Suđenje slavnim piscima

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Suđenje slavnim piscima

Порукаод Sky Seeker » 15 Мај 2008, 15:36

ŠARL BODLER
Godine 1857. još jedan francuski pisac umesto da bude slavljen, tužen je i izveden pred sud. Petnaest godina je pesnik Šarl Bodler pisao stihove u koje je utkao „celo svoje srce", kako je pisao jednom prijatelju. Posle mnogo napora uspeo je da ih objavi pod naslovom „Cveće zla" u izdanju svog prijatelja Pule-Malasija. U izlozima pariskih knjižara knjiga se pojavila 11. jula 1857. godine i odmah je izazvala nepovoljne komentare. Uskoro, u poznatom francuskom časopisu „Le Figaro" objavljen je prikaz jednog književnog kritičara koji je samouvereno tvrdio da se u Bodlerovim stihovima „odvratno združuje s podlim, gadno se bratimi s pokvarenim“.
Samo nekoliko meseci posle Floberovog procesa, Pariski sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca: Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao veę dobro znani i proslavljeni „poznavalac“ književnosti carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera. Očigledno da je u njegovoj bogatoj praksi nedostajao jedan „književni“ trofej. A nije ni slutio da će zahvaljujući Floberu i Bodleru uęi u istoriju književnosti.
Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe.
U to vreme Bodler je slučajno pronašao pripovetku američkog pisca Edgara Alana Poa u jednom časopisu. Oduševljen je njegovom prozom i da bi mogao da ga čita uči engleski jezik. Danima se trudio prevodeći Edgara Alana Poa jer je hteo da upozna sa njegovim delima francusku publiku.
Radoznali novinari su nestrpljivo pratili nastavak suđenja, beležeći sve Pinarove oštre napade. Uvaženi carski tužilac više puta je ponovio: „Gospodo, njegovi stihovi su nemoralni. Knjigu treba zabraniti“. Pesnik je bledeo, stiskao pesnice i gutao suze. Knjigu u koju je uložio najbolji deo svoga života, oklevetali su i proglasili nemoralnom. Ima li većeg udarca za jednog pisca. I šta hoće ti lažni branioci morala, ljudi koji sve vide kroz paragrafe i glupe malograđanske norme. On je iskren, bez ljušture i lažnog sjaja iza koga mnogi kriju svoju gnusobu.
Bodler se na suđenju nije mnogo branio, a kasnije je napisao: „A vi ste bili dovoljno mali da zaboravite da se Francuska zgražava pred poezijom, nad poezijom, da ona voli samo gadove, da svakoga koji nastoji da piše pravilnom ortografijom smatraju èovekom bez srca... Što se tiče osećanja, srca i drugih ženskih gadosti setite se duboke reči Lekonta de Lila: `Svi elegičari su hulje`. Gade mi se vaši akademièari. Gade mi se vaši liberali. Gadi mi se tekući stil. Gadi mi se progres. Ne govorite mi više nikada o govornicima ničega“.
Ovo njegovo pismo, napisano nekoliko godina pre smrti, kao i da je odgovor na tužbu carskog tužioca, koju nije svojevremeno izrekao. Posle višečasovnog suđenja sud donosi odluku da se od 13 „optuženih“ pesama, 6 ukloni iz knjige. Šarl Bodler je osuđen na kaznu od 300 franaka, a izdavač na kaznu od 100 franaka.
Posle Bodlerovog suđenja slavni Viktor Igo je izjavio: „To je retko odlikovanje koje može da podeli sadašnji režim“.
Ali ovaj proces još nije bio završen. Velikom pesniku Francuzi „nisu dali mira" ni u grobu. Mnogo godina posle pesnikove smrti obnovili su proces želeći da isprave raniju grešku i rehabilituju Bodlera. Prva obnova procesa bila je 1917. godine, a za nju se zalagao čak ministar pravde Barto. Sud je i sada bio neumoljiv tvrdeći da nedostaju nove činjenice. Godine 1925. nekoliko pariskih advokata pokušavaju opet obnovu procesa. I ovaj pokušaj je neuspeo. I tako se čudesno igra izmeću delilaca pravde i prkosnog pesnika nastavila i u ovom stoleću. A „osućena“ knjiga je do danas doživela mnogobrojna izdanja u mnogim zemljama sveta. „Cveće zla“ čiji je opori miris razjario pravosuće Drugog carstva i francuske buržuje i pored svih zalaganja suda i zakona nije ni do danas uvelo.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 15 Мај 2008, 15:37

DOSTOJEVSKI, FJODOR MIHAILOVIČJedan od najvećih pisaca svetske literature Fjodor Dostojevski proveo je četiri godine u tamnici zbog svojih tadašnjih političkih uverenja. Pre nego što je ušao u kružok Petraševskog, bio je član kružoka braće Beketovih. Iz ovog kružoka je izašao početkom 1847. godine kada se kružok rasturio. Iste godine ulazi u kružok Petraševskog koji su sačinjavali pristalice francuskih utopističkih socijalista. Između 1846. i 1849. godine oni su se tajno sastajali u kući M.V. Petraševskog da diskutuju o politici i književnosti. Grupa Petraševskog je uhapšena i njen dvadesetjedan član (uključujući Dostojevskog) bio je osuđen na smrt. Mada su im ove kazne bile kasnije zamenjene kaznama zatvora u različitom trajanju s teškim radom u Sibiru, ovi zatvorenici su bili prinuđeni da prođu kroz sve pripreme za javno pogubljenje. Tek su tada, u poslednjem trenutku, obavešteni da su im životi pošteđeni, zahvaljujući „carevom beskrajnom milosrđu".
Prvobitna smrtna kazna Dostojevskog bila je zamenjena sa četiri godine zatvora u okovima s teškim radom a posle toga sa neodređenim boravkom u Sibiru. Evo kako veliki pisac opisuje te događaje:
„Sećam se da sam stajao na trgu Sejmonov među svojim osuđenim drugovima. Dok sam posmatrao pripreme koje su vršili znao sam da mi nije ostalo više od pet minuta života. Ali, ti minuti su bili kao godine, decenije, činilo se kao da je još toliko vremena ležalo preda mnom. Već su nas bili obukli u odbor za smrt i podelili u grupe od po tri. Bio sam broj osam u trećem redu. Prva trojica su vezana za mesto gde se vrši pogubljenje. Za dva-tri minuta biće postreljana prva dva reda, a onda će na nas doći red. A, Bože, kako sam želeo da živim! Kako mi je život izgledao dragocen, kako bi bilo divno i dobro kada bih ga mogao proživeti do kraja! Ceo protekli život iskrsnuo mi je tada pred oči, i kako sam ga ponekad pogrešno koristio, zloupotrebljavao; i tako sam želeo da sve to ponovo doživim, i da živim dugo, dugo... Odjednom sam čuo da je na dobošima odobovano povlačenje. Šta li to znači? Moji drugovi su bili odvezani i vraćeni s mesta gde se vrši pogubljenja. Pročitane su nove kazne. Bio sam osuđen na četiri godine teškog rada. To je bio najsreęniji dan mog života. Koračao sam gore-dole po svojoj ćeliji i tvrđavi Aleksejevski i pevao, pevao što sam glasnije mogao. Bio sam presrećan što mi je život poklonjen. Posle toga je bilo dozvoljeno mom bratu da dođe i da se oprosti sa mnom. A na Badnje veče poslati smo na dugo putovanje. Još imam pismo koje sam napisao svom dragom bratu onog dana kada je presuda bila izrečena..."
Evo sadržaja tog pisma:
„Nemoguće da nikada više neću uzeti pero u ruke. Ja mislim da ću to biti u stanju kroz četiri godine. Ja ću ti poslati sve što budem napisao, ako uopšte budem nešto napisao. Gospode! Koliko će likova proživljenih i stvorenih propasti i ugasiti se u mojoj glavi ili će se kao otrov razliti po mojoj krvi. Da, ako ne budem imao mogućnosti da pišem, ja ću propasti. Bolje je petnaest godina robije, ali sa perom u ruci!"
A kako je velikom Dostojevskom bilo u zatvoru opisao je u drugom pismu svom bratu iz februara 1854. g.:
„Koliko sam iz tamnice poneo narodnih likova i karaktera! Ja sam se saživeo sa njima i zato ih, čini mi se, dobro poznajem. Koliko skitnica i razbojnika, uopšte, svega tamnog i zlosrećnog. Biće dovoljno za čitave tomove. Kakav neobičan svet! U celini, to vreme za mene nije izgubljeno. Ako nisam upoznao Rusiju, onda sam narod ruski sasvim dobro upoznao, tako dobro da ga malo njih zna kao ja."
Po izlasku iz zatvora Dostojevski je nastavio da piše i ruskoj i svetskoj literaturi podario velika književna dela.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 15 Мај 2008, 15:38

GISTAV FLOBER

Godina 1857. je značajna ne samo za francusku literaturu. Te godine objavljena su dva izuzetna književna dela: Floberova „Gospoća Bovari“ i „Cveće zla" Šarla Bodlera. Književni kritičari i poznavaoci književnosti kažu da su to dva velika književna događaja. Ali umesto pohvala glavni protagonisti Flober i Bodler dobili su sudske pozive. Njihova dela je tužilaštvo Drugog carstva proglasilo nemoralnim i autori su morali na sud.

Prvi je optužen Flober za svoje prvo delo koje je po mišljenju carskog tužioca Ernesta Pinara povreda javnog morala i religije. Fatalna „Gospođa Bovari“ čije su uzbudljive doživljaje pratili čitaoci „Pariske revije“, od početka oktobra do sredine decembra 1856. godine, ponovo je zalepršala svojim krinolinama pred pariskim sudom za prestupe.

Zasedanje ovog suda, čiji je predsedavajući bio sudija Dibarl, trajalo je do 31. januara do 7. februara 1857. godine. Advokat optuženog pisca bio je prijatelj njegove porodice Mari-Antoan-Žil Senar, bivši predsednik Narodne skupštine i ministar unutrašnjih poslova. Njemu je optuženi pisac posvetio prvo izdanje svog romana, zahvaljujući mu se za uspešnu odbranu. Floberov roman objavljen je u „Pariskoj reviji“, mada znatno skraćen, ipak je došao pod udar Drugog carstva Napoleona III. Ovo skraćivanje rukopisa pisac je prokomentarisao izjavom objavljenom u istom časopisu: „Razlozi koje ja ne mogu da ocenjujem primorali su „Parisku reviju" da izostavi jedno mesto u broju od prvog decembra. Budući da je njena bojažljivost ponovo došla do izražaja povodom ovog broja, ona je smatrala za zgodno da ukloni još nekoliko mesta. Prema tome, ja izjavljujem da otklanjam odgovornost za redove koji slede, pa se čitalac umoljava da u njemu gleda samo odlomke, a ne celinu".

Ali pariski sud je bio neumoljiv i prema ovim odlomcima koje je „Pariska revija“ iz predostrožnosti želela da učini čednijim. A pisac ne samo da nije uspeo da „otkloni“ odgovornost, već je svaljena i na urednika revije Piša i štampara Pijea. Njih trojica su bdeli i umorni slušali optužbe tužioca Ernesta Pinara: „Imate pred sobom, gospodo, trojicu okrivljenih: Gospodina Flobera pisca knjige, gospodina Piša, koji je primio i gospodina Pijea koji ju je štampao.

U sudskoj dvorani neki su aplaudirali, a drugi su glasno negodovali. Flober je upitano gledao advokata Senara. Poznavao ga je od ranog detinjstva, bio je prijatelj njegovog oca slavnog hirurga Flobera. Može li stari Sener odbaciti sve te prljave klevete? Urednik Piš zlovoljno gleda negde u stranu. Stari štampar Pije nemoćno krši ruke. A neumoljiv tužilac Pinar i dalje optužuje i kao dokaz navodi niz odlomaka iz optuženog dela.

Na scenu sada stupa Floberov advokat Senar. Visok i impozantan samom svojom pojavom uliva poštovanje, sve oči su uprte u njega. Publika napeto očekuje da čuje šta će to on da kaže. I Senar počinje svoju briljantnu odbranu: „Gospodo, g. Flober je optužen pred vama da je napisao jednu rđavu knjigu, da je u toj knjizi povredio javni moral i religiju. G. Flober je pored mene, on tvrdi pred vama da je misao, i da kad ona ne bi bila izopačena (a mi smo videli za nekoliko časaka kako veliki talenat može da izopači jednu misao), ona bi bila (a ona će to postati) za vas ono što je već bila za čitaoce knjige, jedna prevashodno religiozna i moralna misao koja se može izraziti rečima: podsticanje na vrlinu kroz užasavanje nad porokom.

Tužilac Pinar je namrgođeno slušao odbranu. Znao je da neæe biti lako suprotstaviti se tako autoritativnom protivniku.

Urednik Piš je pun nade gledao u čuvenog advokata. A Flober je napeto očekivao dalji tok suđenja. Skrenuo je pogled u publiku: šarolika gomila željna senzacija. U publici je bilo bar nekoliko gospoća Bovari. Možda su baš one najžešće aplaudirale Pinaru?

Dvoranom se prelomio sugestivni bariton advokata Senara: „Ona se podala! Pa šta! Zar je svaki opis zabranjen? Ali kada se inkriminiše, moralo bi se sve čitati, a carski tužilac nije sve čitao. Odlomak koji inkriminiše ne zaustavlja se tamo gde se on zaustavio. Ima jedno ublaženje, evo ga. U kancelariji se to nije čitalo. G. carski tužilac nije na to maločas obratio pažnju. On je video samo ovo: „potom je jednim pokretom zbacila sve svoje odelo“, i uzviknuo je povreda javnog morala. Zaista suviše lako optuživati s obzirom na jedan takav sistem. Ne daj bože da pisci rečnika padnu šaka g. carskom tužiocu. Kojem bi od njih pošlo za rukom da izbegne osudu ako bi mu palo na um da pomoću izrezivanja ne rečenica, nego reči, načini spisak svih reči koje bi mogle vređati moral ili religiju?" Dvoranom se razlegao smeh.

Tužilac Pinar, crven u licu i trudeći se da nadviće publiku, spremno je odgovorio na repliku odbrane: „Na taj prigovor dva odgovora: pretpostavimo da je delo moralno, to ne znači da se zbog moralnog zaključka mogu oprostiti pohotljivije pojedinosti koje se u njemu mogu naći. I opet velim, delo u osnovi nije moralno. Velim, gospodo da se pohotljive pojedinosti ne mogu pokriti moralnim zaključkom inače bi se mogle ispričati sve orgije koje se mogu zamisliti, opisati sve sramote jedne bludnice, i prikazivati je kako umire na rđavom krevetu u bolnici.

„A zašto ne?“ - mislio je Flober, mučeći se da to ne izusti glasno. Dosta je bilo tih romantičarskih magli kroz koje se nije video čovek. Ali na sreću ima i pametnih ljudi koji mu daju podršku u ovim teškim časovima. Setio se jučerašnje posete slavnom Lamartinu. Njegov roman Lamartin je pratio u „Pariskoj reviji" u svom letnjikovcu, na selu. Po dolasku u Pariz je pronašao Floberovu adresu i poslao svog sekretara da mu izruči pohvale.

Juče je posetio slavnog pisca. Lamartin mu je rekao : „Vi ste mi dali najbolje delo koje sam pročitao za poslednjih dvadeset godina."

Mladi pisac mu se požalio: „Pa, možete li pojmiti g. Lamartin da je protiv mene podignuta tužba pred sudom za prestupe zbog povrede javnog i verskog morala“,

Začuđeni Lamartin: „Vrlo je žalosno već i to što su se grdno prevarili u pogledu vašeg dela i što su naredili da se ono tuži, ali nije mogućno, s obzirom na čast naše zemlje i epohe, da će se naći jedan sud koji bi vas osudio".

Pariski sud za prestupe uveren u svoju neprikosnovenost sudio je i piscu i književnosti i moralu. Na sreću čitalaca i literature sud je shvatio svoju zabludu. Flober, urednik Piš i štampar Pije osloboćeni su optužbe i plaćanja sudskih troškova.

Gospoća Bovari je objavljena bez skraćivanja a za njom slede i druga Floberova dela! „Iskušenje svetog Antonija", „Sentimentalno vaspitanje", „Buvar i Pekiše", „Salambo"...

Flober je jedan od retkih pisaca koji su na sudu dobro prošli.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 15 Мај 2008, 15:38

MIHAIL JURJEVIČ LJERMONTOV (1814-1841)

Ruski pesnik, prozni i dramski pisac, rođen je 1814. godine u Moskvi. U četrnaestoj godini počeo je da piše pesme i poeme. Zbog sukoba sa profesorima, 1832. godine je napustio Moskovski univerzitet i upisao se u podoficirsku školu u Peterburgu.

U januaru 1837. godine, zbog pesme "PESNIKOVA SMRT", u kojoj je javno optužio režim za Puškinovu smrt, proteran je na Kavkaz, gde je boravio godinu dana, družeći se sa dekabristima...

Zbog toga što ih je otvoreno optuživao, vlasti ga se plaše i mrze ga, pa je 1840. godine, po drugi put, proteran na Kavkaz.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 15 Мај 2008, 15:40

BRANISLAV NUŠIĆ

Jedna pesma objavljena u „Novom beogradskom dnevniku" 1887. godine je njenom autoru Branislavu Nušiću donela dve godine robije. Tačno trideset godina posle čuvenih sudskih procesa Floberu i Bodleru i jedan naš pisac osuđen je zbog svog književnog dela.

Inspiracija za ovu pesmu bila su dva pogreba. Sahrana majke pukovnika Dragutina Franasovića i pokop majora Mihaila Katanića. Dva pogreba, u razmaku od nekoliko dana, ustalasala su beogradsku čaršiju. Na prvom su bili kralj Milan i cela vlada, a na drugom ceo Beograd ali bez kralja i vlade.

Mnogi su šapatom i glasno kritikovali kralja Milana i članove vlade, jer zasluge majora Katanića su bile dobro poznate celoj Srbiji. Ovaj hrabri ratnik je u ratu od 1877-1878. dobio mnogo srpskih odlikovanja i ruski Orden Svetog Stanislav trećeg reda. Njegovoj srčanosti i neustrašivosti divili su se čak i neprijatelji. Posle poraza na Neškovom visu, ranjen i nemoćan, pao je u ruke neprijatelja. Ali i oni su cenili heroja, te je u zarobljeništvu proizveden u čin pešadijskog majora.

Majoru Kataniću su se mnogi divili i poštovali ga, zato su svi i bili ogorčeni nemarnim omalovažavajućim ponašanjem kralja Milana i ministara. A Nušić je napisao već pomenutu pesmu „Dva raba" i objavio je u „Novom beogradskom dnevniku".

DVA RABA
Zatutnjaše sa četiri zvona
Povrveše kite i mundiri
Povrveše perjanice bojne,
Povrveše bezbrojni šeširi.

Svi majori debeli i suvi
Oficiri cela kita sjajna
Pukovnici, s orlom i bez orla
I još neko, ali to je tajna.

Potmulo su udarala zvona,
Udarala zvona iz budžaka,
A i što bi da se čini dževa
Kad je pratnja srpskoga junaka.

Srpska deco što množiti znate
Iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su take
Babe slave, preziru junake
Zato i vi ne mučite se džabe
Srpska deco postanite babe.


Pesma je izazvala senzaciju i smeh u beogradskoj čaršiji. Izdanje „Dnevnika" je bilo razgrabljeno. Čitali su ga grupno za kafanskim stolovima, po troje-četvoro na uglovima ulica, u redakciji opozicionih i vladinih novina. Sve što je bilo pismeno u tadašnjem Beogradu smejalo se Nušićevim stihovima. Samo njihovom autoru mladom piscu-početniku nije bilo do smeha. Kralj Milan je bio uvređen i Nušić je optužen „za uvredu njegovog veličanstva".

Prvostepeni sud, pod predsedništvom sudije Hristića, osudio je mladog pisca na dva meseca zatvora. Kralj Milan je čuo za presudu, nezadovoljan i ljut, tražio je veću i rigoroznu kaznu. Sudstvo je oduvek bilo nezavisno pa je sudija bio prinuđen da kaznu povisi na dve godine robije. Nusica su uhapsili i poslali u požarevački zatvor.

Tu počinje njegova dvogodišnja avantura, koja se završila kako piscu i priliči - književnim delom. Naime, Nušić je u zatvoru napisao svoju poznatu komediju „Protekcija“. Uslovi u kojima je u zatvoru živeo bili su veoma teški, ali njegov vedar duh je u svemu nalazio smešnu stranu. Smestili su ga u samicu i stavili pod strogi nadzor.

Naš veliki komediograf šetao se u zatvorskom dvorištu zajedno sa ubicama, lopovima, kockarima. Bila je to izvrsna škola za jednog pisca. A posle ovih šetnji dobija kao jedinu lektiru „Bibliju“ čije je stranice tako dobro proučio, kako je kasnije pričao, da je bio sposoban da drži crkvene propovedi.

Upravnik zatvora bio je po zlu čuveni Ilija Vlah. Pročitavši Nušiæevu presudu rešio je da mladog buntovnika dovede u red: zabranio mu je da piše, da loži peć u samici, da čita knjige i novine.

Nušić je pričao da je po ceo dan mleo kafu, kuvao je, pravio cigarete i krpio svoj stari kaput. I tako su mu izolovanom od sveta tekli beskrajni, prazni tamnički dani. Želeo je da ih ispuni pisanjem ali je strogi i brkati Ilija Vlah bio neumoljiv. Ipak, posle abdikcije kralja Milana, Nušić je pokušao da dobije bolje uslove. Otišao je kod upravnika zatvora i zamolio ga za dozvolu da povremeno piše.

„Bolje je za tebe mladiću da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bi nepismen ti bi danas bio valjan čovek i ugledni građanin, a ovako se kao kockar vučeš po apsanama" - savetovao ga je Ilija Vlah.

Posle ovako „mudrog" saveta, Nušić je rešio da nasamari upravnika. Njegova rođaka Marina, nekada udata za njegovog ujaka, sada je bila u braku sa ministrom pravde Gigom Geršićem.

Znajući da upravnik čita poštu, pisac je rešio da napiše pismo ministru Geršiću, i mada mu ministar nije bio rođak, oslovio ga je sa „dragi ujače". A celo pismo je izgledalo ovako:

„Dragi ujače,

imali ste pravo da se ljutite na mene što vam se do sada nisam javio, ali vas nisam hteo da uznemiravan. Znam da vas interesuje kako se osećam ovde. Ne mogu reći da mi je ugodno kao kod svoje kuće. Ali ne mogu da se požalim. Jedino me ubija dosada od dugog vremena. Kada bi mi dozvolili da mogu da pišem, verujte mi strpljivo bih sačekao dve godine robije. Ja mislim da mi se to može učiniti jer, verujte, ne bih pisao nikakve političke stvari. Molim vas kada dođe moja majka kod vas pozdravite je i recite joj da ne brine. Pozdravite mnogo i ujna Marinu. Vaš sestrić".

Sledećeg dana upravnik je došao u samicu u kojoj je čamio buduæi veliki komediograf. Ljubazno se smeškajući srdačno je rekao: „Kažu Nušić kuva dobru kafu. Je l’ umeš da skuvaš? Čovek treba sve da nauči, zlu ne trebalo. Eto, da ti nije bilo apse, ti nikada ne bi naučio da kuvaš kafu". Naravno dobio je dozvolu da piše i bolje uslove u zatvoru. I dok se Nušić nadmudrivao sa upravnikom, njegov otac Ðorđe Nuša pokušavao je da ga oslobodi robije. Jedan od pokušaja bilo je i pismo pukovniku Franasoviću.

U pismu je molio pukovnika da oprosti njegovom sinu i izbavi ga zatvora. Pukovnik Franasović pročitavši njegovo pismo sa puno razumevanja odgovorio je: „Gospodine Nušo, vi ste mi se obratili sa molbom da oprostim vašem sinu uvredu koju mi je naneo vređajući spomen seni počivše materi prilikom njenog pogreba jednom skarednom pesmom štampanom u jednom dnevnom listu. Vaš sin nije zbog meni nanesene uvrede osuđen, već zbog toga što je njegova pesma vređala uzvišenu osobu Kralja zbog toga što je on iz pijeteta ukazao poslednju poštu pokojnici prateći je do večne kuće. Neću sada da ovde uzimam u ocenu to delo vašeg sina, ali mislim, da ako ima u sebi i najmanji osećaj časti, da će ga docnije oblivati rumen stida kada god se bude sećao kakvu je priliku izabrao da vređa uzvišenu osobu Vladara i sen jedne pokojnice. Dakle, kao što rekoh vaš sin nije zbog mene osuđen. Ali ako je uslov njegovog pomilovanja moj lični oproštaj, onda mu potpuno opraštam. Vaš Dragutin Franasović, pukovnik".

Sledeće pismo trgovac Đorđe Nuša je uputio lično kralju Milanu prilažući i pismo pukovnika Franasovića“.

„Njegovom veličanstvu

Kralju Milanu

Vaše veličanstvo, plemeniti gospodaru, usta su mi nema a reči nemoćne da izraze ono što oseća srce jednog nesrećnog oca, koji leži pred nogama Vašeg veličanstva i moli za milost svog osuđenog sina. Iz mojih grudi u ovom trenutku otima se samo jedna reč: Milost plemeniti Kralju".

Za to vreme Nušić je u zatvoru pisao komediju „Protekcija“. Neobično je da èovek u takvim uslovima, umesto tragedije, piše komediju. Možda je to čudesna sposobnost pisca da u svakoj situaciji pronađe smešnu stranu. Po izlasku iz zatvora Nušić nastavlja sa svojim spisateljskim radom i srpskoj književnosti daruje sjajna komediografska dela.

(Lela Jovanović)

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 15 Мај 2008, 15:41

POL VERLEN I ARTUR REMBO

U sudnici jednog od briselskih sudova, u toplim avgustovskim danima 1873. godine teklo je jedno veoma neobično suđenje. Optuženi je bio „princ pesnika“ Verlen, a optužba je glasila: pokušaj ubistva i protivprirodni blud. Pored ove optužbe, iz Pariza je stigao izveštaj da je „princ Pol Verlen - bio aktivni učesnik Pariske komune. Sve okolnosti su bile protiv „princa“, mogao je samo bespomoćno da sluša optužbu i naslućuje ni malo blagu presudu.

Među radoznalima u dnu sudnice, polusakriven, sedeo je mladić koga je Verlen, u besanim noćima, u istražnom zatvoru, krivio za svoje nevolje. Jasno se sećao večeri kada se na pragu njegovog pariskog stana pojavio šesnaestogodišnji dečak i predstavio se: Artur Rembo.

Nekoliko meseci ranije poslao je Verlenu svoju zbirku pesama „Pijani brod" i oduševljene pohvale za Verlenovu poeziju. Verlen iznenaćen dečakovim talentom pozvao ga je u Pariz. I Rembo je stigao u grad svetlosti, bez novca i prtljaga, sam, noseći samo breme sivih provincijskih dana. Genijalni dečak, nesrećan i neshvaćen u palanačkoj sredini, posle nekoliko uzaludnih pokušaja najzad se domogao Pariza. U njegovim uzavrelim dečačkim snovima Pariz je bio čudesan grad u kome su ga očekivali slava, prijateljstvo čuvenih ljudi, boemija, sloboda. Tu je bio i Verlen spreman da ga prihvati i primi u svoj dom. Čitajući Verlena naslutio je duhovnu srodnost i pokušao da mu se približi. Ali, umesto razbarušenog boema, kako je očekivao, upoznao je tihog i darovitog čoveka.

Verlen je živeo skromno. Radio je kao službenik u opštini i povremeno obilazio pesničke salone i kafane. Imao je 26 godina, ženu, i prošlost običnog građanina. Iza tog jednostavnog okvira krio se izuzetan pesnik čiju je pravu prirodu i talenat mali broj ljudi mogao da nasluti.

U to doba Verlen je objavio, bez velikog odjeka kod čitalaèke publike, zbirku pesama pod naslovom „Galantne svečanosti“. I tada u njegov život kao vihor ulazi mladi Rembo.

Mladog Remboa su Verlenovi prijatelji dočekali srdačno i obasuli pohvalama. Slavni Viktor Igo naziva ga dete-Šekspir. Zanesen uspehom mladi provincijalac obilazi boemska sastajališta, salone, pozorišne premijere, opija se, puši hašiš, Rembo je oduvek čeznuo za potpunom slobodom, želeo je da ruši malograđanske konvencije i prilagodi život svojim sopstvenim normama. Ista želja, samo pritajena, postojala je i u Verlena. Sada sa čovekom srodnih shvatanja ta želja je isplivala na površinu. Njegov miran i prividno idiličan život se ruši. Verlenovo i Remboovo prijateljstvo bivalo je, iz dana u dan, sve ozbiljnije.

Godine 1877. dva pesnika napuštaju Pariz i beže na drugu obalu La Manša - u London. U velikom gradu na Temzi bili su sami, srećni, znatiželjni da upoznaju lepi grad. U Londonu je Verlen završio „Romansu bez reči". Ali njihovo prijateljstvo nije više postojalo. Posle jedne svađe Rembo ostavlja bolesnog Verlena i odlazi iz Londona. Neočekivan rastanak nije i kraj njihovog drugovanja. Posle nekoliko meseci sreću se u Briselu. Nastavili su sa svađama i opijanjima u briselskim krèmama. Njihova veza iz dana u dan, bivala je burnija, da bi dostigla kulminaciju Verlenovim pucnjem u Remboa. Na sreću Rembo je ranjen samo u ruku, ali je to bilo dovoljno da uhapse Verlena. Optužen je za pokušaj ubistva. Posle saslušanja nekih svedoka prikljuèili su još jednu optužbu za protivprirodni blud. Bilo je uzaludno objašnjavati sudijama da su on i Rembo pokušali da ostvare apsolutnu slobodu i prijateljstvo.

Briselski sud je osudio „princa pesnika“ na dve godine robije. Odležao je samo 18 meseci koje je ispunio čitanjem, pisanjem, učenjem engleskog jezika. U časovima depresije i očaja pokušavao je da piše Dostojevskom koji je nekada bio zatvorenik u Sibiru. Verovatno je, očekivao da će veliki Dostojevski koji je i sam prošao pakao tamnice, imati razumevanja za nesrećnog pesnika. Januara 1875. godine izašao je iz zatvora.

I dok autor „Galantnih svečanosti" i dalje piše, Rembo je zauvek napustio poeziju. Pucanj u Remboa je, ipak, bio pucanj u srce. Verlen i nesrećni život zauvek su potopili kapetana „Pijanog broda“. Iza njega je ostala legenda o genijalnom dečaku koji je svojom poezijom nadvisio stvaralaštvo mnogih pesnika.

Godine 1881. Verlen je objavio novu knjigu pesama „Mudrost" koja mu je donela slavu. Istovremeno njegov privatni život je veoma težak. Pokušavao je da nađe zamenu za Remboa u jednom mladom seljaku iz Ardena. Pokušao je da živi od pisanja i izdavanja svojih dela. Svi njegovi pokušaji su bezuspešni i ubrzo je ponovo dospeo u zatvor. Njegov sukob sa majkom završio se burno: udario je majku. Sud ga je osudio na mesec dana zatvora. Verlenov pad je sve teži i teži, dane provodi u kafanama i bolnicama. Jadni Lelian, kako je sebe nazivao, gubio je zdravlje, bistrinu duha, veštinu pisanja. Umro je 1896. godine usamljen i zaboravljen kao i mnogi drugi umetnici.

RUSKI PISCI...

Više od dve hiljade pisaca prošlo je kroz tamne odaje zloglasne Lubjanke, žile kucavice KGB, a njih 1 500 okončalo je živote po raznoraznim gulazima, logorima i zatvorima.

Rukovodioci Saveza pisaca Stavski, Pavlenko i Gronski poslali iza rešetaka, u smrt, pesnike koji im nisu bili po volji - Mandeljštama, Kljujeva, Babelja... Prilično se potrudio na tom poslu i dugogodišnji lider Saveza pisaca Aleksandar Fadejev. Sada se dosta raspravlja o njegovoj ulozi u masovnim represijasma: jedni govori da je terao u smrt svoje kolege, drugi - da ih je često štitio i spasavao. Nije slučajno 1956. godine, kada su iz mesta progonstva počeli da se vraćaju represirani pisci koji su ostali u životu, Fadejev izvršio samoubistvo.

Na primer, Babeljovoj ženi su kazali da je osuđen na deset godina i to bez prava prepiske. Ona ga je čekala sve do 1948. godine, a on je bio streljan još 1939. godine. Rekli su joj deset godina bez prava prepiske, a on je već bio na onom svetu. U tome je bio sadržan i izvestan cinizam. Tragičan smisao tih reči, ili te laži, u tome je što se stvarno ne možeš dopisivati sa nekim ko je na onom svetu. To je bila jedina istina da prava na prepisku nema. Ali, deset godina - to je već neistina, trebalo je reći bez prava prepiske na večnost. Najteže je bilo to što su ljudi verovali i čekali. Počele su da kruže razne priče, da ga je neko video u logoru, na frontu, da je dobro, da šalje pozdrave kući. Žene nesrećnika, poput Babeljeve, čekale su da prođe tih deset godina, nisu se udavale, govorile su deci da će im se očevi vratiti, pripremale ih za taj susret. Babeljeva žena je čak i renovirala stan očekujući muža, a on je već odavno bio na onom svetu. To se dešavalo mnogima, ne samo Babelju, Piljnjaku, Mandeljštamu…

Kako su se držali pisci tokom tih besomučnih saslušanja?

- Veoma različito. Neki su se držali veoma čvrsto, neki su menjali iskaze. Lomili su ih, prvo su pričali jedno, posle drugo… Nadali su se da će na suđenju imati priliku da kažu pravu istinu, da ih svi čuju, ali avaj, suđenja su bila tajna, i ništa ih vise nije moglo spasiti. U toku iscrpljujućih saslušanja pisci su uglavnom priznavali sve što je od njih traženo.

Babelj je, na primer, izjavio da je radio za francusku i austrijsku obaveštajnu službu (Marlo i tajner), da ga je vrbovala i Jezovljeva žena koja ga je obavestila i o pripremanom atentatu na Vorošilova i Staljina. Kasnije je na sudu sva ta priznanja povukao.

Piljnjak je pak izjavio da ga je još 1926. godine profesor Jenekava uvukao u mrežu japanske obaveštajne službe, da je bio umešan u plan atentata na Staljina 1932. godine, da je sa "drugovima" čak pripremao Jezovljevo ubistvo.

Što se tiče špijunaže u korist Francuske, ona se, po Piljnjakovim rečima, svodila na podatke koje je dostavljao idu i Viktoru Margeritu.

Kljujevu je palo u deo da gotovo predvodi "Savez spasenja Rusije" koji se zalagao za restauraciju monarhije.

Florenski se 1933. godine obreo u položaju jednog od vođa nacional-fašističke "Stranke preporoda Rusije", koja je tobože imala i konspirativan sastanak sa Hitlerom…

Zaključak je da što je pisac darovitiji držao se bolje, imao je veći lični integritet. Tu se naročito ističu Mandeljštam i Kljujev. Oni ništa nisu poricali, govorili su: "da, ja sam bio protiv sovjetske vlasti, da, napisao sam takve stihove…"

Zanimljiv je i Mandeljštamov primer. On je napisao pesmu protiv Staljina, 1933, "Mi živimo ne osećajući pod sobom zemlju", ali se, naravno, nije znalo da je on autor. Kada je Mandeljštam uhapšen, istražitelj je počeo da citira stihove pesme, ali pogrešno. Mandeljštam, koji je hteo da ostane do kraja pesnik, bez obzira na cenu, svojom rukom je napisao celu pesmu i rekao da je on autor.

Vladimir Majakovski (1893-1930) Rođen u jednom selu u Gruziji. Studirao je slikarstvo, vajarstvo i arhitekturu. Kao vrlo mlad ušao je u ilegalnu boljševičku partiju i upoznao strahote zatvora.

Poležajev je umro u vojnoj bolnici posle osam godina prinudne vojničke službe na Kavkazu.

Baratinski je umro posle dvanaestogodišnjeg progonstva.

Bestužev je poginuo na Kavkazu, još sasvim mlad, poslije sibirske robije…

(Milan Stevanović)

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 15 Мај 2008, 15:42

OSKAR VAJLD...

Pisac koji je za kratko vreme doživeo vrhunac uspeha i totalni pad bio je Oskar Vajld. Nekim piscima tamnica je bila početak književne karijere, nekima dalji podstrek za rad, a za Oskara Vajlda bila je grobnica u kojoj su iskopneli i njegov dar i snaga.

Godina 1982. za autora „Slike Dorijana Greja“ bila je period velikog uspeha. Njegove drame i komedije se izvode na najvećim londonskim pozornicama, a njegovim ekscentričnim ispadima pričaju se anegdote. Jedna od tih anegdota nastala je posle premijere komada „Lepeza ledi Vindermir“.

Oduševljena publika je tražila uporno da se posle završene predstave pojavi autor. Na molbe i preklinjanja glumaca i upravnika pozorišta Vajld je jedva pristao da izađe na pozornicu. Sama njegova pojava je bila predstava: ekstravagantno obučen, sa zelenim karanfilom u reveru, cigaretom u ustima: Oduševljenoj publici kaže sa puno ironije: „Gospođe i gospodo! Možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali se meni čini da je nekorektno i što vi meni smetate da pušim".

Nastavio je da priča arogantno i nemarno. Publika je prihvatila svaki hir omiljenog pisca, i aplaudirala. Vajld se smešio misleći da će ga ti isti ljudi uskoro obasuti pogrdama i potpuno uništiti. Hir mase? Kazna za odstupanje od uobičajenih moralnih normi? Možda je Oskar Vajld najbolje objasnio svoju tragediju. U čuvenom delu „Slika Dorijana Greja“ piše:

„Oko svake telesne i duhovne izuzetnosti lebdi zla kob, neka vrsta zle kobi koja, izgleda, kroz istoriju u stopu prati pogrešne korake kraljeva. Bolje je ne razlikovati se od svojih bližnjih. U ovom svetu najbolje prolaze ružni i glupi. Oni mogu mirno da sede i da bezbrižno posmatraju igru. Ako ne znaju ništa o pobedi, oni su bar pošteđeni saznaj o porazu. Svi ćemo ispaštati zbog onoga što su nam bogovi dali, strašno ispaštati: zbog svog položaja i bogatstva, zbog svoje pameti, takva kakva je, zbog svoje umetnosti, bilo šta da ona vredi, zbog svoje lepote...“

Iste godine Vajld je upoznao mladog aristokratu i pesnika Ferda Daglasa. Mladi lord je izuzetno lep, obrazovan, šarmantan. I tada se nešto neobično dogodilo sa piscem. U njemu se probudila, do tada prikrivena osećanja. Bio je oženjen, otac dvoje dece, ali lord Daglas sve više zaokuplja njegove misli i osećanja. O njihovom neobičnom prijateljstvu javno su pričali u otmenim londonskim krčmama i novinskim redakcijama.

Skandal je bio na pomolu. Kruti viktorijanski moral nije dozvoljavao nikakva razmimoilaženja sa opšte prihvaćenim društvenim normama. Svako ko bi im se suprotstavio bio je kažnjen opštom osudom koju je masa, u takvim prilikama, nemilosrdno izricala. Saznavši za vezu svog sina i Vajlda, stari lord Daglas, nekadašnji piščev prijatelj javno ga je optužio i uvredio. Vajld na uvredu odgovara pred tužbom londonskom sudu. Ali tužba se ubrzo pretvorila u optužbu.

Prijatelji i rođaci, sluteći tragičan rasplet ovog suđenja, predlagali su mu da beži iz Engleske. Kažu da je pisac odbio njihov predlog samouvereno izjavljujući: „Ne mogu odoleti želji da postanem robijaš“.

I želju su mu uskoro ispunili. Izveden je pred sud i optužen za povredu javnog morala protivprirodni blud. Na sudu je po svom običaju bio drzak i arogantan, još zanesen slavom i uspehom nije verovao da mu se nešto ozbiljno može dogoditi.

Pročitali su jedno previše intimno i lascivno pismo Vajldovo upućeno lordu Daglasu. Sudija je pitao slavnog pisca? „Da li ste vi obično ovako pisali lordu Daglasu“? „Obično. Nikako, pa ni ja ne bih mogao pisati takva pisma svaki dan".

Za neki nemoralan spis je utvrđeno da mu nije pripadao. Sudija ga je pitao: „Priznajete li bar da je ovo izdanje nemoralno"?

„Još gore. Priznajem da je rđavo napisano."

Kada su ga pitali šta misli o Bogu, čuli su ovu izjavu: „Rekoh, da će svet brzo propasti, jer polovina čovečanstva ne veruje više u Boga, a druga polovina ne veruje više u mene".

Sud razgnevljen njegovim drskim ponašanjem osudio ga je na dve godine robije. Svu imovinu su mu prodali na licitaciji. Prijatelji, kao što često biva u takvim situacijama, napustili su ga i zaboravili.

Njegova supruga je, sa sinovima, pobegla iz Engleske. I publika više nije bila naklonjena slavnom piscu. Drame, do tada rado gledane, skinuli su sa repertoara svih pozorišta. Izdavači se nisu više interesovali za njegove knjige.

Čuveni roman „“Slika Dorijana Greja“ objavljen je ponovo tek 1928. godine. Njegova književna i društvena karijera bila je zapečaćena. Život se poigrao sa Oskarom Vajldom na najsuroviji način: iz sjaja i slave pao je u najdublju bedu i samoću.

Maja 1895. godine Vajld je postao robijaš tamnice Reding. Svoje elegantno odelo, svilene košulje i prsluke, cvet na reveru, zamenio je prljavim robijaškim odelom broj 33. Ali pisac još nije bio slomljen. Oduzeli su mu sve, ali najdragocenije, njegov pesnički dar, niko mu nije mogao oduzeti.

U tami i samoći Vajld je napisao svoje čuveno delo „De Profundis". Delo je posvetio mladom lordu Daglasu prema kome je još uvek gajio nežna osećanja. „De Profundis" je objavljen tek nekoliko godina posle piščeve smrti.

Dok je Vajld ležao u tamnici francuski književnici su pokušali da ga rehabilituju. U više pariskih časopisa objavljeni su polemički članci, priređena su predavanja o uhapšenom piscu, nekoliko njegovih komada je prikazano na pariskim pozornicama. Ali hladne engleske puritance ni malo nije tronula francuska sentimentalnost. O svojim sunarodnicima Vajld je napisao u eseju „Duša čoveka u socijalizmu": „Ne postoji ni jedan pravi pesnik ili prozaik u ovom stoleću kojem britanska publika nije svečano dodelila diplomu nemorala. Te diplome kod nas praktično igraju ulogu onoga što je u Francuskoj formalno priznanje Akademije književnosti.

U tamnici, u dugim časovima očaja i samoće, sećao se svog detinjstva, mladosti, srećnih dana. U svojim uspomenama je napisao: „Pripadam plemenitoj irskoj porodici. Moj otac ser Vilijems je bio lekar, antikvar i književnik. I moja majka je pisala stihove. Moje detinjstvo je bilo ružičasta poema potpune sreće. U mladosti me je veoma privlačila nauka. I posvetio bih joj se da u osamnaestoj godina na Oksfordskom univerzitetu ne dobih sve nagrade za poeziju".

U tamnici je zamislio svoju „Baladu o tamnici u Redingu" koju je objavio po izlasku iz zatvora.

Jedini prijatelj koji mu je pisao, slao knjige i obaveštavao ga o književnim novostima bio je Robert Ros. Njega je pisac odredio za izvršitelja svoje književne oporuke. Dve godine provedene iza tamničkih zidina ostavile su dubok trag u Vajldu. Njegova vedrina, samouverenost, sjaj pojave i njegove reči, nestali su zauvek. Iz Redinga je izašao četrdesetogodišnji osedeli i izborani starac u kome niko nije mogao da prepozna čuvenog pisca. Dani njegovog briljantnog uspeha kod engleske publike i u londonskim aristokratskim salonima otišli su u nepovrat. Niko ga nije želeo i niko se nije interesovao za njegov književni rad i delo. Brod koji tone svi su napustili. Kao da su se obistinile njegove reèi. „Svi ćemo ispaštati, strašno ispaštati..."

Omražen, ismejan i napušten Oskar Vajld je promenio ime u Sebistijan Melmot. Prvo je otišao u grad svoje mladosti i lepih uspomena - Pariz. Ali ni ovde ga nisu srdačno primili, robijaški žig i priče o njegovom homoseksualnom prijateljstvu pratili su ga svuda.

Na svetlim pariskim bulevarima, u zadimljenim bistroima, u pozorištima, na licima prolaznika tražio je Oskar Vajld srećne dane svoje mladosti.

Sve je bilo uzaludno, sa svih strana pritiskali su ga jezivi zidovi Redinga. Kuda? Lutao je mesecima Italijom i vratio se ponovo u Pariz. Bio je fizički iscrpljen i oronuo, psihički nesposoban, bez sredstava za život i nade u bolje dane. Ipak je uspeo da potpiše nekoliko ugovora za nove komedije ali nije bio sposoban da ih ispuni. Kao i da je poslednji trag njegovog dara ostao iza sumornih zidova Redinga.

Krajem novembra 1908. godine u hotelu „Alzas“ ugasio se život nesrećnog pisca. Umro je na poćetku novog stoleća, još mlad u 44. godini. Do poslednjeg boravišta ga je ispratilo nekoliko retkih poznanika iz pariskih bistroa.