Duhovne besede i pouke starca Antonija

Уредник: gresnica

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 10 Нов 2007, 19:27

„Опростите, - прекинуо сам страца, - а зашто сте рекли „у најбољем случају“?

„Једном је један свештеник дошао сав ужаснут - отркио је међу сликарима правог сатанисту. Отац га је истерао, а овај се увредио јер је тобоже добро радио. Тако да је у тако осликаним храмовима немогуће подићи очи - јаркост боја је неописива. А ако још томе додаш да већина „икона“ у таквим храмовима носе у себи и католичке заблуде, онда се поставља питање - за кога се спремају ти храмови? А лаж у храму Истине? Вештачке свеће у свећњацима, вештачко уље у кандилима, вештачко цвеће за украшавње икона, вештачки тамјан у кадионици. У совјетско време није било могуће узети прави тамјан, али шта је данас! Плаштанице мастимо женским парфемима, или колоњском водом. Зар нема ароматичних уља? Има, али не желе да троше, јер ће благочестиве жене и тако и тако донети мирисе. Али то је већ последица, спољашњи одраз узрока. Сваки храм има настојатеља, а над настојатељем је - архијереј. Ко само стоји иза његових леђа?! Пре неколико година код мене је дошао један свештеник који је буквално био у стању нервног растројства. Служио је петнаест година у чину на селу, и зато још није добио протојереја, а није имао никаквих казни од стране архијереја. Сада му је забрањено да служи са следећим образложењем, скида му се чин - јер владајући архијереј зна како да се односи према непокорнима. Почињем да га испитујем, отац се узнемирује, скреће мисли. И на крају сам пошто сам схватио о чему се ради сам испричао историјат забране.

„Тако?, - упитао сам.

„Да, оче , тако, - одговорио је старац. Показало се да је узрок забране његовог служења било поштовање... царских мученика! А ствар је била у следећем: тај свештеник је пре неколико година био са породицом и паством на ходочашћу у Русији. А тамо су се већ тада свуда продавале иконе царске породице и књиге о животу царских мученика. Купивши и прочитавши књиге, поревновавши њиховом подвигу, свештеник је уз помоћ пастве, пронашао у Тројице-Сергејевој Лаври папирне иконе које су однели кући и урамили. Окачили су их поред (кануна) - Мученици још нису били канонизовани, па су служили службе за покој душа, а ко је хтео обраћао се мученицима и за помоћ.

Неко је „обавестио“ владајућег архијереја. Он је наредио да се свештеник „доведе у ред“: захтевало се да се скину и однесу иконе. Паства се побунила јер је већ било случајева добијања чудесне помоћи после молитви испред икона. Тада су оцу уручили „вучју карту“ како се говорило код нас на универзитету. Видиш ли, случајност - то је свеопшти хаос који се не испољава преко материјалног. Ми исповедамо да је Бог хаос довео у ред подредивши догађаје строгим законима постојања. Тежња за хаосом је својствена само мрачним силама. И зато, ако се нешто дешава, значи да је неко за то заинтересован. Ето па ти размисли шта и како“.

„Тако ви сматрате оче...“

„Ништа ја не сматрам, - нежно ме је прекинуо старац, - мислим да знам правила, и увек сам се трудио да их испуњавам. И зато када ме нешто питају, ја покушам да објасним и да неког нешто научим. Ако испуни и послуша - слава Богу, неко се уразумио; ако не испуни - боље да није долазио јер се могао оправдати незнањем.

Једном, некако после Васкрса, после Недеље Мироносица, дошао је код мене један духовник из оближње епархије. Придошлица из пољске Украјине, али веома побожан и праведан старац. Будући да је и сам био велики молитвеник, а притешњен са свих страна, он је и сам знао одговоре на своја питања, али му је био неопходан разговор и поређење погледа. Он је после дугог разговора отишао да напише молбу за разрешење од духовништва и настојатељства. После тога је доспео у још већу немилост, али је већ дошао миран.

Тежак је Крст свештенства, ој, како је тежак! Данас је све тако уређено, да желео-не желео, правила се нарушавају. Многи зато кажу да се не може спасти у свештенству, већ да треба радити нешто угодно, само да се не саблазни паства и да се тајно не чини нешто грешно. Али таква врста осуде је покушај присвајања Божијег Суда, чак и над самим собом. У Јеванђељу Сам Спаситељ каже да човек сам не може да се спасе, али што је немогуће смртном човеку, Богу је могуће. Ти само принеси све своје, потруди се са своје стране, а Господ ће додати оно што недостаје. Непријатељ се посебно труди да искушава духовништво и да одвуче пажњу пастира од спасења, да би потом растурио њихово стадо. Има само један излаз - стражење, а на замке мрачних сила просто не треба обраћати пажњу, а посебно се не треба предавати злом духу среброљубља.

Свети Тихон Задонски и преподобни Јован Кронштатски су оставили веома корисне душеспасоносне поуке за свештенство. И други су писали, али поуке Светог Тихона и преподобног Јована су посебно доступне и практичне. Јер каквог је духа пастир, таква ће бити и паства. Ето то је најстрашније. Мирјани се опредељују за свој пут или на спасење или на погибељ. Тако је и за породице. Пастир може да исквари цело стадо. Примајући свештенички чин, скоро сваки свештеник машта о праведничком венцу - авај, сви смо ми грешни и сви падамо. Истина, једни устају, а други то стање почињу да сматрају прихватљивим“.

„Оче, - нисам издржао грижу савести, - та прича са свештеником ми је позната - она је почела на скупу духовништва. Владика воли да његова одлука буде поткрепљена поставкама духовништва, или уважених протојереја“.

„Јеси ли ти такође гласао за забрану?“, - упитао је старац.

„Не, на првом скупу је било донета одлука о одласку свештеника на парохију. Знам ко ју је донео и зашто: тај свештеник је био локални свештеник, што у нашој епархији већ повлачи за собом већу пажњу, а поред је служио владикин земљак. Нисам знао крај приче - знам да је после премештаја замолио да га ослободе од послушања због удаљености од двеста до двеста педесет километара од места служења“.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 10 Нов 2007, 19:28

Глад.

„Оче Антоније, ја нисам у потпуности схватио основу глобалне глади - катастрофе, ратови, утицај технологије, су јасни. Па нека је и затровано, али треба да буде жита мање или више, и немогуће је да га уопште неће бити!“ - упитао сам старца.

„Оче, - одговарао је отац Антоније, некако полако, размишљајући, - да ли си некада размишљао о овом питању: зашто пре револуције није било жита, али га је Русија продавала у невероватно великим количинама?“

„Вероватно је било знатно мање људи“, - неуверљиво сам одговорио.

„Кажеш мање, а почетком века је у царевини било нешто више од 130 милиона људи. Пре прве мировне конференције број становника се повећао, као што увек бива у држави у процвату, али је у сваком случају било мање људи него сада - то је јасно. Али земља је обрађивана помоћу стоке за вучу - коњи су вукли плуг на лаком земљишту, а волови на тежем. Брзина обраде земљишта не може да се пореди са савременим тракторима. Поред тога и пашњака је било много мање - очуване су шуме, било је много испаша, ливада за косидбу. Да ли ти можеш да замислиш колико је било потребно хране за месну стоку, не рачунајући ту птице?! У шумовитим крајевима мочваре се још нису исушивале. Али је хлеба било довољно. С временом је постајало све горе и горе, без обзира на то коју би технику, хемикалије или ђубрива користили - хране свеједно није било довољно. После рата је дошло до страшне невоље - две неродне године и ужасна глад четрдесет седме. Долазило је до људождерства. У то време је код мене долазила да се исповеда млада жена: она је побегла из колхоза, користећи се радничком опремом за успостављање рудника у Донбасу. Добила је нормалну плату, и омладина се навадила чим добије плати да одлази на пијацу и купује пихтије на комад. Али једном је један од младића нашао у пихтији дечији палац.

Данашње изобиље хране на Западу је привидно, као и сва њихова „цивилизација“. Да, они на рачун хемије и свакаквих ђаволских смицалица успевају да одагје неки одређени број птица, животиња, хлеба... али не толико да чак и њима буде у потпуности довољно. Њихови сопствени прозиводи се сматрају веома лошим па се тако и нама извозе. Прави производи су веома скупи и увозе се и у Европу и у Америку. Тако је данас. Свет треба само мало да се заљуља и неће бити ни тих мрвица, које сада имају. Ствар ће довршити десетине нових животињских и биљних болести, које ће и за човека бити смртоносне. Ми имамо готов производ, али у то време ће неко морати да ради и на пољима - град наставља да мами здраве људе из села. Поред тога, сатанизована Америка ће довести до страшних природних промена и то све нагоре. Затвориће се небески извори вода, земља ће се исушити без икакве наде за влагу. Нешто ће нићи, али то неће бити довољно за све. Стока ће пропадати јер ни за њу неће бити довољно хране ни воде. Реке ће или пресушити или ће се претворити у одводне јаркове, из којих ће истицати смртоносне мијазме. Исто ће бити и са језерима, рибњацима... Морско становништво ће такође помрети и поред њих се неће моћи живети. Риба и морске животиње које труле ће подићи са дна сумпорводоник и донети неочекивану смрт становницима приобаља. Ето ти глади. Она је увек страшна, али земља још не зна за овакву глад - неће бити ни хлеба, ни воде, ни Јеванђељске љубави ни састрадања. То ће бити тужан резултат људске неумерености, и следовања сопственим страстима. Глад који се десио за време цара у Поволожју је такође био последица неумерености - продаја хлеба је доносила велики новац, и сељаци су га продавали не остављајући резерве. Видиш, могуће је и изградити добру кућу, и сашити нову одећу, како ништа не би било лоше него код других. Држава је тада спасла људе помагајући им у свему. Већ за време бољшевика је глад била вештачки изазвана јер је новац који је био сакупљен за помоћ људима отишао на куповину парних локомотива и свакојаких аутомобила. Колико је тада људи умрло!

Глад последњег времена ће бити још гора - неће бити наде на боље. Раније смо знали да треба некако преживети милошћу Божијом, и онда се ојача од нове летине. Сада тога неће бити, нестаће вере у Бога и нестаће и вера у боље сутра. Размишљаће се само о себи како би се преживело чак и на рачун свог ближњег. Као што су некада у блокрианом Лењинграду бандити отимали од људи картице за хлеб или принуђивали човека а понекад и целу породицу на смрт глађу тако ће се и сада храна отимати и красти. А биће и убијања. На местима истицања чистих вода ће бити могућност за утољавање жеђи и одгајања неког јестивог зелениша, па и хлеба. Господ ће дати нешто суварака као за празник. Моћи ће се наћи и риба у потоку и јагоде и печурке у шуми. На разноврсну храну не треба рачунати, али нешто ће се већ наћи. И гоњења ће у шумским областима бити знатно слабија, а главно је не предавати се унинију и страху које ће сугерисати зли духови. Тако се и сада треба спремати за све са уздањем на Господа, али не сме се размишљати само о ужасима онога што ће доћи, већ о стицању Божије Благодати“.

„Оче, а кад већ причамо о пределима рецимо на Северу Русије, у Сибиру где су веће дивљине, да ли је тамо и боље склониште?“, - упитао сам.

„Сибир ће бити „жут“ у потпуности. Далеки исток ће припадати Јапанцима, а за Сибир, његову нафту, гас и злато ће се водити битке и то чак не са нашима већ са Американцима. И без обизра на то што се звездано-пругаста батина светског сионизма налази у њиховим рукама, они неће моћи да победе Кинезе. И потећиће жуте реке на европски део Русије. Цео југ ће горети и пролиће се словенска крв!

Јапанци неће предати Кинезима Далеки исток - острвљани ће просто негде морати да живе. Јапанци знају за наступајуће трагедије својих острва: њима је то било откривено преко мудраца. И сада они купују земљу, али им је најпримамљивији Далеки Исток Русије.

Европски Север је привлачан али тамо не можеш да преживиш без познавања неопходних навика. Старообредници су се скривали у северним европским деловима, као и у сибирским, али су људи бежали одатле у групама. Јер је у групи увек једноставније настанити се на неком новом месту. Сем тога, људи тог времена су били природнији, више су знали, мање су захтевали од живота, били су јачи и здравији. И зато је и боље не гледати на ту страну, јер и јужније има довољно пустињских места за сакривање од антихристових слугу“.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 10 Нов 2007, 19:29

„Оче Антоније, и оружје треба имати уза се ради рецимо лова?“, - упитао сам старца.

„Ти о себи говориш?“, - одговорио је старац са скоро прекорним питањем.

„Па не наравно, говорим у принципу за све“, - појаснио сам.

„Не, оче, лов није користан у последње време, - веома озбиљно је одговорио отац Антоније. - И најмање убиство и проливена крв па чак и бесловесног бића ни на који начин неће доприносити очувању духовности, која је толико неопходна за спасење. Пост и молитва, молитва и пост; не знам шта може оправдати убиство дивље животиње - можда само реална опасност од смрти глађу. Али ће се тим разлогом оправдавати и примање антихристовог броја, и људождрество... Не знам, нисам видео дивљач убијену у лову код оних који се спасавају.

Последње време треба схватити као јединствену могућност за очишћење и за молитву Творцу за опроштај грехова који су учињени у мирна времена. Свако, чујеш ли оче, свако ће тих година морати да претрпи моралне, духовне и физичке муке. У мањем или већем степену - али то је већ нешто друго. Други Долазак Спаситеља ће значити крај тих мука за оне који су знали уз Божију помоћ да сачувају верност. И Господ ће скратити године антихристове владавине само ради малог броја оних који су Му остали верни. Зато ће за њих то бити празник. А како се ми спремамо за празник - постом!

То ти је одговор за лов. А што се тиче оружја - питање је сложеније. Свако треба сам себе да испита да ли је спреман да почини убиство или не. Ако је спреман онда је боље да не носи оружје са собом, да се не би искушавао. Ако човек не може да подигне руку на ближњега онда се оружје и може понети како би се заплашили непожељни гости: биће много луталица које ће тражити храну. У сваком случају се треба уздати у Господа, али не треба заборављати ни мудрост: „Не кушај Господа Бога твога!“ Рећи ћу још једном - питање је тешко и мислим да нема јединственог одговора. Сваки човек треба да поступа по својој савести. Шта је оче свети, више нема недоумица, а?“

„Да, оче Антоније, спаси Господе! Време је и да пођем кући“.

„Ја те не терам мили човече, дођи и не заборављај пут до старца!“

Закључак.

Још неколико пута сам се срео са старцем пре његовог упокојења, које му је било откривено. У нашим световним установама висе таблице са упозорењем: „Када изађете, угасите светло“. Старац је, живећи по другим законима, све учинио да би онима који остају да живе у тешка, последња времена било светлије, топлије, разумљивије. Родивши се последњих година XIX века, он је доживео до почетка XXI века. Прошавши све адске кругове катастрофа XX века, не само да није био злобан на све и свја, већ је стицао љубав коју је буквално изливао на људе који су га окруживали. Он је у привидно једноставном разговору чешто користио народне речи, иако је био веома образован човек. Отац Антоније је одлично владао латинским, грчким и немачким језиком. У његовој сопственој кућици на полицама су стајала призната светоотачка дела на том истом грчком. Старац није волео да разговара о томе, иако сам га ја неколико пута питао колико језика говори. Задивљујућа је била и још једна његова карактеристика - он је умео да слуша али и да започне разговор; при чему, чак иако посетилац није желео да разговара о нечему што га је болело, отац Антоније је некако ненаметљиво усмеравао разговор на ту тему. А затим је све постајало лако. Слушајући туђе приче, старац је нерпекидно извлачио из њих нешто поучно за све и то затим користио у поучавању својих духовних чеда. При првом сусрету са њим ме је поразила још једна особеност праведника - стогодишњи старац, који је проживео тако компликован живот је реаговао на лаж са дечијом одсечношћу. Он патолошки није прихавато лукавство, лаж, чак ни обичну неискреност, сматрајући их основом сваког греха и „непријатељским узама за стезање православне душе, ђаволским узама у њој“. Прошавши десетине година логорског ада, он се није жалио ни на какве невоље у свету или могуће земаљске муке. „СТАРАЦ СЕ БОЈАО САМО ЈЕДНОГ - ДА СВОЈИМ ПОСТУПКОМ ОГОРЧИ ОНОГ, КОЈИ ГА ЈЕ ИСКУПИО СВОЈОМ ПРЕЧИСТОМ КРВЉУ. ЗАТО ЈЕ ЧЕСТО НА ПИТАЊЕ О ТОМЕ КАКО ПОСТУПИТИ У НЕКОЈ СИТУАЦИЈИ ОДГОВАРАО: А ШТА БИ ГОСПОД УРАДИО? ЗАР БИ НАС СПАСИТЕЉ МОГАО ДА...“ и даље је уследило дело за које је посетилац желео да узме благослов - мито, отимање од ближњега, лаж, ...

Он је био љубазан до нежности, и љубосвеобилан и према обичним верницима - радницима, сељацима, техничком интелигенцијом. Истина, само у тим случајевима када једноставност није била синоним каинитства и хамства. Са глумцима, „слободним сликарима“, „друговима руководиоцима“, и свима онима који су себи узели за право да се назову „стваралачком интелигенцијом“, старац је био веома опрезан. Он је углавном разобличавао неправедност њихових погледа, коју је изазивало боемско расплињање. Најстрожије се односио према духовништву и то посебно писменом. То је овако објашњавао: „Дошао је човек-грешник - ја преко њега саветујем још пет-шест палих. Долазе слободоумници - они имају још више саблазни: можда сто, можда двеста. А ако је пастир сагрешио, и још покушава да проповеда, онда он може да саблазни хиљаде и хиљаде људи!“

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 10 Нов 2007, 19:30

Био сам сведок следећег догађаја: код старца Антонија је дошао један „од проверених“ свештеника, са поклоном за њега: својом брошуром која је издата улагањем личног новца, а „за сиромашне“. Ја сам мало знао тог свештеника: и људи су ми причали а и разговарао сам са њим пар пута у епархији. Та његова брошура ми је такође била позната, и ја сам требало да је оценим јер су ми је неки људи донели да је погледам. У брошури је било тврдњи које су у најмању руку спорне, а било је и оних које како кажу не треба ни коментарисати. Пошто је аутор био свештеник, морао сам да будем суздржан о оцени, али сам верницима само препоручио да се не удубљују у изучавање лукавстава злих духова на основу њихових прича. Сада ми је било интересантно да чујем шта старац мисли о томе. Отац Анатолиј (име је промењено) је ушао у келију и својим телом буквално испунио цео слободан простор - он је био веома висок и необично крупан. Имао је око четрдесет - четрдесет пет година, он је као успешан митрофорни протојереј и љубимац владика, узимао благослов некако са висине свог положаја. Али то није узнемиравало кротког старца. А затим га је тако пристрасно разобличио да га је мени било чак и жао. Он је то све добио, због тога што је од верних узимао новац за проверавање рукописа: „Како вам брзо стигне, тако и дајте“. Старац Анотоније је за разговоре са нечистим духовима и њихово објављивање у брошури која је дељена вернима, наводио јеванђељске цитате, и речи древних подвижника да нечистим духовима не сме дозволити ни да отворе уста, а тим пре да се не слушају њихови разговори. И уопште, тешко је рећи шта није било подвргнуто разобличењу. Отац Анатолиј се најпре храбрио, а затим се стустио, да би на крају разговора тражио опроштај. Старац је смекшао, али је на крају рекао довољно оштро: „Бога моли да ти опрости, јер казну већ носиш на леђима. Своје књиге сам запали, заврши дела милосрђа, старачки дом, са собом за сироте и спремај се...“ Кроз неколико месеци је стигла вест да је отац Анатолије погинуо у аутомобилској несрећи. „Отишао је у вечност и старац Антоније“.

Прошло је неколико година. Појавила се могућност да посетим Верхнедонск. Али авај, то путовање ми није донело радост - у кући више није било манастира: старе монахиње су се упокојиле, послушнице су се разишле. Неко је био пострижен у манастирима, неко се нашао поред духовних стараца. У селу је једино остала схимонахиња Варвара која је као и раније носила послушање у хору.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3822
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод gresnica » 30 Јун 2008, 18:53

Видео прилог са јутјубета урађен према књизи Старац Гаврило - пророк последњих времена:

http://www.youtube.com/watch?v=Qs1qUWs7 ... re=related

http://www.youtube.com/watch?v=rLHLjOir ... re=related

Упоредити са текстом о Старцу Антонију...


[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable