Rusija

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2781
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Danilovski manastir, Moskva

Порукаод Viktorija Vi » 22 Јул 2008, 16:08

Вечна ватра вере

Последња слика коју носим у сећању након напуштања Кремља је – слика вечите ватре, која спокојно горуцка у мени док поново корачам ка најстаријем московском манастиру.

Следећа слика која искрсава је она начињена надомак самог манастираСретење, место на коме је један голуб нашао храну за себе, а ја – раскош оличену у мешавини бачених новчића и латица цвећа.
Нека Бог поспе цвећем и новцем путе онима који су ме довели дотле, те сад пуног срца могу да пишем о тим тренуцима!

Но, пре него што смо дошли до Сретења, обишли смо манастир светог Данила - Даниловски манастир.

Даниловски манастир основао је 1282. године принц Данило, млађи син Александра Невског. Ово свето место често је било нападано, али и обнављано. Године 1983. манастир је поново реновиран и проширен.

У њему се чувају мошти светог Николе (честице моштију, наравно), као и мошти оснивача, светог Данила Московског, а у дворишту цркве налази се икона Свете Тројице из 1282. године..
Данас је то центар руске патријаршије и московска резиденција руског патријарха.

Кад смо стигли до порте манастира, почела је да пада киша, најпре она која ромиња и освежава, а онда прави пљусак.Пљусак се просуо након поподневне службе, чији смо добар део одслушали јер је била толико лепа да нико од нас није могао да је напусти пре него што се завршила.
Памтим да сам, слушајући неке делове, доживела снажан унутрашњи потрес.
Помишљала сам на свеца коме је посвећен храм у коме смо се налазили, далеко од завичаја, на светог Николу, и на то како моја породица никада није била на окупу на тај дан, иако нам је то породична слава. Сетила сам се како је мој прадеда преминуо на други дан своје славе, у дворишту, због срца које је било превелико, па га је синовац, који је на славу дошао - нашао насред авлије, и како смо се након тога окупили ми, који смо увек били расути ко зна где све, и како је дошло до неких изненађења и измирења ближњих...Беше то године 1989. године, оне исте у којој је живот несрећно изгубио и мој дека, у једно праскозорје...И уплаших се због слутње и питања са чим ћемо те године изаћи пред светог Николу...И изненадих себе, јер гледах безбројне слике које се смењиваху брзином светлости испод мојих очних капака, док је хор, створен од гласова свештеника, монаха и верника, и не знајући обављао једну мисију и ублажавао бол због сећања, претварајући га у радост новог и неочекиван душевног прочишћења, катарзе.

На Даниловском гробљу била је сахрањена, 4. маја 1952. године, по сопственој жељи, и блажена Матронушка, крај цркве, „да би могла да слуша службе Божије“, знајући да ће на то место долазити многи људи да моле за помоћ, и говорећи да ће их она чути.
„ Долазите к мени и причајте ми као да сам жива, а ја ћу Бога молити а ваше молбе буду услишене. Све вас, који ми се обраћате тражећи помоћ, ја ћу после ваше смрти горе дочекивати“, говорила је.
У недељу, 8. марта 1998. извршено је обретеније моштију блажене Матроне, а њене мошти пренете су, неколико дана касније, у Покровски манастир, где и сада почивају.

За овај манастир везана је и занимљива прича о његовим звонима.
Наиме, Стаљин је 1930. године затворио овај манастир, и том приликом побио све монахе, осим тројице, који су, срећним стицајем околности, преживели. Свих осамнаест звона са манастира је поскидано и продато једном америчком индустријалцу, који их је поклонио Универзитету у Харварду, где су се налазила до 2006. године.

Заправо, када је обновљен живот у манастиру, 1983. године, монаси су први пут затражили да им америчке власти врате ова звона, од којих је највеће тешко тринаест тона.Међутим, чак и 2003. године, када је делегација руских монаха отпутовала у Америку да би то и званично затражила, Американци нису желели да их врате, уз образложење да је недељна звоњава постала традиција на Харварду.

Иако је 2006. један руски тајкун откупио звона и платио израду нових која ће доћи на место оних која је требало вратити у постојбину, платио пренос тих грдосија од 27 тона, до коначног повратка првог звона прошла је још једна година, тако да је прво од осамнаест харвардских звона враћено 13. септембра 2007. године.
Медији су то све пропратили тих година, како и доликује.

Сетила сам се коња светог Марка, оних који се налазе у Венецији, на врху Дуждеве палате, који су такође превалили дуг пут док нису заувек постављени ту где јесу, да Млецима красе централни трг, посвећен светом Марку. Чак је и Наполеон, који их је једно време поседовао, остао кратких рукава.Сила Бога не моли, али крађа и прекрађа звона су увек постојали.

Руси су своја звона доживљавали као светињу која је духовно уздизала и крепила генерације руских верника, и зато су имали право и обавезу да их врате.

Навика коју су млади амерички и белосветски студенти на престижном америчком универзитету стекли ипак је била само навика, иако не сумњам да су та звона тако заносно звонила и будила успаване студенте.

Ма колико знање било важно у овом свету, вера је оно што тај исти свет чува и омогућава да траје, те јој се предност мора дати, уколико је остало још мало разума људском роду да схвати да је то тако.

Целивала сам кивот са моштима светог Николе, знајући да је остатак тела у Барију, а онда сам изашла напоље, са осталима.

Пљусак нас је спречио да уђемо у следећи храм, јер је у дворишту било још објеката. Сачекали смо неколико минута да се невреме стиша и да се све врати у првобитно стање, а онда смо наточили воду са источника и кренули ка Сретењу.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2781
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Sretenje

Порукаод Viktorija Vi » 22 Јул 2008, 16:11

СРЕТЕЊЕ

Кад кажемо или запевамо носталгично ону староградску „ Да смо се раније срееели, било би друкчије свeeе“, подсвесно вређамо себе, наивно верујући да је нешто у нашим животима могло бити другачије и да је један сусрет, да се догодио у неко друго време, могао променити наш живот - на боље.

Питање је шта би се уистину догодило кад бисмо вратили точак историје, личне или колективне, и изменили један догађај и једну судбину, да ли бисмо раније схватили своју заблуду, и какви бисмо изашли из ње.

Истина је да се сви значајни сусрети дешавају баш у оно време у коме се морају десити, ни минут пре, ни минут после. Све друго је - варка, свидело се то нама или не.

Тако сам се ја, последњег дана боравка у Москви, након посете Даниловском манастиру, срела са „Сретењем“ , где сам – о, небеса! – поново срела Владимирску икону, онако како су је, много векова пре, срели Московљани.

О, да, и иконе се могу срести, као и људи, и из тог сусрета се такође може понети много утисака!

Пре него што ћу крочити у манастир „ Сретење“, који се налази у улици "Бољшаја Љубјанка", прођох стазицом посутом цвећем и новчићима, овековечих голуба кога видех, и продужих право.

Манастир Сретење основао је 1397. син Димитрија Донског, кнез Василије (Димитријевич), на месту сусрета /сретења са чудотворном Владимирском иконом, која је донета у Москву из Владимира у време опасности од Тамерлана.

Постоји и теорија по којој су место сусрета и сам манастир били на другом месту, на крају Никољске улице, али је у 16. веку, 1518. године, манастир пренесен на друго место, где су Московљани такође сретали икону Богомајке и Спаса Сведржитеља из Владимира.
Извесно је да је на месту садашњег манастира постојала једна од најстаријих московских цркви, посвећена Марији Египћанки. Та црква, која је постојала још 1385.године, ушла је у састав манастира.

Владимирска икона Богородице, најсветија руска икона, једна је од оних које је иконописао јеванђелиста Лука. У петом веку пренесена је из Јерусалима у Константинопољ, а у 12. веку послата је у Кијев великом кнезу Јурију Долгоруком. Одлазећи у ростовску област, Андреј Богољупски понео ју је са собом. Приликом путовања, јавила му се у сну Богородица и рекла да остави икону у Владимиру.

То се догодило 1158. године. Кнез је изградио храм и пренео у њега икону, украсивши је златом, сребром и драгим камењем.Од тада се она назива Владимирском.

Руси верују да је ова икона помогла приликом одбране Москве од Тамерлановог напада 1395. године, као и од напада татарског хана Ахмата, 1482. и од војске кримског хана Мехмет-Гиреја, 1514. године.
Икона представља сусрет Владимирске Богородице са Москвом 1395. године.
Те године је Тамерлан са татарским хордама ступио на руску земљу и приближио се Москви. Борбе су биле страшне, а у почетку је његова војска надјачала руску.Русима је остало само да се уздају у Божију помоћ. Зато је велики московски кнез, Василије Димитријевич, послао свог изасланика у Владимир да донесе чудотворну икону. Десет дана је трајало путовање од Владимира до Москве, а дуж целог пута људи су се на коленима обраћали Богорици молећи је да спасе руску земљу.

Владимирска икона је стигла у Москву 26. августа, „ и цео град изађе на сретење са њом...“. Кад су се срели кнез Василије и икона, Тамерлан је спавао у свом шатору. Легенда каже да је он у том тренутку у сну видео високу гору, из које су се ка њему спустили светитељи са златним жезлима.Над њим је у ваздуху, у јаркој светлости, стајала „лучезарна жена“, окружена анђелима са мачевима.Тада је Тамерлан позвао мудраце, који су му рекли да је то Богородица, руска заступница, након чега је Тамерланова војска почела да се повлачи из Москве, гоњена силом Пресвете Богородице.. "И бежал Тамерлан, гонимый силою Пресвятой Девы"…

Место, где је дошло до "встрече",тј. сусрета иконе с великим кнезом, митрополитом и епископима названо је „Сретенком“, и ту је основан Сретењски манастир.

У XV веку Владимирска икона пренесена је у Кремљ, у Успенски сабор. Као и у Владимиру, и у Москви се прославила бројним чудесима.

Године 1925, бољшевици су затворили манастир.Ту се настанила злогласна стаљинистичка тајна полиција НКВД. У кругу манастира обављана су бројна стрељања.

Септембра 1999. године, Владимирска икона пренесена је у храм светог Николаја при Третјаковској галерији. Тамо се чува, заштићена непробојним стаклом, при посебној температури.

Сваке године, 23. јуна (6. јула) и 26. августа у манастиру се окончава крсни ход започет у Успенском сабору, у знак сећања на спасавање Москве од татарског напада. (Из книги С.В. Булгакова «Русские монастыри в 1913 году ).

У овом храму се чувају мошти преподобне Марије Египћанке, превезене из Константинопоља 1706. године, као и крст у дуборезу, висок преко десет и широк шест м.

Овде се чувају и мошти св. Илариона Троицког, икона с честицама моштију преподобног Серафима Саровског, верна копија Туринске плаштанице у природној величини, тачан списак свих Владимирских икона Богородице.Богослужење је свакодневно.

Купих у Сретењу неколико разгледница на којима беше Владимирска икона, и један прстен.

И затвори се још један круг, један од оних концентричних о којима писах пре неколико година у роману о Тамерлану, Одисеју, Људима са Лавом у Имену, пријатељицама и њиховим пријатељицама, трагању, један од оних кругова које ретко ко може видети, али које неки од нас носе свуда са собом, уместо венчаног прстена, омче или ореола, а да то нико, осим њих, не зна.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2781
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Zavrsno odbrojavanje

Порукаод Viktorija Vi » 16 Авг 2008, 16:18

Завршно одбројавање

Бићу смешна и сама себи ако кажем како журим да ставим тачку на записе о Русији, с обзиром да овај путопис (ако је то путопис) пишем скоро годину дана, а за четири дана ће бити годишњица откако сам кренула у Русију.

Но, да не би дошло до неких непланираних и нежељених мешања таласа успомена, рецимо да ћу причу о овом путовању привести крају пре него што кренем на други пут, такође 5. јула, али овога пута на Трули Запад.

Враћајући се из манастира Сретење, видела сам неколико призора који су привукли моју пажњу, а које је мој апарат и овековечио:

- модерну зграду чији су прозори од оног тамног стакла, а чији облик ме подсећа на ракету која се нашла између две зграде (претпостављам да је у питању неки пословни центар попут нашег Ушћа);

- објекат на коме пише Ереван плаза (не знам да ли је хотел или нешто слично, али је ексклузивно);

- плакат на коме је репертоар једног позоришта, и то баш оног које ми је поменуо Капетан, и Нушићев „Др“, који се тамо зове „ Славјанские безумства“ и који се баш те вечери приказивао (да ми Капетан није скренуо пажњу на све то, вероватно бих се до бесвести питала које би то Нушићево дело могло бити. О, Капетане, Капетане, нека ти Бог да да што пре обрадујеш своје тело и дух новим сусретом са Матушком, а за остало ћеш се већ снаћи!),

- споменик Достојевском који је представљен онакав какав је и био, као велики мислилац. И Роден би му могао позавидети! (а небо се својски потрудило да у мој кадар убаци сиве облаке, тако да је јасно какве су биле Фјодорове мисли);

- зграда пред којој сам се осетила као мали мрав, и за коју нисам сигурна да ли је Тријумфална палата, она највећа зграда у Европи, Универзитет или нешто треће(Но, то је заиста колосално! Колос из Москве и пред њим један мравић који добија осећај ниже вредности након напада дивљења!);

- Арбат (који долази на ред одмах после овог наставка);

- споменик Александру Другом, који је такође огроооман, и

- у даљини, као у измаглици, споменик Петру Великом.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2781
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 16 Авг 2008, 16:20

Ах, Арбат, мој Арбат...!

Дуг је био пут до Арбата.Но, пређен је и он, као и многи други до којих се, пре или касније, морало стићи.

Арбат смо тражили само Јарослав и моја маленкост. Остали су последње поподневне сате у Москви желели да проведу обилазећи нешто друго, а ја – само то.

Пуно име те улице, главног московског шеталишта, је - Стари Арбат.
Арбат је изграђен 1493. године. Име му је арапског порекла и значи предграђе, што се тешко може односити на данашњи положај улице, с обзиром да је у строгом центру.

Арбат је налик на нашу Кнез – Михајлову. На сваком кораку могу се видети продавци сувенира (сувенири су, наравно, ту најскупљи, али то је тако логично.Ко познаје умеће ценкања, може се још и нагодити са продавцима), забављачи (најчешће свирачи и певачи), сликари (нарочито они брзе руке, који сликају портрете или карикатуре пролазника), продавци цвећа, а ту су и бројни ресторани, кафићи, продавнице, и понеки спомен- музеј.

Нашла сам и податак да је Стари Арбат најпре био обитавалиште московске аристократије (као и париски Сен Жермен, на пример, у 19. веку), а касније, након великог пожара, ту су почели да живе уметници (осим Пушкина, који ту има свој музеј и споменик, ту је још и споменик Булату Окуџави, у више наврата спомињаном и благосиљаном на овом блогу, Гогољу (или ми је долутао у сећање оз неке друге улице, али мислим да је био ту негде и он), а ту је једно време живела и Цветајева.

Продавце сувенира нисам заобишла, али они од тога нису имали никакву вајду јер нисам прешла са нивоа гледаоца на ниво купца.Срећом, једну малу бабушку сам већ била купила у Архангелском сабору, тако да овде и нисам морала.

„Заглавила“ сам код музичара, наравно, код свирача инструментала...И сад имам један цд више у колекцији. То што на њему није аутентична руска музика, сасвим је ирационално и немогуће је објаснити.

На једном месту видела сам и гатару како говори једној муштерији о будућности. Иако је у једном тренутку покушао да оде, толико је била сугестивна да се вратио и наставио пажљиво да је слуша.

О куповини букета веселки већ сам писала, а на слици са Окуџавом се види како му те веселке лепо стоје.

Нисам знала да ли да бесомучно, у себи или гласно, рецитујем његове стихове „ и ње забуд про мења“ , кад сам се налазила у улици која је, како каже у песми, била његов позив, његова радост, његова беда, домовина и религија, или да дам предност Микиним стиховима и обратим се Москви, директно, на лицу места, изговарајући:

„ Госпођице! Ја нисам вама био обично гимназијски занесен!/У мени је све до предака минирано!“, јер то сам уистину осећала и знала да је тај занос нешто што ће трајати до краја мог живота.

"Генацвале" сам пронашла (предиван је), али није било времена за ручак, а нисам ни осећала глад. Осећала сам само како време одмиче, а ја још нисам била пронашла Пушкинов музеј.Тако сам желела да видим тај самовар и писаћи сто једног од највећих руских песника и писаца, оног који је гајио посебна осећања према нашој земљи, нашој поезији и неким припадницама лепшег пола пореклом из наших крајева, чији су се портрети чак и нашли, нацртани његовом руком, у Оњегину!

Осећала сам само како време одмиче, а ја још нисам била пронашла Пушкинов музеј. Кад сам, изненада, са своје десне стране, угледала велики споменик и на њему двоје људи, било ми је јасно да сам близу. Но, ту је био само споменик великој љубави Александра Сергеј`ича и Наталије Гончарове, чувене и интригантне московске лепотице, а музеј је био још мало напред, на супротној страни улице. Закаснила сам десет минута, јер је радио до 19 часова, тако да ми је остало само да се сликам поред затворене капије и да обећам себи да ћу следећи пут, кад год то било, ући сигурно!

После смо Јарослав и ја мало лутали док смо нашли пут који води ка нашем „дому“. За почетнике у Москви, први пут остављене себи на милост и немилост у непознатом граду, још смо и сјајно прошли.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2781
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 16 Авг 2008, 16:21

Последња ноћ у Москви

Прво чега се сећам кад мислим на ту последњу ноћ у Москви јесте – Феодора, женица која је неколико ноћи спавала са нама (мада смо је ретко виђали, с обзиром да је она устајала пре нас и легала пре нас, будући да је радила као молер и грађевинац). Са њом се лепо испричала Матушка, јер су дотакле породичне теме, а Федора је имала дете. Била је родом из Молдавије, и имала је код себе флашу неког слатког црног вина из родног краја, којом је желела да нас почасти пред растанак.Не памтим да сам икада пила мирисније вино, чију сам и јачину и сладост тако интензивно осећала док смо у тој великој соби, која је била наш московски дом, испијалe своју чашу тог (не)разговетног вина...А говорило је све језике у глас, и то најлепше речи свих језика, као што су: пријатељство, љубав, поштовање, истина, близина, осмех, сећање...

У сећање ми увире и река која нас је позвала да је још једном пратимо док вијуга ка Александровском саду, да погледамо њене раскошне водоскоке, мостове и бродиће, кад већ нисмо стигли да се преко дана превеземо једним од бродића неколико километара (сликала сам неке, па и овај који се звао Одисеја).

Осваја ме поново и онај мир који беше овио Москву, и истовремено усхићење у које се повремено тај мир претварао, јер је та ноћ била једна од оних у којима је све онако како треба да буде, и како бих увек желела да буде, иако знам да је било могуће само тада.

Истина, недостајао је неко, али ме то није спречило да осетим како живот може бити леп, независно од физичког присуства вољеног бића.

Било нас је седморо – осморо у ноћној шетњи.Осећала сам лакоћу као да сам перце, и нестрпљиво сам чекала да стигнемо до одредишта (иако нисам тачно знала које нам је одредиште, али је Јована, пошто је и раније била tu, то знала и рекла Добросаву да нас води до тих фонтана), свесна да се сати које ћемо још провести у Москви могу избројати на прстима две руке.

Сећам се да ми је Јарослав, пре него што смо стигли до моста на коме се налазило дрво окићено црвеним врпцама и бројним катанцима на којима су била исписана имена ( то сам први пут видела на Понте векију, и тад сам сазнала да парови тамо уписују своја имена и закључавају катанцем, да нико њихову љубав не откључа и не раскине), рекао да је, кад се вратио из наше шетње по Арбату, назвао своју драгу и запросио је.

-И?- упитала сам, иако сам слутила одговор. Некако ми је онај ваздух говорио да не може бити другачије него што сам претпоставила.

– И рекла је „Да“ - одговорио ми је.

Како је то романтично! – помишљала сам, и одмах га замолила да стане поред тих катанаца и да та слика сведочи о његовом признању.

Са оближњег маленог сплава чула се музика и радосна граја гостију које смо могли да посматрамо са моста.Тако је вероватно та ноћ изгледала и на неким београдским сплавовима, тако су се људи веселили, а опет – ја сам се налазила тог 14. јула 2007. у Москви,на истоименој реци, наслоњена на десну страну маленог моста коме ни имена нисам знала, али који је био тако лепа сценографија за ту ноћ, коју сам посматрала и упијала свим чулима, о чему говори и чињеница да и сад готово могу да доживим исти осећај као тада.

Ако кажем да је ваздух био готово питак, да је ноћ била топла и млада, готово прозрачна, преломљена кроз светлост безброј уличних светиљки, као и река Москва, да сам ја била срећна, рекла сам све што треба рећи.

„ То се не пише, то се не поје, само што жудњом пробије мрак“, рекао би Лаза.

На читаоцима је само да склопе очи након што виде неколико приложених снимака, и – да доживе оно што и ја, макар и делимично. И то ће бити довољно.

Overdose и онако није нешто што се препоручује у било чему, нарочито кад је уживање посреди.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2781
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Zbogom, zbogom...!

Порукаод Viktorija Vi » 18 Авг 2008, 08:36

Збогом, збогом...!

„ Што имам, то се у даљини скрива;
што нестаде – за мене стварност бива.
Што сја – за трен се родило; што вреди –
ни пред далеким потомством не бледи.“
(Ј. В. Гете)

Тог недељног јутра, четрнаестог дана јула, устали смо у 5 сати(3 по нашем времену) да бисмо се поздравили са оцем Кирилом, тј. да би нас благословио, пошто је и сам ишао тог јутра на пут.Рано устајање било је једини начин да добијемо његов благослов пред пут, што се није смело пропустити, као ни јутарња служба и последњи доручак на Берсењевки.

Храм Христа Спаситеља огледао се у бистрој Москви која је трперила, попут јасике, на најмањи дашак поветарца.

Остало је било предвидљиво: метро, мини-бус, авион.

Недељом ујутру метро није крцат као радним данима. За све путнике у беше места, а преко пута неких од нас седео је човек обучен као Моцарт, са периком и у ренесансном костиму, очигледно спреман да на некој од московских улица, забављајући пролазнике како изгледом, тако и гестовима, заради неку рубљу.

Гледајући последњи пут тај метро, изнад врата приметих натпис који не пропустих да фотографишем: Росија всегда с табои.Тако је, од сада па довека.Бар овог који је мени дат.

Не могу, а да се не присетим неких другачијих времена у којима сам одговоре на важна питања тражила на погрешним местима. Чак сам, после бомбардовања, у јесен 1999, ишла и код Миље, верујући да ће ми она помоћи да схватим одакле у мени онолико ондашње интересовање за романске земље и људе, и да ће ми рећи да ли треба да пакујем кофере и спремам се за одлазак или пак да пустим корење ту где јесам.

Миља је урадила хороскоп, али пре него што је почела да ми говори о ономе што је записано у звездама (тада сам у то веровала), рекла ми је да сам у претходном животу била Рускиња и живела у Русији. Поменула је неко отмено друштво и аристократске тежње. Била сам дубоко разочарана јер сам у то време чврсто веровала да сам, ако постоји нешто што се може назвати „прошлим животом“, неизоставно морала живети у Француској, Италији или Шпанији.Много ми је тога напричала пок.гђа Регулус,али знам да сам отишла збуњена и помало разочарана, јер у звездама није видела онога који ми је тих дана обећавао мора и долине, и упорно је негирала моју везу са романистиком. Инсистирала је на мојој словенској души и осећајности.

Касније, откривши оца Николаја, схватила сам да је човек виши од звезда и да је астрологија у супротности са божанским принципом који нам даје слободу и могућност да променимо свој живот, а не да слепо верујемо у судбину и оно што је у звездама једном засвагда записано.Открила сам и да је једино што ме уистину привлачи заправо – та душа словенска, искрена, дубока, понекад тамна и тајанствена, чак недокучива, али једина која ме истински дотиче.

И док сам се приближавала аеродрому који носи име Николе Тесле, пратила ме је свежина и светлост московског свитања.

Растајући се са људима са којима сам провела само десет дана јула 2007, растајала сам се од ближњих, никако не губећи из свести то да ћу предахнути у свом београдском дому само неколико сати, пре него што кренем у родни град у коме је тада живео мој отац.

Слутила сам да ме чекају велике промене, али сам чинила оно што је једино било у мојој моћи и веровала непоколебљиво да ће све што се буде догађало после тог путовања бити оно са чим се морам достојанствено суочити, јер то сигурно има смисла, будући да је део промисла Божијег.

Мироваћу и путоваћу наизменично, јер је и једно и друго потребно људском телу, као и духу, и бићу задовољна и кад се крећем и кад мирујем („Свако има право да се креће и да буде кретен“ ). Но, увек кад помислим на ово путовање, призиваћу смирај.

Понављам мисао која је опет актуелна и смислена: „Не растају се никад они који се желе поново срести“.Збогом остај, Матушка, величанствена земљо, и ви, драги људи које сам упознала у њој и због ње! Нека вас чувају Бог и анђели до нашег следећег сусрета и во вјеки вјеков!Амин!

Виолета Милићевић

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30920
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Rusija

Порукаод Mustra » 29 Окт 2017, 12:42

Слика