek postupno prihvatanje ljubavi kao društveno dopuštene teme dovelo je u ljudsku svest spoznaju o njenom mogućem gubitku. Osećanje ljubomore, koje se zbog toga razvilo, najčešće je nastalo zbog straha od gubitka partnera koji je imao da ostvari očekivanu sreću, potporu i blagostanje. Tako je ljubomora ostala ista – strah od nekog gubitka ili izostalog dobitka.

Ako logično i razumno razmotrimo osećanje ljubomore, moramo videti svu njegovu iracionalnost i besmislenost. LJubomorni čovek oseća prisilnu potrebu da sumnja, kontroliše i špijunira partnera, pokušavajući da dokaže opravdanost ili neopravdanost svoje sumnje, ali pri tome ne uzima u obzir objektivne činjenice. On ne može i neće shvatiti niti prihvatiti jednostavnu istinu da ljubomorom neće vratiti partnera ako je ovaj doista zavoleo nekog drugog ili je čak odlučio da ode. Štaviše, možda će upravo ljubomornim ispadima navesti partnera na to da tako nešto zaista i učini. LJubomorni čovek sam sebi nanosi bol, često bez razloga, kao što kaže jedna nemačka mudra izreka u „Krilaticama“ Georga Bihmana: „LJubomora je strast koja traži ono što stvara patnju“.
Za Petera Laustera ljubav, gledana kao psihološki fenomen, nije povezana sa željom, požudom.

Prava ljubav se razlikuje od ljubavi kako se obično shvata u svakidašnjem životu. U poimanju prosečnog čoveka, želja za posedovanjem po svaku cenu smatra se ljubavlju. Lauster na primeru cveća pokazuje razliku između ljubavi i želje za posedovanjem. Ako volimo cveće, posmatramo ga i uživamo u njegovom postojanju. A ako ga želimo, istrgnemo ga iz zemlje ili odrežemo i stavimo u vazu, gde brzo uvene. Prava ljubav ne želi da poseduje nego ostavlja slobodu. Želja je egoizam, a ne ljubav. LJubav ostavlja drugome njegovu nezavisnost. No ljubav nije stvar razuma nego osećanja, ona je put k sreći, zadovoljstvu, zdravlju i mudrosti. LJubav je postojana i bez problema, teškoće nastaju kad se stvori veza ako se želi posedovati voljena osoba. Zato ne prolazi ljubav kroz razvojne etape, faze, nego ljubavna veza.

Razvojne faze ljubavnog odnosa dvoje partnera su: povećana pažnja, fantazija s očekivanjem, spoznaja ili razvoj samog sebe, i prva i jedina kriza. LJubavna veza započinje koncentracijom pažnje i prolazi kroz faze nerealnog očekivanja i samoostvarenja, da bi kod četvrte ili bila prekinuta ili se trajno održala, odnosno barem duže vreme, već prema tome je li u trećoj fazi došlo do sazrevanja ličnosti ili nije. LJubav se može posmatrati kao energetski fenomen. Ako samo izdajemo energiju a ne primamo je prihvatajući partnera, nastaje energetski deficit, čija je posledica nezadovoljstvo u svim mogućim oblicima, kao što su razdražljivost, nervoza, osećanje frustriranosti, uplašenost, nesigurnost, strah, mržnja, agresija ili depresija.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 04 Јул 2009, 16:09

Pošto su ove činjenice prosečnom čoveku u našoj kulturi obično nepoznate, štaviše, vaspitanjem mu je utuvljeno sasvim suprotno shvatanje, razumljivo je što ga zbunjuje kad se dvoje ljudi, čak i ako se iskreno i stvarno vole, ne mogu složiti i uživati u polnoj ljubavi ili u zajedničkom životu, a neretko ni u jednom ni u drugom. Zbog toga je jedna mlada dvadesetogodišnja studentkinja zatražila savet u mojoj ordinaciji. Već godinu dana živela je u iznajmljenom stanu s tri godine starijim kolegom u koga je, po njenim rečima, „ludo zaljubljena“. Iako je bila potpuno sigurna u to da ga voli, sumnjala je u njegovu ljubav. Bilo je toliko toga u čemu se nisu slagali, mnogo joj je toga kod njega smetalo i često su se zbog toga svađali. Osim toga, pri seksualnom odnosu nije ništa osećala, nije doživljavala orgazam, i zbog toga je bila deprimirana i nezadovoljna.

Nakon nekoliko razgovora shvatila je da ni zajednički život ni seksualni doživljaj nisu kriterijum postojanja ili nepostojanja ljubavi. Postalo joj je jasno da njen problem nije u tome da li je partner voli ili ne, već da li ona želi da živi zajedno s čovekom s kojim se ne slaže ni u zajedništvu ni u seksu. Da li može nekoga voleti a ne živeti niti spavati s njim, kako je na kraju sažela. Ne znam da li se odlučila na rastanak ili je ostala s partnerom, ali bilo je važno što je shvatila šta je ljubav. Odluku šta joj je važnije, ipak, mora doneti sama.

LJubav, seksualnost i zajedništvo tri su potpuno različita stanja – psihološko, fiziološko i socijalno – pa, iako većina ljudi teži da ih spoji u svojim emocionalnim vezama, ne može se očekivati da sva tri uvek zajedno dobro funkcionišu. Ako seksualni odnos ili zajednički život, ili oba, nisu skladni i zadovoljavajući, to ne mora značiti da kod jednog ili oba partnera ne postoji osećanje stvarne ljubavi. LJubav ne osigurava automatski ni dobar seksualni život, ni skladno zajedništvo. Ko to shvata, izbeći će nezadovoljstvo, tugu, prebacivanja i srdžbu tzv. nesrećne ljubavi. Taj pojam je zapravo netačan, jer se o „nesrećnoj ljubavi“ govori zbog pogrešnog poistovećivanja ljubavnog osećanja s ljubavnom vezom. Reč je zapravo o nesrećnoj ljubavnoj vezi.

Do „nesrećne ljubavne veze“ može doći zbog još jednog potpuno nelogičnog uverenja. Mnogima kao da je samo po sebi jasno i razumljivo da je dovoljno da vole pa da „izabranik njihovog srca“ zavoli njih. Kad se ne ispuni, to iracionalno očekivanje neminovno dovodi do razočaranja. Budući da je ljubav lični emocionalni doživljaj, svako ima pravo na to da bira koga će voleti, nezavisno od toga da li njega taj izabrani voli. Ali ne može očekivati da ga ovaj zato mora voleti, baš kao što ni on nije obavezan i neće voleti nekoga samo zato što taj voli njega. Kao što kaže DŽon Ruskan: „U vezu se ulazi da bi se izrazila unutrašnja ljubav, a ne da bi se zahtevalo da se bude voljen“. Nekima je možda nelogičnost tog uverenja svesno potpuno jasna, ali podsvesno, nažalost, i dalje očekuju partnerovu ljubav kao da je to samo po sebi razumljivo.

Koja konstelacija karakternih osobina omogućuje trajan i skladan ljubavni odnos? Osim izbegavanja dosad pomenutih zabluda, smatra se da najviše izgleda za ostvarenje srećne ljubavne veze imaju parovi koji potiču iz jednake ili slične socijalne i kulturne sredine, uz istovremeno različite psihičke karakterne osobine. To znači, slična životna shvatanja a različite psihičke strukture, na primer da je jedan pričljiv a drugi dobar slušalac. Naravno, to pravilo ne važi uvek!

Pogrešno je uverenje da razilaženje u nekim pojedinostima svakodnevnog života, ili čak svađa, uvek znači da se partneri ne vole.
Budući da nije moguće da dvoje ljudi uvek i o svemu jednako misle, dobro je raščistiti neslaganja i nejasnoće koje se neminovno pojavljuju u svakoj vezi – pa makar i svađom. Ne sme se zaboraviti da je Eros, grčki bog ljubavi, sin Afrodite, boginje lepote i ljubavi, i Aresa, boga rata, brata njenog supruga Hefesta, hromog boga vatre i kovača. (A prema jednoj drugoj verziji grčke mitologije, Eros je sin Afrodite i Hermesa, boga lopova i novca. Antički Grci doista nisu imali visoko mišljenje o ljubavnoj vezi muškarca i žene). Ne zaboravimo Froma: „Zrela ljubav je sjedinjenje pod uslovom očuvanja sopstvenog integriteta, sopstvene individualnosti“ i „U ljubavi se zbiva paradoks da dva bića postaju jedno, a ipak ostaju dvoje“. Već smo spomenuli da se u osnovnoj školi uči da su jedan i jedan uvek dva. Dakle, svađajte se – ali se ne vređajte!

Zaključak i savet na kraju bi bio: ne razmišljajte i ne maštajte o tome šta bi vam ljubavna veza mogla – ili čak morala – dati: ispunjenje romantičnih snova o večnoj sreći s ’onim pravim’, o stalnim zajedničkim aktivnostima, o prekidu samovanja i ’sramote’ da nemate životnog partnera, ili o bilo čemu drugom što vam je bilo utuvljeno tradicionalnim patrijarhalnim vaspitanjem. Kako kaže stara izreka: „Ne šijte već nakon prvog sastanka zavese za dečju sobu ili dnevni boravak!“ Ne donosite, dakle, prebrzo odluku o stvaranju trajne ljubavne veze! Dajte sebi vremena i mogućnosti da se razvije prava i zrela ljubav! Znao je to već i Sokrat, veliki grčki filozof starog veka. Kad su ga učenici pitali zna li neki lek protiv ljubavi na prvi pogled, odgovorio je kratko i jezgrovito: „Treba pogledati i drugi put!“

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод Zvoncica » 05 Јул 2009, 09:52



[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable