Proveri privatne poruke Proveri privatne poruke
Lista članova Lista članova FAQ - Često Postavljana Pitanja FAQ - Često Postavljana Pitanja
Korisničke grupe Korisničke grupe Profil Profil
Traži Traži Pristupi Pristupi Registruj se Registruj se
  :: Forumi Tvorca Grada :: forum

Stevan Sremac-Zona Zamfirova
Idi na stranu 1, 2  Sledeci
 
Napiši novu temu Odgovori na poruku  :: Forumi Tvorca Grada :: forum » Biblioteka
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~


Pridružio: 26 Sep 2005
Poruke: 23320

PorukaPoslao: Sre Jun 18, 2008 3:50 pm    Naslov: Stevan Sremac-Zona Zamfirova Odgovoriti sa citatom

Glava prva

U kojoj je opisana jedna dirljiva scena izmedju kalfe Kote i segrta Pote, dalje, kuca hadzi Zamfira corbadzije, a tako isto i slika junakinje ove pripovetke.

U kujundzinici Mana kujundzije sede kalfa Kote i segrt Pote, i rade. Zadubili se u posao. Kalfa Kote dovrsuje neku srmali-mustiklu, -koju je porucio kod njih u radnji neki Mile, nazvan Mazni, najveci kicos i meraklija u svoj mahali, ako ne i u svemu gradu, - a glavati cupavi segrt Pote, i on smrce i radi; cisti zecjom nogom stare mindjuse i baca ih na gomilicu preda se. Obojica se zadubila u posao pa rade. Kalfa Kote zvizduce nesto, a segrt Pote se zaneo u posao, pa se u jedan mah zaboravi, pa zapeva, onako kao za sebe:

Sinocke te, lele, vido', Zone,
gde se premenjuvas...

Kalfa Kote ostavi rad pa ga samo pogleda.
A Pote se zaneo kao tetreb pa produzi onim svojim tankim srebrnim glasom.

Gde se premenjuvas, lele, Zone,
u tvoja gradina.
Oj, hoj-hoj, lele, Zo...

ali ne dovrsi jer puce samar, i Pote ispusti onu zecju nogu i mindjuse i pogleda zacudjeno u kalfa-Kotu.
- Sto me pa tepas, bata-Kote? - pita ga Pote pitomo, masiv se sakom za udareno mesto na glavi.
- A, bre, eseku nijedan, - pita ga kalfa Kote - kakvo pojenje u ducan?!
A segrt Pote ga gleda blesasto i pipa glavu, i gleda da se nije i krv prolila.
- Kude si gu cuja i naucija, ete, tuj pesnu, eseku nijedan palilulski?!...
Pote cuti i cese se po glavi koja bridi, pa mu to cesanje cini neko osobito zadovoljstvo.
- Od koga si gu, zbori, bre, naucija?! - opet ga pita kalfa Kote, ali ne dobija odgovora. - Ti li ce za Zonu pesnu da pojes?!... Sto si gu ti pa da mozes da pojes?!
Pote oborio oci, pa se stidi.
- Paa... - nastavlja kalfa Kote - ti li si gu videja kad si ona, demek, presvukuje kosulju i cicek-anteriju u bastu?!... Hm, - huknu i duhnu ljutito na nos i zavrte glavom Kote. - Kude si gu videja? Zbori, kelco nijedan.
- Nesam gu videja, bata-Kote, - veli stidljivo, sapatom, segrt Pote - kude smem ja pa da gledam corbadzijske kerke?! Ja si sal pojesem, eto, sto se poje po carsiju i po ma'ale!...
- Ih! - viknu kalfa Kote i dize ruku da ga jos jedared udari, ali ga ostavi, kad uplaseni Pote uvuce vrat i glavu kao kornjaca da bi izbegao drugi samar koji ocekivase. Kote samo obrte glavu pa se krisom nasmeja; valjda i njemu smesno dodje pri pomisli kakav bi smesan izgledao segrt Pote kad bi zaista virio kroz plot u corbadzijsku bastu i uzivao u prizoru opisanom u pesmi.
Kad Pote ne dobi ocekivani drugi samar, on polako ispruzi siju i glavu, pogleda plasljivo oko sebe, uze onu zecju nogu i mindjuse, smrknu i produzi posao i ne razmisljajuci bas mnogo zasto je dobio samar. Mozda zato sto je s tim nacisto bio da su samari sasvim prirodna i neminovna posledica bednog segrtskog polozaja. A vukao je samare preko cele godine. Sem prvoga dana Bozica i Uskrsa, slave i Todorove subote (kad se pricescivao), nije bilo dana da Pote nije dobio samara, ili u ducanu, ili na cesmi. Zato zaboravi brzo dobiveni samar, pa kad svrsi posao, primace preda se bednu svoju veceru, - komad hleba i povece parce pecene bundeve - prekrsti se i poce vecerati, razmisljajuci i hesapeci u sebi koliko jos ima da prodje dok ga zakalfe; a cim postane kalfa, iskijace prvi segrt - misljase fatalista Pote - za sve ove dosad dobivene samare. Boze zdravlja! Zapamtice prvi novi segrt ko je kalfa Pote! Tako misli Pote i jede pecenu bundevu, i tesi se i uziva vec sad. Zato inije cuo kad ga je jos jednom zapitao kalfa Kote gde je cuo tu pesmu.
Kalfa Kote ne dobi odgovora.
A nije trebalo da ga pita ni gde je pesmu cuo ni od koga je pesmu naucio, a jos manje je smeo da se ljuti, jer je ta pesma isuvise dobro poznata bila. Pevala se po celom gradu, i da je kalfa Kote malo-malo mucnuo glavom, setio bi se da je segrt bas od njega istog cuo i naucio tu pesmu, kao sto je on cuo i naucio od majstor-Mana. A posle, bas da je sve zaboravio kalfa Kote, nije trebalo da zaboravi onaj samar sto ga je pre nedelju dana dobio i on sam od majstor-Mana kad je tu istu pesmu pred njim zapevao. Zato je vise nije pevao pred majstorom. Pa i ono malocas, mozda segrt Pote i ne bi zapevao i, ni kriv ni duzan, dobio samar da nije sam on, isti kalfa Kote, zvizdukao bas tu istu pesmu. Ukratko reci, ta se pesma najradije pevala u ono doba kad i ova nasa pripovetka pocinje. Bila je cisto fatalna sa svoje prilepcivosti; i ko je samo jedared cuo, nije mogao vise da je izbije iz glave i zaboravi. Kad uvece leze u krevet, sapuce te stihove; kad ujutru ustane i potrazi papuce, opet mu se ti isti stihovi otmu s usana, i on pevusi tu pesmu: "Sinocke te, lele, vido', Zone..."
Svaki ju je znao i pevusio, i zenjeni i nezenjeni, i mladi capkuni i stari dilberi pevuse je. Cak i prozaicni cir-Mosa Abensaam pevusio bi je kad bi sto dobro prodao, ili kad bi, sarafeci, koga zabusio i prevario - i on bi, trljajuci ruke, pevao tu pesmu. Pa i vi, postovani citatelji, bez razlike pola i starosti, zvanja i zanimanja, izvesno da znate tu pesmu o lepoj Zoni. Ali ima sto ne znate, a sto cete tek iz ove pripovetke saznati, a to sto ne znate, to je to: na koga se odnosila ta pesma. Ta je pesma iz naroda; i bog zna ko ju je spevao, i na koju je Zonu mislio taj prvi kad je tu pesmu spevao! I ko zna otkud i na kom dalekom kraju Srbije pokriva crna zemljica i zelena travica i tvorca i predmet te pesme! I to vam ni pisac ne ume kazati, jer to ni sam ne zna, ali ono sto zna, to je: da ko je god i kad god je ko - u vreme ove nase pripovetke - zapevao tu pesmu, uvek je mislio sam na jednu Zonu, na lepu Zonu, Zonu Zamfirovu.
_________________
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku  
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~


Pridružio: 26 Sep 2005
Poruke: 23320

PorukaPoslao: Sre Jun 18, 2008 3:51 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Zona je bila kci cuvenog corbadzi-Zamfira, bogatog i uvazenog corbadzije, silnog negda corbadzije. Dugo se jos pricalo kakva je sila bio corbadzi-Zamfir: takve sile i takvog gospodstva nema vise! Pred pasu je u tursko vreme izlazio kad god je hteo - u po dana, u po noci, i bio vidjen i mio gost u pasinom konaku. Pasa se vrlo cesto savetovao s njim. Koliko su samo kafa i nargila posrkali i cibuka popusili i mastika popili, i Zamfir u pasinom konaku i pasa u Zamfirovoj gospodskoj kuci! I ne jedan pasa - nego nekoliko njih! Zamfir je bio sila: mogao je coveka i sa samih vesala skinuti, samo kad hoce i kad potrudi svoje cudo i gospodstvo. A za sitnije stvari utoliko mu je lakse bilo. Svaku nepravdu ucinjenu kavurima on je lako, od sale, zalecio, samo kad se krenuo. Tek se digne do pase. Jave ga, a pasa ga odmah pusti k sebi. Corbadzi-Zamfir udje, pokloni se pasi, pasa mu da znak da sedne. Donose kafe i cibuke, piju i srcu. Pasa zapoveda razgovor i pita, Zamfir samo kratko odgovara; cini se ljut, cuti, srce kafu i pusta dimove, guste dimove, i gleda kroz prozor u stranu. Pasi vec pomalo dosadno. - Opet menjaju cibuke i donose druge kafe, a Zamfir jednako cuti. Pasa vec uznemiren.
- Sto si cutis, corbadzi-Zamfir?!...
- Pa... pituj me, paso, pa ce si zborim! - odgovara kao malo usluzno i ponizno, ali i hladno, Zamfir.
- Ne li te pita, a ti si sal cutis!
Zamfir sleze ramenima, pusta guste dimove i gleda u stranu kroz pendzer.
- Koja mi fajda, cestiti paso, i da si zborim? - reci ce u neko doba corbadzi-Zamfir. - I komu da si zborim?! - Pa skine fes i brise celo.
I treci cibuci i trece kafe dodjose, a corbadzi-Zamfir tek sad malo da se odobrovolji i kaze sta ga je nagnalo da dodje pasi, isprica mu neku sirotinjsku nevolju. Potuzi mu se na neki zulum: na razuzdan asker, na nepravedan sud, na nasrtanje na obraz i veru, i kaze da je doneo kljuceve od kuce svoje i da ostavlja u amanet njemu celjad i dvore svoje; ili neka prima kljuceve ili neka pomogne vlascu svojom. A pasa mu se pravda, obecava, a sto obeca, to ce i ispuniti - zna to corbadzi-Zamfir.
- Ete za tvoj keif, corbadzi-Zamfir, i toj ce ti naprajim! - veli mu pasa - i stvar je svrsena!...
A i pasa je znao uvek sta radi; znao je on da je Zamfir sila i u Stambolu. Smenio je on ili, kako tamo kazu, "surgunisao" je tri pase. Pa nije trebalo ni da ide sam glavom tamo, - "Sal dor cukne u tel u Stambul - i pasa vec bese!" - govorahu cesto mestani hvaleci silu i moc corbadzi-Zamfira.
A ta sila dolazila je od silnog bogatstva njegovog. Njegovi vinogradi i cifluci mnogobrojni su, i ko bi ih mogao izredjati! Ali sta da se citaoci lome preko polja i atara, kad je dosta da mu pogledaju konak, dvore njegove, koji su i visi i lepsi i od samih pasinih! Kuca mu je bila u jednoj tesnoj i krivoj ulici u blizini crkve. Kapija velika, sva isarana cestim redovima eksera, s ogromnim zvekirom, pokazuje vec sama ona bogatstvo domacinovo. Kuca dvokatna, visoka, s mnogim visokim odzacima, padala je izdaleka iz polja svakome putniku u oci i raspoznavala se usred ostalih kuca, sa doksatima i mnostvom prozora i kapcima. U kucu se ulazilo preko mnogih sirokih basamaka. Avlija prostrana. Ispred kuce manja bastica, takozvana devojacka basta, puna svakojakog cveca: ruze, karanfila, zambaka i kakvog ne cveca! Samo je lepa Zona znala kakvoga sve cveca nije bilo u basti, jer ona se starala o cvecu i zalevala ga. Skoro svako doba godine imalo je svoje cvece, i kuca Zamfirova mirisala je preko cele godine. Pred kucom su jos i dva stgara granata i lisnata samduda, nekoliko dunja i dva dafinova drveta, koja je jako pazio stari corbadzi-Zamfir. I u maju, kad cvetaju dafine, najradije je sedeo na prostrtom sidzadetu pod njima; pusio, izdavao naredbe, srkao kafu, i tada je vrlo malo mislio; samo od vremena na vreme izdigne se na sidzadetu, pruzi nos - kao hrt kada hvata trag - i uvlaci miris od zuta dafinova cveta i sakama ga jos vise grabi i priteruje svome nosu. Miris ga taj zanosi i opija. Budi u njemu davne uspomene taj orijentalski haremski miris zutog dafinovog cveta. Pa se corbadzi-Zamfir seca dahireta i resmeta, i feredza i bademastih velikih ociju, i pesme jedne koja se negda tiho pevusila po srpskoj mahali, - tiho, da Turci ne cuju - pesme o mladom kavuru i o Zejni nekoj! Tada ga obuzima slatka seta, i stari Zamfir tada tiho zali za mladoscu svojom pod cvetnim dafinovim drvetom, koje je i onda tako isto mirilo. I sve dok cveta dafina, ono nekoliko dana, corbadzi-Zamfir nerado ostavlja kucu i slabo izlazi u carsiju. Tu sedi i pusi, pije kafu i amberiju, odatle naredjuje i savetuje i grdi, ali i kad se naljuti i grdi koga od mladjih - ipak je tih dana dobre volje.
Bio je stari asik. U mnogim pesmama je spevan s mnogim, sad vec cestitim i primernim matronama, staricama. Mladji svet i ne peva danas te pesme, a i ako ih peva, ne zna o kome pevaju.
I danas, jos ovako star, voli hadzi Zamfir da zadene po koju staru ljubav svoju.
- Aaa, Mado, - rekao bi kad je sretne - kude ti je ubavinja tvoja?
- E, hadzijo, - odgovara mu ona - prodje si nase!...
- Prodje, Mado! Odose si i mlados' i lepotinja, kako lastavice u jesen!...
- Eee, laste se pa vrcu na prolet, ama tvoj mlados' i moja lepotinja - nikad...
Iza kuce je prostrana avlija, a iza ove duboka basta s kapidzikom u crkvenu portu, kroz koji kapidzik prolaze corbadzi-Zamfirovi u crkvu na jutrenje i na krace molitve. U avliji nekoliko koseva, pec za hleb, stale za konje i velika supa, a u supi dvoja obicna kola, pa cak i jedan "pajton", istina staroga fazona, nalik na one faraonove "kolesnice" iz biblijskih slika, koje su s njim zajedno propale onoga fatalnog dana u Crvenom moru; ali tek kad vam kazem da je jos samo pasa imao takav "pajton", i niko vise u mestu, onda tek dobijete pravu sliku bogatstva, velikog bogatstva corbadzi-Zamfirovog.
Tu u avliji su celjadske sobe i kujna. Kujna je po pravilu uvek malo podalje od odaja jedne takve corbadzijske kuce da se ne bi osecao zadah od gotovljenih jela. U toj kujni su se i celjad i ukucani prekodan najradije bavili. Kujna je bila najmilije i, tako reci, najtoplije mesto u prostranim konacima corbadzi-Zamfirovim. Tu ponekad i sam corbadzija svrne da popije kafu. Tada obicno svi izidju, samo po jedno musko i zensko od mladjih ostanu, stoje tu kao sveca pravo i ocekuju zapovesti, dvore ga. Ali vecim delom dana to je mesto samo za celjad i za zenskadiju. Tu posedaju na one seljacke, grubo odeljane i sklepane tronozne stolicice, nalik na papudzijske, pa povazdan peku i srcu kafu, ili jedu pecene semenke od bundeve ili kokice od kukuruza i, onako raskomocene, samo u jelecicima i salvarama, slusaju novosti iz komsiluka, mahale i grada; tu pretresaju sve, i obicno i redovno nikoga ne ostavljaju na miru. Sve se tu sjuri, i domaci i iz komsiluka, pa nastane jedan slobodan razgovor, cuje se kikot, cicanje, uzvici: "Muka te izela!" Ponekad se i papucama u sali gadjaju; a cim udje musko, one ucute i uprepodobe se, kao da nista nije ni bilo i kao da ni dve unakrst ne znaju! Iz te kujne se vec dosad pet devojaka podsvojkinja udalo. Tu se zagledale i zaljubile u momke corbadzi-Zamfirove, za njih se udale i postale domacice i majstorice, ali zato ipak i nadalje su se smatrale i osecale kao rod u kuci corbadzi-Zamfira. One ga i ne zovu drukce nego corbadzijo, 'adzijo ili cico, zenu njegovu Tasanu - corbadzike, 'adzike ili strinke, a njihovu mezimicu Zonu zvali su prosto Zone. Uopste, odnosaj je patrijarhalan i srdacan. Corbadzi-Zamfir, iako je ponosit i silan u carsiju i medju Turcima i medju Srbima, ovde medju njima je blag, gleda na njih onako, kako da kazem, kao na decu. Kad ponekad udje u kujnu da zapali cibuk, oslovi ih obicno: "Ela, kerko Mado, turi si jedan, ama ubav, merdzanates u lulu mi! 'Ajde, pa ce ti poigram u svadbu! Hahaha!" smeje se crobadzija, pa je ustine za one njene jedre i rumene obraze, ili je potapka po gojnim plecima, od kojih cisto hoce da prsne ono malo jelece njeno. Biva da ponekad bane domacica mu Tasana (od koje se corbadzi-Zamfir - iako je tri pase surgunisao - ipak pribojavao pomalo); tada corbadzija brzo uzme na se ozbiljan vid, pa kao da nista nije ni bilo, brzo okrene razgovor, pa je savetuje i kao grdi pomalo i veli: "Ce se udas. Domacica ce stanes, obraz da cuvas; zasto obraz - tol'ko! - i pokaze dva prsta sirine. - Neje, ete, golema stvar, ama - i tu digne obrve i prst uvis i veli znacajno - golem kapetal!" I kad se koja uda, oni ni onda ne prekida svoje staranje, nego i onda razbira kako se koja vlada i obilazi ih ponekad; pa je mozda to i dalo povoda besposlenom svetu te je cak - kako tamo vele - "turio u pesmu" corbadzi-Zamfira i neku lepu Cvetu, pa i sada se jos peva pesma:

Gospodar mi sedi na sandalija,
gospodar mi pije ljuta racija;
gospodar mi zbori, Cveta ga dvori,
gospodar se smije, Cveta se vije!
_________________
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku  
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~


Pridružio: 26 Sep 2005
Poruke: 23320

PorukaPoslao: Sre Jun 18, 2008 3:57 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Corbadzi-Zamfir je cuo i znao za tu pesmu; nije se ni ljutio na nju. Mozda zato sto je bio covek meraklija i voleo pesmu. Voleo je da ga pesmom i bude i uspavljuju. Kad leti posle rucka prilegne na doksat da se odmori i pridrema malo, voleo je da cuje tihu pesmu, i one su to znale i tiho bi tada zapevale:

Slavej-pile, ne poj rano,
ne budi mi gospodara,
sama cu ga probuditi!...

A kada bi ustao, potrcale bi odmah na doksat da ga posluze. Jedna mu nosi na posluzavniku parce stambolskog ratloka, casu studene vode i casicu mastike, a druga - legen i ibrik i tanak peskir. On bi se umio, obrisao ruke i lice, i malo - ali samo obicaja radi - stenjao bi i jecao pocesce. "Oj lele, - stenje i mazi se corbadzi-Zamfir - kude je taj smrt da me uzme u Goricu da se ne mucim... psesko zivenje moje?!..." Tusio bi se na tezak i bedan ovaj zivot, pa bi se prihvatio ratloka i razgovarao se i salio malo s njima, pitao bi ih ima li sto sladje od ratloka.
Jednom reci, vladao se potpuno gospodski, i bilo mu u konacima sve asli pasinski. Gde god covek baci oko, svuda vidi samo gospodstvo. A tek unutra, u kuci, u predsoblju, sta sve covek moze da vidi! Tu silni legeni, ibrici, sahani, srebrni savdani, tepsije i sinije po metar i po u precniku, pa one case, mangali, i cega ti svega tu nije, i sve to srebrno ili bakarno pa kalajisano. Svakoga dana imaju dosta posla devojke dok sve to izribaju, pa se sija po corbadzi-Zamfirovoj avliji kao da su se sunca spustila i poredjala dole po kaldrmi. A tek po odajama! Kakav raskos i kakvo sarenilo! Cilimi pirotski i ciprovacki, angorski tepisi i sanduci sedefski stambolski puni svile i kadife; po duvarima oruzje skupoceno, poklon od pasa i bimbasa. Uz zid sa sve cetiri strane niski minderluci. U svakoj odaji po jedno skupoceno srebrno kandilo gori uoci nedelje i praznika pred ikonom iz Rusije, koja je sva srebrom optocena, a tri kandila gore pred onom najvecom ikonom iz Jerusalima sto ju je doneo jos nekad otac Zamfirov kad je bio na hadziluku, kud je poveo i svog desetogodisnjeg sina Zamfira, koji se danas stoga zove jos i hadzi Zamfir.
Ali hadzi Zamfir je imao jos jedno bogatstvo - imao je nesto sto se ne moze lako kupiti ni steci, nesto sto sam bog daruje coveku, pa zato to svaki corbadzija i nema. To je lepa cerka njegova, njegova mezimica, to je mlada Zona, Zona Zamfirova. Sva su deca Zamfirova bila lepa, sve udate kceri njegove kao zene ostase lepe, ali Zona ipak najlepsa medju njima bila. Imala oci kao kadifa, kosu kao svila, usne kao merdzan, zube kao biser, struk kao fidan, a sva je bila ono pravo "zlato materino". Ona je ta na koju je svaki mislio kad je zapevao onu pesmu "Sinocke te, lele, vido', Zone". More, pa ne samo tu pesmu, nego i ma koju drugu pesmu, svaku pesmu u kojoj se samo spominjase devojka i ljubav kad bi tada zapevali, mislili bi svi, uvek, samo na Zonu hadzi Zamfirovu. A ona je znala za to, pa kao svaka vanredno lepa, a uz to jos i bogata, bila je razmazena, pusta, nemilosrdna, gotovo reci demonska. Ko je nije znao i ko se nije za njom okrenuo kad, ponosito kao paun, promine carsijom?! Od pukovnika pa do narednika, od starog nacelnika pa do cosavog praktikanta, od majstora do segrta, - sve je to rado gledalo i uvek naslo tek nesto da se okrene i pogleda na onu stranu. I sam stari penzionisani predsednik suda, koga su mladji cinovnici medju sobom zvali "macor", i on bi se svaki put okrenuo za Zonom, a kad bi mu prebacili i dirali ga, - on bi se branio da mu nije ni do kakvog djavolstva, nego da mu se uvek nesto stegne oko srca: pada mu, veli, na um njegova Jelisaveta, koja bi sad isto tolika i istih tih godina bila!... Pa bi se opet okrenuo i gledao na onu stranu kud bi prosla Zona u onoj njenoj zelenoj atlasnoj bundici i alevim salvaricama, koje su za dva-tri prsta virile ispod zute satinske suknjice sa cveticima. A nikad sama nije isla: uvek je oko nje bilo bar pola tuceta nekih tetaka i strina. Kad ide, ona se lomi u struku, sitno koraca, a glavu izdize i pruza je ponosno malo napred, kao vodena zmija kad izdigne glavu i brodi vodom.
Sva carsija gleda za njom, i mimoprolazeci i oni sto sede po cepencima i siju fustane i pamuklije; samo je pogledaju, mahnu glavom i grunu se u prsa i uzdahnu, pa siju dalje. I sam Manasija - "capkun Mane" nazvan - kujundzija, koliko je puta - on, capkun i nesrecnik da mu je trebalo para traziti! - koliko je puta kad ona prodje, od sevdaluka tresnuo po divno izradjenoj tabakeri od ciste srme i slubio je kad prodje Zona Zamfirova! A zatim bi batalio posao, primakao bi svoju tabakeru, napravio cigaru i pustao guste dimove i dugo i dugo zanet u misli gledao bi za njom carsijom. Blenuo za njom i cinilo mu se kao da je ostalo traga od nje, kao da vidi trag njen, - dugu zelenu prugu od bundice i zutu od suknje i alevu od salvara lepe i ponosite Zone Zamfirove.
_________________
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku  
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~


Pridružio: 26 Sep 2005
Poruke: 23320

PorukaPoslao: Sre Jun 18, 2008 3:59 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Glava druga

U njoj je opis Manasija kujundzije, poznatog i pod imenom capkun-Mane ili Manca, koji je - iako ova pripovetka ne nosi njegovo ime kao naslov - ipak nekako glavni junak ove pripovetke.

A ako se Zona ponosila sto se svet za njom okretao, mogla se, vala, ponositi, i te jos kako, kad se za njom osvrne Mane kujundzija! Jer i isti taj Manasija bio je krasan mladic. Bilo mu je tako dvadeset dve ili tri godine. Vrlo je rano otpoceo radnju na svoju ruku. Otvorio je ducan pre nekoliko godina, ali ga je zatvorio, jer je morao u vojsku. Kad je odsluzio rok, vratio se, i tada je po drugi put otvorio ducan. Bio je dobar majstor, ali siromah; pa ipak je bilo razlike izmedju onog prvog i onog drugog, docnije otvorenog ducana. Onaj prvi je bio manji i prazniji, a ovaj drugi veci i puniji. Onaj prvi nije imao ni vrata, nego samo cepenak, a majstor Mane je preko cepenka uskakao vanredno vesto. Dugim uskakanjem izvestio se do neverovatne lakoce, tako da je mogao jos onako u letu, u skoku, skrstiti noge i odmah se i posaditi prekrstenih nogu, kao Turcin, i sve je to, sto bi nasi stari pisci rekli, svrsio u jednom okatrenucu. A pre toga bi sam pocistio metlom ispred cucancica, zadirkivajuci devojke koje se s cesme sa stovnama vracale, ili bi s onim komsijom preko sokaka razgovarao, a taj razgovor bio je za vodonose kao ona Skila i Harivda za stare putnike. U ducan niko vise nije mogao stati, zato u prvo vreme Mane nije drzao ni segrta, nego je sam samcat u njemu radio; pazario je i pazio da ko sta za vreme pazara ne pridigne iz ducana. U njemu je pet dana radio, a sestog, u subotnji, pazarni dan, pazario s okolnim seljanima i curkastim seljankama i seljancicama, koje se zagledaju u Mana, - a bio je vrlo lep - pa i ne umeju odmah da kazu zasto su dosle i sta hoce!...
Kad je ovo po drugi put, posle vojske, otvorio ducan, i musterija je prema ducanu mnogobrojnija bila nego pre. I on sad nije imao nuzde da uskace na cepenak, nego je ulazio na vrata dostojanstveno; zastane uvek malo na vratima i grdi mladje: kaze kako se danas ne moze na mladje osloniti, pa tek onda ulazi. Mane je sada uzeo i jednog segrta, koji vec pola godine dana - od poslednje slave Manine - kako ide bez kape, cupav i gologlav, jer jos nikako ne moze da se seti gde je izgubio kapu. A u mogucnosti je da drzi i kalfu. Ducan mu je pun, a porudzbina svaki dan. Nekada u onom malom ducancetu svom izradjivao je samo prosto prstenje, belenzuke, zvonca i medenice, i opravljao bataljene mustikle i olupane tabakere; a sada, u ovom drugom, izradjuje i bolje i skuplje stvari, kao: mindjuse, zarfove, pafte, ukosnice, lanceve za sahate i mustikle i tabakere od srebra i srme; ima i starih grckih, rimskih i srpskih novaca - bavi se numizmatikom, i stoga cak drzi i arheoloski list "Starinar".
Pa kao sto je bio dobar majstor, tako je bio i lep momak. Crnomanjast, lepa, velika oka, sastavljenih tankih obrva i tankih brcica. Vec i po samoj svojoj prirodi i po zanatu svom kujundzijskom bio je otresit i pazljiv na odelo, a to je jos vise i pritvrdio sluzeci u vojsci, i to, kao varoski sin, u kavaleriji. Nosio se lepo i radnim danom, a utoliko lepse nedeljom i praznikom. Kad obuce one njegove uske caksire maslinove boje, a na grudi tanku zutu svilenu pamukliju, preko nje jelek i gunjce, opet maslinove boje - a sve u silnom gajtanu - pa se pritegne trabolos-pojasom, za kojim mu je sahat o sirokom srebrnom lancu, koji je Mane sam izradio, a na glavu kad nakrivi fes, sajkacu ili astragansku subaru, - kako vec kad vreme zahteva - nije bilo zenskog celjadeta, ni mladjeg ni starijeg, a da za njim ne pogleda! Mladje zalgedaju krisom ispod oka, pa tek samo usitne kad prodju ispred njeg.a A cine se kao da ga i ne gledaju, kao da prelaze preko kakvog brvna preko potoka. A one starije i poznatije, one matrone sto nose lagirane papuce i svilene carape sa crvenim petama, one sto kazu da ga vole kao svoje dete, one ga ne samo slobodnije gledaju nego se i zaustave i razgovarjau s njim; a kad se prastaju, ne moze covek da saceka kraja. Po nekoliko se puta rukuju i vicu: "Aj' sa zdravje!", ali ne pustaju odmah ruku: drze ga duze za ruku i sve nadju ponekoga da pozdrave. "Pa pozdravi se na majku ti Jevdu!" pa ga poljube u celo ili u obraz. I Mane poljubi u ruku, i taman da podje, a njega opet zadrze, opet se rukuju i vele: "Pa pozdravi se, ete, i na tetku Doku!" pa ga opet ljube u obraz, tako da mora formalno da se otme i da bezi. Tako zene; naprotiv, mnogi stariji ljudi nisu ga bas najradije gledali. Samo duhnu na nos: "Hm! Jaga, sto je cimpir! Anasana!" reknu kad Manca prodje kraj njih, pa se od silna cupkunluka lomi kad ide, a nakrivio fes na jedno oko. - "Eh crna Jevdo, sto rodi sina capkuna!...
Mladje a, istina, nisu mogle i smele ljubiti, ali su ga utoliko ceznjivije krisom gledale, narocito nedeljom, kad igra oro na cosku Sefteli-sokaka. Od sviju momaka on je najlepsi bio, a u kolu najbolji igrac, a prema sviracima najgalantniji. Uvek je stoparac davao kad je vodio on kolo. Kad je u kolo dolazio, onda bi oblacio jedne kicoske plitke cipele s visokim stiklama, a u svakoj stikli bio je, jos kad se cipela gradila, vesto namesten po jedan praporac. Pa kad Mane zaigra i zaplete i zalupa nogama, zvece oni pusti praporci i silno diraju u srce sve igracice. Mane je najcesce vodio kolo. Samo pozove po jednu devojku da s njom povede kolo. A ona se stidi, hoce od stida da proguta onu maramu koju je metnula na usta, i sva srecna pruza ruku Manu, pa igra s njim! Ne igra, nego leti kad Mane povede "Osamputku" ili "Potresuljku"! I samo oni praporci u Mancinim stiklama sto kazuju da igraci dodiruju zemlju i da se ipak na zemlji nalaze!...
A kao sto je bio dobar igrac, tako je bio dobar i pevac, lovac, jahac i veseljak i za drustvo covek. Kad god bi svrsio kakav posao i zaradio dobro, tada ne bi zalio ni vremena ni para da se proveseli i prodzumbusa malo s drustvom. A to je bilo onda kad bi, na zadovoljstvo i svoje i musterije, svrsio kakvu malo krupniju porudzbinu, a takvih je, kako koji mesec, sve cesce i sve krupnijih bivalo. Procuo se majstor Mane i sa krupnijih radova! Nekada se ponosio samo mustiklom koju je izvezao Ibis-agi, ili tabakerom u gazda-Gana, ili srebrnim prstenom koji je napravio Videnu, kmetu velikovrtopskom. Slavan prsten, masivan prsten bese to, dugo se poznavao na cati Trajku! Kad ga je, prilikom nekih partijskih razmirica i nesporazuma, zvrcnuo kmet Viden, nosio je cata tri nedelje od istog prstena cvorugu na celu, pa izgledao s njom na celu kao inorog. - A kakvo je samo srebrno kandilo izradio za Svetog Panteleja; pa srebrnu rucicu za ikonu Bogorodicinu u divjanskom manastiru! I glas o vestome majstoru Manu kujundziji otisao je daleko po svetu, tako da je cak i za Svetu Bogorodicu Rzansku izradio tezak krst od srme... Posle svake takve na zadovoljstvo izvrsene narudzbine osecao je mastor Mane potrebu da se malo poodmori. Tada bi uzeo tamburu i otisao u lojze, ili pusku, pa otisao malo u lov. Ili bi uzjahao konja, pa otisao cak do Vranja, do Kostane, pa bi uvece zaseo u kakvu malu kafanicu sa dobrim vinom i u drustvu se burno proveselio. Pio bi, a coceci bi mu pevali i igrali i vili se pred njim do zore, a on ih, raspolozen pesmom, svirkom i igrom njihovom, vacao na krilo tako silno da bi im papuce poletele cak u stukator, i lepio bi im stoparce i dinare i uveravao ih da prime: jer je ta para, kaze, "alal-para!" Zbog svega toga on je bio rado gledan od mladjeg sveta, ali mnogim roditeljima nije se dopadao pored sveg njegovog lepog zanata i zlatnih ruku njegovih: nije im se dopadao sto je lovac, binjedzija i veseljak, - i tako je majstor Mane od njih i dobio onaj nadimak: capkun-Mane...
_________________
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku  
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~


Pridružio: 26 Sep 2005
Poruke: 23320

PorukaPoslao: Sre Jun 18, 2008 4:00 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Glava treca

Ona je pomalo i nastavak glave druge. U njoj je dalje isprican jedan moralan udar koji je zadesio Mana - zajedno s posledicama njegovim. U ovoj glavi je, dalje i resenje familijarnog veca koje je bilo sastavljeno iz dve strine i cetiri tetke Mancine.

Kao sto je Mane bio mali majstor, tako mu ni kuca nije bila velika. - Kuca mu je bila u Jeni-mahali. Mala ali lepa bela kucica s povecom bastom, sa doksatom obraslim u ladolezu, hmelju i vinovoj lozi. Pred kucom puno simsira, a medju simsirovim drvecem jedan veliki stari simsir, koji cak i hlada daje. Niko ne pamti da je ikad manji i tanji bio; i sam ded Mancin pricao je da se jos detetom igrao pod njim, i to pod tolikim istim! - Avlija je sva bila u cvecu. Kao i svi na Istoku, i Mane i majka mu Jevdokija voleli su i negovali cvece. U kuci je bilo i golubova i gugutki u korpama povesanim ispod krova. Pa kad cvece zamirise, a gugutke zagucu, - orijentalac se svaki tada rado odaje tihim sanjarijama! Bese to kucica puna svega i svacega, a najvise topline (one topline koju cete uzaman traziti kod nas); kao i sve kuce u tim krajevima, bese ona pravo toplo, skrovito i mirno gnezdasce! Kuca nije imala prozora s ulice. Izgledala je kao bula s jasmakom i feredzom. S ulice je bio samo beo prost i jednostavan zid, tako da ukucani nisu imali nikakve veze sa ulicom. Prozori s ulica im nisu odvracali paznju porodice na svet sto prolazi. I kad covek udje u takvu kucicu, on se oseti nekako vise sam, svoj; daleko od grada i vreve i tisme gradske, i on uziva u onoj prijatnoj tisini kucevnoj. - Osim kucice, Mane je imao i nesto zemlje: nekoliko njiva i jedan veci vinograd radi grozdja i vina, i drugi, mnogo manji, radi teferica, jer je bio na vanredno lepom mestu, imao hladnu, studenu vodu, u blizini pevali slavuji, a tuda cesto prolazile na rad bosonoge devojcice s motikom na ramenu, te je to Mana utoliko cesce vuklo u polje i zelenilo, i pravilo mu - kraj onih prirodnih lepota - teferic jos prijatnijim.
A Mane je voleo da teferici. Prostre cilimce, koje bi doneo za njim Pote segrt zajedno sa sisencetom mastike, zbaci plitke kondurice s nogu, sedne i uzme tamburu, pa zapeva onu svoju najmiliju pesmu:

Zelen zekir, drago moje!
Sto mi, dragi, ne dolazis?
Sinoc sam ti dolazija,
po azbasce posetaja,
alov jaglak izgubija.
Ako mi ga, draga, nadjes,
operi ga, prati mi ga
po ciraka Spiridona! -
Oprala bi, drago moje!
Rakli-sapun nestanjuje,
bistra voda presa'njuje,
jasno slunce na zapadu! -
Operi ga, draga moja!
Tvoje ruke - rakli-sapun,
tvoje oci - dva kladenca,
tvoje lice - jasno slunce!...

Kad god bi Mane zapevao i ispevao tu pesmu, uvek bi - iako je bio zustar i vredan majstor - uvek bi tada zazalio na sudbinu svoju i na uredjenje u svetu: sto je to bog ostavio da covek bas mora raditi i u znoju lica svoga zaradjivati hleb kad, eto, od leventovanja lepseg i lakseg zanata nema!...
U leto zorom, jos za rose, odlazio bi tamo, popio kafu koju bi sam tamo na suhom granju pekao, naslusao bi se pesme pticica i nadisao svezeg i mirisavog jutarnjeg vazduha, umio bi se jutarnjom rosom, pa bi se odatle, okrepljen i veseo, vracao i otvarao ducan, i bio vrlo razgovoran i predusretljiv s musterijama, koje su vecinom bile mlade i devojke seljanke, tako pohlepne na mindjuse, prstenje i manistre.
Rucao bi kako kad, nekad kod kuce a nekad - i to cesce - bi mu se, narocito kad ima kakav veci posao, jelo u ducan donosilo; a kad je sto bolje zgotovljeno, isao bi Mane kuci i rucao s majkom. - Jevda, majka Manina, bila je jos lepa i drzeca zena, jos ispod cetrdeset godina. Ostala je rano udovica. Imala je muza kojega je volela i obozavala jer je i telom i dusom bio lepota od coveka. A i sam epitet, upravo epiteti, svedoce to. U carsiji je imao nekoliko epiteta: celebi-Djordjija, dilber-Djordjija, asik-Djordjija. Jahao je dobra hata, nosio lepo odelo; nije se bojao Turaka, i vazio je kao srecan i drzak krijumcar; prenosio je so, barut, knjige i druge poverljive stvari iz Srbije. Izvan kuce je bio ponosit, a u kuci nezan. Oplakala ga je i iskreno ozalila Jevda, i zali za njim evo vec petnaest godina. Javljale su joj se prilike, dobre prilike, ali se ona ne htede udavati, jer nijedan od tih sto je prosahu nije bio ni prineti njenom celebi-Djordjiji. A vec i sami im nadimci kazivahu to - behu to sve neka imena budiboksnama; neki Tane "Domacica", neki Bane "Jagurida", neki Gane "Majkina dusica", - i sve tako neka imena! - Dobri ljudi, lepe prilike, ali pri svem tom ipak bedni izgledaju prema pokojnom Djordjiji, ocu Maninom. I tako Jevda ostade udovica i posveti se sva negovanju i vaspitanju sina svoga, koji je bio susta slika i prilika svoga oca. Ona je lebdela nad njim; svaka najmanja potreba bila je odmah ispunjena. Ona je cisto umela sinu i misli njegove pogoditi; cim bi samo pomislio i u sebi zazeleo nesto, majka bi mu pogodila sta zeli i misli i ispunila mu vec!
_________________
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku  
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~


Pridružio: 26 Sep 2005
Poruke: 23320

PorukaPoslao: Sre Jun 18, 2008 4:01 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

I kod tako lepog zivota i slaganja, kako je moralo biti Jevdi, majci Maninoj, kad je cula da joj napadaju sina u jednim novinama, i kad zbog toga Mane postade prgav, pa svaki cas dolazase u sukob s majkom, koju je dotle uvek najneznije oslovljavao.
- Jevdokijo, crna druske Jevdo, tvojega ti Mancu, ete, turise u novine!... - tim recima je pozdravi jedno jutro komsika njena, Taska.
- Tugo-o-o! - viknu Jevda preplaseno. - A zasto ga turise? Neje cinovnik, ta da se karaju?
- A koj znaje! Ama nisto, strinke, naprajise odi momce!... I coceci i cengije turise na kup sas njega u novine. Lele-e! Sram da me izede; em sto sam sal komsika, pa iska sram i rezilak da me izede! Ceti si svet, pa se smeje!
I doista bese izisla jedna poduza beleska o majstoru Manasiji (rec: majstor bese pod navodnicima), gde se napada na njega: da nije nikakav majstor i da ne treba svete crkve da porucuju kod njega crkvene utvari i sosude, - jer on zaradu tu upropascuje s muhamedancima, nasim najvecim neprijateljima, neprijateljima svih nasih svetinja! Beleska je bila poduza, pakosna i zajedljiva. A potekla je od jednog kujundzije dosljaka, kome posao nije isao najbolje; ili, upravo, isao je posao, ali on nije bio zadovoljan zaradom. Priznavao je da mu je Mane opasan konkurent, kad se uzme u vid njegov kucevni trosak i kafanski dzeparac. Zato je nasao nekog advokata budzakliju i zamolio ga je da se zauzme, rece, za pravednu stvar i da mu napise za novine.
- Oni nama prosto ne daju da zivimo! - tuzio se taj gospodin advokatu. - Oni zive - guditeboksnama! Nista ne kupuju na pijaci!... Kad si ih video u parku da se setaju ko drugi ljudi Jevropejci, da izvedu zene, ili sestre, ili, recimo, svastike?!... Ili uvece na koncerte da dodju?!... Jok, brate. "Mi ce si u lojze iskocimo!" Pa ponesu i sta ce da pojedu i sta ce da popiju - niko pare njihove ne vidi!... A ja sam svetski covek: ja hocu dobro da pojedem, pa, brate, i da popijem hocu... Kod mene malo koji dan da nema supe, a oni praziluk i na prvi dan Bozica... S takvim svetom ne moze da se izdrzi konkurencija. Pa ja onda treba da kradem srmu i srebro, pa da mogu konkurisati s njima... A meni otpadali nokti na Gorici; to jest, nije bas meni - ali isto ko da je i meni!... Pa, molim te, ujdurisi ti to; a ja znam sta je pravo...
- Ne brigaj ti! - rekao mu advokat pruzajuci kelneru casu i pitajuci ga koja je. - Ti pamti... Je l' sedma? Dobro... Kad ti kazem, verujem. Ja cu da pijem, a ti pamti, pa naplati! Naplati, brate! - A zatim se okrene klijentu, pa nastavi: - Ne brigaj ti, - rece skidajuci sesir, jer mu se glava cisto pusila od piva. - Znas li, bre, kako cu da ga potkupim? More, ni pas s maslom nece ga moci pojesti!...
I odrza rec! Napisao tako da je sve brujalo po gradu. Citali su i prijatelji i neprijatelji Manini; oni ga zalili i zamerali mu i zataskavali "bruku", ovi likovali i sirili dalje taj glas. Mane je bio kao lud nekoliko dana. Nije se on navikao na takve stvari, nije bio cinovnik, pa da je oguglao i da moze tkao lako progutati i svariti tu stvar kao drugi, civilizovani svet! Bio je besan. Turio je kamu za pojas i gotov bio na svasta, ali nikako nije mogao da dozna ko je to napisao, pored sveg traganja i raspitivanja, a po potpisu se nije znao ni mogao upravljati, jer je na svrsetku ovog pakosnog napisa kao potpis stajalo samo: "Jedan veran sin nase svete pravoslavne crkve". - I morao je najzad i Mane pribeci peru i pisanju, tom novom oruzju, kako kazu, i napisati jednu ispravku. Ispravku mu je napisao bas onaj isti advokat budzaklija koji je i neprijatelju njegovom napisao napad na njega!...
_________________
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku  
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~


Pridružio: 26 Sep 2005
Poruke: 23320

PorukaPoslao: Sre Jun 18, 2008 4:02 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

U kuci Mana kujundzije nesreca. Ona lepa idilska tisina pretvori se u paklenu dosadu. Jevda kao ubijena, a Mane zlovoljan. Jevda nikud ne izlazi, a Mane opet slabije prekodan dolazi kuci; a i kad dodje, bolje da ne dodje jer je prgav i dzandrljiv. Svacemu manise, nista mu se ne dopada kao pre: ni jelo mu nije zgotovljeno kao sto treba, ni postelja mu nije namestena po volji, ni kosulja mu nije oprana i upeglana kao sto bi on hteo. Svaki cas sukob s majkom, prema kojoj je dotle uvek poslusan i osobito pazljiv bio. A Jevda cuti, trpi, i place krisom. I to je tako trajalo nekoliko dana, teskih i crnih dana, a zatim, malo po malo, pa se smirilo i utisalo. Tek onda poce majka poizdalje nagovestavati Manu da bi vec trebalo da joj nadje "odmenu", jer ona je, veli, vec ostarela.
- Dodje si drugi zeman; zastupi drugi red i adet - govorila bi mu Jevda. - Trazi si, dete, priliku sproti teb'; a nase starovremsko - bese vece!... Sto da te turaju u novine?! Sta da si gubis mlados' i lepotinju po mejane i kafane sas one rospije, nikakve vere!... Ta da te turaju u novine i da te cete po mahale i po carsije?! Zasto, Mane, dete moje? U zem da propadnem, odi sram i rezilak! Ziva ti ja! Uzmi si, dovedi si dom nevestu! Pogle kol'ki covek stade! Tatko ti Djordjija bese u Kotine godine kad me dovede u kucu si! E zasto da ti propada vek?!...
Tako je Jevda govorila sinu. Malo koji dan da mu nije citala i govorila. I Mane joj rece da je to i njegova davnasnja zelja. Obeca joj da ce uraditi onako kako ona zeli.
I tako je taj ispad u novinama imao za posledicu da se ucinio taj preokret u zivotu Maninom. Uostalom, i bez toga ne bi se dugo cekalo na to, jer tamo, na Istoku, ranije se i sazreva a ranije i stari. Cim cevojce pocne da grize donju usnu i terzija joj pocne da meri i sije fustane - ona je za udaju; a decak, cim pocne da krivi noge i nakrivljuje fes na jedno oko i da gleda vrhove od cipela - on je vec za zenidbu!... Cim otvori ducan, odmah oseca da mu treba i domacica. A i svi mu povladjuju, svi ga hvale da je dobra prilika i vele: "More, pa ima si covek i ducan!" iako je tom coveku osanaest godina, a ducan mu malo veci od veceg putnickog sanduka. - Takav je tamo obicaj. Jer cim neko ima samo malo vece brkove, vec ga zovu i same udavace "cica", a ako jos pusti i bradu, njega svi zovu "pope" ili "dedo", pa ma koliko se on na to ljutio. A kad prolazi mahalom, sav zenski svet, i zene i babe, odaju mu cest: ustaju s pragova avlijskih vrata i ostaju tako stojeci - s malo pognutom glavom i rukama pod pasom, - sve dok on ne prodje!... Zato, heto ne hteo, mora da se zeni jer ga sve goni - i komsiluk, i carsija, i kuca, i rodbina. Rodbina tek samo povede reck pred njim o njemu: "More 'oce, ete, da ga zenimo!" A on obori glavu, gleda u stranu, stidi se, ali ne porice, niti se brani. Uopste, kod te srednje klase sa zenidbom ide mnogo brze i lakse nego kod onih visih, bogatijih i ucenijih. Ali zato i nema tu onih silnih matorih momaka koji se tuze na vlazno vreme i na rdjavu kujnu, niti onih silnih zlovoljnih, matorih devojaka koje mirisu na kamfor i nose pamuk u usima. Ne, ovde nikad dotle ne sme, i ne moze, da dodje!...
Tek spopadnu coveka koji nije ni u snu snio i ni nakraj pameti mu bilo da se zeni, i navale na njega sa sviju strana da se zeni! Kao nestasna deca kad metnu konjsku muvu magarcu u uvo, pa ga time silno uznemire, te se, jadnik, uzaman baca nogama, stresa tovar i samar, ali mu sve to nista ne pomaze, - tako i ovome samo puste u usi misao o zenidbi i zenici - i vi sutra lepo ne mozete vise da poznate onog jucerasnjeg sredjenog, mirnog i zadovoljnog coveka! Tek mu kazu: "More, onaj "covek" mnogo se nesto raspituje za tebe!" - "Koji covek?" - "Pa, onaj, de... u suknji; iz jucerasnjeg drustva!" A on se seca, smesi se i kaze da ga se to bas nista ne tice, a obicno zavrsi: "Pa sta kaze, boga ti?" -"Kaze da joj se dopadas." - "Slave ti?" - "Zdravlja mi!" - "Pa sta kaze jos?" - "Kaze da joj izgledas gord, i veli: Sta cekas? Valjda se jos nije ta srecna, ta tvoja buduca, rodila? Ili, veli, valjda trazis mnogo para!" - "Zdravlja ti? To bas kaze?" - "Ama, molim te, ni reci!" veli onaj tajanstveno. "Molila me da ti nista o tome ne kazem!" - "Ih, bolan brate!" veli onaj i sada samo misli o tome i ni o cemu drugom. Nalazi da mu je zivot pust, da nema nege dovoljno. Pomislja cak i na starost i bolest koja moze naici: pa ko ce ga tako svesrdno moci dvoriti ako ne zena, ta verna drugarica i saputnica covekova? I on oseca da ne moze vise ovako ostati! Ukratko, cudi se kako to moze i jednog dana biti bez "domacice"! Nalazi da je to najlepsa zenska i da prosto ne moze bez nje; ona je samo za njega stvorena, a on za nju! I jedan doticaj kolenima ispod stola, i jedno "ti", koje mu ona prvi put izrekne, privuku ga i pritegnu silno njoj, kao najjaci konopci i lanci ("ruzicni", naravno)! I ne prodje mnogo, a svet ga vidi lepo izbrijana, s podbrijanim vratom, omirisana berberskom sapunjavicom, gde dostojanstveno, okruzen nekim tetkama i strinama, gega u prosevinu, a usi mu se crvene od teska stida.
Nesto tako moglo se ocekivati i u ovoj prilici kod Mana kujundzije. O toj stvari je vec nekoliko dana mislila najozbiljnije Manina majka Jevdokija, pa je naposletku i sazvala jedno vece - familijarno vece od rodbine, vec postarijih zena.
I one se odazvase i dodjose. Dodje i tetka Dika, i tetka Kara, i strina Paraskeva, i druga strinka, Nikoleta, i tetka Ruska, koju su svi smatrali za rod, a niko nije znao da kaze kakav im je rod. Manina majka im kaze zasto ih je zvala. Isprica im sta ju je nagnalo da ubrza stvar; isprica im o novinama i o onom rezilaku, i kaze im da ozbiljno hoce svoga Mana da zeni. Pita ih sta one misle. Svaka je govorila i svaka se redovno bestraga daleko udaljila od same stvari i otisla na deseto; svaka je bila opomenuta da se ne udaljuje nego neka se drzi same stvari, i svaka se nasla uvredjena i dizala se da ide, pa svaka opet ostajala. Ali sve skupa ipak slozne behu u tome da Manca treba vec da se zeni, i da one sve slozno treba da legnu na posao, pa da mu traze priliku. I kada banu, i nezvana, i dodje jos jedna, cetvrta tetka, neka tetka Doka, s rukama preko trbuha, i zapita ih sta su se skupile, rece joj vaznim i ozbiljnim glasom strinka Paraskeva:
- Zbrasmo se, strinka Doke, 'ocemo, ete, da zenimo onoj nase magare!...
_________________
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku  
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~


Pridružio: 26 Sep 2005
Poruke: 23320

PorukaPoslao: Sre Jun 18, 2008 4:04 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Glava cetvrta

U njoj je ispricano jedno familijarno vece na kome je utvrdjen spisak kandidatkinja, to jest devojaka za udaju, ili, jos bolje, devojaka od kojih jednu treba sebi za suputnicu u zivotu da izabere majstor Mane kujundzija.

Nekoliko dana docnije, a kod Jevde se opet skupljaju na novo familijarno vece. Svaki cas tek zaklapaju nanule ili papuce preko kaldrmisane avlije, i jedna po jedna strina ili tetka dolazi, s rukama pod pazuvima. Skupljaju se, i tu su vec na okupu sve tetke i strinke: Dika, Kara, Ruska, Paraskeva, i Nikoleta, i Doka. Sve su one dosle na poziv Jevdin, samo najmladja, tetka Doka, dosla je, kao i uvek, nezvana. Bila je to jos lepa i jedra zena, malo cudnih manira. Cesto se zaboravi, pa zvizdi sokakom. Nju su obicno uvek izbegavali - niti su je pozivali k sebi u kucu niti su je vodili kad su kuda isli. A ako su je bas kadgod i poveli, to je uvek bilo posle duzeg svadjanja i pogadjanja oko postavljenih uslova, na koje je uslove Doka tesko pristajala. Jer Doka je bila vrlo nezgodna: uvek bi ponesto lupila iako je niko pitao nije, i cesto bi time drustvo u nepriliku dovodila. A imala je obicaj da ono sto kaze uporno brani, pa i da se potuce, jer je bila poznata kao ubojica. Zato su je izbegavali; a kad je se nisu mogli otresti, nego su je morali povesti, vodili su je samo pod tim uslovom da nista, ni reci, ne sme progovoriti. Redovno se tada morala zakleti u svoje oci i u zivot svoga muza Sotiraca - koga se ona, uzgred budi receno, vrlo malo bojala - da nece ni usta otvoriti! No, uostalom, sve to izbegavanje nju je malo bunilo, a onima je malo pomoglo. Jer Doka je uvek umela nekako lako i vesto da namirise gde je dobro drustvo, bilo po kakvom mirisu od przene kafe, ili po zvuku od cvrcanja na tavici, bilo naposletku po papucama i nanulama poredjanim ispred nekih vrata, - sto je za nju uvek bio najbolji i najnesumnjiviji znak i dokaz da tu ima drustva, i da ce biti kafe i jeglena.
Cetiri tetke i dve strine Manine posedale po minderlucima unaokolo i sve srcu kafu, a poneke i zadimanile kao musko. Tetka Doka pije i kafu i mastiku i uz to pusi kao Turcin.
Srcu kafu i razgovaraju o udavacama za koje su nasle da bi mogle biti prilika za njihovog Mancu.
Poce strinka Paraskeva:
- U Madine, ete, tam' siroti Zelenu cesmu, kakvo devojce iskoci - pusta ne ostala!... Onakvu lepotinju vece u moj vek - a ja sam si zena ubavacko stara - joste ne vido'... Fruzina gu, ete, ime...
- Mori, zar ona si je jedna?! - prihvati tetka Ruska. - U Jordana Kaltagdzije dom sto si procafte devojcence, ete, ono Timce... Kako zambak t'nka! Da ostade joste turcko, case, dve mi oci, zaradi njuma zulum da se napraji na veru ni!... E, sto mu, Jevdo, ne zboris, ete za njuma?
- E, sta da cinim?! - veli Manina majka. - Zasto da mu zborim? Sto da ga karam? Karanje nema! U vojsku teraju sas zor, a u zenidbu - jok!
- Eli je, zar, u Beograd begenisuvaja kakvu maznu Beogradjanku, ta mu sag ove nase nesu prilika?! - umesa se tetka Doka, ali ne dobi odgovora ni od jedne iz veca.
Spomenuse jos nekoliko njih. Spomenuse Diku Grncarsku, Lence Kubedzijsko, Done Cesmendzijsko i Zone Stavrino i Jone Mamino. Sve su to i lepe i postene devojke i radene devojke. Cele nedelje rade u kuci, u nedelju u svilenim fustanima u kolo, a u ponedeljak zavrgnu motike preko ramena, pevajuci "Zelen zekir, drago moje", idu u polje, u njivu ili u vinograd... Sve su to bile lepe prilike za Mancu. Priznaje to Jevda i kaze da ce govoriti Manci, sinu svom.
- Da zboris, Jevdo, - rece joj tetka Doka. - Da mu zboris, em povise da mu zboris za tija devojciki! Sta da si sedi nezenat, ta da si gubi vek i godine?! I ja mu zboresem, ama me ic ne slusa!... "'Ajde, vika mi on, cuti si, Doke! Tebe ti lasno, rece; ti si mislis da se sag lasno moze da ozeni, da mi je men', rece, lasno nevestu da nadjem kako teb' sto je lasno sisence rakijke da si pijnes!... Becarl'k dzibi sultanl'k olmaz", rece, i tol'ko! Ne 'tede vise, kuce, ni da si zbori s mene, a i ja ga - kad vido' sto je brljiv - batali!... A sto pa ima devojciki sto su pristasali za udavanje, - pasa, pa da g'im ne manise! Em kol'ko gi milo da se udadnu, i tol'ko gi joste dvaput pomilo za nasoga Mancu, otkad se, ete, vrnu iz vojsku iz Beograd!... O, boz'ke, kol'ku mi ces' cine i davaju devojciki, a sve zaradi tvojega Mancu! Ubavo si vidim, demek, zasto je toj! Preko carsiju trce, ta da me u ruke celuju, "Zivo-zdravo" mi reknu... sal sto se sramuju da za Mancu, ete, pituju... A iz oci gi, ete, toj citam!... A ja si vece ubavo znajem zaradi koga mi taj ces' cine. Njeknja si beja' u amam, a tuj si u amam beose i one, ete, ta Dika Grncarska, Gena Krivokapska i Lence ono Kubedzijsko. Bese tu i ono Zone Zamfirovo; ama on si, kako corbadzijsko, bese sa svoji; na banjase se ni pa zborese sas oveja. A ove - ama znas kako mi ces' davaju, kako mi lackaju! "Strinke, strinke, mori! Eve ti moj sapun!" vika jedna. "Uzni si, strinke Doke, moj sapun, kirid-sapun je! vika pa druga. Boz'ke! Da se polome sluzejeci me!... A ja si sedim, pa, kako pasina majka, primam si ces' i od jednu i od drugu, ama si mislim u pamet: "A ripciki! Da se istepaste vi za toj, vikam; ja, ako sam si zena prosta, ubavo si znajem dek neje zaradi men' toj". Pa si zborim u pamet: "Boz'ke, koja ce mi sag bidne snajka u ovej poklade!?..." A lepe, pa ubave sto su - lelee, Jevdo, oci da si ne skines sas nji'! Ja gi sal gledam, pa si seirim! A tuj pri men' si sedi' an'ma na Imer-agu, pa rece: "Vide li, Doke, sto je, rece, ubavo onoj Zone Adzijsko; pa bela kako zambak, a oci gu kako badem, a grlo kako fildis, a usta gu, rece, kako merdzan-ates!... Eh, rece, pusta, rece, vera sto ni smice i na nas i na vas, a keif mi, rece, da gu uznem, ete, za mojega Halila!..." I istin' zborese zena! A ja gu teke tagaj toprv pogleda malko bolje Zonu. Pa kad gu vid'o onu njojnu t'nku snagu, pa one njojne puste kose, pa one bele, cvrste grudi, kako dva fildzana, pa ono njojno devojacko sramuvanje! Lele, tugoo! - viknu Doka, pa se zavali onako becarski i raspali cigaru, srknu iz fildzana, pa nastavi: - A men' mi dodje nesto zal', pa si zborim u pamet: "E, crna Doke, pusti tvoj k'smet!... Sto nesam becar, ta da gu eli uznem eli otnem od tatka gu", - tol'ko sto je lepotinja!...
- 'Ajde cuti si, nesreco! - obrecnu se Jevda na nju. - Neje te ni sram?... Kako zboris to?!...
- Ete sto?!... cudi se i brani Doka. - Sto si loso zborim?... Ako si prajim kef, belkim sas usta si prajim; nisto, ete, loso ne napraji!... - rece i ispi opet jednu casicu mastike, pa dodade: - Ako iskas, Jevdo, ete, sve da ti ga zberem jedan dan na kup u amam, ta da gledas i seiris i biras, ete, za tvojega Mancu, pa da ti, kako i men', dodje zal i krivo sto nesi ti Manca!
- Ih, - graknuse neke - sto je brljivo! Neje te ni sram! Pi, kakvo zborenje! Idi si dom! Nesreco becarska!...Dom da si ides! - povikase i skocise sve na nju. - Koj te je svaja?!... 'Aj si dom!...
- Koj da si ide dom?! Ja li?! - planu Doka i skide jednu papucu i steze je. - Ruska nek' si iskoci! Kakva mi je ona tetka?!... A kad bude nisto zort, ja cu se tepam i karam zaradi nasega Mancu, a vi jok!
- Ja-gu, sto si zbori! - kara je Paraskeva, a spustila glas malo od straha. - Esnafska zena, pa kakva si je!... Kad ces si, mori, Doke, crna Doke, ete, pamet da specalis! Toj li je zborenje? Neje te ni sram odi ovoj cupe? - rece i pokaza na izmecarku Denu, kojoj odmah zatim dade ocima znak da pokupi fildzane i rakijske casice i sisence s mastikom, kojom se - cesce od sviju - posluzivala tetka Doka, dok je pricala slike iz hamama, pa da sve to iznese napolje. A to je sasvim umesno bilo, jer, ako i dalje ostane to tu pri ruci tetka Doki, ko zna sta sve moze lupiti i ispricati (pai potuci se s nekom!) tetka Doka, kojoj su fes i samija dosli vec malo vise nakrivo, i tako izdavali njeno raspolozenje.
A zatim se podigose sve s minderluka; Dena im vec okrenula nanule i papuce ka avliji, i ove ponovo, onako stojeci, jos jedared izredjase imena devojaka koje treba Jevda da spomene i da ih pohvali pred sinom Mancom.
- Ama s men' u amam da iskocis, - salete je Doka - da seiris i da vidis jednu ubavinju i lepotiju odi devojciki!... Mori, u pasine saraje, pa bi iskocile i tam' pomedju tri teste Djurdjijanke i Stambolijke potakve; iskocile bi i tam' najlepe i najubave!...
- De-de! Lasno za toj, mori, Doke! Ce iskocimo jedanput! - veli Jevda, samo da je skine s vrata. - A sag, idi si pa legni, prespij si malko, Doke...
- Ete, toj Zone Corbadzijsko da vidis sal!... - veli joj Doka izlazeci. - Ja cu si razberem kad ce Adzijsko u amam, pa da si odemo ja i ti; a ja cu platim amam i za men' i za teb' - sal ono Zone Adzijsko da vidis i ti da seiris, pa... ako sto nesi musko...
_________________
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku  
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~


Pridružio: 26 Sep 2005
Poruke: 23320

PorukaPoslao: Sre Jun 18, 2008 4:05 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Glava peta

Ona je upravo kao neka epizoda. Kao epizoda uzeta, ona je, istina, malo poduza, ali uzeta kao roman, ona je ipak kratka; jer ona i nije upravo nista drugo nego jedan kratak senzacioni - ali za roditelje vrlo poucitelan - roman, u kome su junaci mladi Mitance Petrakijev i neka Svabica Hermina... Sve ovo moralo se ispricati da vide citaoci pred kakvim je ambisom vrlo lako mogao biti i nas junak Mane kujundzija.

Po resenju familijarnog veca, Jevda uze preda se jednoga dana sina Mancu. I posto je zendiba u nacelu bila vec svrsena stvar, razgovarase sad o njoj onako u pojedinostima. Jevda mu spomenu i izredja imena sviju devojaka. Spomenu mu Fruzinu Madinu, kako je vredna, krotka i lepa, i dodade da nije ni cudo kad joj je tatko Grk iz Filibe; zatim mu spomenu Timku Jordana Kaltagdzije, pohvali je kako je zdrava, - "kako mecka", rece Jevda - kako lepo tka i vodi sav domazluk; Diku Grncarsku nagovesti mu i rece za nju vrlo mnogo lepih stvari: kako je zdrava, vita stasa, "kako se, kad ide carsijom, sramuje, kako i prilega na devojce", kako je poslusna i kako ima lepo grlo, kad zapeva "Zapevalo bulbul-pile, misli zora je!" Lence Kubedzijsko, Zone Stavrino, Jone Mamino i Genu Krivokapsku, - sve ih spomenu, o svakoj rece sto se dobroga moglo reci i zapita ga sta on misli.
Mane je cutao. A kad mati navali na nj, on joj rece da nije to bas tako hitno.
- More, Manco, sine, dokle ce si momak?! - veli mu mati. - Snaju da mi dovedes u dom, da mi hizmet cini, ta da se i ja malko odmorim... Lasno li je men' da je, u ovej moje godine, mesim 'leb i got'vim rucak i za teb' i za momci i ciraci tvoji?!... (Citaocima je poznato da u Mancinom ducani nije bilo, sem Kote i Pote, nikakvih drugih momaka i ciraka, ali to je sujeta majstorske majke sto je tako rekla!).
- Pa ce se zenim, nane, ti ic brigu da ne beres! - umiruje je Mane. - Za men' lasno; teke za teb' iskam da ti bidne ubavo! Zasto da uznem niku, a ona da ti ces' ne odava, - biva li, a?...
- More, ce mi odavaju ces', za toj brigu da nemas. Ja vec i sag joste vidim sto me pocituju... Ete, izberi si jednu odi tija sto gi ti kaza otoicke... Koju iskas, a men' ce bidne pravo... Sve su si ubave...
- Eh! - odmahnu Mane rukom. - Ta sto ako su ubave! One li su sal ubave? Ima vreme!...
- Mori, Manco, pobrgo raboti! Zasto ce gi pograbe corbadzijski sinovi, kako carsilije, ete, vruce mekike sabajle, - pa sto ce tag da cinis?!...
- Ama, de, javas, nane! - smeje se Mane. - "Sto ce da cinim?"... Pa cu si uznem jednu! Sto mi ti na sag tol'ko zboris kako da do godinu nece pa da iskoce novi devojciki, i joste moze poubavi i pokrotki devojciki da bidnu odi ovija ovogodisnji...
- Ama, ja vece vido' moj k'smet i srecu sas teb'!... - veli mu mati ljutito. - Mane, Mane, majka ti ne plakala! Sto mislis? Ja sam si prosta zena pa se ic ne razbiram i ne znajem ovo sagasnje... Stra' me sto ces sas men' da naprajis rezilak kako onaj tvoj Mitko corbadzi-Petracov sto napraji sas majku i tatka mu!...
- Sto ce nacinim?! 'Ajde i ti pa, nane, kako si toj pa zboris?! - rece prekidajuci razgovor. A zatim metnu subaru na glavu i ode ljutito.
- Nije bez nisto! - rece Jevda posle duzeg razmisljanja. - Tugoo, ako je begenisuvaja niku belosvetsku, - u Nisavu cu, ete, da ripim!...
Dugo je sedela tako na minderluku u jednom cosku od sobe i mislila. Sta sve nije pomislila. Branila se od tih mnogih i svakojakih misli. - Lele tugooo! Istin' rekose koji kazase: "Da ne dava Gospod na dete sto mu majka pomisli!" Ete i s men' i Mancu mi alis ta si je sag rabota! Moze da i nece bidne bas tako loso! Done! Done, mori! Done, nesreco selska! - viknu Jevda i zovnu izmecarku.
- Sto iskas, strinke?
- Poskoci, dete, po corbadzi-Tasu i rekni: "Vika te strinka Jevda; iskocila, rekni, golema rabota! Ama brgo, rekni, da dodjes!..."
_________________
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku  
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~


Pridružio: 26 Sep 2005
Poruke: 23320

PorukaPoslao: Sre Jun 18, 2008 4:05 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Ne prodje mnogo a evo corbadzi-Tase. Bio je podalji rodjak, padao joj kao neki dever, a ona njemu kao snaja. Na njega se Jevda obracala uvek kad je u nevolji kakvoj bila i trazila pametna saveta; njega bi pozivala, i on se odmah rado odazivao, kao i svaki rodjak, ali kanda je malo, onako potajno, i uzdisao za Jevdom, i to godinama beznadezno uzdisao. Poceo je dok je jos devojka bila, i jos nije prestao uzdisati, ali o tim uzdisajima naravno da Jevda nije smela nista znati...
- Sto iskas, snajke-Jevdo? - zapita je Tasa. - Sto ti trebam?
- Pozva' te, bata-Tasko, imam si, ete, golemu muku da ti reknem... Ono moje brljivo dete... Manca de... iskam da ga zenim, a on se, ete, rita kako magare kad si nece samaricu na grbinu... E, kakvo je toj sag zastupilo, bog da cuva!... Ni se tatko ni se pa majka slusa! Sto je ovoj? Batisa ni se sve; sve se batisa, bata-Tace!... E, kako to?... Niki me ic ne pituje, a belkim sam majka!...
- E, - uzdahnu Tasko - toj si je, Jevdo, nas k'smet... Kad beomo deca, niki nas, ni tatko ni majka ni, ne pita: 'ocemo li eli necemo; a sag, kad sami stadomo "tatko" i "majka", - sag nas pa ne pituju nasa deca!... Predi nas nasi stareji nas ne pitase; a sag nas pa nasa deca ne pituju! Toj ti je, Jevdo, sto kaza', otoicke, nas k'smet!...
- Ama, bata-Tasko, neje mi men' muka ni stra' za toj! Neje, dve mi oci! Ako sto nece da me pituje; ako, bata-Tasko! Ta sto da mi je pa za toj? Drugo zastupi sag! Srbija!... Srbija - slobodija!... Ako za toj! Nek' si ne pita, nek' si izbere sto si miluje. Ete, i moj pokojni Djordjija ne pita mnogo, vece rece na tatka mi: "Ako gu ne davate sas alala, ete, Jevdu vasu, a ja cu gu ugrabim; a Srbija, vika, i plot neje daleko!" Ama stra' me da ne uzne niku belosvetsku...
- E, askoljs'n za taj rec! Toj me i men' stra', Jevdo! - odobrava corbadzi-Tasko. - Batisa ni se sve, snajke-Jevdo! Sve ni batisase: i varos, i carsiju, i selo, i crkvu, i kucu, i stari adet, i stari ces', i staro zivuvanje - sve ni, bre brate, batisase jabandzije!... Ovoj kako ce da mu bidne, koj ce da znaje!... A bog da cuva! Mnogo loso, boga mi ti kazujem!...
Jevda uzdahnu i odobravase glavom, pa dodade:
- Minu staro vreme, - bese mu, bata-Tasko!...
A bata-Tasko uzdahnu i prihvati:
- U staro vreme se znalo, bre brate, koj je stareji, koj mladji; koj je golemas, a koj si je na fukara!... Mladji odavase ces' na stareji svoji. Kad si tatko sedi, sin mu stoji; kad si tatko praji cigaru, sin si vec ceka sas masice i zar; kad si tatko zbori, sin si cuti, slusa, ne sme da zbori! Pa se znalo, bre brate, kad je dan, a kad si je pa noc! Poza domacina smejase li koj da ulegne u kucu?! A si domacin dodje, a izmecarka si turi civiju na portu - i svrsena rabota! Nema vece niko da ulegne na portu!... Nema docna kuci dolazenje! A sag?... Pamtim u onoj vreme, u godinu jedanput eli dvaput ako si iskocim poradi, ete, nekuj poslu u carsiju. Pa eli uznem po-za seb' izmecarce, eli si sam uznem fener, okacim ga na cibuce eli na pule odi dzube, pa si polazim mirno pokraj turcki karakol... Nesam, bre brate, simpir eli kacak, eli kumita, ta da si brez fener idem preko sokak!... A sag!... Sudija, bre brate, cinovnik, eli prisednik suda, drt covek, bela glava, bre brate; ima si zetovi i unuciki, pa si prolazi, pa ni ima po-za seb' izmecara, ni fener, ni bastun, vece prolazi - da proscavas - kako niki macor kad si ostavi mutvak, ta se digne i zaredi po ma'alu na niko rdjavstvo. Boga mi ti kazujem!...
- Loso vreme zastupi! Sedi si, bata-Tace!... - veli Jevda, i nudi ga. - Ako li jedno kafence?... Done, mori, Done! Ela, ispeci ni dve kafe!...
A gazda Tace sede i poce:
- Ete sag mi, Jevdo, dodje nisto u pamet i priseti' se da ti kazem... Njeknja si zborim nisto sas onoga mojega komsiju, corbadzi-Petrakija. More, ima si covek golemu muku sas onoga njegovoga Mitku. Pricase mi covek sve... Sal sto ne place kol'ko mu zal dodje i tesko!
- E, e! Tuj mi se uvrte, - rece Jevda i pokaza celo - ete, taj Mitka!... Pa sto zbori Petrakija, dve ti oci?!...
- Loso zbori, mnogo loso zbori. Daviju mi pravija!... Da sam ucija neke ckole, ta da ispisem, ete, tol'ku knjigu - veli Tasko i odmeri rukom jednu uzasnu debljinu. - "Lasno ti teb', - rece mi njeknja Petrakija - imas devojke, sina nemas, - brigu nemas!... A men' me izede ono moje pcetiste!"
- A ti, vikam, zasto ga ispusti? "Drvo se, vikam, savija dok je mlado", ima selski re . Ta i sas teb' i Mitka ti alis ta si je rabota! "More, Tace, rece, ne znajes moju muku, pa si zboris tako. A, istin', rece, ja sam kabaet, mnogo sam, rece, kabaet! Ete vece dve godine i povise!... Ama se vukujem i teglim s njeg' kako ala s beriket. Da cujes sal". I stade da prica.

Pricanje nesrecnog oca Petrakija
o svom nesrecnom sinu Mitanci

"Polani, rece, - otpoce bata Tasko Jevdi Petrakijevu pricu - kad mu kupi' jedne putine kod Vana kondurdzije, tag toprv zapazi' sto ce imam muku s njeg povise nego sto tatko mi imase, ete, sas mene! Plati za putine osam dinara - em bele pare, bre brate, rece, malko li je!?... Ama znajes kako be'u cvrste i jake putine, pa em sas potkovice! Doneso' gi dom i dado' mu gi, i on gi uze! Ama - ete sag mi dolazi u pamet - uze gi kuciste, ama me ne celiva u ruku kako je adet u njega. Obuce gi, i jedan dan odija sas nji po carsiju, a jutredan nece da gi obuce... Ja si mislim: zar ce gi cuva pa za nedelju eli svetak?! Pa mi dodje nisto milo, ta reko' u seb': Breee, ovoj ce kuce iskoci po-trgovac i od tatka i pa od tatka na tatka mu!... Ama da cujes moju bruku! Stiza nedelja, pa svetak, pa nedelja, pogledam ja - a on si joste ide u pocepane putine! Corbadzi-Petrakija sin, pa si ide kako izmecar, belosvecki niki! A zasto, more, ti ne obukujes nove putine, vikam mu ja, sto me rezilis?! On si cuti; cuti si, zena, kako kamik! Prodje si joste jedna nedelja, a ja vece ne moga' da si cutim, vece viknu': A, bre, copek-sene, sto si ne obuces nove putine? On si pa cuti. A domakica mi Persida, kad vide sto ce iskoci jedno tepanje, rece: "Nece si, vika, dete turcke putine; iska stifletne a-la-franga da mu, ete, kupis!" - Sto bre, eseku? Zar tatko ti corbadzija prvi u carsiju i kod vlas' i pri oficiri i indziliri, pa moze da nosi putine s potkovice, a ti ne mozes!? More ce poneses, pa kako selska nevesta ce gi obuces i odis u nji. A on, kuce, - i koj ga, bre, nauci da si tako zbori? - rece: "Necu da gi nosim; bos cu si idem, eli u selski op'nci, a da gi nosim, rece - necu!..." - E, zasto neces? - "Ne mogu", rece. - Zasto ne mozes? -"Ne mogu, rece; trupam, rece, sas one puste potkovice kako stari mezuldzijski, rece, konj! E, kud se naucilo teja reci da zbori?! Vide li, more, kako se kuciste naucilo da zbori joste u ckolju!" - Ti sto mu napraji? zapita' ga pa ja. - "Ta sto da mu cinim? Jedno mi je dete, znas kako je! Kupi mu stifletne a-la-franga... A domakica mi zbori: "More, Tace, cuti si, pa rekni: Ispolaj na Gospoda kad si doziveo i toj! Koj znaje, rece, sto mu je pisano, i sto ce da iskoci iz njeg'!... Ti si trgovac, ama ovoj ce, rece, iskoci jevropejski trgovac, galanteris'..." A ja si sal cutim, - zbori si Petrakija - pa vikam: Moze, istin', da sam covek pros' pa se ne razbiram u sagasnje vreme; pa si ocuta' i otrpe' niko vreme. Ama posle mi dodje nesto u pamet za cekmedze. Esapim i treba da je tol'ko pazar, a kad si brojim, a ono iskaca manje! Jedan dan ubavo zapanti' dek sam spustija u cekmedze dva po pet dinara od pazar, a kad ce da zatvorim ducan, ja si nadjo, sal jedno! A kod cekmedze dolazimo sal ja i on, niki drugi! E nece, zborim si ja u seb', do cekmedze da dodjes! I po tag iskacase pazar za niko vreme sprama esap!... Ama, - pa mi dodje nisto cudno! Ima si jedno sopce njegovo i nikoga ne pusta u sopce. Sam ga pometa s metlu. Ho, majka mu stara, i toj treba, vikam, da je niki ugursuzl'k!... I ja se vece zainati' da vidim sto je, majka mu stara, u toj sopce! Ta jedan dan u nedelju, rece mi jedan, - a bese kod men' joste u turscko vreme kalfa - nisto loso za Mitku; rece: "Pazi se, gazda-Petrakija, da te ne orezili, rece, tvoj Mitka. Cuja sam, - a ubavo razbra' - rece, jucerke na noc, kude neke belosvetske frajlice, rec,e poju si pesnu za tvojega Mitancu, poju si:

Koj ti kupi kondurice? -
Kupi mi ga ludo-mlado,
ludo-mlado nezeneto,
na Petraca - ete, rece - mlat Mitanca!...

ta te, rece, maksuz potrazi', corbadzi-Petraki, da ti reknem. A, rece, tvoj 'leb jedo', ti me izvede na selamet, - pa adet je da ti kazem; zasto, rece, moze lasno guja da te izede." - "A ja si, rece Petrakija, ufati' tag niki stra' i zort; - zasto si premecem po moj pamet, pa ufati' i priseti se za mnogo, ta reko': More, neje bez nisto!... Priseti' se ja: u ducan si ne sedi, tatka ne slusa, majku ic da ne vidi; nece kondure, kosulju nece sto mu majka tkaje i sije, iska ducansku!... Udarija baksuz u kucu i ducan; a pazar misecni stade kol'ko pre nedeljni pazar bese!... U sobu si nikoga ne pusta, a kad si iskoci, a on si turi katanac na vrata - em kol'ki katanac! Golem kako katanac na magazu! A kljuc si turi u dzep, pa si ide! Kude si ide, sto praji kad se vrce dom - nikoj ne znaje i ne smeje da ga pituje...
"A ja si, - rece Petrakija - kad mi rece covek toj, brgo dom. Na sopce mu katanac, a njega ga dom nema. "Pricekni si malko, rece mi zena, ce dodje dete!..." "A za toj pa da mi je! reko' gu ja, ta si uze jedno sikirce: "Zar ce sam trgovacki sud ta da ne smem, pa iska i treba dva gradjanina da su u prisustvo! Ba! Ne cekam si ja!" Pa si sas ono sikirce obijem katanac i ulezem u sopce... A u sobu sto ce da vidim: moj sram!... Po duvar, bre brate, sve slike, em devojacke! Ama, rece, ne od nasi devojciki, vece od niki iz beli svet... pa... ete... nesu, rece, obucene, vece, ete, kako sag da ti kazem... ete, kako da se banjaju; ama, brez pestimalj, eli na Djurdjovdan u zoru, kad si facaju maju, da proscavas!... Sram me, rece, izede!
"Pogleda' na sandaci, a i na sandaci katanci! Premisli' se ja: E, sto mu trebaju, majke, katanci na sandaci, kad ima - em kakav golem! - na vrata?! Ta si uznem onoj sikirce, pa i po katanci, pa i po sandaci! Kad si podigo' kapci, - lele majke, sto ce da vidim u sandaci! Sram me i da ti kazem; a njeg', rece, ne bilo sram da zbere i skuta sve toj! Dva sand'ka puna, bre brate, ete, da proscavas, sve kurvinske stvari!..."
- Lelee! Ne zbori si!... - veli uplaseno Jevda.
- "Cesljevi, sapuni, djulijaci neki, ta neki zenske stifletne, kolani, podvezice, gakice zenske, corape, - ama znas kol'ko su duge!... Duge, kako da ce okolo siju da gi vrzuje!... I sve si to zbraja i skutaja na kup za onuja nesrecu i rospiju austrijsku, Kerminu!... Kapetal, bre, jedan!... Ducan! Ducan da si otvori i sortira sas onuja silnu stoku!... Ela, Perso, viknu si ja domakicu mi. Ela ovamke da si vidis rabotu odi toj tvoje "dete"! Nov adet da vidis! Sag mladozenje, ete, spremaju boscaluke, a devojke jok!... Kakva je ovo vera, vikam? Ela ovamke da vidis tvojega jevropejskog "galanterista"!
- Lelee, tugoo! - uzviknu Jevda sva preplasena. - Crna Perso, sto ti se odi dete napraji! A Mitanca - sto napraji?
- Esek! Sto ce praji? Nedelju dana ne smejase da si do'odi dom, vece zaredi po tetke i po strinke na nocuvanje... "A da bese tagaj tuj, rece Petrakija, - ca' s ono sikirce da ga utepam!"
-Eh, eh, adzamija, pa ludo...
- Vide li, Jevdo, sto ni sa napraji odi nas varos?!
- Leleee! - huce Jevda.
- A tatko mu Petrakija turi ga u novine i rece: "Od danaske mi vece Mitance neje sin, ni mu ja pa tatko; toj vi je, vika, na znanje i, ete, upravljanje! Ic da mu nikoj ne dava pare, asto ne preznavam Mitancin, rece, arc..."
- Eh, tugo! Neje trebalo bas tol'ko da je... Sin mu je... Lele, jedinac spored tri kerke!... Pa sto je sag sas Mitancu - njeknja ga vido'! Nisto ne napraji odi momce... Kako zemlja si dodje...
- Sta napraji? Esekl'k napraji. Izgubi si r'z i trgovacki ces'!... Corbadzijski sin!... Do Filibe i Solun da prosese corbadijske kerke, pa nijedna da mu ne rekne: jok! - a on si - esek nijedan! ozeni sas belosvetsku i izgubi dusu sas drugu veru, sas tuj, sto ti gu kazem, frajlicu Svabicu Kerminu! Toj li je red?!... A tatko sto da praji?! Uze si na brata dete, rece: "Sotirce ce mi je po sag sin i naslednik!" 'Oce da ga uzne za ortaka, - ama jos neje u tej godine!... A svojega sina napudija!... I corbadijski, bre brate, sin otide si, te je sag kantardzijski sankim cinovnik - sas dvesta grosa misecno!... A frajla Kermina posede si malko; ceka, belkim, da se izmire sas tatka Petrakija, ta kada si vide sto nista nece bidne, - a ona si ufati svet... Koj gu znaje kude je sag!... U cirkus niki zar...
- Lele, da ne dava Gospod nikomu takav sram i rezilak! - uzviknu Jevda kada Tasko zavrsi Petrakijevu pricu.
_________________
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku  
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~


Pridružio: 26 Sep 2005
Poruke: 23320

PorukaPoslao: Sre Jun 18, 2008 4:07 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

- Mori, Jevdo, zar sal Petrakija sto ima muku?! Ima gi sijasvet, ama sal tuj puce bruka, pa si znamo, a kol'ko gi ima corbadzijske kuce sto si kutaju od svet... Onomad na slavu jednom beomo, kod corbadzi-Gana. I on si ima sina... Svrsija u Grac trgovacku ckolju. Sedimo si i cekamo da ne posluze. Ja si uzedo' s astal onu knjigu, album, pa si gledam, prevrcem listovi, gledam slike, pa si zapazi, jedno devojce. More, koje si je ovoj devojcence, treba da ga znam i poznavam? Ta zapita Stavriju policaju sto sedese do men': Koj bese ovo devojcence. Stavrijo? - "Zar gu ne znavas, rece mi. Iz cirkus pelivanka, ona letosnja, sto ripase kroz b'cvu, ete, neje, rece, kroz b'cvu, vece kroz obruc... sto se, rece mi, potepase zaradi njuma. Ja gu, rece, isprati' do zeleznicku stanicu!" - Ih, majka mu stara, dotle li zar dodje?!
- Kakvo vreme zastupi, bata-Tasko, bog da cuva! E, neje tako bas bilo u predjasno vreme, neje!...
- Ba! Bilo je! Bilo je, ama neje tako bez red bilo! Pantis li, hej-hej, damno, sto ucini onaj Mice Bacin... kad stanu asik na onu cengiju Djulsefu... Celebija se zvase?! - Ostavi si covek i tatka, i majku, i ducan, i trgovinu, pa si fati put sas Cigani u gubertl'k... I sag joste je ziv! - Pricase mi neki nasi trgovci sto odise tam' po trgovine; nadjose ga, hej-hej, daleko, tam' na-kude Solun... Svira i on s drugi Cigani; stanuja zurlas, a ona centija mu zena!... (Dade si jednu nogu na provoga muza Ciganina, pa se udade za Micu.) Poznase se lasno. Seca se sve ubavo za nas varos!... "Bre, zar takoj napraji, Mice?" Zbore mu nasi. - "Sto ce prajim!" rece. "K'smet! Veru si, rece, nisam batalija, - ama stado', ete, rece, Ciganin! Imam si, rece, i decu sas njuma!..."
- Ta toj ti isprica', - zavrsi bata Tasko - Jevdo, demek da znajes da neje: "da neje bilo!" Bilo je, - ama u sto godine jedanput ako iskoci bruka i rezilak, - ama ovog sag pocesto!...
- E, bata-Tasko, za toj te i pozva' da te molim, dve ti oci, da mi pomognes. Znajes kakoj si je... Zena sam, udovica sam, ne stizam svud; ne prilega, neje red... Ne znajem si sto se raboti i zbori po carsiju... Pa ti da si raspitas, da vidis, demek, za Mana mojega... Zasto stra' me; rece mi da ce da se zeni, - a sag pa, kad mu reko', - a on stanuja pisman!... Pa da si razberes da neje nika belosvetska... Tugooo! Akoj toj bude, - sto da prajim?!...
-'Ocu, ocu si, Jevdo, - rece corbadzi-Tasko - a za dan-dva da dodjem cu! Za dan-dva, ete, pa sam tuj!...
_________________
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku  
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~


Pridružio: 26 Sep 2005
Poruke: 23320

PorukaPoslao: Sre Jun 18, 2008 4:07 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Glava sesta

U njoj citatelj, posle uzaludnog i beskoriskog citanja dojakasnjih pet glava, naposletku dolazi i natrapava na samu stvar, zbog koje je ova pripovetka i postala, a to je: da se u njoj jedva jedared nadjose zajedno Mane kujundzija i Zone Zamfirovo.

Zona je znala da je lepa, i da je cak lepotica. Znala je to po ogledalu, u koje se, kao svaka mlada devojka, rado i cesto ogledala, i po pogledima kojima je sretaju i ispracaju, a i po pesmama u kojima se ime njeno spominjase ili koje se radi nje, kao aluzija na nju, pevaju. I Zona je bila, sto je sasvim i prirodno, ponosita stoga. Ali je ipak volela da ponekad na jedan takav pogled i odgovori pogledom. Bilo joj je to osobito zadovoljstvo da jednim takvim pogledom ohrabri koga, da mu ulije neke nade, da ga zaludi, a posle da ga odbaci. Onako, kao i za sve velike i srecne osvajace sto prica istorija da za njih nema vise nikakve drazi ono sto im je, tako reci, vec pred nogama, nego da ih drazi i budi u njima novu osvajacku glad samo ono sto je jos nepobedjeno i neosvojeno, sto ohola cela prkosi, - tako i za lepu Zonu nije imalo drazi ono sto je vec pobedila i zaludila, nego je interesovalo i drazilo ono sto ravnodusno kraj nje prolazi, sto je ne gleda i ne osvrce se za njom. I vec zbog samoga toga nije nikakvo cudo sto je i Mane kujundzija - capkun-Mane nazvani - morao uci u ovu pripovetku, ako nikako drukcije a ono makar kao epizoda. A sto je Mane naposletku izisao cak i kao glavni junak, to je bila - pored vec poznate karakterne crte Zonine - prirodna i logicna posledica jos i karaktera njegovog, i asiklijske, tako da kazem, taktike njegove, - kao sto ce se vec sve to lepo, jasno i ocigledno docnije iz pazljivog citanja uvideti.
Mane je Zonu znao jos kao deriste, kao "cupe" ili "cupence", - kako bi oni tamo rekli za siparicu, a i ona je njega poznavala jos iz tih ranih svojih godina. Kao deriste bila je suva, cigljasta i krakata, tankih, dugih ruku, duga lica i velikih usta, ukratko: jedno najobicnije decje lice za koje ne zna covek kako da kaze - da li je lepo ili ruzno, a najmanje bi se smeo kladiti i tvrditi da ce se iz tog cupeta vremenom razviti prva lepotica.
Do ducana Mana kujundzije - onog prvog u prvoj glavi opisanog ducana, u koji je majstor-Mane onako vesto, saltomortalski, uskakao - bio je ducan alvadzije Ameta. Tu bi svako jutro, kad je isla u skolu, zastala Zona i kupovala bi za gros cetene alve i za marjas vruc simit, u koji bi metala alvu. Tada bi obicno Mane ispruzio siju iz onog svog malog ducanceta, kao guska iz guscarnika kroz letve, i oslovljavao bi je recima, kao sto se obicno deca oslovljavaju; a zatim bi je redovno zapitao za njenu stariju sestru, Kostadinku, prvu lepoticu u gradu, koja je bila pristigla na udaju. Pitao bi je:
- Zone, mori, sto ti raboti datke Kostadinke?
- Nisto! - odgovara ljutito Zona i steze onu alvu simitom.
- Kako nisto?! Teke, istin', sto gu treba da si raboti, kad si je corbadzijska krv!...
- A sto je pa teb' ti za njuma? Ti-ti-ti-ti, sto si gu njoj, ta da si, ete-te, pi-pi-pi-tujes za njuma?!... - zamuckuje Zona, a vec gotova da se zaplace od muke.
- Eh, detence!... Mnogo mi, ete, milo za njuma... A za njuma li, Zone, kupujes tu alvicu?...
- Jok! - obrecuje se Zona.
- E, sto gu treba lava kad su gu, ete, usta i bez alvu slatka i blaga!...
A Zona samo prci usta i ne odgovara nista; stoji kao sveca, sa sastavljenim nogama, i ne moze odmah da se krene.
- Pa pozdravi se na dadu Kostadinku. Ako li gda gu poneses malko peskes od men'?... Amet! Dede seci za dva grosa od ketenu alvicu...
A Zona se krece ljuta, nista mu ne veli, nego ide skoli. A kad je Manca vikne da ponese dadi alvu, a ona se okrene i samo isplazi jezik na njega, pa produzi put.
_________________
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku  
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~


Pridružio: 26 Sep 2005
Poruke: 23320

PorukaPoslao: Sre Jun 18, 2008 4:07 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Kad je svrsila skolu, a bilo joj je tada dvanaest godina, zadrzali je kod kuce. A i nije svrsila ni svu osnovnu skolu, nego samo tri i tek pocela cetvrti razreda kada je corbadzi-Zamfiru doslo nesto u pamet da je izvadi iz skole. Hadzi Zamfir nije dao da se dalje skoluje. Kad bi mu spomenuli "vise skole", i da bi dobro bilo da je - kad mu je vec bog dao svega dosta - poslje u Beograd, hadzi Zamfir bi ih tada samo pogledao i pogledom presekao; istresao bi cibuk, i to bi bio znak da je ljut tada, i kratko bi se na njih obrecnuo. I niko posle za zivu glavu ne bi smeo produziti s njim razgovor o toj temi...
- Sto, sto? Sto, bre? - zapitao bi tada corbadzi-Zamfir digavsi svoje guste obrve cak pod fes. - Eseksene! Kude se je zensko, adzamija, em devojcence, ete, davalo na nauke?!... Otkud vi pa taj adet i taj pamet?... Sto? Sto, bre?...Da si nauci nemacku jaziju, austrijski bukvar, pa da praca knjige, demek pisma, na adzamije iz beli svet, na oficire, indzilire i pisare?! Toj li iskate?!... Ba!... U moj vek... sal toj da bude - nece!...
Tako je govorio hadzi Zamfir.
A imao je i pravo! Nije on to onako napamet govorio... Kao iskusan i pametan covek drzao je da svaki covek treba da se pucava tudjom nesrecom. Jer tih dana bas uhvacena je jedna corbadzijska cercica, koja je pre dve godine svrsila skolu, kako je, na listu od Pisanke br. 5, nekom pisaru, u cijoj je konduit-listi stojalo da je rasejan i neupotrebljiv za koncepat, napisala pismo koje je glasilo: "Sto mi pisujes za volenje, i ja si iskam i 'ocu si da se, ete, volemo; ama da se volemo za udavanje i vencavanje, a za drugo jok, zasto ce tatko da me utepa".
Odmah posle toga izvadio je corbadzi-Zamfir svoju Zonu iz skole.
Ali, iako je hadzi Zamfir imao stroge i, tako reci, nesuvremene poglede na skolu i pismenost u odnosu na nas zenski svet, ipak, bas u isto to vreme, nije nalazio da je to tako strasno ako njegova mezimica, njegovo cupe Zone, nedeljom ode sa drugaricama na cosak pred Kaloferlijski han ili na Bit-pazar, gde igra oro; ili u neku avliju ili neki posiri corsokak, gde se momci i devojke ljuljaju bele nedelje na "nisaljkama", i gde se zagrljeni momak i devojka ljuljaju, a drustvo im peva: "Cije pero na nisaljku, gajtane moj!"
Zona jos nije igrala u oru niti se ljuljala na nisaljci, - ona je samo gledala. Tek se uzme za ruku sa kojom drugaricom svojom, a najradije i najcesce se uzmu za ruku ona i Gence Krivokapsko, pa otrce veselo tamo gde se oro igra. Tu stanu. A obicno i najradije stanu na kakav basamak ili kamen, - jedno da bolje vide, a drugo da izgledaju vece. Drze se za ruku i jedukokice iz keceljica svojih; stoje i smeseci se gledaju kako momci i devojke igraju. Glede, i sve vide, i nista im se ne moze oteti pogledu i ostati neopazeno, iako ih one iz kola bagatelisu i smatraju ih za adzamije i da nista ne znaju. Varaju se jako! "Dobar petao se izmalena uci kukurikati", pa tako i one; sve one vide i znaju: ko koga pogleda, ko koga gurne, ko se o koga ocese, ko se do koga najradije hvata, i sve te i takve stvari.
Tu je jos Zona cula za Mancu da je najlepsi momak i videla da se sve otimaju da do njega igraju. A Manca je bio vec na glasu kao momak i igrac. I mala Zona je jos tada primetila da najvise mahalskih devojaka gledaju i uzdisu za Mancom, pa je i ona pocela pomalo gledati i krisom uzdisati za njim. Valjda po onom opstem zakonu po kome zenski svet, onako isto kao i ovce ili guske sto potrce sve za jednom, onom prvom, onamo kud ona potrci, a i ne znaju ni kud trce ni zasto trce, - po tom istom zakonu valjda su i Mancu sve devojke gledale i sve se zaljubile u njega, a za njima, po tom istom zakonu, posla i mala Zona!...
I mala Zona nije znala sta je to; nije ni slutila sta je to sto se s njom zbiva, ali je i ona posla za gomilom, za starijima njenoga pola. I ona je najvise u Mancu gledala, pratila ga ocima unaokrug kolom. I sto se on u igranju vise i blize primice k njoj, sve manje i redje vadi kokice; ne jede ih, nego ih stegne u svoju saku, a srce joj silno bije u grudima i strah je neki uhvati od Mana, ali ga ipak gleda. A kad Mane dodje prema njoj, a u nju udje jos veci strah, i ona ne zna sta da radi ni kako da stane: odmah prebacuje kurjucic s ledja preko ramena, napred na prsa, i zavrce jezik, a ne zna ni sama zasto to radi, kao sto opet ne zna kako silno steze svojom znojavom rucicom rucicu svoje drugarice Gene, ili se nasloni na nju, pa je krisom stipa i ljubi, pa jos sapce i veli: "Geno, mori, ja se necu udam!..." (A i Gena njoj veli da se i ona nece udavati. I obe mlade drugarice se zaricu da se nikad nece udavati!...) Nista ne zna, samo ga gleda, a izraz lica joj takav i usta joj stoje tako da ne znas ili se smesi ili ce da zaplace... I dokle god oro traje, ili jos bolje, dokle god Mane ne podje kuci, i ona stoji tu, drzeci Genu za ruku, a kada Mane podje, odlaze i one kuci.
_________________
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku  
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~


Pridružio: 26 Sep 2005
Poruke: 23320

PorukaPoslao: Sre Jun 18, 2008 4:08 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Promenila se Zona; postade dete drukcije. Nije vise onako bezbrizna, ne ide sokakom pa da je se nista ne tice, ne skakuce vise s noge na nogu; a kad ulazi na kapiju, ona uvek, pre no sto udje, okrene i levo i desno u sokak i gleda...
Pa i ukucani primetise na deristetu neku promenu. Uostalom, i ukucani je ne smatraju vec vise za dete; to se vidi i po tome sto sad mnogo stosta i ne govore pred njom, nego kad hoce tako nesto da govore i da se kao stariji izraze, a oni je poslju po nesto gde ce se morati zadrzati poduze, a stvar im ta, naravno, i ne treba. I oni primetise da je Zona rasejana i zamisljena. Nista ne upamti sto joj kazu.
Ako je Zamfir poslje po cibuk i duvankesu, ona mu donese naocare i tefter duznika!... Svaki cas je pred ogledalom, i onim velikim i onim drugim, manjima, iako ima u dzepu ono svoje malo ogledalo; svaki cas plete kurjucic i neprestano menja one pantljicice na kraju kurjucica; do podne izmenja ih nekoliko - i zelenu, i plavu, i zutu, i crveno, a posle podne tako isto... Prekodan se svaki cas tek izgubi, nema je. Povlaci se u samocu, onu tako milu samocu mladim stvorovima koji ne znaju sta im je, a zeljni su da pate; onu samocu oko koje vri zivot i cuje se zagor, a oni, skriveni u toj samoci, uzivaju jer znaju da ih niko ne zna gde su. Tu se tako povuce i gleda, a ne zna kud gleda; i misli, a ne zna sta misli, samo oseca. Oseca da joj je nesto milo i tuzno nesto; oseca da pati, a ne zna jos od cega pati. A prijatna joj ta samoca, koja je zaklanja od pogleda ukucana, koji su joj pogledi od neko doba uzasno dosadni postali. I ona navaljuje na majku svoju i moli je da joj ustupe tu malu sobicu, ciler, u koju se ulazi na vrata koja su izmedju dva dolapa, pa se tako jedva i raspoznaju od dolapskih vrata... U tu sobicu se cesto i najradije sklanja. Tu je obuzme neka slatka tuga i seta, i ona se tu odaje tihoj tuzi, misli o sebi, i tu se oseca kao najnesrecnije devojce na ovom svetu, ali zasto bas najnesrecnija - ona jos ne zna!... U toj se sobici najradije bavi; tu se ceslja i presvlaci po nekoliko puta preko dana, ili izvadi svoje dzepno ogledalce (koje je na poklopcu jedne sedefli-kutije, koja joj sluzi jos i kao neka mala "sparkasa"), pa se dugo ogleda u njemu i prci svoje rumene usnice i mali nosic. Ili obuce majkin vencani fustan od teske persijske svile, - koji vec vise ni sama Tasana ne nosi, jer je izisao iz mode - potrpa na sebe sve njene adidjare, pa se ogleda na velikom ogledalu i hoda po sobi... Jednako namesta tu sobicu po svojoj volji i sedi u njoj kad god ugrabi priliku da se iskrade od ociju ukucana... Tu bi najvolela i da nociva, ali joj majka nikako ne da to. A Zona se rastuzi obicno tada i govori o smrti.
- Kad umrem, nane, ubavo da me sa'ranis... Na grob da mi turis seboj i zambak i trandafil i dafinu da mi posadis! - A majka place, udare joj suze na oci, pa je juri papucom iz sobe u sobu i preko basamaka, a Zona se smeje kroz plac, pa veli - Ama, ja cu ti umrem, nane!...
_________________
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku  
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~


Pridružio: 26 Sep 2005
Poruke: 23320

PorukaPoslao: Sre Jun 18, 2008 4:10 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Prodjose tri i nesto vise godina. I kao sve sto je podlozno promeni, izmenila se i ona. Lice joj dodje punije i usta sada mnogo manja, u proporciji prema licu, koje time dobi lepse crte i izraz; kurjucici izrastose u duge kurjuke, a dzigljasto cupe Zone razvi se u vitku devojku Zonu, samo oci sto ostase one iste - krupne i tamne, s dubokim kao bez dna pogledom...
Kao deriste nije cenila ni mnogo polagala na lepotu svoju, a ni na to sto je corbadzijska cerka. Ali sada, kao devojka, ona to poce polako osecati i po tome se vladati. A i da nije sama osetila to, imao bi ko da joj to kaze. Rodbina Zamfirova je velika. Puno nekih tetaka, strina i ujni. I one ne samo da primetise kako im je njihova Zona lepa, nego primetise cak i to kako je cupe Zone zaljubljeno, pa pronadjose cak i u koga se zagledala.
- Leleee! - uzviknu tetka Taska kad joj rekose kako stoji s njihovom Zonom, kojoj je ona jos jednako redovno donosila, kad god bi im dosla, badema i rokcica, smatrajuci je jos za dete. - Leleee! Sto se napraji odi nas varos i odi devojciki u sadasnji zeman! Tugooo! Nema vise devojciki!... Bese!... Bese!... Sag tatko i majka - nisto! Sag si cupenceta begendisuju momci, pa ni pituju: begendisuje li tatko i majka zeta?... Crna Tasano! Idi si pa se besi o onu krivu dafinu!... - viknu i udari u plac, a za njom odmah udari u plac i Tasana, majka Zonina, i sve ostale tetke, ujne i strine, koje se desile na okupu...
I odmah navalise na Zonu sve slozno, i ne ostavise je nikako na miru dok joj ga, kako im se ucinilo, ne izbise iz glave. Sto se ona vise i lepse razvijala, sve su je silnije napadali i ubedljivije savetovali: kako treba da pazi na sebe i kako treba da joj je uvek na umu cija je i koja je ona. I redjahu joj sve redom momke s naznacenjem koji su neprilike, a koji bi mogli biti prilika za nju. Kod Mane kujundzije se, naravno, najduze zadrzase. Na njega i drvlje i kamenje!...
- Ako si ne begendises u nas varos, ete, nikoga, sto ti, demek, niko neje sproti teb' - lasno za toj!... - govorila bi joj i, tako reci, ponavljala svaki dan nadugacko i nasiroko jedno isto tetka Taska, najrecitija u celoj rodbini. - Ete ima u Leskovac em kakvi trgovci, u Vranje em kakve corbadzije, pa ce se, sto zbore selski, za zlato lasno nadje kujundzija. A onaj cupkun zar je prilika, on, krijumcarski sin, sproti teb' i sproti drugi Zamfirovi zetovi?... Sestre ti se poudavase sve za ljude trgovci, a ti sto iskas?!... Pomisli se na koga si kerka! Jedan si je corbadzi-Zamfir u grad; more, do Solun Filibe nema ga joste potakav! A ti - ih sto si brljiva! Mlado, ludo, adzamija, - ti iskas da stanes esnafska zena!... Ti da ga zab'ravis!... On si je covek siroma... fukara! Kud su njegove kuce, ducani; kude su mu cairi, ciflaci i civcije? "Ima si ducan!" Eh, mnogo danas muka pa za ducan!... A pitujes li: sto si ima u ducan?... Kako onaj Nasradin-'odza sto ujutru sadese luk, a uvece ga cupase i metase pod dusek: "Sto je moje, zborese si, nek' si je kod mene!..." Ete, toj i Mane raboti! Ujutru pod misku si donosi, uvece pa pod misku odnosi!... Ima si, more, i magare! Tol'ko mu bogatstvo!... On ce si uzne sproti seb' neku siroticu izmecarku sto ce da si sedi u pazarni dan, u subotu, u ducan, te da si zbira pazar i da pazi da si selske neveste ne ukradnu niku mindjusu iz ducan... i da se kara sas selske mecke one! A prilega li na corbadzi-Zmafirovo dete da si sedi u ducan, da si ruca s momci i ciraci na cepenak, kude svet prolazi, - i da se kara sas selske zveri?!... Pa ti se, mori, u pare ne razbiras; ne znavas sto je povise: dva grosa eli milance!? Eh, adzamija sto je - pa ludo!... Ti mirises na jorganski pamuk, - zar ti ce pa da si za cepenak, esnafska zena ti li ce da si?! Da se zoves, ete, majstor-Maninica!... I ona luda i brljiva becar-Doka da ti se pada tetka.
_________________
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku  
Prikaži poruke iz poslednjih:   
Napiši novu temu Odgovori na poruku  :: Forumi Tvorca Grada :: forum » Biblioteka Sva vremena su GMT + 2 sata
Idi na stranu 1, 2  Sledeci
Strana 1 od 2

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu


Powered by phpBB v2 © 2001, 2005 phpBB Group
Theme: PussycatBlue