Rusija

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Rusija

Порукаод Viktorija Vi » 27 Јул 2007, 00:04

Сви ми имамо какву – такву представу о Русији, стечену захваљујући школи, медијима или људима које познајемо, али оно што човек види и осети кад крочи у ту земљу – не може се упоредити са претходно створеном визијом, како год и од чега год да је она била створена.

За мене је Русија, пре свега, земља у којој се на сваком кораку осећа присуство Бога.То истичем на самом почетку свог излагања јер нигде нисам осетила у тој мери присуство Свевишњег као тамо. Иако је Грчка колевка европске цивилизације, и јак духовни центар, вероватно због грчке митологије и многобожачке религије, због богова који су у памћењу многих учених људи и данас симболи различитих људских прохтева и слабости, тамо нисам осећала присуство једног Бога, већ сам, кад бих осетила дашак ветра, помислила како се Еол поиграва са нама, кад бих видела узбуркано море, помишљала да се то Нептун разљутио, а кад бих видела муње и громове, сетила бих се Зевса. У Русији сам, међутим, осећала само присуство њега Једног, јединог и свеприсутног, и то непрестано.

Верујући човек који има ту срећу да види Русију – остаје опчињен лепотом њених храмова и лепотом словенске душе чији сваки драм има непроцењиву вредност. Ма колико да смо о томе раније слушали, сусрет уживо помера све границе и отвара нове, ипак неслућене хоризонте.

Слагала бих ако бих рекла да сам у Русију отишла сасвим неприпремљена, а докази о томе налазе се и на овом блогу у виду питања, савета и коментара.Но, оно што ми је Матушка (како је назива један драги Капетан) пружила, превазишло је сва моја очекивања.

Присуство Свевишњег и Свеприсутног тамо је више него очигледно : у смирeности и лепоти коју нам дарују реке и језера, у вери која је чврста попут стена и готово опипљива, у побожним очима људи свих узраста, у изобиљу раскошних шума, у живим бојама и разноликим облицима прозора на скромним сеоским кућицама, у грандиозним здањима, у речима и осмесима разумевања, у литургијама и молитвама...

Мој пут у Русију имао је за циљ посету руским светињама, а кад се све завршило – само сам могла да признам да ми ништа није недостајало (осим, евентуално, драгих бића са којима увек желим да поделим оно све што ми се лепо догоди, али срећом, то се некад може надокнадити и тако што се пренесу утисци и покажу слике), и да је то било најлепше и најцелисходније путовање у мом животу.

Иако себе сматрам верником, нисам често ишла на литургије нити сам се редовно причешћивала, а после неколико литургија и троструког причешћа у руским црквама, схватила сам шта сам пропустила и колико је лепа наша вера уколико за њу нађемо времена јер је благодат којом нам узвраћа - непроцењиво благо....

Спознати лепоту вере значи – спознати лепоту живота и прихватити могућност да нам се све, и добро и лоше, дешава с разлогом, и да треба ценити највећи дар који нам је дат – живот.

И сада, док исписујем ове редове, осећам изобилну благодат и смиреност коју ми је даровала Матушка и која, чини ми се, неће скоро ишчезнути. Иако знам да моје речи не могу имати ону снагу коју бих желела да имају, покушаћу да, присећајући се маршруте, места и људи који су се нашли на овом путу, представим онима који буду читали ове редове бар нешто од виђеног и доживљеног.

У овом уводу напоменућу да се наша група састојала од: једног свештеника, оца Бенедикта, једног младог искушеника његовог манастира, једне мисионарке и професора књижевности, једне протинице, једног штампара, као и жене која такође има своју штампарију, једне професорке руског језика, једног брачног пара из Беча, једног бизнисмена и мисионара из Новог Сада, моје маленкости, Јураја, великог православца и србофила, који је, заједно са Добросавом, осмислио наше ходочашће, и од возача нашег мини-буса, од миља названог „зеленко“, захваљујући коме смо јездили кроз руска пространства брзо попут вихора. Биће да су чељад понекад била бесна, кад им је „зеленко“ био тесан, али – живот и онако раздваја оне који се воле (како би рекао Превер) и све што је лепо – има крај, који се морао догодити, пре или касније.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 01 Авг 2007, 14:19

Пут од висине (облака) до дубине (ноћи)

Волим аеродроме, ипак, иако се понекад гнушам оних редовних прегледа, пасошких контрола и претераних мера предострожности које пристојног грађанина понекад могу вређати, а код злонамерника изазивати подсмех јер се велика злодела најчешће дешавају негде другде, након преласка црте.

Аеродроми ме асоцирају и на нове и лепе изазове, нове светове које тек треба открити, па макар се тицали и неких добро познатих места чији су ми неки углови остали непознати.

Аеродром Шереметјево је огроман и састоји се из неколико делова, што значи да је придошлици потребно много времена да би се дочепао насеља и стварно започео своје уживање у лепоти званој - Русија.

На аеродрому нас је дочекао Јурај, Јура, који је био главни организатор нашег путешествија по Русији(поред Д, који је био врло вешт координатор и водич) и Андреја, који је управљао нашим „зеленком“, мини бусом зелене боје, у који је стала група заједно са коферима.Пошто је већини ово био први пут ове врсте, кофери су били заиста импресивни.У „зеленку“ је требало да проведемо десет дана, и да за то време пређемо много више од 4000 км, колико смо заправо прешли за првих шест дана.

Наше прво одредиште био је николо – солбински женски манастир, који се налазио у селу Мало Илинско, тихом и живописном месту, на шест км од речице Солбе, која је на граници јарославске и московске области, дакле – у Подмосковљу.Прво вече па - подмосковско! Мало ли је?

Када се, у петнаестом веку, чудотворни лик светог Николе појавио у дрвету, то је био довољан разлог да се на том месту направи прва црква. Данас се у њеном окружењу налази неколико прелепих објеката,између осталих и храм посвећен Успенију богородице, а у току је и градња неколико нових који се, захваљујући вештој управи и неисцрпној енергији игуманије Јеротиде, граде попут утврђења око главне цркве.

Прелепи храм са тамноплавим куполама и звезданим мотивима у боји злата, као и православни руски крстови који светле у ноћи – освојили су ме на први поглед. Такве куполе сам до тог 5. јула виђала само на сликама.

Упознали смо игуманију Јеротиду. Љубазно и срдачно нас је поздравила и захвалиал се зато што смо дошли и одговарала на наша питања. Красили су је урођена скромност и скрушеност јер, ма колико да је урадила (за претходних осам година, под њеном мудром управом никло је неколико прелепих објеката), њој се све то чинило премало.

Добросав нам је касније рекао да је она у тај манастир дошла веома болесна, а онда, кад је оздравила, одлучила је да остатак живота посвети Богу.Осим тога, и њени родитељи су старешине неких значајних манастира (отац је у Сергејевом посаду), а још петоро браће и сестара се замонашило.Заиста сасвим несвакидашња прича ...и породица!

Љубазне монахиње одвеле су нас до преноћишта, у једну од већих просторија, на чијем поду су били поређани душеци, а са стране су биле постељине и остали „реквизити“ за добар сан. Затим су нас позвале на вечеру.

Била је то прва у низу (за мене) посебних и благословених вечера.

Наша Миланка, с обзиром да је протиница, помолила се у име свих нас и на крају молитве смерно затражила од оца Бенедикта да благослови вечеру, што је он одмах и учинио.

Монахиње су већ биле изнеле на трпезу разне посне ђаконије (јер је било време великог петровданског поста, и сви смо постили), и пре него што су се повукле први пут сам зачула њихово „ Ангели за трапезом“, што сам касније чула још много пута у манастирским трпезаријама и што ми је, чини ми се, унапред чинило сваки оброк још слађим.

Колико је то лепше од нашег устаљеног „Пријатно“ или чувеног и углађеног француског „ Bon apetit“, и колико је пријатније и подстицајније било за моје благоутробије!

Обичај је налагао да се оброк започне кољивом (куваним житом, спремљеним као за наше славе, али је, по слободној процени, то жито било зачињено још и ренданим лимуном и маком), а онда смо прешли на чорбу (боршч, ако се не варам), преко укусне рибе и салате која је својим изгледом подсећала на оно што ми називамо руском салатом, али не и својим укусом, јер је у њој било слатких краставаца, уместо киселих на које сам бар ја навикла, и још неких салатица, до посластица од меда, прелива од куваних боровница и - колача. И чај из самовара био је предиван.

„ Врућом сољанком,

што се црвени и пуши,

тањир ми је напуњен до врха!

Сести и јести, зар је то цела сврха?



Ал ко да с друге стране мог тањира

неко непознат, с прстима који се леде,

нагиње се над тањир – чак из Сибира!-

и дрвеном кашиком захвата и једе.



Нагиње се над тањир – чак из гроба,

чак из облака! – и куса, с друге стране.

Гладна оба,

два се света из једног тањира хране!“

( Љубомир Симовић: Вечера на Неви)

Како је сваки залогај био сладак и благословен!На крају оброка - захвалност Богу, а затим купање, пресвлачење и одлазак на ноћну литургију, која је почела у једанаест и трајала три сата.

Црвена и златна боја суверено су владале над осталим бојама у тојм делу цркве.

Била сам фасцинирана иконостасом, полилејем, иконама које су ме окруживале током те литургије, којој није присуствовало много људи из места,али у чијем се држању видело колико им је драгоцен и важан сваки тренутак који посвећују Богу, јер то значи и – себи, свом спасењу.

Нисам приметила нестрпљење ни код дечачића који нису могли имати више од десет година, ни код старица. А требало је то одслушати и издржати!

Сви су се трудили да на ногама одслушају литургију иако је на располагању било неколико столица...И певали су, скоро сви присутни, укључујући и неке чланове наше групе, што ме је посебно фасцинирало.

Анђеоски гласови монахиња различитих узраста, као и два свештеника који су повремено говорили делове јеванђеља, понављање неких рефрена (Господи помилуј) и смена најразличитијих делова светих књига, од псалама преко поучних прича и химни, били су за мене откровење.

Повремено сам, као и сви моји сапутници, осећала умор после дугог пута, али су тренуци слабости кратко трајали и нису ме спречили да уживам у несвакидашњој литургији.

Када се завршила, прошетали смо до источника (лековитог извора) свете Петке, где смо се сви окрепили. Месец, иако није био пун, обасјавао је солбинске манастире и мамио нас, али смо ипак, нешто после пола три, отишли на спавање, јер смо знали да смо тек на почетку лепог путовања и да нас у наставку чека још много дарова којима ћемо се укрепити и радовати.
Последње учитавање од Viktorija Vi дана 23 Авг 2007, 12:52, учитано 1 пут укупно.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Dan drugi

Порукаод Viktorija Vi » 06 Авг 2007, 23:07

Пробудила сам се после 7 и осетила се сасвим одморном. Знала сам да ми неће бити потребно много сати сна, јер оно што нас испуњава – , ма колико било физички напорно, не умара нас, већ нам даје и умножава снагу. Дакле, без обзира на физички напор који је претходио овом јутру, слутила сам да ми енергија неће недостајати.

Прво јутро у Русији, солбинско, било је пријатно, свеже, а плаве куполе са звездицама по дану су деловале готово нестварно, бајковито.

На растанку нам је игуманија, благо се осмехујући, дала визит- карте, што ме је изненадило, али и обрадовало, јер сам знала да ће ми званични сајт дати одговоре на нека питања која нису ни постављена, а која ће искрсавати кад год помислим на ове тренутке.

Наставили смо пут ка Переславу. Зауставили смо се код цркве посвећене Александру Невском, јер је у њој крштен и венчан. Испред цркве, на лепом и уредном травњаку, налазио се и памјатник (споменик) посвећен овом свецу чији је култ веома развијен у Русији.

Град Переслав највише је познат управо по томе што је Александар Невски одатле кренуо у одлучујућу битку против непријатеља. Д. нам је рекао да је Переслав за Русе нешто као Крушевац за нас, те да је се значај ове цркве може упоредити са значајем који за нас има Лазарица. Нажалост, црква је била затворена, те нисмо успели да видимо њену унутрашњост.

Путујући ка Сергијевом посаду, који је био наше следеће одредиште, зауставили смо се најпре у манастиру светог Никите, где смо пили изванредни квас (квас је пиће које сам први пут пила неколико сати пре тога, и много ми се допало, иако је мирисало на пиво, које не пијем никада, али је укус био ммм).Овај манастир такође је имао неколико прелепих купола. Био је беле боје, а само кров и куполе били су голубије плаве боје. Личио ми је на прави дворац.Ту нас је,у испосници у којој се подвизао један од оснивача манастира, отац Бенедикт миропомазао уљем из кандила.

Никада нећу заборавити ни куће дуж пута, лепе, скромне, различитих а складних боја, чији се изглед разликује од наших, и које су, без обзира да ли је домаћин имућан или сиромах, имале предивне прозоре. Куће су биле углавном топлих боја, а око сваког прозора били су раскошни украси. Чак и оне које су биле изузетно старе, скоро у стању распадања, имале су око прозора украсе од којих ми је застајао дах.Предивно!

Нажалост, меморија мог апарата ограничена је, тако да нисам сачувала те снимке,а они који нису видели исто што и ја – нека се препусте машти и нека замисле те куће које се не истичу ни својом величином ни упадљивошћу, али чија је лепота неодољива и незаборавна, јер је свака од њих – дом, и није створена да би се неко разметао, већ да би ту живео.

Због огромног шумског богатства којим овај део Русије располаже, већина кућа грађена је од дрвета, што говори и о практичном духу баћушки и о свести да човек треба да узме оно што му природа дарује, и што му је често на дохват руке.

Затим смо стигли до источника светог Никите.Јура нам је рекао да је веома здраво купање у источницима, јер су то свети извори. Показао нам је најпре део за мушкарце, а онда, са друге стране, онај за жене.О светости и лековитости говориле су и две мале куполе које су се налазиле на крововима мушког базена и извора за пиће, а део у коме се купају жене није имао кров, већ је само био ограђен са четири стране дрвеним даскама.

Верујући људи се ту погружавају тако што сиђу низ неколико степеника у воду, а онда само три пута уроне цели у воду: у име Оца, Сина и светога духа.После тога, како нам је рекао Јура, осећају се изузетно добро, јер света вода доноси благодат целом телу. Наравно, ледена је, а температура је ту константна - око 5-6 степени.
У почетку ми није падало на памет да се погружавам и уроним у ту хладноћу ( а сетила сам се оних Руса који се традиционално купају на минус бесконачно степени; сетила сам се и наших челичних момака који извлаче у јануару , на Богојављење, часни крст из залеђене Саве), али када је изашао први од тројице мушкараца и када сам видела његов блажени израз лица, кренула сам, вођена неком невидљивом руком, ка делу за жене.

Сунце је било јако и пријала је његова топлота.Знала сам да то што немамо пешкире код себе није препрека и да ћемо се осушити веома брзо...

Осећај је заиста био несвакидашњи, као и тростуко и брзо урањање у источник и израњање на површину, а тело ми је било лакше него икада. Имала сам утисак да сам изгубила бар пет килограма у тих неколико секунди, а топлина и блаженство почели су да ми се разливају целим телом.Их, тад сам могла да истрчим ко зна колико дугу стазу, везаних очију!...Или ми се само чинило?

Још две сапутнице су се препустиле овом неочекиваном блаженству, а онда смо, срећни и захвални Јури што нас је са тако мало речи подстакао да осетимо дражи купања у источнику, наставили пут ка Сергијевом посаду.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Sergijev posad

Порукаод Viktorija Vi » 07 Авг 2007, 23:35

Сергијев посад

“У тамној ћелији Сергијево – Тројицке лавре,

скривен у своју светогорску браду,

Пахомиј Серб,

у језера, у снегове и степе,

од Дона и Дњепра до Карелије и Устјуга,

од Владимира до Новгорода и Пскова,

сеје црвена и црна слова.



И сања како из тих слова ничу

пшеница и вино, које душу весели,

и сања како из мора тог вина

гладна Русија израња као трпеза,

обасјана оном незалазећом светлошћу

јегоже на начетак почињајет

ни кончина утескњајет.“

(Љ. Симовић: Пахомије)

Сергијев посад, једно од најсветијих места руске духовности, основао је преподобни Сергије Радоњешки у 14. веку. У даљен је деведесет км од Москве. На територији манастира налази се и Православна академија.

У време комунизма, име града промењено је у Загорск, али велики манастир свете Тројице, као и манастир Светог Сергија остали су нетакнути, тако да су данас атракција и за обичне туристе и за вернике.

Многи верници сматрају Сергијев посад престоницом руског православља. Они долазе из свих делова бившег СССР-а са једним јединим циљем – да целивају мошти преподобног Сергија, које су већ шесто година нетрулежне и које су целивали верници и у време Ивана Грозног и Петра Великог.

Прво што ми је привукло пажњу док смо ишли ка Посаду била је огромна статуа Сергија Радоњешког, чији ме је изглед подсетио на статуу Светог Саве постављену испред Храма у Београду (фотографија која вам може указати на сличност налази се у Фотоблогу).

Кад смо ушли у двориште Посада, повезала сам мараму јер је то већ био условни рефлекс. Лако сам се навикла да, чим уђем у простор који припада цркви, повежем мараму, мада то никад нисам чинила у Србијици. Овде је то тако нормална ствар. Чак неки манастири, знајући да има туриста којима није познато правило да женама није дозвољен приступ уколико нису у сукњи и уколико немају мараму, на улазу имају резервне сукње и мараме, које се могу употребити.

Троицка лавра, као и други бројни манастири, од којих је један резиденција патријарха, плени својом раскошном архитектуром, подједнако ентеријером као и екстеријером.

Водичи су нам, чувши да смо „паломњици“ (ходочасници)из Србије, дозвољавали да сликамо скоро све што смо желели, мада сам се ја трудила да не користим блиц, знајући за штетне ефекте.Ракош која показује да баћушке нису жалиле злато и остала средства не би ли своје светитеље представили што лепше, показује колико је потреба за вером дубоко укорењена у срцима припадника ове нације.

Руски водичи били су мале живе енциклопедије: стрпљиво и са много ентузијазма износили су пред нас обиље података о местима на којима смо се налазили и о светитељима који су себе узидали у темеље вере. Указивали су нам на земне остатке својих светитеља, те смо целивали мошти или честице моштију које су се налазиле у иконама или у посебним металним кутијама (ако то тако смем да назовем) на којима су била исписана њихова имена.

У једној одаји било је много моштију, било у неотвореним ћивотима, било изложених под стаклом или отворених делова тела (главе или руке, најчешће).

Кад сам дошла до места где је била изложена глава једног светитеља (нажалост, нисам упамтила име),заштићена стаклом, младић који је бринуо о тој одаји, пришао је и уклонио стакло преда мном.Сетила сам се ситуације у којој се нашао Капетан, такође у Лаври, када му је указана милост да буде први који је целивао мошти преподобног Сергија.Осећала сам се чудно и блажено, јер је и то био несвакидашњи доживљај – тај додир светиње, тако директан као никада пре у мом животу, јер уистину су ретке прилике да се телесно и духовно додирују тако очигледно, тј. да се оно што плени својом духовношћу може додирнути, и то на најлепши могући начин – целовом који се памти целог живота...Благоуханије (миомирис) се свуда осећало и увукло ми се у ноздрве.

Онда смо отишли до лековитог извора који се налази усред дворишта и окрепили се хладном водом.

Затим нам се указала прилика да се попнемо на звоник, и то уз пратњу стручног водича – живе екциклопедије, из чије се сваке реченице могла наслутити срећа што баш он има могућност да другима говори о светињи у којој ради. Иако нисам много тога разумела, разумела сам оно најважније, а то је – љубав која и њега покреће и даје смисао његовом животу - љубав према Господу и према онима који су на његовом путу.

Уске вијугаве степенице све више су се сужавале што смо се више приближавали врху.Сетила сам се свог похода на врх Кривог торња, одакле сам желела да видим Трг чуда у свој његовој лепоти, и оне вртоглавице која је ипак непоновљива. Упоредивши ова два своја пута ка висинама, закључила сам да је први ипак био превише романтичан и авантуристички ( водила сам и групу усхићених матураната ка врху, истовремено испуњавајући једну своју давнашњу жељу), те је све у мени треперило, а овај други успон водио је ка неописивој лакоћи постојања и ка смирењу.

Звона су била величанствена. Требало је подићи толике тоне тако високо и покренути ту челичну силу да звони! И сад се питам како је овим људима пошло за руком, колико им је времена било потребно за то, и сећам се Архимеда и његовох вапаја за тачком ослонца. Ови људи очигледно знају где је тачка ослонца и како се може покренути свет!Добро јутро, Архимеди нашег доба!

Слободно време до 19.30 употребила сам за шетњу и детаљно разгледање лепота Сергијевог посада, за дегустацију посних специјалитета који су могли да се купе у једној пекари, за испијање кафе и кваса, за куповину сувенира и поклона (за мајку- сребрни прстен у који је утиснута молитва Богородици, за бабу – гоблен са ликом свете Петке, коју желим да својим рукама уобличим део по део, и за себе – мало руско звоно). Као што Јарослав има обичај да, где год иде, купује мале сове од различитих материјала, тако и ја свуда купујем мала звона. То сам тек у Русији схватила, мада не умем да објасним зашто је то тако.

Пре него што смо напустили град, отишли смо на вечеру, опет паломњичку, која је била оскуднија од претходних, али нико није отишао гладан.Упутили смо се ка Пскову и псковско –печерским манастирима.

Дарко је у бусу читао акатисте, Зоран је уредно, на ногама, одслушао све до краја, пратећи при слабом осветљењу и текст, док смо ми, остали смртници који су тог дана дотакли вечност, макар на трен, тонули у сан.
Последње учитавање од Viktorija Vi дана 23 Авг 2007, 12:50, учитано 3 пута укупно.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 19 Авг 2007, 15:27

РОЖДЕСТВО ЈОВАНОВО И ПЕЋИНЕ ПУНЕ СВЕТ(Л)ОСТИ

„Одмотавало се клупко јулских дана“, како једном записа Шолохов...И дође на ред дан седми јула месеца, лета Господњег 2007. Ивањдан, дан када је рођена моја мајка, а и дан када је рођен Јован Крститељ, светац коме сам на један чудесан начин одана, увек ми срце испуни радошћу.

Претходила му је ноћ у бусу, као и кишица која нас је пратила све до печерских манастира. У полусну сам искорачила на земљу из топлог „зеленка“, отворила кишобран и кренула за водичима.

Око мене – шума, испред уска стаза која је водила ка великим манастирским вратима, а затим – две поплочане стазе које су се спуштале ка манастирима, чији су кровови били зелени, а зидови бели, црвени и жути, док су куполе биле претежно плаве са звездама и великим златним крстовима на врху.

Идући ка печерским манастирима, позвала сам мајку да јој честитам рођендан...From Russia with love…

Печерски манастир је једини руски манастир у пећини, који је и име добио од староруске речи „печера“ што значи „пећина, шпиља“. У 15. веку је ту дошао свети Марко, који је, како каже легенда, очаран лепотом предела, остао ту и саградио прву испосницу.Прича о том тајанственом месту привукла је и Јована Шестника, те су заједно донели одлуку о грађењу цркве у пећини.После женине смрти, узео је име Јона. Дана 15. августа 1473. године (на данашњи дан, дакле), црква је освештана, и од тог дана почиње историја овог манастира који никад више није престајао са радом до дана данашњег.

Пећине се налазе на Светом брду. Унутар брда има седам улица (ходника) које је сама природа створила. У улици Васкресењској налази се црква Христовог васкрсења, а у Новобратској и Старобратској налази се гробље, где је сахрањено око десет хиљада људи убијених у време стаљинизма. Застрашујући пример и призор људске острашћености и зла које понекад заиста нема мере ни границе!

Млади водич - монах, предводећи нас по дугим и уским ходницима у којима је у свако доба године температура 5-6 степени, причао је најпре као ученик који је добро научио лекцију, брзо, без застајкивања, озбиљно као да му од озбиљности живот зависи, а онда, полако, сетивши се да пред собом има групу која није руска, успоравао и чак се повремено осмехивао и запиткивао понешто о Србијици... Још један енциклопедијски дух !Милина!

На улазу сам видела упозорење да се не сме скидати песак са зидова, а чим смо крочили у ходнике, схватила сам да су пешчани, јер сам, додирнувши хладан зид, осетила како се под мојим прстима круни песак.Ишли смо држећи свећу у рукама (то је било обавезно, јер је на тај начин свако од нас одавао поштовање онима који су ту страдали, а било је и практично, јер је тај бледи пламен осветљавао оне делове пута у којима се не налазе светиње, већ само влажни и хладни песак).

У манастиру Успенија Богородице налазила се чудотворна мироточива икона Богородице (настала 1521. године), коју смо целивали.Сваког 28. августа, на дан Успенија пресвете Богородице, овде долазе многи верници да целивају ову чудотворну икону.Богородица је била сва у белом, по томе је памтим, јер никад пре тога нисам видела тако осликану Богородицу, и била је окићена бројним ланчићима и прстењем, које су остављали захвални верници којима је услишила молитве.На основу количине приложених знакова захвалности, делова накита, може се видети колико њих је осетило потребу да и на овај начин, материјално, изрази своју захвалност.

Свештеник је ишчитавао делове јеванђеља, а мали хор, састављен углавном од старијих жена, певао.Упамтила сам своје чуђење због лепог несклада онога што се могло видети и онога што се могло чути, јер су гласови били - гласови младих жена, иако су избраздана и смежурана лица показивала животно доба у коме је сећање на младост само једна лепа успомена.

Владика Евсевије је затим миропомазао све присутне, а онда сам на папир исписала имена драгих бића те их оставила, као и остали, да се за њих очита молитва. На крају смо целивали мошти светог Марка, оснивача манастира.

Кад смо изашли из тог манастира, киша је и даље падала. Неко је у том тренутку рекао како се дешавало много пута да звук бројних звона (која звоне складно творећи предивну мелодију), заустави кишу.

Пошто је већ било подне, звона су почела да звоне и ја сам, као омађијана, слушала тај предивни звук управивши поглед ка месту одакле допире.Када су утихла, приметила сам да је и киша стала. Ваистину чудесно!

Затим смо обишли имање тог манастира, где смо, с благословом, могли да једемо црне и црвене рибизле, окупане том благословеном кишом, хранљиве и освежавајуће.Но, то је био само увод у окрепљење које нас је чекало у кухињи.Храна скромна, посна, као и до тада, али је оброк био комплетан – хлеб, бели и црни, манастирски, чорба, риба, салата, чак и неке питице и колачи...и незаобилазни чај, наравно...

Двориште памтим и по томе што сам ту добила напад смеха (изазван Јарослављевом духовитом опаском), који је претио да зарази и остале присутне, а то није било препоручљиво на том светом месту. Блажени осмеси су умесни, али оно што сам ја „производила“ захваљујући говорном апарату који се сасвим распојасао, заиста је било више од смеха, те је Јања кренула са мном у шетњицу не би ли, говорећи о томе како света места понекад имају необичан учинак на присутне, успела да ме, дискретно, врати у нормалу...Рекла сам да сам тај смех наследила од мајке, која се понекад тако заразно и необуздано смеје (мада не гласно, али је и тај тихи смех толико моћан да му нико ко га чује не може одолети, те неизоставно и сам почиње да се смеје, без обзира да ли зна разлог или не)...Очигледно је моја мајка тог дана била са мном више него и обично, осећајући да и ја мислим на њу тако интензивно.

На излазу сам још неко време посматрала дивни храм посвећен Јовану Претечи и размишљала о тајанственим знаковима који су ми се непрестано указивали и на овом путу, као и на неким претходним, нарочито од тренутка кад сам, у јесен 2004, гледајући у православном календару датуме када су рођени моји родитељи, увидела да је отац рођен на дан када је свети Јован Претеча зачет, 6. октобра, мајка на дан када је рођен, 7. јула, а онај који је од краја деведесетих наредних неколико година био у мојим мислима, рођен је 11. септембра, када се догодило усековање главе св. Јована.Окретала сам странице тог малог календара, дрхтећи од неке неизмерне и необјашњиве жудње да откријем која је сврха тих веза, шта ме још чека и да ли је ту крај мојим лутањима...

Тада, пре три године, откривши те чињенице, које су ми изгледале тако нестварно и подсетиле ме на Зону сумрака, и размишљајући о томе да ли ћу пред Ускрс 2005 (који ћу дочекати у Риму са карисимом Брани,која је пронашла агенцију којој смо на рате унапред плаћале то дуго жељено путовање), коначно видети у Тоскани једно лице познато са слика, из писама и из телефонских разговора, одлучила да, без обзира да на то да ли ће стварно доћи до сусрета и како ће протећи, име Јован мора стрпљиво чекати једног дечака.

...и то ми ишчекивање понекад изгледа тако ванвремено, као и осећај који сам имала док сам напуштала ово место, и који је такође изван ствари, илузија, можда и изван живота, али који је тако неодољив, заносан и неизбрисив.[/b]

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Pskov

Порукаод Viktorija Vi » 20 Авг 2007, 19:29

ПСКОВ, ПСКОВ, ПСКОВ...

Псков је један од најстаријих руских градова. Први пут је поменут у летописима 903. године.

Псков, Псков, Псков...- изговарала сам ту реч која ме је својим нагомиланим сугласницима баш интригирала, и коју сам једва упамтила, а желела сам да упамтим све, иако ми се тада чинило да, због обиља слика и података, нећу бити у стању да све утиснем у ове мождане вијуге тако да буде незаборавно неизбрисиво, и да ми буде увек надохват сећања.

Први храм у Пскову био је посвећен Светој Тројици, и изграђен је у част велике и свете кнегиње Олге.По предању из 1138, године, дрвени храм био је замењен каменим, који је опстао два века.Следећи, који се може видети на фрагментима икона, одржао се три века. Године 1699. био је освећен садашњи Троицки сабор.

Најстарији од ових храмова (Сабор Рождества Јована Претече и Спасо-Преображенски сабор) изграђени су у 12. веку, а већина цркава (које се налазе на местима древних храмова), изграђена је у току 15. и 16. века. Временом је ту створено право утврђење, које је имало велики значај за одбрану северозападне границе Русије од Германа ( у априлу 1242, руски војници су, под вођством Александра Невског, победили крсташе на Чудском језеру), Пољака(пољски краљ Стефан Ботори поражен је 1581), Швеђана (шведски краљ Густав Адолф поражен је 1615) , Литванаца...У 16. веку, захваљујући старешини Корнилу, ови манастири су значајно узнапредовали.У 18. веку, 1701. године, у посету је дошао Петар Велики, и том приликом је, под његовим надзором, реконструисано и ојачано утврђење (Псковски кремљ).

Троицки сабор је значајан као културни центар јер садржи богату библиотеку у којој има много старих књига, има и школу иконописа, као и школу примењених уметности.У његовој архиви налазе се слике људи који су значајни за Русију,а који су боравили у тој области ( Кутузов, Мусоргски, Римски Корсаков, Пушкин)...Пушкин је, боравећи две године на имању у Михајловском, које припада овој области, написао Бориса Годунова, неколико поглавља Евгенија Оњегина, неколико антологијских песама, и започео је дело о Петру Великом.

На икони „ Јављање Богоматере старцу Доротеју“ могу се видети манастири и цркве Пскова које су постајале у 17. веку. Неки од тих храмова су порушени у међувремену, и никада нису обновљени, а неки су уништени у совјетској епохи.

Водич нам је била једна млада и лепа девојка, која је правила одмерене кораке корачајући по трави, земљи и каменим плочама, водећи нас до најзначајнијих локалитета. Имала је на себи леп тамноцрвени комплет, а ла Шанел, и високе штикле. Помислила сам да то и није тако неумесно, та њена жеља да буде елегантна (иако корача по неравном терену) и одмерена док неким људима, који су можда само тада у том делу света, говори са пуно љубави о Псковском кремљу и манастирима,надајући се да ће им пренети део свог знања, да буде и модерна и традиционална у исто време.

Док нам је показивала велику мапу на којој се видело како је некад изгледао Псков и где су се све налазиле цркве и манастири, у малој цркви преко пута дешавало се свадбено весеље. Добросав је, желећи да забележи камером и те обреде, добио дозволу од младенаца да сними оно што жели, те је и на тај начин забележио како Руси поштују традицију и како спајају традиционално и модерно.Ја памтим громке гласове Руса који су, у виду пошалица, просили младу, а онда и играли у колу. Тад ми се то весеље чинило тако неважним у односу на здања која сам имала пред собом и у односу на Псковски кремљ (трвђаву) или на иконе којима сам била очарана кад сам се нашла у Троицком сабору, слушајући део литургије и целивајући чудотворне мироточиве иконе, чији је миро смиривао готово све моје немире, као и када сам се нашла пред величанственим ковчегом у коме су почевале мошти оснивача манастира. Неколико дана касније, у Москви, кад нам је Добросав показао шта је снимио, схватила сам да је све било вредно пажње, и да је све занимљиво.

Пре него што смо напустили Кремљ, сишли смо до места са кога смо могли да видимо две реке које са две стране опасују Псков: Велику и Псковску, као и друге манастире расуте по Пскову.

Окрепили смо се у једном ресторану, а онда смо кренули на далек пут ка Валаамским острвима. Речено нам је да ћемо до јутра стићи до места на коме треба да се укрцамо у бродић који ће нас превести до Валаама...

Зелени змајчек је поново јездио руским пространствима.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Dug je put do Valaama

Порукаод Viktorija Vi » 23 Авг 2007, 12:47

Дуг је пут до Валаама (илити: Далеко је сунце, паломњици!)

Дуго смо путовали до Приозерскa, где смо стигли око четири сата ујутру. Магла се била надвила над језером, а с времена на време је ромињала кишица.

Јура је претходног дана уговорио вожњу у једанаест сати, али видевши да смо стигли знатно раније него што је планирано (пошто Андреј није штедео себе, и правио је само једну паузу код продавнице у којој смо се опскрбили посном храном у виду кекса и сличних „грицкалица“, као и пићем (живео квас!), а онда – хрлио у сусрет Валааму), у то недоба позвао је капетана бродића, надајући се да ће наићи на добру вољу и убрзати процес. Биће да је Јура много хтео, много започео, али ни капетан није био од раскида, те га је у намери омео и одлучио да га научи реду и стрпљењу, јер оно што је за Јуру, као водича, било јединствено и најважније ( његова паломњичка група, којој је хтео да пружи само најбоље made in Russia), за капетана је била рутина, и само једна од тура које је требало да пребаци из места А у место Б, тј. од Приозерска до Валаама.

Било како било, саопштено нам је да нам нема друге до да сачекамо јутро, јер ће доћи један бродић у једанаест сати, као што је и планирано.Дакле, морали смо мало и да спавамо.

Миланка, Јована и ја смо се пробудиле око 6, те смо одлучиле да изађемо из буса и извидимо околину. Мене је и онако мамио док, бродићи и чамци поређани около, као и густа шума.При изласку из буса била сам сигурна да је вредело вући са собом кофер која је, како су установили на аеродрому, мерио 20. 7 кг, јер је у њему било гардеробе за сва четири годишња доба. Извукла сам чизме, дугу сукњу, џемпер и јакну, спремајући се за хладни Север. Јашта!

Јутро је било прилично хладно и сиво, и због испарења, и због магле и због кише. Ваздух је био оштар и окрепљујући. Удисала сам га пуним плућима, као да сам на мору (које је већ трећу годину вапило за мојим доласком, и обрнуто), верујући у благотворност сваког удисаја. На пут су нам слетали галебови, чијој смо се величини чудиле.Да ми батерије нису биле на издисају, то бих овековечила, али није ми се дало.

Загледале смо шуму и кућице које су се у њој налазиле, и у којима су очигледно живели људи које је посао на то обавезивао. Земљиште је било необично, и нарочито око дока посуто неким бордо камењем, које ми је, из птичје перспективе, чак заличило на драго камење, те сам помишљала да би ваљало да мало тога понесем кући, макар за успомену и дуго подсећање, а онда, схвативши да ми је торба и онако тешка као да сам је камењем пунила, одустала од те идеје, и нисам узела ништа од тог тамноцрвеног блага...

Малобројни становници Приозерскa су се будили, а неки од њих су водили своје псе у шетњу. Пси су желели да поздраве и путнице намернице, које су радо узвратиле...

Када је, сат времена након те шетњице, киша почела да пада јаче, повукла сам се у топлије „одаје“, у утробу нашег зеленог коњића-грбоњића (ах, да, сетила сам се изненада да је то била једна од мени најдражих бајки из детињства!...Руска!), посматрала и ослушкивала како киша добује по окнима.

Око десет смо сви били на ногама и нестрпљиво чекали бродић на доку. На снази је била девиза „ Omnia mea mecum porto”. Сви смо понели све своје са собом, јер је било (полу)планирано да спавамо на Валааму.

Када је бродић стигао, капетан је најпре осуо паљбу (вербалну, наравно) на Јуру, због телефонирања у недоба, и рекао да, за казну, не жели да нас прими. Можда је сад прави тренутак да нагласим да је то једини бродић који одатле креће, тј. једини за тај дан, уколико не дође нека велика група и неко („ одозго“) не пошаље ванредни превоз?

Јура је покушао да објасни колико смо сати путовали дотле, одакле смо дошли и шта нас све чека, али је то капетана само разгневило, те је наставио да се дури. Онда је Јура окренуо неке бројеве који су били важни и са тих бројева је требало да неко сад позове капетана и објасни му да је све ово било испланирано давно, да није он крив што је неко започео игру „глувих телефона“...Једно је било сигурно: капетан је требало да опрости некоме плаховитост, а овај други требало је да се смири и извини...

Посматрала сам своје сапутнике. Знали смо да је ситуација мало измакла контроли, али смо се сви, у дубини душе, наравно, надали да ће све доћи на своје место, само ако останемо стрпљиви.Све је то само искушење, и тако треба резоновати..

Капетанов помоћник је већ постајао мекши, својим речима, смиреније него раније, објашњавао да постоји ред, да свако има душу и заслужује одмор, итд, и мислим да му је та игра већ постајала симпатична јер, иако је био на страни онога који је одлучивао и желео да остане принципијелан, увидео је да нико није имао зле намере.

Страсти су се, дакле, смиривале, и лед се топио.На крају нам је капетан рекао да ће нас пустити тек кад уђу сви путници ( и над попом има поп, а и доста је било дурења!), и да ћемо седети у зачељу.Ма у реду је, капетане, дај шта даш, одуговлачи докле хоћеш, само да се ми укрцамо!Давај, давај...!

Вожња је била пријатна....И брод се љуљао, љуљао...Неки од мојих сапутника су се препустили дражима љуљушкања, а ја нисам пропустила прилику да се ближе упознам са Јованком, која ми је била драга од првог тренутка, и која је на ово путовање пошла психички потпуно спремна, јер је претходне године њена ћерка ишла на слично путовање и штошта јој је верно пренела. Јованка је једна стрпљива, пажљива и нежна хришћанска душа, која је према мени имала заштитнички став и с пуно разумевања одговарала на сва моја питања. Нарочито ми је разјаснила зашто је неопходно да имам духовника и шта ми све то може донети.Пријао ми је и разговор о породици, нарочито оно што сам сазнала о њеној породици која је утемељена на јакој вери у Христа и чији ми је склад био тако привлачан... и недостижан...Христ је био посреди нас док смо смо отварале душу једна другој, те је блискост, иако нагла, била сасвим очекивана и природна појава. Уз причу о породици, приближавали смо се месту на коме живи велика валаамска породица.

Један од честих посетилаца Валаама био је и Чајковски, који је ту стварао своја велика дела, називајући Валаам најлепшим кутком на кугли земаљској са чудесно ружним временом.

Нама је време било наклоњено: што смо се више приближавали острву, временске прилике су се се мењале на боље, а кад се брод зауставио - загрлило нас је сунце, најпре стидљиво, а после нам се непрестано улагивало и умиљавало.

Непроспавана кишна ноћ била је давно прошло време, а презент је очигледно био чврсто решен да светлост и топлоту прошверцује и трајно угради у предбудуће и будуће време свих наших глагола.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Valaam

Порукаод Viktorija Vi » 23 Авг 2007, 23:03

ВАЛААМ

Валаамски манастири налазе се у Валаамском архипелагу, надомак највећег вештачког језера у Европи, Ладоге.

Валаам је руски Атос, је једно од најјачих места руске духовности. Некадашњи монаси желели су да овде створе други Јерусалим, да изграде имитацију Цркве светог гроба, али нису то остварили. Уместо тога, основали су центар који плени својом духовношћу и коме хрле безбројне групе ходочасника, највише из бившег СССР-а, наравно, али и из осталих земаља.

Вековима су се Финци и Руси отимали о ово острво.Но, то није сметало Ивану Грозном да га прогласи Великом лавром, коју је и материјално помагао, што је касније чинио и Петар Велики. На почетку 20. века, Валаам је био један од најбогатијих православних манастира, налик на државу у држави. Обухватао је, осим централног, још тринаест мањих манастира расутих по Валаамском архипелагу. Тада је ту било око хиљаду монаха.

Главни валаамски храм у целини су изградили монаси, који су у својој фабрици правили цигле, имали своју ковачницу, грнчару и уметничку радионицу у којој су сликали иконе. Бавили су се и пољопривредом, риболовом, разним занатима.Осим тога, отварали су духовне школе за сиромашне, а исто тако и за инвалиде.Молитвена правила су читали заједно.Тако је и данас.

Нас је дочекао отац Методије, који и иначе врши послушање помоћника игумана за пријем гостију, а истовремено и послушање ризничара.На Валааму је већ десетак година, али је пореклом из Македоније, из Охрида, где се подвизавао у манастиру преподобног Наума Охридског.Његов деда је био ђакон, те је љубав према вери пренео на своје потомство.

Монашко име Методије није случајно јер су у Охриду свети Ћирило и Методије имали пет хиљада ученика, а у том граду су отворили и први славјански универзитет.Отац Методије једном је рекао: „ У десетом веку су тамо постојала 243 храма. Може се рећи да је то колевка не само македонских Словена, већ и руских, јер је одатле потекла славјанска писменост, преводи богослужбених књига...На пет километара од моје куће се налазио манастир великомученика Никите, и у њему се од 1935. године четрдесет година подвизавало седамдесет валаамских стараца. Тамо је чак остао и гроб једног од стараца – монаха Панкратија. Такав је био духовни мост између Македоније и Валаама. Ти монаси су се молили за мој народ, и очигледно је дошло време да се и нас тројица Македонаца молимо на Валааму.То је Божија воља. Можда ће као последица тога неко из Русије отићи у Македонију јер је Русија тренутно – стуб Православља. Док постоји Црква у Русији, постојаће и Православље. Када тога не буде било, сатана ће узети власт у свету у своје руке. Све сада зависи од покајања, измене душе руског народа. Руски народ је духовни ослонац света. И све пто се дешава у Русији, одражава се на судбину целог света. И ако човек тежи духовном животу, он наравно тежи ка Русији.“

Након обиласка манастира, позвани смо у трпезарију, где смо добили ручак чији се начин сервирања, аранжирање и укус могу такмичити са најексклузивнијим ресторанима. Посуђе је било тамноплаве боје, почевши од тањира и прибора за јело, преко чаша и убруса.Наравно, постили смо смо, и главно јело била је риба, али је ту било и маслина, салате, колача...На почетку оброка ушао је мали манастирски хор који нам је отпевао једну песму.Први сусрет са валаамским појањем за мене је био више него дирљив.Потпуно ме је сломио. Не знам са чим бих смела да упоредим ту милозвучност и склад који су регистровала сва моја чула.Савладавала сам се да не заплачем и не испаднем смешна. Кад смо завршили оброк, они су дошли још једном и отпевали нам још једну песму. Не налазим речи којима бих веродостојно описала свој доживљај.

При поласку, свако од нас је добио поклон у виду дискова са музиком валаамског хора, књиге, иконе и бројанице какву до тада нисам видела, јер је више налик на ћилибарску наруквицу него на бројаницу.

Онда смо кренули у обилазак острва. Један део пута, пошто је острво велико, били смо у мини бусу, а други, кад смо ишли ка Смољенском скиту, ишли смо пешице.

Човек који се нађе у том делу света има утисак да се налази у оази мира и здравља. Малобројне кућице у којима су се подвизавали велики испосници грађене су од дрвета, као и црквица посвећена св. Јовану (ако се не варам), чије је осликавање у току, али су нас пустили да уђемо и погледамо је.Остао ми је у сећању предиван иконостас, као и икона на којој је представљен свети цар Константин на коњу белцу. Окружен је својим војницима, испред којих се налазе штитови са знаком крста. Према легенди, цару је у сан дошао гласник који му је рекао да ће његова војска побеђивати уколико буде на штитове ставио крст. У његовим рукама се такође налази велики крст, а изнад његове главе су анђели. Доминира небескоплава боја, чију лепоту истичу још и тамноплава, златна и црвена.

Док смо седели на језеру уживајући у чистом, пречистом ваздуху и природним лепотама које је сунце благодатно обасјавало, стигао је и отац Методије чамцем, са једном телевизијском екипом која је ту очигледно правила репортажу.Имала сам утисак да сам у бајци у којој добродушни седокоси и дугобради чаробњак чини срећним све оне који су стигли до његове избе. Онда нас је превезао на другу обалу, одакле смо опет кренули у шетњу и обишли манастирско имање, где су вредни монаси обрађивали земљу, узгајали стоку, спремали дрва за зиму.

Вратили смо се аутобусом до манастира.Било је мало путника, али су две девојке, са којима су Добросав и Јања ступили у контакт, са осмехом и сјајем у очима рекле да су оне биле у Србији и да знају много тога о нашој земљи...Кад су запевале : „ Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена, земљо мојих прадедова, Лазара и Милоша...“, сва сам се најежила и опет стигла до познате границе – суза.Даље није требало ићи.

Тако се вероватно осећао и Милан Ђ. Милићевић, (деда Милана Ракића, између осталог) , знаменити сведок неких важних дешавања свог доба, када се, као први секретар у Министарству просвете, нашао у званичној посети цару Александру II (о коме ћу још писати), и када је хор на вечерњи певао по нотама нашег Корнелија Станковића:

„Вечерњу је", пише Милићевић, " служио један свештеник и један ђакон, а певало је, кажу, осамдесет појаца...То „ Христос васкрсе“ запеваше појци по нотама Корнелија Станковића! Е, ово је седамнаеста година од онога вечера, и ја и сада велим да људска реч није кадра исказати ни ону милину коју слушаше ухо, ни ону срећу коју осећаше срце од те, чини ми се, божанске а не човечанске хармоније, која нама Србима бејаше тим дража што нам је познаница још од детињства, па је овде узнесена на висину анђеоског савршенства. Нама Србима саме су сузе текле низ образе од превелике радости. Ох! Своје , па овако дивно!...“!

Ој, Русијо, Русијо, земљо драга, чудесна...!
Последње учитавање од Viktorija Vi дана 01 Мај 2008, 20:56, учитано 1 пут укупно.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Bela noc u srcu Petrograda

Порукаод Viktorija Vi » 31 Авг 2007, 18:30

Бела ноћ у срцу Петрограда

Ноћ је свим силама покушавала да свргне с престола дан тада, када смо улазили у град који је један Петар штитио, а други сањао и градио. Заштитник овог града је свети Петар, а градитељ Петар Велики.

На крају је је склопљено примирје јер је ноћ, очигледно очарана дневном светлошћу ( Матушка има тога у изобиљу, само што ту светлост неко види, неко осећа, неко исијава, неко сања, а неко игнорише) одлучила да се повинује и покорно сагнула главу пред јачим противником. Обукла је дневну уместо вечерње тоалете, и била је сва бела, нежна и мила, као невеста.

Петроград се, као љубазни, не превише времешни, али врло отмени господин, држећи чврсто под руку своју белу невесту, достојанствено поклонио, осмехом нам пожелео добродошлицу и позвао нас да му се придружимо на улицама и дуж Неве.

Но, пошто је мало фалило да сатови откуцају 11, а Александар Невски у то време затвара своје двери, није нам остало ништа друго до – да му похитамо у сусрет док су му руке још биле отворене за загрљај.
Александро-невска лавра била ми је још један сјајан кадар за филм, и подсетила ме је на оне француске и руске интернате из филмова и књига, интернате у које су угледни грађани из доба романтизма слали своја чеда. Двориште је било пространо и садржало неколико целина које су биле складни део једне лепе композиције: десно од улаза налазило се омање гробље, лево фонтана окружена цвећем, а на пола пута од капије до одаја у којима су ходочасници могли да преспавају и до цркве у којој почивају мошти светог Александра Невског, налазио се, на округлом поплочаном подијуму, велики споменик са чије предње стране је уклесана Богородица. Овај споменик опасан је ниском оградицом од кованог гвожђа, цвећем и травом који га са свих страна окружују, и дрвећем које га наткриљује.

Тај споменик је,очигледно, ту постављен 2000. године, што је на њему и написано:“2000 лет от рождества Христова“.

Правила понашања у манастиру су строга. Врата се закључавају у 11, ваистину, и не постоји ниједан разлог ни начин да се то промени.Иако сам се врло брзо спремила за своју прву белу ноћ петроградску, чврсто решена да, ако ме буду условили и рекли да повратка нема уколико изађем, останем напољу, врата су тако коначно и неумољиво била закључана. Понадала сам да ће Јура, будући да је био наш анђео чувар и златна рибица истовремено, моћи нешто да промени, али и он ми је - сад већ мање стрпљив, јер он зна да има ствари које се смеју преиначавати, и оних других, где је то искључено - рекао да се правила морају поштовати.

Наша соба имала је два нивоа: на доњем је било четири кревета, а на горњем три. Дакле, попела сам својих 6о и кусур кг живе ваге &2о и кусур кг пртљага на горњи ниво, узела неопходне реквизите и кренула ка купатилу. Трагови погружавања у источнику светог Никите полако су нестајали, али ми је и ово ново „погружавање“ под тушем, том корисном тековином цивилизације, итекако пријало. Моје цимерке са горњег нивоа су увелико спавале, а ја сам, видевши да једна љубазна Рускиња прича са Матушком (како је Јура прозвао Миланку) остала мало са њима.Бела ноћ је већ била поодмакла, а нашој Рускињи, која је у Петрограду већ провела три дана, а Московљанка је, ходочасница, било је бескрајно жао што имамо само ту белу ноћ на располагању и што је морамо провести у соби.“Идите, тражите да вас пусте, реците да имате само ову ноћ!...Ево, ја имам распоред подизања мостова, то је величанствен призор, то морате видети!Идите, шетајте поред Неве, нећете осетити умор...То је нешто посебно...“

О, како волим ту широку саосећајну руску душу која као да самом својом жељом надокнађује све што је изгубљено или пропуштено...!
Машта и техника данас и онако могу штошта надокнадити, помислила сам, видећу ја то већ на неком филму кад ми није дато уживо,али те ноћи, гледајући само кроз прозор и слушајући њу, није ми било тешко да замислим како се петроградски мостови подижу и спуштају. Чак сам и шкрипу могла да чујем.

Ујутру је требало устати рано, јер је служба, чини ми се, почињала у 7, и желели смо да присуствујемо, сви, и да се причестимо, баш ту, где леже мошти једног од заштитника отачаства и православља, једног од Заштитника Људи, што и његово световно име Александар (Алексеин- заштитник, андрос – људи) говори.Није ни могло бити никако другачије, слутила сам, и Онај Који Одгоре Види Све наставио је да излива на мене своју благодат, шаљући ме непрестано на путеве којима су ходили стварни и велики Заштитници Људи да и мене, недостојну, а очарану и захвалну, непрестано штите и воде.
Јања ми је ујутру рекла да ту почива и Достојевски, као и многи великани руске историје, науке и уметности.Није чудно што је мир ушао у мене чим сам додирнула чисте беле чаршаве „свог“ кревета, осећајући како ме белина и чистота целу овијају и изгоне из мене све друге боје и све друге потребе осим једне: да ме сву прожме тај бели осећај блаженства и да никад не ишчили.

Са моје леве стране почивао је Ф.М. Достојевски, са десне – Александар Невски, и никакав сан није могао бити упечатљивији од стварности чији сам део била.

Добра ти бела ноћ, Петров прелепи граде! Данас си постао моја стварност, а сутра ћемо причати о ономе што ће већ од прекосутра бити моја прошлост, али чији су сјај и слава непролазни!
Последње учитавање од Viktorija Vi дана 01 Мај 2008, 20:57, учитано 1 пут укупно.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Aleja besmrtnih

Порукаод Viktorija Vi » 31 Авг 2007, 18:32

Алеја бесмртних

Лепо сунчано јутро у лаври Александра Невског... Упутила сам се ка цркви у којој се држала литургија.У глави ми је, осим нестрпљења и жеље да нешто не забрљам јер сам ипак на светом месту, присутан страх од тога да сам већ довољно забрљала самим тим што се нисам исповедила пре причешћа. Нисам знала да је то неопходно.Код нас, тамо где сам се причешћивала оно мало пута у свом животу, то је више личило на необавезну и успутну делатност: свештеник би ми прекрио главу и питао да ли се кајем, а ја сам, осетивши колики сам грешник, у страху божјем изговарала „да“, знајући да моје „да“ значи „да“, и то би било све. Сада сам се, међутим, нашла тамо где се ништа не ради про форме већ - онако како треба.
Та количина узбуђења изазвана свешћу о светости места, страхопоштовањем и нестрпљењем, чинила је да сам на махове примећивала да литургија траје и траје, иако сам уживала у њој. Најпре сам целивала ковчег са моштима св. Александра Невског, затим остале иконе, па сам предала списак имена за које се треба молити, упалила свеће,а онда сачекала свој ред.
Руку прекрштених напред, са десном руком на левом рамену и обрнуто, пришла сам да примим крв и тело Христово. Свештеник у чијој је руци била кашичица упитао ме је нешто, вероватно да ли сам постила, што је уобичајено, а ја сам и даље размишљала о томе како се нисам исповедила, и мислећи да ме баш то пита, одговорила : „Не“. Запањено ме је погледао. Иза мене је био огроман ред, али је мој страх био много већи.“ Зашто?“ Слегла сам раменима. Могу мислити како сам изгледала у том тренутку! Погледао ме је продорно, упитао за име и пружио ка мојим устима руку у којој је била кашишица са вином и хлебом.О, какво је то било олакшање и блаженство!Други свештеник ми је, како је то ред, обрисао уста убрусом, и – то је било то.
После доручка, требало је кренути у обилазак града.Но, ја сам хтела да се поклоним сенима Ф. М. Достојевског. Гроб се није налазио у самом дворишту, већ испред, преко једног мостића. Са мном су пошле још и Јована и Матушка, али кад смо чуле цену коју морамо да платимо да бисмо се тамо задржале најквише десетак минута, колико смо имале на располагању, није нам било свеједно. Сетила сам се Јуре и одјурила до њега, знајући, на основу обавештења које сам добила од Капетана, а то су нам и водичи потврдили, да су цене за Русе знатно приступачније. Јасно му је било колико ми је стало да стигнем до тог споменика, па макар на пет преосталих минута.Купио је карте за мене и Јовану и рекао ми да ни случајно не говоримо ништа на улазу, јер некад на билетарници и тако проверавају да ли је неко странац или не.Тако и би - послушасмо и утрчасмо.
Гробље велико, а требало је у мору оних значајних наћи тог једног, једног од највећих на свету, код кога ништа није било обично, ни током живота, ни кад су га сахрањивали.
Ту негде су сахрањени и неки наши изузетни људи: гроф Сава Владиславић и Теодор Јанковић Миријевски (о њима ћу накнадно писати).Но, овога пута тражимо само Фјодора.
Достојевски је сахрањен поред дворског песника Жуковског, иако је желео да почива поред свог пријатеља Њекрасова, песника туге и освете.Дакле, неправда је ипак ушла на мала врата, иако су почасти које су му указане и место на коме почива – оно што му приличи јер су у тој лаври сахрањивани цареви и њихови најближи сродници.Видех на списку његових суседа и Чајковског, Римског- Корсакова.
„ Стога, када је умро“, као што је написао Игор Волгин, „ слободно се може рећи да до тада никада у Русији није било такве сахране, а монаси су му указали почасти какве су указивали само царевима. На сахрани човјека који је у руску књижевност увео „људе из предграђа“, ствараоца који се заносио идејом да ће „лепота спасити свет“, али и човјека који је искусио мрачне стране живота и који је због свог утопизма робијао, чак и био осуђен на смрт, омладина је ћутке „ изнијела затворске лисице које је хтјела да носи иза Достојевског чиме му је хтјела одати почаст као настрадаломе из политичких објеђења.“ Дакле, студенти су, уместо венаца, носили ланце који су симболизовали мученички живот једног од највећих психолога међу књижевницима.
Сахрани је присуствовало, кажу извори, између шездесет и сто хиљада људи, припадника свих слојева, јер је Достојевски волео и обичне људе и аристократе,и увек је био на страни понижених и увређених, којих има у свим слојевима. Тиме је овај величанствени скуп остварио један од његових снова, макар на кратко: да Русија буде јединствена.
Мир твојим сенима, Фјодоре Михајловичу! Мир твоме бесмртном духу који бди над овим градом и чини га још лепшим и величанственијим него што јесте.
Лепота ће спасити свет, то ти верујем. Смерно и с несагледивим дивљењем клањам се твојим сенима, пре него што погледам у каквој су сразмери свет о коме си писао и лепота за којом си чезнуо.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Katarina Velika

Порукаод Viktorija Vi » 31 Авг 2007, 18:35

Знала је та Катарина (као и свака Катарина) шта ваља, зато је и постала Велика

О тој кћери пруског генерала и кнеза, која је постала царица и владарка целе Русије, променивши и веру и име, много је тога писано (највише о њеној предузимиљивости и о љубавницима).
За њене владавине, Русија је доживела велики процват у свим областима- није занемаривала ни економију, ни привреду, ни политику, ни науку, ни уметност. Целог живота, као „мајка нације“, Катарина Велика деловала је у духу просветитељства.
Волела је да своје име надовезује на име Петра Првог, те је зато и постала Катарина Друга: да би се знало да је Петар Велики број један, а она одмах после њега. Због тога је један од украса Петрограда - споменик на коме је Петар Велики на коњу који се пропео, а у дну је натпис: Петру I Катарина II.
Ја је, међутим, помињем највише зато што је у своју службу примила два изузетна човека који су наше горе лист, и тиме наглашавам њену проницљивост и жељу да за Русију придобије и освоји само оно што је најбоље.
Реч је и Сави Владиславићу, о коме се зна мало више захваљујући Јовану Дучићу који је брижљиво истраживао грађу из Владиславићевог живота (негде сам чак и прочитала да су у сродству), те је објавио и књигу под називом „ Гроф Сава Владиславић“, и о Теодору Јанковићу Миријевском. Осим што су дали свој велики допринос развоју Русије и што су тамо отишли на позив Катарине Велике, заједничко им је и то да су сахрањени на гробљу које припада лаври Александра Невског у Петрограду, тамо где се, уз највеће почасти сахрањују најугледнији.
Грађа коју користим је са интернета, јер сматрам да је у изабраним чланцима речено оно што је најважније:

Сава Владиславић (из пера Зорана Богавца):

„Dva kipa Adama i Eve koje sam poručio najboljem ovdašnjem majstoru Bonaciju skoro će biti gotovi i nadam se da će biti tako dobre stvari da će se i u slavnom Versaju retko moći videti takve. Poslaću vam takođe 100 ili 200 orahovih dasaka za ukras kuće vašeg veličanstva.“
Učestvuje u trampi između cara i pape Klementa 11. tako što uz papinu pomoć caru šalje divan primerak antičke Venere, a car šalje papi mošti sv. Bridžite.
Uz sve obaveze, Sava uspeva da se oženi izdankom stare vlastelinske porodice, Virdžijom Trevizan, mlađom od njega tridesetak godina, koju iz vesele Venecije odvodi u, za nju tmurni, Petrograd. Imali su troje dece, Sava još i sina Luku iz ranijeg braka, i sva deca im umiru.
U povratku u Petrograd, Sava Vladislavić otvara Rusiji nove horizonte. Na dvoru postaje znatno veselije posle smrti Petra Prvog a za vreme carice Katarine. Carica Katarina, 18. juna 1725. godine šalje Savu Vladislavića za opunomoćenog ministra u Kinu. To se dešava praktično u poslednjim trenucima, pošto nesuglasice između Rusije i Kine uzimaju maha.
Važna crta Vladislavićevog diplomatskog metoda je bilo njegovo poznavanje ljudi i njihovih naravi: Turaka, Talijana, Kineza i samih Rusa. Glavni razlog diplomatskog i ličnog uspeha pripisuje se toj njegovoj odluci koju Dučić smatra hercegovačkom crtom srpskog karaktera.
U Kini uz mnogo peripetija, diplomatskih divljačkih igara, igara nerava, direktnih pretnji, Vladislavić uspeva da do kraja ostvari cilj svog putovanja. Zaključuje sporazum sa Kinom. U Sibiriji zida grad Troickoskovski i tvrđavu Novotrojicsku i u njoj crkvu sv. Savi Nemanjiću. Zatim prvi donosi tačne karte Sibira i to na naučnoj bazi. Nepodeljena mesta su podeljena i to u rusku korist.
Razgraničava Rusiju i Kinu, to je takozvani Burinski ugovor, a granica izgleda po Vladislaviću otprilike ovako: od pada reke Šilke u Artun do Altajskih gora - granica reka Argun do zadnje tačke na zapadu Šaban - Dagom".
Za zasluge u Kini dobija od Petra Drugog orden Aleksandra Nevskog, 1. januara 1728. i čin tajnog savetnika. Posle njegovog trijumfalnog pohoda i povratka iz Kine povlači se sa diplomatske i političke pozornice.
Sava Vladislavić je pisao i prevodio. Preveo je sa italijanskog "Istoriju Slovena", delo popa Mavra Orbinija.
Nagla smrt dece ga ruši i 17. juna 1738. godine umire u Petrogradu, gde je i sahranjen u crkvi Aleksandra Nevskog.
U vreme kada je Turska objavila rat Rusiji i već bio spremljen pohod na Prut, car je shvatio da nikakav novi porez usled manjka stanovništva ne može biti nametnut. Carevi savetnici su se bavili ovim problemom. Jedan od njih, piše Jovan Dučić, Sava Vladislavić podneo je početkom 1711. godine i svoj posebni predlog pod natpisom: "Kako da se ispuni državna blagajna za potrebe sadašnjeg rata".
Vladislavić je smatrao da se povisi prihod moneti, time što bi njena težina bila smanjena za 10 odsto po komadu. Car Petar je prihvatio ideju Vladislavića i izdao naredbu da se postupi po njegovom predlogu. U toj 1712. godini srebrna moneta je već bila iskvarena i nije davala dovoljno dobitka, a iskovana je bakarna koja je već 1713. poplavila pijace i isterala iz opticaja srebrnu.

Теодор Јанковић Миријевски, (грађа узета са званичног сајта Миријева)

Najstarija škola u Srbiji je "Kralja Petra Prvog", a najstarija u Beogradu, posle nje, je mirijevska škola, koja je počela sa radom 1833.
„ Čuveni pedagoški radnik čije je poreklo iz Mirijeva, Teodor Janković, rođen je u Sremskoj Kamenici 1714.godine. Gimnaziju je učio u Sremskim Karlovcima a filozofiju u Beču, gde se odranije spremao za pedagoga. On je bio prvi i pravi reformator srpskih narodnih škola u Austro-Ugarskoj u drugoj polovini 19. veka. Reformu je izvodio u školi, u nastavi, i u svemu čime se škola služi.
Na poziv ruske carice Katarine II pošao je u Rusiju 1782.godine sa namerom da pomogne u organizovanju i reformi ruskih škola po Falbingerovim načelima. Zbog svojih velikih zasluga u napretku ruskog školstva, postao je član Akademije nauka, državni savetnik i plemić. Kada mu je dato plemstvo, nazvao je sebe Mirijevski po selu Mirijevu.
Umro je u Petrogradu 23.maja 1814.god. a sahranjen kod crkve Aleksandra Nevskog. Tako je jedan čovek čije poreklo vodi iz Mirijeva postao čuvena ličnost u Rusiji kojoj su dodeljene mnoge počasti te zemlje.“

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Petrograd

Порукаод Viktorija Vi » 08 Сеп 2007, 18:05

Петроград – град коме су мењали имена, а чија је лепота непролазна

Овде су беснеле поплаве и плиме,
у које су фински рибари бацали мреже;
овде је владало царство северне зиме,
из кога и густе магле, гракћући, беже;
Овде се није заснивало ништа,
све се распадало у мећавама и води;
а онда су никла бродоградилишта,
и тврђаве, са темељима у води...“

(Љ. Симовић: Изградња Санкт Петербурга)

Петроград је основао Петар Велики, 1703. године, а име је добио по светом Петру, заштитнику града.Налази се на обали Финског залива, у делти реке Неве.Кроз град пролази 65 канала на којима се налази 45 острва.
У периоду од 1712. до 1918. био је престоница Русије.Иако данас овај град има око пет милиона становника, чињеница је да је стопа смртности већа од стопе рађања.

Петроград, кога многи сматрају једним од најлепших градова на свету, налази се на истој географској ширини као Гренланд и Аљаска (60 степени северне и 30 степени јужне географске ширине), што условљава појаву белих ноћи.

Беле ноћи трају од средине маја до краја јула, а најдужи дан је 21. или 22. јун, када сунце скоро не залази, због чега је у пола ноћи напољу светло као усред поднева.

На моју велику радост, наши водичи су рекли да ћемо остати у Петрограду до поноћи, да бисмо се возили Невом те вечери, и да бисмо присуствовали феномену белих ноћи, а онда ћемо се упутити ка једном од великих руских светилишта – месту где почива нетрулежно тело Александра Свирског, где ћемо стићи ујутру да бисмо присуствовали литургији у том храму и да бисмо се и тамо причестили.Тад нисам знала да ћу у року од двадесет и четири сата видети толико светиња које ће у тој мери пробудити моју радозналост за духовни живот и ојачати веру тако да више никад нећу сумњати у постојање Божјег промисла и љубави Творца према човеку.

Идући ка Казанском сабору, који је био наше прво верско упориште након лавре Александра Невског, најпре смо морали прећи Неву.Каква је оно сила, Капетане! Просто не знаш да ли та силина избија из воде или из небеса, колико је тај осећај страшан!Ипак, чинило ми се да та водена стихија, чак и кад је онако мирна као што је била тог дана, подсећа човека колико је мален под звездама и колико је Природа моћна, само што ретко показује своју моћ. Ниједна река коју сам видела пре Неве није се могла упоредити са њом. Биле су ми драге све оне, али је ово пространство отварало нове хоризонте!...А кад само помислим да су Руси и испод ње направили метро! Господе!...

Чувени мост се управо спуштао. Нисам знала да ли да гледам у прелепа здања са десне стране (међу којима је био и дворски кеј са Зимским дворцем окренутим ка Неви) или тај мост који ме подсећа на призоре из витешких филмова...

Затим смо прошли чувеним Невским проспектом чија ме је дужина и ширина запрепастила. Како ли је сва ова ширина и лепота тек деловала на суграђане и поданике Петра Великог, кад и данас, у време којекаквих чудеса модерне архитектуре, овакве као што сам ја оставља без даха! Слава тебја, Господе, и на небу и на земљи!

Тог дана обишли смо следеће петроградске светиње: Казански сабор, цркву Спаса на крви, Кнез-владимирски сабор, храм Андреја Првозваног, Исакијевски сабор, цркву светог Николе Морског, цркву светох Јована Кронштатског и параклис свете Ксеније Петербуршке. О њима ћу писати оним редом којим смо их обилазили јер су сва та здања изузетна и посвећена изузетним људима чији су животни путеви доказ да сви ми имамо само два пута: један прави, онај који води ка Богу и ка другим људима, и један погрешни, онај који води у беспуће и безнађе.

Након обиласка ових светиња, пролазили смо, поред осталог, и улицама које је Достојевски описао у „ Злочину и казни“.
Видели смо мост којим је пролазио Раскољников када је кренуо у подухват који је требало да му докаже да ли је Наполеон или ваш, да ли спада у оне посебне, изузетне људе, оне којима је све дозвољено јер су несебични носиоци напретка и теже за остварењем идеала, или је само „материјал“, ваш, незнатна личност која само бројно увећава становништво на планети, али не служи ничему новом ни добром...О, велики Родионе Романовичу, ти подвојени дивни човече који си доказ да је савест оно што човека чини човеком! Док сам гледала случајне пролазнике, размишљала сам о злочину и казни, појмовима који су нераскидиво везани и чија величина одређује нашу судбину.

Растали смо се од оца Александра у једној од уличица бочно од Невског проспекта. Благословио нас је и свакога од нас, осим благословом, подарио и топлим загрљајем чија је ширина својствена само широким словенским душама.У пртљагу неких од нас своје место је нашла и његова плава књига о Сабору светог кнеза Владимира.

Идући ка обали Неве, где нас је чекао бродић који ће нас водити у ноћни обилазак, прошли смо поред зграде Адмиралитета, затим поред бронзаног споменика Петру Великом, али нисмо видели крстарицу Аурору, која представља споменик руској флоти ( „Да ли је тако било хладно и морнарима са Ауроре“ – питао се Бајага, када је певао о Тамари и неким другачијим белим ноћима у којима ју је чекао, бар у песми...Наше две беле ноћи биле су тако нежне и топле).Нисам се тада сетила ни Англетера, чувеног хотела у коме је Јесењин извшио самоубиство и крвљу написао опроштајну песму свом пријатељу Мериенгофу. Петропавловску тврђаву, саграђену ради одбране од Швеђана могли смо видети само са Неве, као и многе друге знаменитости. Но, о тој вожњи и тој белој ноћи писаћу други пут. Најпре желим да у мислима још једном прођем, са старим и новим (невидљивим) друштвом, путевима које сам већ поменула, да будем добар сапутник, евоцирајући успомене на свој први сусрет са Петроградом, који је сада обогаћен новим сазнањима и осећањима дубоког поштовања и љубави према граду кога сад често будна сањам .

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Kazanski sabor

Порукаод Viktorija Vi » 08 Сеп 2007, 18:14

Казански сабор

На Невском проспекту налази се и Кaзански сабор, огромна грађевина која привлачи пажњу пролазника. Дупли низ стубова, колонада, доприноси њеној импресивности.
Није ми случајно изгледала однекуд позната јер је, како нам је касније рекао отац Александар, грађена по узору на базилику светог Петра у Риму. Ово величанствено здање грађено је од 1801. до 1811. и требало је да буде главна црква у Русији.
После рата са Наполеоном, када су Руси победили овог човека кога сматрају ђавољим изаслаником и називају антихристом, Казански сабор је проглашен симболом руске победе над Наполеоном.

Ова црква названа је казанском по чудесној икони Богородице казанске која се и данас у њој налази, и која је имала необичну судбину.

Казанска икона Богородице потиче из 1579. године. Дана 22. октобра 1721, када руска црква празнује Богородицу казанску, цар Петар је преузео титулу сверуског императора. Становници Петрограда сматрају да су њихове молитве пред овом иконом допринеле победи над Наполеоном 1912. године. До 1930. године та икона се налазила у Казанском сабору, а онда је пренета у цркву светог кнеза Владимира (Кнез-владимирски сабор).

Православни Лењинграђани, који су 1941. године учествовали у деветстодневној одбрани града, носили су је око тадашњег Лењинграда, убеђени да су молитве Богоматери, ношене око града, као и пред иконом у Кнез-владимирском сабору (где се тада налазила) допринеле и тој победи: „ Она нас је чувала током блокада, она – наша Заступница и Помоћница“ – писали су верујући у писму које су упутили 1958. светом московском патријарху Алексеју Првом.

Ту је сахрањен и велики руски фелдмаршал Кутузов, командант руске војске за време рата против Наполеона.

У Казанском сабору се завладичио и велики владика Петар Петровић Његош.

Нисам знала све ово кад сам се нашла у Казанском сабору. Сазнала сам штошта касније, када смо изашли одатле, након молебана за Косово и Србију. Наиме, након нашег разгледања унутрашњости ове цркве, упознали смо оца Александра, руског свештеника, који је такође србофил и који је у неколико наврата долазио у Србију, који нас је позвао да се поклонимо Богородици казанској. И ту, пред Њом, светом и чудесном, чији нас је сјај обасјавао и кроз стакло којим је уоквирена, први пут сам присуствовала једном таквом молебану. Отац Бенедикт и отац Александар читали су молитву за Косово и Србију, а ми, скрушени, у углу цркве, молили смо се са њима, док су бројни верници целивали икону и смењивали се пред нашим очима. Онда смо се и ми поклонили тој чудотворној икони и целивали је...Преплавила ме је радост што ми је дато да присуствујем једном таквом чину, након кога сам била заиста срећна, и за који сам знала да је потврда да се милост Божија излила на нас.

Но, чињеница је да сам се унутар зидова те цркве, пре одржаног молебана, осећала другачије него у црквама које су јој претходиле. Вратио ми се осећај који сам имала у цркви светог Петра у Риму, када сам очекивала усхићење, а затекла – збуњеност и чуђење изазвано раскошним сјајем злата које ме је окруживало. Нисам имала предрасуде нити отпор према нечему што није православно (напротив, често сам у својим молитвама помињала једног Алесандра коме је ово место највећа светиња, иако га никад нисам питала да ли га је посетио), али сам, на своје велико запрепашћење, осећала само хладноћу.Дивила сам се величини и умећу уметника тада и тамо, усред Вечног града, али сам, у том центру католичанства, схватила да ја чак и у најмањој православној цркви, коју су можда и оскрнавиле нечије руке те око посматрача види само остатке некадашње лепоте, осећам топлину које у том велелепном здању није било...и наставила сам да му се дивим онако како се дивим грандиозним уметничким делима, а не светим местима...

Прошли смо поред величанствених стубова, а онда нам је отац Александар показао скулптуре светитеља, између осталих, наравно, и Јована Крститеља, а и врата која су идентична вратима фирентинског Дуома, која сам неколико дана пред Ускрс 2005, имала прилике да видим.Скулптуре и имитација фирентинских врата налазили су се иза централних шест стубова Сабора.Руке су учиниле све што вештина може учинити, и изазвале моје дубоко поштовање и дивљење тој вештини. Но, срце је било на свом месту и куцало уобичајеним ритном.Само су очи биле засењене.

Интересантно је то да градитељ и они који су га подржавали (а који су много тога сазидали, мора се признати) није ни покушавао да прикрије своју намеру ни симболе моћне организације чији је припадник био, а за коју сам ја први пут сазнала читајући „Рат и мир“.Пјер Безухов (ако се не варам), један од јунака, који ми је био тако мио и кога ми је било жао јер је-авај!- патио због неузвраћене љубави, приступио је тој организацији и, мада ми је много тога избледело у сећању, чини ми се да је у њој видео светлост и могућност да братство свих људи буде успостављено. Е, брате Мурате!То братство ем јединство ми звучи тако познато...Ми, који смо имали братство - јединство у својој биографији само можемо да се осмехнемо... загонетно... Но, ни то, као ни чињеница да су бољшевици овај храм божји били затворили 1929. године није умањило славу божју. Од 1932. године овде се налази и Музеј историје и религије, а неколико година касније обновљена су и богослужења.

Богородица казанска, чија икона није изгорела чак ни у великом пожару, бди над овим храмом и над онима који у њој виде заступницу код Свевишњег и који, ма пред којом се иконом молили, верују у царство небеско и правду онога који се Љубав зове.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Spas na krvi

Порукаод Viktorija Vi » 08 Сеп 2007, 18:16

Храм успенија Христовог, тј. Спас на крви

Црква Успенија Христовог (Црква Христовог успећа) налази се преко пута Казанског сабора. Кад сам је видела, збунила сам се јер је личила на цркву Василија Блаженог, само што је била другим бојама осликана! Ја и моје асоцијације!

Но, испоставило се да нисам била далеко од истине јер је ова црква, за разлику од многих других које су грађене по узору на западне моделе ( а познато је да је Петар Велики био очаран Западом, на коме се, уосталом, и школовао), грађена у старом руском стилу, управо по угледу на храм поменутог Василија Блаженог.
Иако су њене куполе бајковите и личе на оне из најлепших руских бајки, прича коју прати ову цркву може се назвати, као и оно што се догодило у земљи сељака, на брдовитом Балкану, крвавом бајком:крвавом, због проливене крви, а бајком, зато што изгледа нестварно. Није на одмет поменути и нашу Десанку, која је толико волела Русију да се на њеном гробу у Бранковини налази минијатура цркве Василија Блаженог.

Наиме, ту где је подигнута ова велелепна црква, дана 1. марта 1881. године смртно је рањен руски цар Александар Други Николајевич Романов, који је ступио на престо 1855. године. Иако је током његове владавине укинуто кметство, реформисани су судови и дата извесна самоуправа губернијама и градовима, у њега је пуцао један од припадника организације „ Народна воља“. Елем, свет је пун симболике!

Син убијеног цара, Александар Трећи, одлучио је да на том месту изгради меморијалну цркву посвећену страдању свог оца. Због тога се ова црква назива још и „Спас на крви“ или „Црква проливене крви“. Место на коме је погођен цар ограђено је и ту се чувају његови посмртни остаци.

Изградња је трајала од 1883. до 1907. године. Све до 1917. године црква је имала само једну намену: да се у њој одржавају службе за убијеног цара.За време другог светског рата, бољшевици су је оштетили, те је рестаурација дуго трајала.

Ми нисмо улазили унутра, можда и због недостатка времена, али је и њена спољашњост била тако лепа, добрим делом у раскошним мозаицима, да и онако нисам знала где бих пре гледала.Они који се разумеју у уметност тек не би знали „куд ударају“, кад се ја, као њен љубитељ, а не врсни познавалац, нађох у чуду.

Читала сам да је унутрашњост до два метра висине грађена од црног и сивог мермера, да је остатак зидова сав у мозаицима на којима су приказане сцене из Христовог живота, нарочито рођење, крштење, страдање и васкрсење, а да је купола украшена Христовим ликом, такође у мозаицима.Вероватно бих и у то чудо људских руку гледала онако како сам гледала у Микеланђелово „ Стварање света“, где се виде Адам и Бог, у она два прста која се додирују а која представљају додир божанског и људског. Тада сам мислила да нема ничег већег од тог додира овековеченог на таваници Сикстинске капеле, а сада, након таваница виђених у Русији, могу само да још једном кажем, макар себи у браду, да је и моја необавештеност условљена оним информацијама којима су нас одувек бомбардовали, а бомбардовали су нас увек они који су медијски били јачи (макар у медије убрајала само штампу) и који су увек у први план стављали само своје вредности. Не поричем њихову лепоту нити значај, али сматрам да не треба скривати ни оно што им је равно и по лепоти и по значају, а што је туђе. Но, као што сам сутрадан видела својим очима цркву у којој су се иконе, кажу монаси, саме од себе обнављале након бољшевичког јавашлука и разарања, као што се то дешавало у „Времену чуда“, тако и сад верујем да за праве вредности увек сазнају они који трагају за њима, или они који, и не знајући шта ће наћи на свом путу, крену за онима којима верују...

Ту где се налази Спас на крви, налазио се један канал који су Руси пресекли и премостили да би направили ову цркву, да би се искупили за убиство свог владара.Без жеље да задирем у исправност или неисправност резоновања, у добру вољу и патриотизам народа или неких појединаца, нисам могла да не помислим на један мајски преврат, у коме су припадници „Црне руке“ убили свог краља и краљицу на зверски начин ( због краљице која то није имала право да буде, јер није била подобна због бурне прошлости или због немогућности да краљу подари наследника...или из неких јачих разлога...Свеједно, оправдање за зверство не постоји)и да ова два владара сврстам у категорију мученика.
Представа Горана Марковића „ Вила Сашино“ на изванредан начин говори о тим временима.

Иако сам након ове цркве видела и многе друге, кад се сетим Спаса на крви - стресем се јер се у мени пробуде истовремено и ужас и дивљење.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 18 Сеп 2007, 23:21

Храм спаса нерукотвореного образа

На неколико десетина метара од цркве Спаса на крви налази се Храм спаса нерукотвореног образа , Спасо-преображенски сабор. У њему се налази икона Спаса нерукотвореног , коју је иконописао чувени Симон Ушаков за цара Алексеја Михаиловича. Царица Наталија предала је ову икону сину Петру Великом, који ју је, кад год би ишао у војне походе, носио са собом. Последњих година држао ју је крај узглавља, а била је и ритуала када је опеван.
Ту сам први пут чула причу о икони на којој је лице Христово које није насликано људском руком. Зато се и зове нерукотворено, јер се појавило само од себе, отприлике онако како се појављивало и у дрвету и на неким необичним материјалима.
По предању, први одраз Нерукотвореног спаса настао је још за Христовог живота. Наиме, један владар из Одесе био је оболео од тешке болести. Чувши за Христа, послао је дворског живописца у Палестину с писмом у коме је молио Спаситеља за помоћ. Тада Христос, умивши своје лице, обриса се чистом плахтом (убрусом), на којој се затим појавио његов божански лик. Захваљујући том чудотворном убрусу, болесни цар се излечио. Убрус са Нерукотвореним спасом био је од тада стављен на даску и изложен на градским вратима.Када је овог владара заменио други, који није био христољубив, ова реликвија је однета у стену, где је неколико стотина година почивала, готово да је било заборављена.Године 545. овај лик се, у тренутку чудесног откровења, јавио епископу Одесе, Еулалију.Када је драгоцена реликвија, свети убрус, одвојена од дрвета, указао се и на дрвету чудесни лик Спаситеља. Због тога се Нерукотворени спас јавља у два вида: као Спас на убрусу и Спас на дрвету.
Нерукотворени образ до 10. века чуван је као највећа светиња у Одеси. Године 944. свечано је пренесен у Константинопољ, а 1204. године, после погрома хришћана у Константинопољу, Свети убрус, заједно са осталим православним хришћанским реликвијама требало је да буде превезен у Европу бродом.Но, овај брод је страдао приликом буре.
Једна од икона Нерукотворенога спаса, која се налазила у храму светих мученика Бориса и Глеба, за време читања јеванђеља, наочиглед присутних, на чудесан начин се обновила сама од себе, тј. најпре је заблистала златним сјајем, а онда су, испод Спаситељевог лика, почела да се појављују слова, док су се на ободима појављиле слике архистратига Михаила и архангела Рафаила.Осетило се и благоуханије, а после пет дана позлата је посветлела.
У једном необичном руском филму који се зове „Острво“ , који ми је дала једна колегиница да одгледам, на дрвету се појављује Христов лик, очигледно због тога што се у близини налази један божји човек, који непрестано окајава своје грехе, те му је дато да чини чуда и исцељује оне који дођу до њега, а његово присуство, као и присуство Бога у његовом срцу, и на овај начин се испољило.
Овај „ Храм Спаса нерукотвореного“ био је храм у коме је одржано опело великом Александру Сергејевичу Пушкину.
Наиме, извори кажу да је руска јавност била обавештена да ће се то опело одржати у Исакијевском сабору, где је велики број људи и дошао, желећи да ода почаст омиљеном песнику, али је та церемонија ипак одржана у овом здању.Зато на самом улазу, на једној мермерној плочи, пише да је ту опеван Пушкин.
Ту се нисмо много задржали, али смо се попели на спрат где се налазила још једна чудотворна икона Богородице, сва сребрнаста и бисерна, по којој је нанизано златно и сребрно прстење, као и ланчићи које су донели верујући, и деловала ми је тако нестварно.
Биле су ту и слике из Пушкиновог живота, претпостављам...слике на којима су се виделе богате библиотеке и лица руских племића...У приземљу је био још један извор свете воде.
Исакијевски сабор је црква чији спољашњи изглед подсећа на цркву светог Петра у Риму, цркву светог Павла у Лондону и цркву Santa Maria del fiore у Фиренци.
То је био престони храм Петра I, посвећен Исакију Далматском. Наиме, Петар Велики рођен је на дан Исакија Далматског, те је зато желео да 1710. изгради Исакијевску цркву. У тој цркви се и венчао са својом другом женом Катарином.
Значају ове цркве доприносе и светиње које се у њему налазе: Часни крст са Христовог гроба (са животворним дрветом Господњим), мошти светог апостола Андреја Првозваног које је Русији даровао јерусалимски патријарх 1833. године, Нерукотворни образ Спаситеља са златном ризом и трновим венцем на глави, Тихвинска чудотворна икона Богоматере и Корсунска икона Богоматере.
Испред њега налази се споменик Петру Великом, о коме сам већ говорила.
У цркву светог Николаја морског стигли смо при крају радног времена, али су нас пустили унутра. Жао ми је што је посета кратко трајала, јер сам ту видела најлепше иконе петроградске (по сопственом нахођењу, наравно, без икаквог рационалног или сентименталног објашњења). Биле су права ремек – дела, а њихове боје, час топле, час горуће, потпуно су ме опчиниле.Неке од њих спадале су, наравно, и у чудотворне, и то ми је било јасно и на основу злата којим су биле окићене, али и на основу осећаја који сам имала док сам их целивала.Волела бих да се тамо вратим и да сазнам у чему је разлика између њих и осталих и зашто сам баш њих остала тако жељна.
Можда и зато што сам једино ту видела највећу хиландарску светињу и једну од највећих наших светиња – икону Богородице Тројеручице, наравно урађену у руском стилу (са раскошним сребрно- златним оквиром и драгим камењем). Предање каже да је ова икона пореклом из Хиландара и да је у време иконоборства, у осмом веку, светом Јовану Дамаскину, који ју је и створио, најпре одсечена рука, а онда је, након молитви Богородици, поново израсла, због чега јој је светитељ, у знак захвалности, додао трећу руку од сребра. Отуда и назив Тројеручица.
Рекох: једна од наших највећих светиња, зато што је ова икона везана и за судбину нашег народа,пре свега за светог Саву, који ју је донео у Хиландар са једног од својих путовања по Светој земљи (1228-1230).У време краља Милутиина, Стефана Дечанског и цара Душана, у Скопљу је постојала црква свете Богородице Тројеручице, а ова икона се налазила у њој до 1392, када су Турци освојили Скопље, и када се, по легенди, вођена Божјим промислом, опет нашла у Хиландару.
Ту су, заправо, биле две цркве, а једну од њих памтим по томе што је око сваке иконе био постављен небескоплави рам, на сваком зиду, и само ми је то плаветнило остало у очима, као и раскошни иконостас...И иконе, наравно, које су се великом брзином смењивале пред мојим очима, тек да не бих могла да престанем да се дивим њиховој лепоти и благодати.
У цркви светог Андрије Првозваног, једног од апостола, који је донео хришћанство у Русију ( свети Андрија Првозвани је брат светог Петра), нисмо се много задржали јер је време истицало. Само смо целивали иконе и наставили ка Владимирском сабору.
Кад смо изашли, Јована нам је показала репродукције које су јој даровали у цркви, и рекла да свако од нас треба да изабере по једну за себе. Ја сам изабрала једну са Богородицом и малим Христом у њеном наручју.Христ је, заправо, био са њене десне стране, у десној руци, са лицем приљубљеним уз њено, са погледом управљеним ка висинама. Богородица је била у црној одежди украшеној златним и црвеним дискретним детаљима који оивичавају лице, врат, надлактицу и руке, а Христове хаљине биле су златне, проткане тамноцрвеним и црним линијама. Све то уоквирено је наранџастим рамом чија ме је топлина сасвим обујмила.
Кад сам показала Добросаву свој избор, рекао ми је да сам изабрала најсветију руску икону, заштитницу Русије, Владимирску, чији се оригинал налази у Третјаковској галерији и само се једном годишње, 6. јула, на светог Николу летњег, износи пред вернике.
Оно што сам касније открила о Владимирској Богородици потпуно ме је запрепастило.
Иако нисам имала прилике да је видим својим очима (јер Третјаковску галерију нисам посетила), дан пред повратак кући купила сам баш њену копију у једној од радњи у којима се продају иконе, и то је нешто највредније (изражено у новцу, најскупље) што сам оданде донела.Она је заузела место на коме је некад стајала слика на којој смо воштани Тамерлан (а као да је од крви и меса) и ја: он, поносан, горд, са ставом победника, сав у злату, загледан је у даљине, а ја, руку под руку са њим, насмејана и уверена да се никад не зна куда ће нас ноге и срце одвести и шта ћемо, тамо далеко, открити о себи и о другима.