Marina Abramović - istina ili obmana?

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Marina Abramović - istina ili obmana?

Порукаод Sky Seeker » 07 Мар 2005, 13:18

Političke prilike koje su prethodile pojavi Marine Abramović na jugoslovenskoj umetničkoj sceni formirane u Studentskom kulturnom centru početkom sedamdesetih godina XX veka, mogu se objasniti opštim revolucionarnim raspoloženjem koje je zahvatilo čitav svet nekoliko godina ranije. Poznate studentske demonstracije 1968. godine tražile su reformu društva, izmenu socijalnih odnosa, humaniji svet bez ratova i novu kulturnu revoluciju.
Utopistički programi tih protesta, koji su nasilno gušeni, kako u čitavom svetu, tako i u tadasnjoj SFRJ, stvorili su autentičnu umetničku klimu usled opšte demokratizacije stvaralaštva, gde svaki čovek na planeti može postati umetnik i doveli do pojave nove generacije autora. Oni su, svesno ili nesvesno, odreagovali na te tragične događaje umetničkim akcijama - performansima, ističući ideju i koncept umetnosti ispred tehničke realizacije karakteristične za akademsko obrazovanje. Slikanje, crtanje ili vajanje zamenio je body-art koji je isticao pokret, mimiku, gest, insistirao na jeziku tela igrača, akrobata, seoskih vrača, tibetanskih kaluđera i šamana. Konceptualni umetnici su takvim izrazom praznili psihičku energiju, ili je usmeravali ka određenom magijskom cilju. Iscrpljivanje tela zarad glumačkog poistovećivanja sa umetničkom akcijom postala je osnovna karakteristika performansa, ali i altrenativna moda tog vremena.
Mnogo pre prvih umetničkih pojava život Marine Abramović u militarističkoj crnogorskoj porodici nije nagoveštavao njene ekstremne kreativne zaokrete početkom sedamdesetih godina XX veka. Roditelji Voja i Danica Abramović bili su aktivni učesnici NOB, verovali su u revoluciju i komunističku budućnost SFRJ. Oboje su imali uspešnu vojničku karijeru, a Danica Abramović je sredinom šezdesetih godina bila i direktor Muzeja revolucije u Beogradu. I pored toga što je socrealizam već bio daleka istorija, aktuelna politička vlast još uvek nije blagonaklono gledala na slikare i umetnike. Sa nepunih devetnaest godina Marina Abramović (rođena 30. 11. 1946.) upisala je FLU u Beogradu u klasi poznatog apstraktnog slikara Stojana Čelića, a zanatsko likovno obrazovanje usavršavala je na postdiplomskim studijama kod slikara Krste Hegedušića i neko vreme predavala na Akademiji u Novom Sadu. Strogo porodično vaspitanje, ali i pomenute kulturološke promene u našem društvu, stvorili su bunt kod Marine i uzrokovali okretanju konceptualnoj umetnosti formiranoj u Studentskom kulturnom centru. Zajedno sa Rašom Todosijevićem, Nešom Paripovićem, Erom Milivojevićem, Radomirom Damnjanom i Zoranom Popovićem, Marina Abramović je uvodila performans na domaćoj sceni pod uticajem poznatih svetskih konceptualaca Brusa Naumana, Vita Akoncija i Krisa Bardena.
"Bilo je neverovatno uzbudljivo - priseća se danas - Marina Abramović Ispitivali smo granice umetnosti u toj maloj grupi, a publika su bili naši prijatelji, mladi istoričari umetnosti, tako da se publika u SKC tada mogla izbrojati na prste. Svi ostali su bili protiv. Smatrali su da je besmisleno to što radimo. Moji roditelji su bili kritikovani na sastancima KPJ za moje vaspitanje. Svaki put kada bih se vratila kući posle takvog jednog performansa, dolazilo je do svađe. Leteli su tanjiri po sobama i bilo je vrlo napeto. Ali, to je meni dalo još više snage da nastavim sa tim. Problem je bio što u to vreme ovde niko nije ni u šta verovao i pored toga što se u celom svetu, paralelno sa našim performansima, odigravala identična umetnička praksa. Imali smo isti kvalitet kao i strani umetnici, a trebalo je trideset godina da prođe kako bi to neko ovde shvatio i prihvatio."
Bodi-art u koje je Marina počela da ispituje granice psiho-fizičke izdržljivosti, vezuju se za festival u Edinburgu (1973) tokom koga je upoznala konceptualnog umetnika Jozefa Bojsa, koji će gostovati na Aprilskim susretima u SKC iste godine. Performans sa dvadeset noževa bio je prvi u nizu deset akcija nazvanih "Ritmovi" i Marina je tada sebi prvi put nanela lakše telesne povrede. Noževe je koristila tako što ih je brzo zabadala između prstiju, a kad god bi pri brzini zasekla prst uzimala bi drugi nož i trudila se da slično ranjavanje učini i sa njim. Njena ideja bila je da ritam udarača tako uskladi da uvek unapred zna kada će nož dodirnuti njenu kožu. U akciji "ritam 5", izvedenoj na Aprilskim susretima (1973), izložila se novim životnim opasnostima. Zapalila je vatru oko zvezde petokrake i, nakon spaljivanja pramenova kose i noktiju, legla u njen centar. Umalo se od nedostatka kiseonika nije ugušila, jer je publici trebalo dosta vremena da shvati kako Marina ne glumi trans, već je zaista ostala bez svesti.
Poduhvati koji su dalje sledili bili su sve ekstremniji i opasniji. U Galeriji savremene umetnosti u Zagrebu 1974. godine ona je pred publikom uzimala tablete za lečenje akutne shizofrenije, želeći da dovede svoje telo u nepredvidljiva psiho-fizička stanja (grčenje mišića, gubljenje orijentacije). Nakon toga, slično dejstvo je želela da oseti pod dejstvom fizičkih sila. U performansu "Ritam 4", održanom u galeriji Dijagram u Milanu iste godine, Marina je svoju akciju ovako opisala:
"U praznom osvetljenom prostoru postavljen je snažan ventilator koji kroz široki otvor izduvava veliku količinu vazduha. Postepeno se približavajući pokušavam da udahnem sav vazduh... Video kamera prati čitav proces i preko dva ekrana u galeriji publika može samo da vidi samo krupni plan moga lica i promene na njemu pod uticajem snažnih naleta vazduha. Ventilator je van kadra, te posmatrači ne znaju šta izaziva te deformacije i grimase."
U poslednjoj akciji iz ove serije, Marina Abramović je odlucila da se suoči sa smrću na vrlo direktan način. Na poziv Studija Mora u Napulju, ona izvodi "Ritam o" (1975) koji je mogao da se ostvari samo uz direktnu saradnju sa publikom. Pre početka performansa, Marina je ostavila uputstvo posetiocima:
"Na stolu se nalaze predmeti (žileti, noževi, pištolj) koje možete upotrebiti na meni, ja sam objekt. Akcija će trajati 6 časova. Svu odgovornost za vaše ponašanje preuzimam na sebe."
Sve je te večeri počelo pitomo. Neko ju je okrenuo u krug. Neko ju je dodirnuo na dosta prisan način. Ali trećeg sata stvari su počele da se menjaju. Publika je počela da se transformiše. Marinina odeća bila je isečena žiletima. Posečeno joj je grlo i neko iz publike je počeo da joj pije krv. Usledili su i seksualni nasrtaji, a na samom kraju pištolj joj je bio prislonjen uz glavu i dok je nepoznati učesnik pokušavao da joj stavi prst na oroz, izbila je tuša između onih koji su je štitili i onih koji su je povređivali.
"Ja sam uvek bila radikalni ekstremist", kaže Marina Abramović. "Bilo mi je važno da 100% svoje energije uložim u sve što radim. Svaki performans je bio opasniji od prethodnog. Meni nije bila namera da umrem, ja jako volim život. Ali, nakon "Ritma 5" i gubitka svesti od dima, shvatila sam da moram da uključim elemenat nesvesnog u performans i ispitujem njegove granice. Želela sam da vidim koliko daleko mogu da odem. Kada sam 1976. godine upoznala Ulaja i krenula da radim sa njim, bio je to pravi trenutak, jer ko zna kako bi se posle "Ritma o", sve završilo. Nas dvoje smo ispitivali granice sjedinjavanja dva bića u performansu. Sa druge strane, moj odlazak u Holandiju je bio motivisan željom da svoj rad prikažem svetu, a ponajviše razočaranošću kritikama i napadima koje su konceptualci doživljavali u Jugoslaviji."
U periodu između 1976. i 1988. godine ona će sa Ulajom putovati po svetu. Prvih pet godina stanovali su u automobilu, performanse, koji su im bili jedini izvor prihoda, radili su spontano, gde god bi se zadesili ili kad bi ostali bez novca. Od 1980. godine pa sve do 1983. boravili su u pustinjama Australije, u Sahari i pustinji Gobi. Suština života na putu je bila u traganju za mestima koja imaju etičko-mitski karakter i veliku bioenergiju. Kraj putovanja, ali i njihove ljubavi bio je Kineski zid. Za oboje bilo je to mesto apsolutne esencije, novi spiritualni svet. U performansu "Hod po velikom zidu" (1988) oni su pešice krenuli sa različitih krajeva te građevine i za tri meseca prešli 2000km, kako bi se tačno određenog datuma, prema dogovoru, sastali u jednoj tački zida. Taj susret je bio rastanak ovog umetničkog dua. Marina Abramović je ponovo radila sama. Od tada do danas, pored osvojenog "Zlatnog lava" na Bijenalu u Veneciji (1997) gde je učestvovala čak pet puta, nagrade "Besi" za rad "Kuća s pogledom na Okean" (2003), nagrade Udruženja američkih kriticara (2004) i nagrade grada Njujorka za igru i performans (2003), njena dela su uključena u mnoge svetske javne kolekcije. Bila je profesor na visokim školama u Berlinu, Hamburgu, Braunšvajgu, gostujući profesor na Akademiji u Parizu.
"Mnogi ljudi misle da je performans najlakša umetnička forma i da to svako može da radi. To je potpuno pogrešno. Ne može svako da kreira polje energije sa publikom. Može performans da bude loš, nezanimljiv, dosadan, publika može da kaže da je to glupo. To se uvek desavalo. Ali, pravi i dobar performans uvek nešto pomuti u gledaočevoj svesti. Nikada ga ne ostavlja ravnodusnim", objašnjava Marina Abramović.
I pored toga što do danas ni jedan muzej u Srbiji nije otkupio neki Marinin rad ili joj priredio samostalnu izložbu, ova umetnica se tokom proteklih meseci na 45. Oktobarskom salonu predstavila Beograđanima sa video instalacijama "Računajte na nas" i "Teslina urna". Dobila je nagradu Oktobarskog salona za životno delo i odlučila da pomogne Muzeju Nikola Tesla finansiranjem savremene digitalne zaštite 150 hiljada Teslinih dragocenih rukopisa. Svojom donacijom je pružila primer da, i pored nepravde koju je doživela u bivšoj Jugoslaviji, može da pobedi ponos tako što će sačuvati kulturno nasleđe. "Od samog detinjstva Teslin život i njegovo delo su me duboko fascinirali, naročito njegova samodisciplina i radikalnost bez kompromisa. Tesla mi je bio uzor i vidim paralele između njegovog i svog životnog puta, puta bez kompromisa", kaže Marina Abramović koja je obećala da će Beograd mnogo češće posećivati i mladim umetnicima pomagati u radu, kako im se ne bi dogodila slična nepravda kao njoj pre 30 godina.

[iz domusgenius-a]