Ivo Andrić

Dela velikih, antologije, enciklopedije...
(MOLIM, NE KOMENTARIŠITE!!!)

Уредник: koen

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6435
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Ivo Andrić

Порукаод vuk » 22 Окт 2005, 11:11

Blaga i dobra mesecina

Blaga i dobra mesecina,
sto pada, kô molitve matera nasih
po grobovima zaboravljenih
milostiva je uteha onih,
koji nerado pod suncem hode.
Mesecina.
Kad prozme sivi i snuzdeni oblak
i on bude beo i lep,
ko latice divnoga cveta.
I sivi, snuzdeni oblak!
I licima usedelih devojaka
daje lepotu zaboravljenih noci,
mladosti snova i cveca
i ocima tuznim sjaj strasnih
davnih asikovanja.
Mesecina.
Majka nevoljnih,
sestrica onih koji se vole,
ulazi u srca pacenika
i dize stare, suzne spomene,
kô svele ruze iz prasnih knjiga.

Svi koji mnogo stradaju
ne vole obesno sunce.
Mesecina.
Njina je molitva srebrena
nad grobovima onih
koji su zalosno umrli.
Ko miris neznana cveca
ona je bolesnim,
ko bledi prsti devojke
miluje obraze samotnim,
ko ritam starih, starih pesama
zvoni u srcu nesrecnih.

Blaga mesecina, sestrica ljubavi,
milosno zove sebi turobne.

(Ivo Andric)


Lepa mlada zena govori

Da sam voda tekucica
u kojoj mnogi zedju gase,
i svaki odlazi zadovoljan, cist i umiven,
sa svojom srecom jedinstvenom
kojoj na svetu nema ravne.

Da sam pice, silovito i radosno,
koje piju drugari po krcmama,
trazeci srecu u osmejku i zaborav u pevanju.
Da im ja zelje ostvarujem, i najludje i najsmelije,
pomamnim sumom nocnih sati,
gustim dimom terevenke.

Da sam otrov, munjevit i nepoznat,
pice za one koji ne mogu
da sacekaju zalazak sunca,
da secem zivot u korenu, brze od munje,
da misli, bica i svetove
brisem netragom zaborava.

(Ivo Andric)

Корисников грб
Plavusa
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 651
Придружен: 11 Мај 2006, 09:03

Порукаод Plavusa » 30 Јун 2006, 15:41

Čudo u Olovu

Sve sto se radjalo i zivelo u Bademlica kuci bilo je veselo, lakomisleno i nasmijano. Samo Kata Bademlicka, zena najstarijeg od brace Bademlica, bila je izuzetak. Bila ja visoka, koscata, plava, modrih ociju prodirna i hladna pogleda. Dovedena prije dvadeset i sest godina u tu bogatu i prostranu kucu, ona je iz godine u godinu bivala sve mracnija, teza i cutljivija. Nije bila srecna sa covjekom, a nije joj se dalo u djeci.

Njen covjek, Petar Bademlic, najstariji brat u toj bogatoj porodici, ozenio se vrlo kasno. O njegovoj mladosti svasta se pricalo. Pa i kad je Katu doveo, iako vec izmozden i uveo, imao je u rijeci, pokretu i narocito u osmijehu jos uvijek nesto od onog svog bijesa i nevaljalstva. To je bio jedan razliven, tup i culan osmijeh, koji se na crnomanjastim licima Bademlica javljao kao pecat koji se ne da sakriti. U njemu je bilo nesto sto je nju, koja je dolazila iz zdrave i svjeze livanjske porodice, kroz sve ove godine, i do dana danasnjeg, ispunjavalo strahom i gadjenjem.

S djecom je bilo jos gore. U prvih dvanaest godina izrodila je devetoro djece, gotovo sve muske, i sva su joj redom umirala kad bi dosla u najljepse godine. Poslije desetog djeteta jedva ostade ziva. Otada prestade i da radja. To je posljednje dijete bilo je zensko, i ono ostade zivo. Sve do seste godine djevojcica je rasla; bila je sitna, ali plava i tako mila da se svijet u crkvi za njoj okretao. Licila je u svemu na majku i njenu zdravu livanjsku rodbinu. ALi kad joj bi oko sest godina, poce da opada i ruznja. Odjednom se zgrci u koljenima i povi u pasu, ogrubi joj lice i natekose ocni kapci. Tako, zgrcena, uvijek poluotvorenih usta, puzala je c jednog minderluka na drugi i lezala godinama u mracnim i studenim sobama Bademlica kao kucna nesreca i bozje pokaranje. Sad joj je bila petnaesta godina. Ali se slabo razvijala tjelesto, a jos slabije dusevno. Nije mogla da se ispravi ni da hoda dok je ko ne pridrzava. Govorila je malo, samo najobicnije stvari, i muklo i nejasno. S majkom se najbolje razumjevala. A stara Bademlicka je lebdila nad tim djetetom; nije pustala nijedne sluskinje oko nje, nego ju je sama prenosila, hranila, mila i presvlacila.

Cinila je sve sto je mogla da je izlijeci. Posto je obisla sve ljekare i vracare, i probala sve lijekove i sve sto joj je ko kazivao, i uzalud placala mice i molitve, ona se jednog jutra pred Bogorodicinim oltarom zavjetova da ce o Maloj Gospojini bosa otici u Olovo i odvesti bolesnu kcer Gospinom vrelu kod manastira.

Kao svi ljudi koji su mnogo zla podnijeli i mnoga umiranja vidili oko sebe, i koji zive odvojeno i samo u sebi, ona je u svemu vise vodila racuna o silama onog svijeta koji se ne vidi, i bila im prisnija i bliza. Kad je ucinila zavjet, dugo se jos molila, i kad se digla, ponovila je svoju molitvu i svoj zahtjev Bogorodici.

-- Ja vise ne mogu. Nego, daj od dva derama jedan: ili mi je ozdravi, ili je uzmi sebi, u raj, kao i ono devetoro.

Nekoliko dana poslije toga zavjeta, krenuli su putnici, prije svitanja, iz Bademlica kuce. Stara je povela sa sobom zaovu, boginjavu staru djevojku. S njima su isla i dva momka da djevojcicu nose, jer se nije mogla drzati na konju. Vodili su dva konja u povodu, za povratak. Svitalo je kad su izisli na prve visove iznad Sarajeba. Djevojcica, koja se dotle mnogo zalila, neckala i plakala, sad je pocivala u jednom narocito udesenom plitkom sepetu, koji su nosili momci na dvije sohe provucene sa strane. Zamorena i opijena svjezinom, spavala je, sa glavnom na desnom ramenu. Pokatkad bi, kod potresa, otvarala oci, ali videci nad sobom zeleno granje, nebo i rumen sjaj, ponovo bi ih zatvarala i, misleci da sanja, smijesila se finim smijeskom bolesna djeteta koje se oporavlja.

U neko doba prestade uspon. Prolazili su gustim sumama, a put je bio siri i blazi. Tu vec pocese da susrecu, u skupovima, svijet iz ostalih mjesta. Bilo ih je tesko bolesnih, koji su, natovareni kao vrece na konje, muklo jecali i kolutali ocima. BIlo je ludih i bjesomucnih, koje su rodjaci pridrzavali i smirivali.

Stara Bademlicka je isla ispred svojih, probijala se izmedju svijeta i, ne gledajuci ni u koga, molila sapatom krunicu. Nosaci su jedva stiazli. Dvaput su se odmarali u bukovoj sumi pored puta. Za vrijeme rucka prostrijese po travi zagasit iram i na njega polozise bolesnicu. Ona je protezala utrnule noge i zgrcen stas, koliko je mogla. Prepade se kad pored sebe vidje majcine noge, bose, pomodrile i sve krvave od nenavikla puta. Ali stara uvuce brzo noge pod dimije, a djevojcica, padosno zbunjena tolikim novim stvarima oko sebe, zaboravi odmah na to. Sve je bilo novo, neobicno i radosno: gusta i tamna sumska trava, teske bukve, sa pecurkama kao policama na srebrnastoj kori, price koje su padale konjima na zobnice, i sirok vidik sa svijetlim nebom i duguljastim oblacima koji sporo brode. I kad bi konj odmahnuo glavom i ptice poletile ustrasene oko njega, djevojcica je, iako umorna i sanjiva, morala da se smije, dugo i tiho. Gledala je kako momci jedu sporo i ozbiljno, i u tom je takodje bilo nesto smijesno i veselo. I sama je slatko jela. Pruzala se na svom cilimu koliko je vise mogla. Razgrnuvsi rukom hladnu travu, ugleda cvijet, zvan babino uho, sitan i jarko crven, pri crnoj zemlji, kao izgubljen. Viknu lako od uzbudnjenja. Stara, koja je bila od umora zadrijemala, prenu se i ubra joj ga. Mala ga je dugo gledala i mirisala, drzeci ga na dlanu, a onda ga je pritisnula na obraz, i kad osjeti kako je kadifast i hladan, zaklopi oci od slasti.

Pred vece stigose u Olovo. Oko manastirskih rusevina i presvodjenog basena, iz kojeg se muklo culo kako pada topla voda Gospina vrela, bio je jedan vasar svijeta. Gorile su vatre, peklo se, kuvalo i jelo. Vecina je spavala na ravni. U jednoj dascari je bilo mjesto za imucnije i bolje. Tu se smjestise Bademlicevi. Obje zene su ubrzo crvsto zaspale. A djevojcica je cijelu noc provela kao u nekom polusnu, gledala kroz prozor zvijezde nad crnom sumom: toliko zvijezda koliko ih nikad nije vidjela. Osluskivala je glasove koji svu noc nisu prestajali da zamore oko vatara, i tako se zanosila u san; pa bi je onda konjsko rzanje ili nocna svjezina budili; slusajuci ponovo zagor i glasove, nije mogla nikako da razabere i da sazna: kada sana a kad je budna.

Sutra u rano jutro odose vrelu.
Prvo se ulazilo u jednu nisku i polumracnu sobu, u kojoj se svlacilo. Podnice su bile mokre i natrule. Pored zidova su stajale drvene klupe na kojima su ostavljane haljine. Otale se niz tri drvena basamaka silazilo u vecu i malo svijetliju prostoriju u kojoj je bio basen. Sve je bilo od kamena. Kroz je bio kamenit, sveden, a visoko pri vrhu bili su mali okrugli otvori, kroz koje je padala cudna svjetlost u mlazevima. Koraci su odjekivali i kameni svod je uvecavao i vracao svaki i najmanji zvuk. Sum vode odbijao se od svodova i umnogostrucen i uvecan ispunjavao cio prostor, tako da se moralo vikati pri govoru. A ta vika se opet lomila i udvajala pod svodovima. Isparavanje je otezavalo dah. Sa zidova i svodova se cedila voda, ispod koje se hvatala zelena siga, kao u pecinama.

Voda je padala u debelom mlazu iz jednog kamenog oluka. Bila je topla, bistra, puna srebrnastih mjehurica; razlivala se po kamenom basenu, i tu je od sivih ploca dobivala zelenkastu boju.

Naizmjence su se kupali, muskarci pa zene. Kad je dosao red na zene, nastade guranje, prepirka i dozivanje. Jedne su odjevene, samo se izule i gaze vodu koja im je do koljena, druge se skinule sve do kosulje. Nerotkinje cuce do vrata u vodi i sklopljenih ociju sapucu molitve. Neke hvataju vodu s mlaza u dlanove i ispiraju grlo, usi i nozdrve. I svaka je toliko zauzeta molitvom i mislju o ozdravljenju da niko ni od koga ne zazire, kao da jedna drugu i ne vide. Mlo se poguraju i porjeckaju radi mjesta, pa odmah opet zaborave i svoju prepirku i jedna drugu.

Stara Bademlicka i zaova joj uvode djevojku u vodu. Iako su svi zaneseni i zabavljeni svak o sebi, opet njima svi prave mjesta, jer bogat i otmen svijet ne gubi nikad i nigdje svoje prvenstvo.

Onako zgrcena, djevojka drhti i boji se vode i svijeta. Ali se pomalo sve dublje spusta u vodu, kao da zeli da se sakrije. I da je ne pridrzavaju izpod pazduha, ona bi sjela na dno. I ovako joj je voda dolazila do podbratka. Nikada u zivotu nije vidjela toliko vode ni cula toliko glasova i cudne jeke. Samo pokatkad, kad bi usnila da je zdrava, da moze da hoda i trci, sanjala je da se sa ostalom djecom kupa u nekoj vodi, i da joj po tijelu poigravaju, ovako kao sada, bezbrojni svijetli i sitni mjehurici. Zanosila se. Kao iz sve vece daljine cula je glasove zena oko sebe. Osjeti kako je nesto golica po ocima. Steze cvrsce vjedje, ali golicanje ne prestade. Konacno s mukom otvori oci. Kroz jednu od onih okruglih rupa na svodu prodirao je mlaz sunca i padao joj na lice. U svijetlu je titrala i dizala se vodena para, kao sitna prasina, zelena, modra i zlatna. Bolesnica je isla pogledom za njom. Odjednom zadrhta i trznu se nekoliko puta, pa poce s naporom da se dize iz vode. Iznenadjene, majka i tetka joj pocese da je pustaju, pridrzavaju je sve slabije. A zgrcena i uzeta djevojcica odjedno mse ispravi, kao nikad dotle, pusti ruke koje su je podrzavale sa strane i, jos uvijek malko pognuta, podje polgano i nesigurno kao malo dijete. Rasiri ruke. Na tankoj i mokroj kosulji ukazase se malene dojke tamnorumenih vrhova. Izmedju teskih trepavica bljesnu vlazan sjaj. Pune usne se razvukose u neocekivan, tup i culan osmijeh. Podize glavu i, zagledana gore, visoko , u onaj mlaz svjetla, viknu odjednom nekim neocekivano jasnim i prodirnim glasom:

-- Eno ga, silazi na oblacima! Isuse! Isuse! Aaah . . .!

Nesto stravicno i svecano bilo je u tom glasu. Sve se zene povise pod njim. Niko se nije usudjivao da podigne glavu i pogleda bolesnicu ili njeno prividjenje, ali sve su ga osjecale nad sobom. Neke pocese na sav glas da se mole, neke su se zagrcavale i molitva im se pretvarala u plac i glasno jecanje. Culo se kako se biju rukama u mokre grudi. I svi su ti glasovi bili neobicni i cudni, kakve ljudi daju od sebe samo onda kad su u zanosu od bola ili radosti, i kad zaborave ljudski obzir i stid. A zvonka jeka je te glasove uvecavala i otezala, i sve se to mijesalo sa hukom vode koja je jednolicno i sumno padala sa visine.

Jedina koja nije prignula glavu bila je stara Bademlicka. Ona se popela na drugi basamak, tako da je samo do clanaka jos bila u vodi, i otale napregnuto i strogo posmatrala kcer, i njene pokrete kao u snu, i nov smijesak na njenom licu. I onda odjednom, odgurnusi zaovu, pridje djevojci, obujmi je oko pasa, poduhvati drugom rukom ispod koljenja, i gnjevnim, krupnim koracima, kao da skriva neku sramotu, iznese je u sobu gdje su bile haljine.

Tu je bilo polumracno i tiho. Spusti dijete. Ogleda se. Nema nikog. Mala je od nagle promjene drhtala i, ponovo zgrcena, lezala na goloj zemlji; ali joj je na licu jednako ostao onaj razliven i nezdrav osmijeh culnog blazenstva.

Iz banje su dopirali glasovi molitve i povici o cudu i ozdravljenju. A stara je stajala nepomicna, porazena, jos stroza i teza nego obicno. Jer, jedino ona je znala da je to Bademlica smijesak, i da tu nema zdravlja i da je sve bilo uzalud. I kao da je jedva cekala da pobjegne od svijeta i da ostane nasamo sa Bogorodicom, s kojom ima jos nerijesen zavjet, ona se okrenu prema mracnom kutu i prosapta priguseno i ostro:

-- Uzmi je sebi! Uzmi je sebi!

Ponovila je nekoliko puta te rijeci, i nije se ni osvrtala na djevojcicu koja je drhtala pored njenih nogu.

Корисников грб
Plavusa
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 651
Придружен: 11 Мај 2006, 09:03

Порукаод Plavusa » 30 Јун 2006, 15:42

U vodenici


Jos od svanuca nose se sunce i magla zimskog jutra. Nit sunce moze da rastera magle, niti magla moze da zaseni sunce. Tako se menja i osvetljenje u fra-Petrovoj sobi, provetrenoj i mirnoj. Jedan prozor je malo podignut i od njega se oseca hladan mlaz kako polagano i stalno nadolazi i gubi se u sobnoj toplini.

Fra Petar je lezao, potpuno odeven, pribran i nepomican, po nogama i do pasa pokriven velikom sivom kabanicom. To je ta >>officirska<< kabanica za koju su nekad neki revnosni fratri govorili da je protivna reguli i krojem i bojom, a za koju je fra Petar odgovarao: Hvala Bogu kad je sve ostalo u manastiru i u Provinciji po reguli, a Bog je velik i milostiv pa nece valjada zapeti za jednu kabanicu. -- Sada, otkako je uzet i vezan za minderluk, ona mu je sluzila danju kao pokrivac. Njen crveni porub na pesevima i rukavima blestao je jutros na suncu, kao nov.

Dok smo tako bili u razgovoru, u sobu je usao momak Marijan, rumen i dobrocudan decak, sa velikim plavim ocima i sirokom licu, sa tragovima dorucka u uglovima usana. Dosao je da iznese sudove i uz put ispricao da je u velikom dvoristu graja i trka. Doveli, kaze, mlinara iz Graovika. Usao djavo tamo u njega, pa stekce i lomi se, pljuje crkveni prag i kao prut drhti od misnickog blagoslova. A gvardijan kaze: nije, nego pijan. I kaze: da ga poliju vodom i dobro istabanaju, pa ce proci.

To govoreci, momce pokupi brzo prazne sudove i istrca napolje da ne bi izgubilo nista od onoga sto se dole u dvoristu desava i sto je za njega tako strasno i toliko zanimljivo. -- Zatvorio sam vrata koja je decak u hitnji ostavio samo pritvorena i okrenuo sam se u sobu.

Fra Petar je lezao na svom uzdignutom lezaju, sa glavom i gornjim delom tela visoko podignutim. Donju polovinu tela pokrivala je sura kabanica sa crvenim gajtanima i padala u sirokim naborima po zemlji. Na belom jastuku bio je oko fra-Petrove glave savijen venas prosede kose. U licu, koje je belo kao kod ljudi koji dugo leze i boluju, odudarale su zive smedje oci, guste obrve i jaki brkovi.

Sa lakim osmejkom, fra Petar je govorio kao za sebe.

-- E, ne moze narod zamisliti mlin bez djavola ni mlinara bez grijeha. Ono je, kazu, bio jednom neki mlinar mimo ostale i tvrdo odlucio da ne gubi duze i da ne krade od ujma i ne vara na dari. I da bi se sto bolje sjecao Boga i duse, objesio u mlinu jedno raspelo. Pa, ha mu ruka podje dublje u tudji arar, ili kantar pritegne na njegovu stranu, on pogleda u razapetog Isuskrsta i vrati odmah onu pregrst brasna natrag. Tako danas, tako sutra, moj ti mlinar sve siromasniji i siromasniji. Djeca gola, kuca prazna, i jos navalili i vjerovnici. Kad je vidio da ce pasti sasvim na tanke grane sa svoga postenja, a mlinar ti ode u vodenicu, okrene se raspelu i kaze: >>Oprosti mi, lijepi moj Isuse, ali ovako dalje ne moze. U ovoj vodenici nema mjesta za nas obojicu; jedan od nas dvojice mora napolje.<< I tako mlinar izbaci raspelo i pocne od toga dana da prikracuje svijet na ujmu i da stipka od meljavine, kao sto cine i sve ostale njegove esnaflije. I otada, kazu, nema izuzetka medju mlinarima.

Smejao sam se glano i dugo, a fra Petar je, sa lakim osmejkom, gledao preda se kao da misli na nesto posve drugo i daleko.

Brzo su nestalo tragovi osmejka oko njegovih ociju. Gledao je pravo u svetlost koja je sada plavila kroz prozor i od koje su njegove oci postajale jasne, a zenice u njima tanke i ostre. Ne trepcuci, nekim dubljim glasom fra Petar je govorio polagano.

-- Sala, maskara! Ne znam sta govori iz ovog mlinara, djavo li je rakija li je, ali se sjecam da sam davno, kad se ovaj mlinar nije bio jos ni rodio, cuo djavola u mlinu kod Graovika. Ima otada... Eto toliko ima: bio sam manji od ovog naseg Marijana i sluzio kod fra-Filipa, ucio knjigu i cuvao krave.

Nema vise takvih fratara kao sto je bio pokojni fra Filip. To je bio nesmira covjek. Tijesan mu je bio Dolac. Ja i danas ne znam kad je taj spavao. Jazuk sto mu bog nije dao pasaluk mjesto zupe. Razgradjivao je plot, pregradjivao kapelu, krpio, kradom od Turaka, krov na crkvi, prekopavao bastu koju su juce uskopali. Timario je konja da pokaze kako se radi a kako se ne radi, samarao momka, mjerio bir, dovikivao babu iz mutvaka, huktao, perjao, frktao, vikao. Nikom nije dao dekike s mirom da sjedi. I kad bi mrak pao i vise se nista nije moglo napolju raditi, sakupio bi nas u kucu da cesljamo vunu ili da trijebimo grah.

Kao da ga sada gledam. Bez habita, u pamukliji i plavim cohali caksirama, tezak, crven u licu, sa kapicom zaturenom na potiljak, sjedio bi na tronoscu i cesljajuci i sam bunu ispitivao nas nauk ili tjerao da pjevamo Credo. (?) Jedva smo gledali od umora i sna, pobadali smo nosomu vunu i pogresno grgutali melodiju. Ali fra Filip nas je dizao vukuci nas dusmanski za usi, da su nam suze frcale, i krupnim hrapavim glasom popravljajuci pjevao:

-- ... et venturus, veeenturus est judicare vivos et mortus, mooortuoos. (?)

A kod svakog ponovljenog slova povukao bi jace za uho. Ne znam kako nam svima nisu usi izrasle vise glave. Pa bi nam onda davao dobru i obilni veceru, salio se s nama, pa bi nas onda opet brzo-brzo tjerao da peremo noge, molimo Boga, i idemo spavati.

A prijet zore, sa prvim orozima, on je vec vikao, namjestao, orginjao i sve zivo po kuci budio i tjerao na posao. Odsvud je, cini mi se, dopirao njegov tezak i promukao glas:

-- Ustaj, besposlenjace! Protari te krmelje, nehljebovicu! O, muko Isuskrstova, lijena svijeta!

Jedino je misu govorio lijepo i sabrano. Ali odmah poslije toga pocinjala je huka i angarija.
Taj isti fra Filip je govorio da ne valja onaj domacin kome bar polovina kucne celjadi ne zeli smrt.
Nego, ja se zapricao. I uvijek se zapricam kad se sjetim pokojnog fra-Filipa, Bog mu dao pokoj vjecni!


Tu fra Petar prdje na svoju pricu o djavolu koji mu se nekad prikazao u vodenici ispod Graovika.

Cuvaju fra-Filipove krave po strnistima, dete se jednog dana sklonilo u hladovinu kod te vodenice. Uza samu vodenicu rastao je orah i grane su mu isle pod kroz i plele se sa gredama. Mali se popeo na orah i izgubio u granama, medju gustim liscem i jos nezrelim orasima. I kako deca brzo zaboravljaju ozbiljne stvari i posloe a lako se predaju igri i dokolici, decak je sa oraha presao na gredu pod krovom. Otud je, izmedju razmaknutih starih dasaka, pogledao u mlin. Kroz tu pukotinu video je samo sredinu vodenice, onaj prostor medju kosevima, sa punim i praznim vrecama od kostreti.

Bila je susa i radio je samo jedan zrvanj, na pola vode. Cuo je kako mlinar nesto struze i kucka oko nacava, ali ga kroz uzak otvor nije mogao videti. Odjednom cu kako se naglo otvorise vrata na vodenici. Pade sjaj po vrecama i daskama i cim se vrata zatvorise, opet se ugasi. Ukrstise se dva glasa. Zenski, ostar i uzbudjen, i muski, tezak i zabrinut, ali oba sapatom i nerazumljiva.

Decak prisloni jace lice uz daske, zaboravljajuci od cudnog ljubopitstva i na krave i na sebe i na neobicno mesto na kom se nalazi. Sapat je postajao jaci, ali se jos jendako mesao sa tutnjem vodenice i bio nerazumljiv. Malo-pomalo, pocese da rastu njihovi glasovi i da se odvajaju od huke i badnja, podrhtavanja kosa i ceketanja ceketala. Odjednom se izvi zenski glas, ostro i jasno:

-- E, lijepo, kad je tako, ti radi sta hoces, ali ja ovako dalje ne mogu, da se s tobom vidjam a da njega trpim kraj sebe. Ne mogu!
-- Slusaj, prekide je covek.
-- Necu da slusam - vikala je zena.
-- Cekaj - govorio je muski glas priguesno - ama cekaj da ti kazem...
-- Ne cekam ja vise, nego ubij ga, kao sto smo dogovorili, pa me vodi kud hoces i cini sa mnom sta znas.
-- Ama, stani...
-- Ubij ga! Ako si pri prijasnjoj rijeci, pa da bjezimo preko svijeta.
-- Stani! Znas li ti da ima zaptija u svijetu i da se za krv ide u Vidin il na vjesala i da...
-- Ne znam nista. Ubij ga! - ciktala je zena jasnim glasom.

Mlinar je tada govorio nesto tiho i nerazumljivo, po svoj prilici sasvim prislonjem uz zenu. Odmah zatim culo se otimanje, sustanje dimija:
-- Ne! Ubij ga, pa...

Tu se ponesose preko vodenice, u prepirci i otimanju, s kraja na kraj. U drugom uglu gubili su se njihovi glasovi i postajali opet nerazumljivi, mjesajuci se sa muklim pskanjem mlinskog kamena.

Tek tada se trgnuo decak i, kao razbudjen, jedva odvojio od vrelih dasaka po kojima je bio polegao. Uhvati ga strah. Oseti kako mu naglo bije srce. Spusti se brzo i oprezno niz orah i poce da bezi uza stranu.

Pod grlom mu je tukla krv, a u usima odjekivala lupa vodenice pomesana sa zeninim glasom koji je nerazumljivo ponavaljao >>ubij ga<< pa >>ubij ga<<. Nista nije razumeo od onoga sto je malocas slusao, niti je za njegove godine moglo biti jasno sto moze da se plete izmedju zene i coveka u ovakvim razgovorima. Osecao je samo da treba da trci sto brze i sto dalje. Bezao je tako od samog nerazumljivog straha koji ga je pratio u stopu kao i tutnjava njegovog rodjenog razigranog srca.


Tu je fra Petar prekinuo pricanje i zastao za trenutak. A zatim mu se glas prelomi, podize i postade jasniji. Videlo se da ce, kao obicno, naglo i brzo zavrsiti pricanje.

-- Nego, dok sam ja vrat lomio po mlinu i orahu, upade mi jedna krava u tudji bostan. E, te veceri me je zbog toga fra Filip isibao dugackim cibukom od udikovine na dva dana nisam mogao sjesti kako treba. U toj muci sam zaboravio i nerazumljivi razgovor iz milna. Sta dijete nece zaboraviti? Ali sam dugo zazirao od vodenice i klonio se toga kraja. Mlad sam bio i lud, i nisam znao ono sto cu tek docnije, prolazeci svijetom i po narodu, razabrati: da taj djavo melje, suska i sapuce po cijelom svijetu, svukud pomalo, a ne samo u mlinu ispod Graovika.

Корисников грб
Plavusa
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 651
Придружен: 11 Мај 2006, 09:03

Порукаод Plavusa » 30 Јун 2006, 15:42

Knez sa tuznim ocima


Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pricam) koji je ima tuzne oci i malu knezevinu. Njegova zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj setnji, uvijek presao granice svoje zemlje i usao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova knezevina, manja nego jedna dobra setnja. A oci je imao zaista tuzne. Lepe, tamne, osencane dugim trebavkama, a beloocnica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jekticavih devojaka iz provincije. Zene su govorile da te oci "govore", a muskarci su cutali. ("Tebi sve govori!" rekao je rastresito i mrzovoljno jedan novcar svojoj zeni.)

Ali knez nije mnogo mario za zene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj zemlji i danju i nocu mislio kako da je usreci. Kako je knezevina bila odvec malena za takva veca preduzeca i planove, on je gradio mostice od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo milina pogledati kako se na potocima okrecu bezbrojni vitlovi razbijajuci vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi zadrzao neobicnu formu cuna ili mnogokutnika koji mu je on odredio.

Nasred knezevine bilo je jedno stablo, inace kruska divljaka, to je bilo najvece stablo u zemlji u s njega je knez zabranio da se jede. Podanici su strogo obdrzavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u cijeloj knezevini pod imenom "Najsladje Voce".

Cesto su cak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da se poklone knezu tuznih ociju; on bi ih primao, gledao, trepcuci i u zabuni sta da im rece, a oni odlazili ocarani dubinom njegova pogleda i dubokim znacenjem njegove sutnje.

I dogodi se jednom da je knezev pogled pao na jednu zenu kao sjena u kojoj se ona razbolje.

To je bila plava i mlada zena jednog slikara, koji je zivio od svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po hramovima. Slikar je bio covjek onizak i snazan, a veseo i pun neke nutarnje vatre u zivotu i radu. Nenavikla na laz i pretvaranje, ona podje sva blijeda do slikara i rece mu s onim bolnim mirom koji razoruzava i kojim govore zene kad istinski ljube:

-- Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti zena. Ja moram da idem njemu, da mu sluzim svojim tijelom i svojom dusom, koliko to jedna zena moze. Dosla sam da ti to kazem. Cini s mene sto hoces.

Stajala je pred njim opustenih ruku, sva obasjana nesrecom kojoj se ne moze umaci. A niski slikar, covjek velike duse, okrenu lice od nje i cekase tako sve dok nije otisla.

Od kad su zapisane prve price ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih ljubavnika koji su se ljepse rastali pred zlom, koje moze svakog da zadesi.

Ona podje knezu. Kad je stala pred njega, premiruci od njegova pogleda, nije vidjela nista do njegovih ociju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu sluzi. Prodje dosta vremena.

Ali ima dana u godini kad se zena ne moze zadovoljiti pogledom. U nasim knjigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih zena jednak. Ali svaka ih ima.

Takvi dani dodjose, nakon mnogo cekanja, slikarevoj zeni i knezevoj ljubovci. Najednom se sva zena promijeni. Zaigrase joj misici, rasirise se oci u nabrekose usne. Ona pritiste rukom ljubicast atlas na grudima. A pogled joj strasan, strasan za citav pedalj iznad knezeve glave. Govorila je knezu vise vrelim dahom nego nejasnim recima. On je gledao u nju svojim pogledom od rodjenja, a ona zastade pred dubokom sutnjom toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne moze, i tada po prvi put vidje njegovu malu lubanju, uska pleca i nikakve noge. Zena pade pred saznanjem nove i poslednje nesrece, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj tijelo savi u plac. Knez ode, sutljiv i sav u pogledu.

Dani idu a bol nece da predje. To je strasnije od prebijene zivotinje i posjecena stabla. Snovi i pomama svih misica, a krv staje cas u glavi, cas u srcu. Jedna ruka je kod slikara, druga kod kneza, pa je razapinju da urla od bola i umire od sramote.

A jedno jutro se dize sa svog loga zena, prevarena i ocajna, pomisli jos jednom na slikara, koji radi kraj prozora u ostrom i finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svjeze oprane poslije rada, pomisli na svoju srecu od nekad i na nesrecu od sada pa do vijeka -- i izidje na trg, gdje je u sjeni "Najsladje Vocke" sjedio knez, okruzen svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u sjeni njegova pogleda, slavili kneza, uredjenje njegove drzave i sve darove koje mu je Bog dao.

Svi se zacudise da u to doba i na neprilicnu mjestu pristupa zena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila. Knez je gledao u nju ocima koje ocaravaju i zaustavljaju, ali ona, zena nesrecna i mucena najvecim bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu zeljnom rukom car njegova pogleda kao paucinu, i prije nego je tko mogao spijeciti -- strasno je reci! -- pljunu mu glasno i zestoko u oci.

-- Pfu!

Zatim se kao olaksana okrenu. Jedan cas zaprepastenje sutnje, a onda je raznesose na maceve.

Ali knez je oslijepio.
Poslednje sto je vidio bile su njene usne vlazne i crvene.

Bez ociju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila mrznja i odvratnost sto je sirio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj nekadanjoj moci. U cijeloj zemlji nije se moglo naci ni jedno pesto koje bi ga vodilo, nego je kuckao stapom po svijetu, gladan i bos.

I zacudo; ni knjige, u kojima je najpre zapisan ovaj dogadjaj, ne nalaze samilosne rijeci za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladicima, zavrsavaju rijecima:

"... jer je pljuvacka ovakve zene dovoljna da se otruje cijelu vojsku najveceg cara, a kamoli ne jednog covjeka".

Корисников грб
SJAJ
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1270
Придружен: 10 Јан 2007, 14:06
Место: beo

Порукаод SJAJ » 10 Јан 2007, 17:15


Kako bi dobro bilo ne biti nista,
ne zvati se nikako,
no odazivati se nikad nikom,
a ipak postojati,
znati da postojis i trajati. :herz
Nije vazno da li mi verujemo u Boga ili ne,
vazno je da On veruje u nas...

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30064
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Дец 2010, 16:48

IVO ANDRIĆ
IZABRANA PROZA
 
Слика

"Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost." -("Deca")
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30064
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ivo Andrić

Порукаод Mustra » 21 Мар 2017, 14:41

KAKO SAM ULAZIO U SVET KNJIGE I KNJIŽEVNOSTI
Ne sećam se i ne bih mogao pouzdano odrediti kad sam počeo da pišem, jer se u meni moja prva želja za pisanjem i potreba za izrazom u toku vremena pomešala sa stvarnim počecima moga pisanja. Čini mi se da je uz prve knjige koje sam čitao, ili samo gledao, vezana i prva pomisao da nešto i sam napišem ili bar u mašti uobličim. A knjiga, to je bila velika strast i velika muka naših mladih godina. Ona je bila i ostala želja moga detinjsva. Dečak u trećem razredu gimnazije, ja sam patio od prave žeđi za knjigom.Ta žeđ je bila utoliko veća što se do knjiga teže dolazilo. A knjiga u našem tadašnjem životu bila je retka i skupa, gotovo nedostižna stvar. U našim sirotinjskim stanovima nije bilo knjiga, osim udžbenika ili nekog ubogog kalendara. Škola je pružila malo ili ništa, a o kupovini nije moglo biti govora. U tadašnjem Sarajevu postojale su tri ili četiri knjižare, naravno, i kancelarijski i školski materijal. U stvari, bolje bi bilo to kazati obrnutim redom, jer su knjige bile sporedan, a kancelarijski materijal glavni artikal. Najveća i najbolja takva "knjižara i papirnica", svojina nekog doseljenika, bila je jedina koja je, pored nešto naših, imala i dosta stranih knjiga, na nemačkom jeziku, u jednom, na savremen način aranžiranom, dobro osvetljenom izlogu. Knjige su bile ponajviše bečka ili minhenska izdanja, uglavnom lakša, zabavna književnost, namenjena za lektiru austrijskim činovnicima i oficirima, a uz to i ponešto nemačkih prevoda sa ruskog ili iz skandinavskih književnosti, koje su tada bile u velikoj modi. Uostalom, za mene su bile sve jednake, jer ni o jednoj nisam ništa znao. Znao sam samo da su knjige, da me svojom sjajnom opremom, tajanstvenim naslovima i nepoznatom sadržinom neodoljivo privlače, i da ih strasno želim. Pred tim izlogom proveo sam, u ranim đačkim godinama, mnoge časove. To je bio moj prvi i za dugo jedini "prozor u svet", moja "veza" sa velikom svetskom književnošću (tako sam mislio!) o kojoj ja ništa nisam znao osim to da mora negde da postoji, a o kojoj mi niko, pa ni naš nastavnik književnosti, koji nit je bio pravi nastavnik nit je imao mnogo veze sa književnošću, nije ni tada ni docnije mogao ništa da kaže. U kišnim popodnevima, kad dečaci mojih godina čeznu za nečim novim, lepim i uzbudljivim, traže hranu duhu i mašti, hranu koja im je potrebna isto kao hleb i voda, a koju im u našim tadašnjim prilikama ni kuća ni škola ni društvo nisu mogli da pruže, ja sam često napuštao našu neveselu sobu i strmim sokacima, po izlokanoj krupnoj kaldrmi, slazio dole u ravni i lepši deo grada. Išao sam pravo do knjižare i stajao dugo pred njenim izlogom, koji sam tako dobro poznavao da sam primećivao svaku i najmanju promenu i radovao joj se kao ličnom doživljaju. Po nekoliko puta sam odlazio od tog izloga pa se opet vraćao, sve tako dok ne stane da se spušta jesenje veče i dok u izlogu ne plane svetlost, i njen odsjaj ne padne po mokrom asfaltu. Tada je valjalo napustiti sve to i vratiti se gore u mahalu svom stvarnom životu. Ali osvetljeni izlog nije bilo lako zaboraviti. U noćnim dečačkim snovima i polusnovima on je bleštao i kružio u fantastičnim preobražajima; to i nije bio više običan gradski izlog sa knjigama, nego vasionska svetlost, deo nekog sazvežđa kome sam težio sa silnom željom, ali sa bolnim saznanjem da mi je nedostižno.
I svakog dana tako. Po stotinu puta sam čitao meni nepoznata imena pisaca i naslove tih knjiga. Ne imajući nikog da me obavesti i uputi, ja sam tim naslovima sam davao neki smisao i značenje, nalazio među njima svoje simpatije i antipatije. Svaki od tih naslova izazivao je na svoj način moju maštu da radi i da nagađa šta bi moglo iza njega da se krije i da, poslije uzaludnog nagađanja, sama izmišlja sadržinu tih neprijatnih knjiga. – Tu su negde nicale i tu odmah i propadale moje prve zamisli pripovedaka i romana.
Tu su stala da sviću u meni i druga saznanja. Kao toliki drugi dečaci, moji drugovi, vrlo rano sam po mnogo koječem osetio i naučio šta je to sirotinja, šta znači: imati i nemati, i kakav je onaj neprelazni zid koji deli mnoge ljude od onog što vole i žele, ali ni po čem tako jasno i oštro kao po ovim knjigama u izlogu i mojoj prekoj potrebi i neostvarljivoj želji da ih imam, listam, i čitam.
Mnogo je godina prošlo od tada. Mnogo sam knjiga video u svom veku, dosta pročitao, nekoliko i napisao, ali knjige iz skromnog izloga provincijske knjižare u Sarajevu – nisam nikad potpuno zaboravio. Sećanje na njih zadržalo se u onim skrovitim predelima moćnih a neispunjenih detinjskih želja koje, i kad čovek pregori i prividno zaboravi, ostaju i žive celog veka, pritajene negde duboko u nama, i javljaju se čudno i neočekivano u noćnim snovima ili u nesvesnim postupcima dnevnog života.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30064
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ivo Andrić

Порукаод Mustra » 21 Мар 2017, 14:46

PANORAMA
U doba moga detinjstva, dakle vrlo davno, u naš grad je došla stalna panorama. U jednoj od glavnih ulica, njen "direktor", mršav Austrijanac, iznajmio je prazan dućan na uglednom mestu, i u njemu otvorio tu radnju.
Iznad vrata je bio solidan natpis, zlatnim slovima na crnom staklu, "Panorama svijeta".
Velika prostorija je lepo uređena i diskretno osvetljena. Ništa tu nije ličilo na jevtine šatre u kojima su dosad boravile prolazne panorame. Sve je odavalo trajnost i stalnost. Unaokolo je išao uzak crven ćilim, u uglovima su bile veštačke palme, ali najveći deo prostora, celu sredinu, zauzimala je – panorama. To je bila drvena građevina u obliku višestrane prizme, od finog drveta koje je bilo tako obojeno da ostavlja utisak mahagonija. Ta poligonska zgradica ličila je na drveno turbe, a krov joj je dopirao do ispod dućanskog plafona. Na njoj su uokrug, u pravilnim razmacima, bili otvori za gledanje: po dva velika durbinska oka s naročitim staklima, uokvirena crnim kaučukom. Pored svakog takvog otvora bila je mala stolica bez naslona, presvučena crvenim plišem. Svega petnaest otvora – na svakoj strani poli-gona po jedan – i isto toliko sedišta.
U nevidljivoj unutrašnjosti te zgrade bile su kružno raspoređene slike u boji, pomoću naročito postavljenih ogledala i jakog električnog osvetljenja one su pred gledaočevim očima postajale uveličane, jarko osvetljene i veoma žive i plastične. Naročita, i opet nevidljiva, mašinerija pokretala je ceo taj pojas slika uokrug. Svaka slika zadržavala se pred svakim gledaocem dva do tri minuta, a onda se kretala dalje udesno, i na njeno mesto dolazila je nova slika, sleva. Tako, dok svaki gledalac ne vidi sve slike.
Program se sastojao od petnaest slika jedne određene zemlje ili jednog velikog grada, i menjao se svake nedelje. Jednom je to bio Rio de Žaneiro, drugi put Lisabon, pa Cejlon, i sve tako redom, iz sedmice u sedmicu, sve daleke zemlje i nepoznati gradovi. Cena ulaznice nije bila visoka, pa ipak je za siromaha đaka trećeg razreda realne gimnazije predstavljala znatan novac do koga nije bilo uvek lako doći. Ali taj novac se morao naći. Panorama je za mene postala neka vrsta neophodne droge. Dovijao sam se na sve moguće načine kako da dođem do niklenog novca koji otvara vrata "Panorame svijeta", a čim bih uspeo da ga dobijem, trčao sam pravo u glavnu ulicu u predavao ga debeloj ženi za kasom na ulazu u panoramu. A kad bih jednom seo na crveni tabure, za mene je počinjao pravi, veliki i obasjani život.
Sve što je dotle značilo moj stvarni život, tonulo je u nepostojanje. A sve što sam čitao u romanima ili želeo i gradio u mašti, sve se moglo povezati sa ovim slikama. Moje vidno polje, a sa njim i cela svest, bilo je potpuno ispunjeno zemljama i gradovima koji su preda mnom klizili i u kojima sam se gubio. Tišina je bila svečana i potpuna, samo je s vremena na vreme fini dečački sluh mogao da uhvati slab šum, jedva čujnu škripu mehanizma koji pokreće ceo aparat panorame. Ali to je meni dolazilo kao daleka muzika sfera, koja nužno prati hod zemlje i njenih predela kroz vasionu.
Po tri i po četiri puta prošli bi ispred mojih začaranih očiju osvetljeni predeli neke daleke zemlje, a ja se nisam dizao; i sedeo bih tu ko zna dokle da nije bilo onog Austrijanca koji bi mi najposle prišao i tiho me opomenuo da je moje vreme davno isteklo i da treba da ustupim mesto drugom gledaocu.
Nikad nisam toliko žalio što sam siromah i što nemam da još jednom platim ulaznicu koja bi mogla da produži moju sreću. Ovako sam, grubo probuđen iz svog zanosa, postiđen i zbunjen, ispadao iz panorame, kao izbačen. Izlazio sam u sumrak u kom je sve bilo poznato i nemilo, tonuo u stvarne ulice moga grada kao u ružan san, osećajući kako za mnom sve dalje ostaje svet moje jedine svetle stvarnosti. Na mahove mi se činilo da sam oslepeo, da osećam oko sebe šum ulice i ljudske glasove i pokrete, ali ne vidim boje ni oblike.
Ostajalo mi je da, tako ubijen i obnevideo, uporno tražim novac za iduću nedelju, a to znači nov program, novu zemlju koju će mi donesti slučaj ili, tačnije rečeno, preduzeće koje snabdeva slikama te skromne panorame po provincijskim gradovima Austro-Ugarske.
Tako sam svake nedelje živeo jedan sat očima i maštom u sreći i savršenom blaženstvu. Negdje u dnu te svetle sreće bio je jedan taman ton: strah da ona prolazi i da joj se bliži kraj. A laki šum podmazanog mehanizma bio je zvučni izraz toga strahovanja, ali u isto vreme i dokaz da svet, u svojoj lepoti i prolaznosti, još živi i traje. I ja sam gutao očima predele i gradove sveta i njihove ljude, građevine i životinje, sve u boji, sve osvetljeno, ne pomišljajući ni jednog trenutka da bi to moglo i ne biti tako, da su to mrtve slike, da je cela panorama špekulantsko preduzeće, stvoreno da najprimitivnijim sredstvima izmami paru od ovakvih naivnih i radoznalih gledalaca koji se dosađuju po palankama. Nikad se takva pomisao nije mogla roditi u mojoj glavi. Sve što sam video u panorami, ja sam primao onako kako je bilo u namerama i predviđanjima onih koji su organizovali i vodili preduzeće "Svjetskih panorama" i koji su sa njima radili i zarađivali. I sve je to išlo još daleko iznad fabrikantskih i trgovačkih namera i računa.
Zlata je za mene vredela ova igra sreće i zanosa, a ne sitnog niklenog novca.
Jer, u stvari, sve što je potrebno za tu igru davao sam ja od sebe i vadio iz sebe. Za mnoge dečake tih godina svaka stvar, i manja nego što je ova uboga panorama, može biti povod za takvu igru, svako pa i najskromnije sredstvo njima je dobrodošlo da bi mogli da rasprostru ispred sebe ono što ih usrećava ili tišti, i čega su puni do grla, jer raste zajedno s njima dok traju godine rasta.
Kako je izgledao jedan takav nedeljni program u mojim očima i u snovima koji su dolazili posle gledanja? Evo, na primer, za ovu nedelju crven oglas javlja: "Rio de Žaneiro, sa svim svojim prirodnim lepotama, vidicima i građevinama".
Već samo ime toga grada! Ono je kao čudesna raketa koja sukne uvis u letnjoj noći i rasprskava se na tamnomodrom nebu u dvanaest raznobojnih vatrenih kapi koje padaju lebdeći kroz tamu, dvanaest slova reči. Rio de Žaneiro.
To je pre nego što je čovek nogom stupio u panoramu. A stvarno gledanje daje više nego što je očekivanje obećavalo.
Park u Rio de Žaneiru. Čudesna flora. Široke čiste aleje pod blagom, jednomernom svetlošću nevidljivog sunca. Šetači. U prvom planu muž i žena i njihova devojčica od šest-sedam godina, koja tera veliki drveni obruč.
Gospodin je sa štapom u ruci, lepo odeven, gospođa sa suncobranom, širokim šeširom i dugačkom suknjom kojoj se šlep gordo vuče po zemlji; devojčica je visoka na nogama, u matroskoj haljinici sa kratkom suknjom, sva mila i nasmejana, kao zasebna mala sreća u opštoj velikoj sreći takvog postojanja. Ljudi koji imaju sve što im treba. Da, uvek sam mislio o tom, o takvom životu i takvim ljudima, i misleći o sebi i svojima uvek sam žalio što nismo takvi, i razmišljao kako bismo to mogli postati. I sad, evo, stoje takvi ljudi preda mnom – otac, majka i ćerka – kao da će sad prohodati i progovo-riti. Po izrazu lica i pokretima, uhvaćenim na slici, meni nije teško zamisliti da oni i hodaju i govore, iako su nemi i nepomični. I ja zamišljam! A tako je bolje, jer da stvarno imaju sposobnost hoda i dar govora, oni bi brzo izgovorili ono što imaju da kažu i prešli ovu sunčanu aleju, i celoj čaroliji bio bi kraj. Ko zna kakav kraj! A ovako, oni hodaju kad ja hoću i govore ono što ja želim, i kad zaželim. I sve to bez kraja, bez gorke pomisli na kraj!
Sreća kao postojanje, zadovoljstvo koje traje nepomućeno.
Ja sam ne bih umeo, čini mi se, reći šta je bolje i lepše biti: otac, majka i devojčica, na slici, ili ja koji ih, u tišini panorame, posmatram sve troje kako šetaju alejom srećnog grada.
A onda se, uz tihu škripu mehanizma, cela slika, sa gustim zelenim krošnjama drveća, bledoplavim nebom i šetačima u aleji, odjednom pokrene, počne da klizi udesno, da nestaje. Ali na njeno mesto dolazi druga. Bogat je svet, širok i raznolik, nema u njemu mesta praznini, samo jedna slika smenjuje drugu.
Umesto parka i njegovih šetača, u nedogled se pruža glavna ulica trgovačkog dela grada. Užurbani pešaci, bezbrojna prevozna sredstva, nerazumljivi natpisi na radnjama. Tu ima svega. Sve ostavlja utisak bujnosti i snage. Tu se kupuje i prodaje. A ja znam šta to znači. U skromnim razmerama, naravno, ali znam.
Mi imamo kuma, Blagoja bakalina. Ranijih godina, dok sam išao u osnovnu školu, ta bakalska radnja bila je za mene prava strast. Za vreme školskog raspusta odlazio sam svakog dana u njegovu radnju; tu sam stajao po strani i dugo gledao kako se kupuje i prodaje.
Mrgodan čovek, bez svoje dece, kum Blagoje me ne goni, ali me i ne zadržava; trpi me tu; čak ponekad zatraži da ga poslušam. Sećam se da bih tada oživeo, sav ispunjen važnošću, i samo gledao da što bolje izvršim sitni posao koji mi je poveren, a čini mi se da me ceo svet gleda i sudi. Jednom je Blagoje sišao u podrum i rekao mi da pripazim na sve dok se on ne vrati.
Odmah sam stao za tezgu iza koje mi je virila samo glava. Ali sam se setio da podmetnem mali sanduk pod noge; tako sam izgledao za dobar pedalj viši. Stajao sam na tom sanduku kao komandant broda na svom mostu, a visina i važnost mog položaja zanosila me. Čekao sam tako sa živom željom da naiđe kupac i da mu ja ponudim i zacenim robu. Niko nije naišao za tih nekoliko minuta. Vratio se Blagoje i, ne pogledavši me, preuzeo svoj posao, a ja sam sišao sa svog pijedestala i ostao u sumračnoj radnji, izlišan i smanjen, ali od tada sam znao bolje šta znači kupovati i prodavati.
Ta dečačka strast me je brzo napustila. Ja sam prestao da odlazim kod kuma Blagoja još pre nego što sam pošao u gimnaziju, i zaboravio i njega i bakalnicu.
Dok ja mislim o tome slika velike trgovačke ulice počinje da odlazi. (Najpre jedva primetno zadrhti, a zatim se izgubi udesno, vukući za sobom novu sliku.)
Nova slika – to je neka tvrđava na moru, zidana od cigle i kamena. U prvom planu je visok isturen bastion, koji nosi ime nekog sveca, na njemu moćan i velik starinski top; njegova lepo izrađena cev prošarana je zelenom patinom. U daljini morska pučina. Sve obasjano suncem, ali preliveno nekom uzdržanom, dostojanstvenom radošću naročite vrste.
Top! U sreći postojanja koju za mene znače ove slike, to je tragični akcent bez kojeg, kako izgleda, nema ni sreće ni postojanja. Taj akcent kazuje da se svaka sreća i svako postojanje mogu svakog trena pretvoriti u nešto što je protivno od njih, a to ih i čini tako nestalnim i – tako divnim i dragocenim.
Top nisam nikad video, jesam čuo kad puca o praznicima, ali video ga nisam. (Ne vredi lagati pred ovom slikom!) A top je važna i sudbonosna stvar. Top može svakog časa da opali, i da uplaši i digne ne samo ove golubove sa kamenog venca na tvrđavskom zidu nego i ljude, i da unese teške potrese i velika uzbuđenja među njih. Pucanj topa može u ovim prekomorskim krajevima da javlja dolazak broda iz Evrope. A taj brod nam donosi možda dragog putnika koji nedostaje našoj sreći pa da bude potpuna.
Ali može da donese i neko službeno pismo sa mnogo pečata, koje javlja neočekivane preokrete, rastanke i stradanja. To postoji u romanima, i to dolazi uvek "kao grom iz vedra neba". Pucanj topa može da kazuje da je neprijatelj na vidiku. Uvek postoji negde neprijatelj, ali kad se on pojavi, topovi počinju, tako reći, sami od sebe da pucaju i – ubijaju. Ovo je onaj koji samo javlja da drama počinje.
Pogled na oružje – a oružje znači podvig, rat i ubijanje – izaziva u meni jaka i nejasna osećanja želje i zanosa, straha i odvratnosti. A morska pučina je sama po sebi kao neko čudo. Sve me to toliko uzbudi i zaokupi moju pažnju, da mi sluh i ne hvata više tihu škripu mehanizma koji pokreće moju vasionu, da i ne primetim da je moja tvrđava, zajedno sa morem i topovima, već dobrim delom otklizila u tamu, a da se preda mnom razvija slika starinskog trga sa baroknim palatama i sa mramornom česmom na sredini.
Tu se na širokim tezgama ili na kamenim stepeništima prodaje cveće, samo cveće. Naročito padaju u oči veliki beli i šareni suncobrani i pod njima prodavačice, lepe i nasmejane, sa živahnim pokretima. Od svih prekrasnih prizora, njih je najteže zaboraviti. Tu su i kupci, zaljubljeni parovi koji se drže pod ruku, ili mladi muškarci, nasmejani i galantno nagnuti prema lepim prodavačicama.
Taj trg sa cvećem, vodom, dostojanstvenim građevinama od kamena, sa lepim i bezbrižnim svetom, izaziva u meni najveći nemir, naročito docnije, noću, kad oživi u snovima ili polusnovima. Jer, treba znati da pravi život ovih slika počinje tek posle, kad se vratim kući i legnem u postelju. I ne samo te prve noći nego u toku cele nedelje, sve dok ne dođe u panoramu nov program sa novim slikama novih krajeva, novim uzbuđenjima i novim snovima. A ulaznicu u tu svoju noćnu panoramu ja sam plaćao nesanicom i živcima.
Tada prohoda zaista bračni par iz parka, i njihova devojčica, na svojim divnim dugim nogama, stane da tera obruč, dok joj ne dosadi, a posle ide, gorda i nasmejana, pored mene. Zove se Margarita, sad to znam. Ja joj nosim obruč i trudim se da rečima i pokretima privučem njenu pažnju, ali ne uspevam nikako u tome. I dok se ja mučim da budem što neobičniji i zanimljiviji u govoru i ponašanju, ona korača sovjim hrtovskim korakom sasvim uza me, ali kao da me ne vidi i ne čuje. I što je najgore, ne čini to svesno ni namerno, da bi me mučila, nego posve prirodno i nehotično, kao da me zaista ne primećuje. Neka urođena hladnoća bije od nje. Rđa gospodska!
Izgubi se par sa šetačima i devojčičom, a stane da se kreće pučina ispod tvrđavskih bedema, da plove lađe po njoj. Ponekad čak pukne top, i probudi me i uplaši, tako da osećam kako mi bije srce. Ali to me bar oslobodi sna o tvrđavi, koji je težak i zamršen. U tom snu: čas ja nosim, kao glasnik, ono važno pismo kroz mnoge opasnosti, teškoće i zasede, i nikako da ga predam komandantu vrđave; čas sam opet ja sam komandant i primam to poverljivo pismo i jako naprežem oči da ga pročitani pri slaboj svelosti vojničkog fenjera, mučim se, ali nikako da odgonetam ispreturane reči i rečenice. Samo znam da su vesti teške i ozbiljne, pune nejasnih pretnja i odgovornosti.
Svakako, najlepše je kad oživi trg sa cvećem. Boje su divne u svojoj raznolikosti i svom skladu, pod južnim suncem i u svežoj senci, na polivenim pločama kamenitog trga. I ja se samo pitam otkud mi sada, u snu, dolaze pred oči, tako žive i lepe, kad takve nisu bile čak ni na slici u panorami.
Smeju se glasno i živo prodavačice, njihove lepe, do lakata gole ruke kreću se neprestano i skladno: biraju ruže, vezuju ih u kite, podsecaju drške pri dnu, naplaćuju. Tako se od tezge do tezge prepliću njihovi pokreti i vezuju se u živo, zlatno pletivo kroz koje presijavaju i blešte boje cveća i vodenih kapljica na suncu. Među kupcima sam i ja. Nije to više zaneseni i izgubljeni, bojažljivi i siromašni dečak iz panorame što, sklupčan na svojoj okrugloj stolici, živi samo pogledom. Ne. To je bezbrižan i nasmejan mlad čovek, lepo odeven, siguran i smeo u ponašanju. Uopšte, krećem se i govorim kao odrastao čovek, kao junak iz poslednjeg romana koji sam pročitao, onaj za koga je u romanu rečeno da je "ljubimac žena i sudbine".
Prodavačica me pita šta želim (svako slovo je belo i zlatno od njenog osmejka!), a ja odgovaram slobodno i vedro, gledajući joj pravo u oči, da lepšeg cveta od njenih usta nema i ne može biti. Ipak, uzimam nekoliko ruža koje devojka, zajedno sa svojim najslađim osmejkom, vezuje u mali buket.
Dok njeni prsti vešto slažu i vezuju ruže, ona se jednako smeje belim vlažnim zubima i gleda me svojim čistim očima, koje su vidici neba i mora izvedrili i raširili. U živoj želji da ne prekinem posve i zavazda tu vezu, da mi bar nešto ostane od nje (bar iluzija: da mi je nešto ostalo!), pitam je kako se zove.
– Nina. Uvek vama na službi! – odgovara ona nasmejano i poslovno, dok mi predaje kitu ruža.
Upravo hoću da joj kažem: "Do viđenja, Nina! Ostanite uvek tako lepi!", ali tu, odjednom, osetih kako i u tom prizoru od samog sjaja i mirisa nastupa taman i mučan trenutak.
Kad sam širokim, slobodnim pokretom, kome sam se i sam divio, segnuo rukom u džep da bih izvadio mali zlatan novac i stostruko platio vrednost rosnih ruža – naišao sam na prazninu. Pretrnuo sam. Znam da sam krenuo sa džepom punim zlatnika, da sam malopre plaćao neke druge kupovine, ali sada – nigde novca! Ni pare! Grčevito kopam prstima po svima džepovima. Sa bolnim naporom nastojim da se setim gde sam mogao ostaviti novac koji je još maločas bio tu, ali sećanje je nemoćno, kao uzeto, a novca nema pa nema. Obraz mi gori od stida i ruke drhte od uzbuđenja, mučim se i snebivam. A kad se od te muke i nelagodnosti probudim, vidim da sam prste desne ruke zario duboko u pocepan đački jorgan iz kog ispada jevtin i star pamuk.
Takve i slične stvari dešavale su mi se u snu i, na žalost, ne samo u snu.
Novi, široki i bogati svet iz panorame pratio me je i danju, donosio radosti i zadovoljstva, ali me dovodio i do nezgoda i razočaranja, do nesporazuma i sukoba sa okolinom. Jedan takav nesporazum bio je već u samom početku.
Imao sam najboljeg i najbližeg druga. Bili smo nerazdvojni i voleli se kako se samo dečaci u tim godinama vole. Taj moj drug, Lazar, bio je snažan, otresit dečak. Čim sam video prvi program, ja sam, u svom oduševljenju, zaželeo da tu radost podelim sa drugom. Nagovorio sam ga da iduće nedelje odemo zajedno u panoramu.
Seli smo jedan pored drugog tako da su slike, u svom okretanju, nailazile prvo na mene pa onda na Lazara. Gledajući jednu sliku, ja sam, pored uživanja koje mi ona pruža, uživao i u pomisli da će tu sliku moj drug gledati za koji trenutak, a da sada gleda onu u kojoj sam ja malopre toliko uživao. Pitao sam se da li Lazar čuje, kao i ja, onaj tanki šum koji prati okretanje panorame. S vremena na vreme, okretao sam se nadesno ne bih li uhvatio Lazarev pogled, ali drug nije dizao glave.
Kad su se obredale sve slike i počele da ponovo nailaze one već viđene, Lazar se digao i izišao, bez reči i znaka. Ja sam ga gledao začuđeno, ali sam ostao na svom mestu i još jednom video ceo krug slika, iako sa smanjenim zadovoljstvom. A kad sam se, najzad, i ja digao i izišao, zatekao sam druga na ulici.
Prljav sneg i jugovina. Lazar je odmah izneo celo svoje mišljenje o panorami. On je nalazio da tu nema ničeg naročitog. Slike, kao i druge slike, slike gradova i mesta o kojima ništa ne znaš, gde nisi bio i nećeš nikad biti.
Šta vredi sve to i čemu služi? Ništa i ničem!
Poražen tim neočekivanim sudom, ja sam gledao svoga druga kao da ga prvi put vidim. To što je on govorio bilo je u takvoj opreci sa onim što sam ja osećao, mislio i verovao, dok sam gledao slike u panorami, i posle toga, da nisam nalazio ni jedne reči da mu odgovorim. Video sam samo da mi najbolji drug zatvara najlepši vidik i razara najbogatiju nadu. Izbegavao sam njegov pogled i osećao fizički bol u grudima.
Tek malo docnije, u hodu, razvio se između nas razgovor, ali ni ta kratka i iskidana raspra nije mogla doneti sporazuma ni objašnjenja. Lazar je tvrdio da to "čučanje" u panorami ne vredi tih para koje se daju za ulaznicu.
U meni se sve bunilo i protiv te ružne reči i protiv celog takvog gledanja, ali nisam rekao ništa, misleći samo o jednom: o razlici koja može da postoji između čoveka i čoveka, i onda kad su najbolji prijatelji. Ubijen tim neočekivanim otkrićem, ja sam samo mucao nešto o lepoti sveta... Gde? Kakva lepota? Kojeg sveta? – pitao je Lazar, kao da nismo bili u istoj panorami i gledali iste slike. Na ta pitanja ja nisam mogao da odgovorim. A drug je mirno i mrzovoljno zaključio: tih nekoliko naslikanih mrtvih prizora i predela, to nije ništa. Slika je slika, a svet je svet.
I sam pokoleban, zbunjen i slomljen, ja sam koračao mehanički, ne misleći ništa. Nisam znao ni kad sam se rastao sa Lazarom, ni kako sam našao svoju kuću, posle udarca koji mi je za to veče oduzeo i prijatelja i "svet" iz panorame.
Ali već iduće nedelje taj svet je vaskrsnuo u svoj svojoj moći i lepoti, a i sa Lazarom sam našao svoj nekadašnji prijateljski ton. Ipak, o panorami nismo više razgovarali. Samo bi se Lazar, koji nikad više nije otišao u panoramu, ponekad našalio na njen račun preda mnom, ali sve je to bilo sada ublaženo i podnošljivo. Ja nisam branio svoj svet sa slika, ali se nisam dao ni odvojiti od njega.
Bilo je i drugih i drukčijih nesporazuma.
Sunčano proletnje popodne. Posle mnogih napora, moljakanja i poniženja, ja sam, najposle, našao novac za ulaznicu. Sav drhteći od uzbuđenja, otrčao sam i zatvorio se u zagušljivu panoramu, bez prozora i ventilacije. Više od jednog sata gledao sam program te nedelje: Cejlon.
(Upravnik panorame, bolešljiv i brižan tih dana, nije ni obraćao pažnju na mene, a posetilaca je bilo vrlo malo.) Čudni budistički hramovi na bregovima, sa hiljadama ljudi svake vrste i uzrasta koji dolaze izdaleka, pešice, da se poklone nekoj svetinji. Beskrajna stepeništa od kiklopskog kamenja. Neobični muzički instrumenti sveštenika, dugačke drvene trube, tamburini i čineli. Tropske šume i vrtovi. Beli i rumeni cvetovi sa velikom časkom u kojoj se naziru žuti mesnati prašnici. Neki dvorovi, beli u zelenilu, a tako čipkasti i laki kao da i nisu građeni trudom ljudskih ruku, nego nikli iz zemlje ili spušteni s visina. Živo i bogato pristanište grada Kolomba, puno brodova raznih nacija i kolonijalne robe svake vrste, dobar povod za razmišljanje o pothvatima trgovaca i moreplovaca, o ljudskom radu uopšte.
Sve je to prolazilo ispred mojih očiju, jednom, dvaput, pet puta. A kad sam najposle izišao i stigao kući, dan se bližio kraju. Naša avlija je bila već u senci, a svuda po brdima bilo je još sjaja koji me je neodoljivo privlačio.
Visoka ograda delila je našu avliju od susedske. Sused je Jevrejin, mali trgovac, koji je počeo da stiče i već se sprema da napusti taj sirotinjski kraj.
U želji da vidim još malo od sunca, ispeo sam se na ogradu uz koju je Jevrejin komšija naslagao veliku gomilu bukovih drva, u visini same ograde.
Sa tih naslaganih bukovih cepanica, kao sa neke terase, moglo se još jedno vreme posmatrati sunce i sa njim nešto od cejlonske raskoši. A onda je zašlo i ono, i predeo potamneo. Valjalo je spustiti se u svoje dvorište koje je bilo još tamnije.
To penjanje na susedova drva ponovilo se i sutradan, a već prekosutra je trgovčeva žena, brašnjavih ruku, stala na kućni prag i opomenula me da siđem. Iznenađen i probuđen, ja sam nevezano i zbunjeno mucao nešto o suncu, o želji da... još malo...; ali žena me nije ni čula ni slušala, nego je poluglasno grdila. Kakav je to način: zavirivati u tuđe avlije? I kakvo je to tobožnje sunce, kad njoj nestaju drva, glavnja po glavnja. I, bezobrazluk...
Nisam dobro čuo ni razumeo ni ja nju, nego sam se, ne sačekavši kraj, sručio u svoju avliju.
Cejlon je izgoreo sav odjednom, kao praška baruta. A već sutradan, majka me je sniženim, neveselim glasom opomenula da se ne penjem na ogradu i ne zavirujem u tuđe avlije. (Znači: komšinica se žalila!) "Ti si gimnazist, i nema smisla da radiš takve stvari, a ako sazna otac... ti znaš oca kakav je!" – i još je tako džarala po žalosnom pepelu koji je ostao iza divnog Cejlona, ali ja sam se, stegnutih zuba, sa vatrom stida u očima, okrenuo i izišao napolje.
Da, znam ja oca, na žalost, dobro i odavno! Znam i majku kod koje se uvek moglo naći razumevanja i zaštite. Ali sada, evo i ona počinje da me posmatra oštrije i sudi strože. Sve zbog panorame. Neki dan se žalila na mene tetki iz Visokog, koja je bila došla na obdanicu. Ja sam i nehotice čuo jedan deo toga razgovora. Ova panorama, kaže, kao da mu je pamet popila.
Neobično se ponaša kod kuće i u školi, slabije uči, a kad dođe ponedeljak, on čuda čini dok ne stvori novac za ulaznicu. Tetka kaže nešto u moju odbranu, tek reda radi. Mlad je, proći će to. Ali majka uzdiše i klima glavom.
– Ne znam, sestro – ali me briga pojede. Sve se bojim da se ne isturi na strica, onog Jakova što je propao kao niko njegov. Svi smo ga volili – pokoj mu duši! – i ja sam ga toliko puta svjetovala i korila, ko rođenog brata, što ide za kojekakvim budalama i raspikućama, a on meni kaže: "Nije to, snajka, nisu oni krivi, nego je u mene ludo srce, pa to ti je!" I zaista, takav je bio: da mu navrh Trebevića pokažeš šarenu lažu, on bi sve ostavio, i kuću i posao, i bos i gologlav krenuo uzbrdo za njom. Tako je i svršio. Pa se bojim, bojim...
Žao mi je majke, ali kako da se objasnim s njom kad ona zna samo jedno: da se plaši. A sa ocem nema razgovora.
U školi – slično. Hteo sam po svaku cenu da razgovaram sa drugovima o Cejlonu, ali i to je bilo nelagodno, ispadalo smešno i dovodilo do novih sukoba. Drugu u klupi, jednom bojažljivom Čehu, ja sam za vreme časa šaputao o predelima dalekog nepoznatog ostrva, o hramovima, gustim šumama, i zelenim dolinama sa malo modrog mora u dnu vidika. Profesor me je opomenuo da "ne brbljam kao baba". Ustao sam i, oborenih očiju, tupo i tvrdo procedio kroz stegnute zube da ja nisam baba i da ne dopuštam da me tako naziva. Smatrao sam da to dugujem velikom i sjajnom ostrvu Cejlonu, kome sam tih dana sav pripadao. Profesor je ostao pri svome i dodao da će me, ako budem još i drzak, isterati iz razreda. A ja sam seo, ponižen i smešan, ali kao čovek koji, zahvaljujući panorami, šeta po najlepšim i najdaljim krajevima sveta. Drug u klupi okrenuo je glavu od mene, u znak da me se odriče.
Očigledno da je panorama, koja mi je donosila časove velikih zadovoljstava, otvarala u meni vidike za koje nisam slutio da postoje i budila strasno i gordo divljenje veličini sveta, imala i svoje naličje. Zbog te strasti za svetom i životom sa slika, koja je potpuno ovladala mnome, ja sam postao dužnik prema stvarnom svetu i krivac u životu u kom sam živeo. Danju mi ta strast donosi sitne sudare i neprijatnosti u dodiru sa ljudima, noću razara san i odmor, jer dnevni doživljaji određuju prirodu i naših snova i naših nesanica. Tako se bar kaže. Jedno je sigurno: da malo spavam; a kad zaspim, uzbuđuju me ili muče prijatni ili teški snovi u vezi sa panoramom.
Kako da spavam kad preda mnom odjednom, pod dodirom nevidljivih svirača, ožive svi oni instrumenti ispred budističkog hrama i stanu da ječe dugačke drvene trube, da muklo biju doboši, i trešte čineli divlje i nečuveno.
Trgnem se i, u tami, uplašen, zveram po sobi u kojoj spavaju sa mnom i oba mlađa brata. Gledam i osluškujem. Ništa. Tišina. Izdužen pojas mesečine na podu. Srce mi bije naglo. Dobro je, ništa nije bilo, niko nije čuo, svi spavaju.
Ali onda me obuzme druga, nova vrsta straha: pretrnem od same pomisli na takvu avetinjsku muziku koju niko drugi ne čuje, od koje se samo ja budim.
Dugo bdim, snalazeći se i gubeći naizmenice, jer ni sam ne znam tačno šta mi se od tog svega dešava u snu, a šta u budnoj mašti. A kad ponovo zaspim, desi se da me odmah zavedu nekud šumske staze na Cejlonu, sparne i sumračne od gustog lišća svih vrsta i veličina. Oni rumeni i beli cvetovi zakrčuju potpuno kamene stepenice, a ja sam bivam sve manji, sve žedniji.
U potrazi za pićem i vlagom, uvlačim se u njihove čaške kao pčela; tonem strmoglavce, obnevideo od krvi što mi navire u glavu; gubim se ceo u mirisnoj, otužnoj mekoti prašnika i latica, i sa užasom osećam da iz te slasti nema povratka.
Ali ima, izgleda, izlaska; a izlazak nije dobar, jer vodi na neku golu, studenu planinu. Na vrhu te planine, pod nekim nemilim nebom, na oštrom vetru, stojim prikovan za jedno mesto. Svuda oko mene beskrajan vidik od planina i otvorenih dolina sa rekama i naseljima. Sve nejasno, sumračno i sleđeno. Strah me je od samoće; boli nepomičaost na koju sam osuđen.
Drhtim na vetru, povijam se. Iz oblačnog neba dopire nejasno do mene tutnjava koju odmah, u sebi, prevodim. Govori neki strašan i svečan glas:
– Tvrdio si da voliš svet i nikad ti ga nije bilo dosta. Eto ti ga sad, nagledaj ga se, i vidi šta si voleo!
Strašno je gledati svuda oko sebe mrko i hladno naličje sveta, slušati taj glas neumitne osude, i osećati se kao čovek koji je potpuno u pravu, a potpuno nemoćan protiv svemoći nepravde. Ali onaj glas s visina stao je, začudo, odjednom da se spušta i menja i pretvara u ljudsko gunđanje, u neku sipljivu, staračku džandrljivost.
– Eto, šta znači peti se na tuđe kamare drva. Sad vidiš? Iz takvih snova budio sam se sa osećanjem silnog ogorčenja u sebi. Već tada, kao i docnije u životu, ja sam se gnevno pitao: otkud nam dolaze ti podmukli udarci u trenucima kad nam je najpotrebniji odmor i kad se najmanje možemo braniti? I jednako drhteći od uzbuđenja, objašnjavao sam se sa nevidljivim, nepostojećim sabesednikom. Kažu da su to naše dnevne zle misli i rđavi postupci koji nam se svete i kažnjavaju nas noću u teškim snovima. Dobro, recimo da je tako. Ali mene su takvi, i strašniji, snovi budili i kad mi je bilo pet godina! Ko je dakle kriv za snove koji muče nevinu decu?
I u snu sam ispaštao svoju čudnu ljubav za panoramu. Ali sve su te dnevne i noćne muke i nezgode bile muke i nezgode dečačkih godina, a to znači: i teške su i mnogobrojne, i lako se podnose i ne traju dugo. Sat-dva tvrdog spavanja ili zračak jutarnje svetlosti u stanju su da ih zbrišu sve, bez traga. I već sutradan sva moja pažnja bila je upućena na drugu stranu. Moje misli ispunjavala je radoznalost za nov program, a moje vreme odlazilo je na trčkaranje i dovijanje kako da dođem do novca potrebnog za ulaznicu, do kog se tako teško dolazi.
Dugo je tako "Panorama svijeta", sa svojim velikim svetlostima u dubokim senkama zauzimala dobar deo moga života i izgledala stvarna i trajna do neprolaznosti. A onda je, posle godinu dana otprilike, odjednom iščezla, kao priviđenje.
Jednog dana nestalo je velikog natpisa na ulazu. Vrata su bila širom otvorena. Sva prostorija bila je osvetljena. Neki ljudi su rasklapali drvenu zgradu panorame, dasku po dasku, kao najobičniju baraku. Svuda je bila rasturena kudelja koja služi za pakovanje. Štrčale su električne žice. Onaj mršavi Austrijanac i debela žena sa kase, ljudi koji su rukovali čudima i predelima sveta, stajali su i hladnokrvno izdavali naređenja.
Tog dana ja sam dugo i uzbuđeno šetao ispred panorame, bacajući bojažljive poglede kroz otvorena vrata. Sav sam se tresao od neke hladne drhtavice. Bio sam razočaran i uvređen, osećao sam da su me prevarili i pokrali. Nikad nisam mislio da bi mogla nestati ta panorama koja mi je izgledala trajna i stalna kao i svet koji ona prikazuje. A sad: sanduci, hartije, pakovanje, i ono što sam oduvek smatrao najtužnijim u ljudskom životu – seoba. Panorama sveta (raznolikog i bogatog sveta!) seli se kao sirotinjska porodica kojoj je gazda otkazao zbog neplaćanja kirije.
To je činjenica. Sa tom činjenicom ja sam od sada živeo, umesto sa radostima i strepnjama koje mi je pružala panorama. Tražio sam bar objašnjenje neko, a sve što sam mogao da saznam i shvatim svodilo se na ovo: veliko preduzeće u Beču, koje raspolaže desetinama ovakvih panorama, uvidelo je da.je panorama u Sarajevu nerentabilna i zbog toga je ukida i prenosi u neki drugi grad u državi. To je ono što se zove – bankrot.
To je pitanje novca. Nije to prvi put da se preda mnom otvara saznanje o strašnoj moći novca. U svemu što ljudi stvaraju i podižu kruži novac, nevidljivo kao krvotok u telu, ali presudno za čoveka i sve što je čovekovo.
To daje ljudima i stvarima izgled i značenje, i svemu određuje vek i trajanje.
Jedne drži u životu i podiže da se granaju i cvatu, a druge napušta da se suše i propadaju kao usahlo drvo. To je stvarnost, i u toj stvarnosti živimo svi mi, sa svim onim što jesmo i što mislimo da smo.
Sve je to izgledalo neverovatno, grozno i neizdržljivo, ali ja sam sada nalazio neko divlje uživanje da to ponavljam i da sam sebe nagonim da verujem u to: da su i svet i slika sveta, i naša najveća zadovoljstva i najteža stradanja, i naše misli i naši postupci – da je sve to vezano za neke daleke i neshvatljive zakone kruženja novca. Sve.
Mučenje je bilo odsada proći ulicom u kojoj je nekada radila panorama.
Velika radnja ostala je jedno vreme zatvorena, a zatim je ponovo otvorena, prebojena i doterana. Na njoj je osvanula firma: "Levi i drug –
Pomodna radnja muškog rublja", i otvoren veliki izlog sa elegantnim muškim košuljama, čarapama i naramenicama. Kroz staklo toga izloga nazirala se lepo uređena unutrašnjost.
Gledajući lakirane tezge i rafove sa finom robom, ja sam se pitao da li neće i to nestati jednog dana kao čudom, po istim zakonima po kojima je nestala i panorama, zakonima koje je ne poznajem, ali ih naslućujem svuda oko sebe. Ne može se više verovati u stalnost sveta.
Da, panorama! Izneverila je i otišla, i odnela u grubim sanducima svoja sunca i mora i zemna bogatstva, da ih opet negde rasprostre pred nekim koji će, poverovavši u njenu stvarnost i okrenuvši leđa svom životu, provoditi sate na njenim sedištima od crvenog pliša. Otišla, a mene ostavila razočarana i sama, sa pitanjem koje se ne može rešiti a ne da se otkloniti. – Šta je svet, stvarni svet sa živim ljudima i njihovim međusobnim odnosima izraženim u imanju i sili i vlasti, u novcu i računu, a šta slika sveta sa svojim bogatstvom, lepotom i radošću? – Objašnjenja ni odgovora nema. Godine prolaze; sa iskustvima i putovanjima pitanje dobiva stotine novih vidova, pa ipak ostaje bez rešenja.
Ali mladost nalazi snage i vremena za sve. Mladići u tim godinama ne beže od pitanja; oni ih gomilaju sa strašću i mere snagu i oštre um na njima.
A činjenica da za većinu tih pitanja ne nalaze rešenja, ili ih nalaze više ali protivrečnih, njih ne zbunjuje i ne plaši, jer mlad čovek ne vidi kraja ni svojoj snazi ni svom vremenu.
Pa je i to prošlo, i nastupile zrele godine u kojima čoveku izgleda da život stoji negde između rasta i opadanja. Već odavno je u svetu gotovo nestalo takvih panorama; potiskivale su ih druge savremenije zabave i razonode. Odavno sam ja saznao celu istinu o panorami svojih dečačkih godina. Već tada su ovakve panorame bile zastarele, i propadale u većim gradovima. Učinjena je proba sa Sarajevom kao zaostalim i zabačenim mestom u kom, možda, ima još naivnih gledalaca, ali i taj pokušaj je propao.
Sve to nije moglo da utiče na mene. Kad već gotovo nigde u svetu nije bilo takvih zabava, mala starinska panorama radila je u jednom čoveku. Ja sam svoju panoramu sveta nosio u sebi. U razno doba dana i noći, na raznim mestima, dešavalo mi se da se odjednom nađem na niskom sedištu bez naslona, a preda mnom bi stale sporo da promiču slike sveta u neiscrpnoj raznolikosti i beskrajnim nizovima. U buci krupnih ili beznačajnih životnih događaja, kojih je bilo mnogo, kao i u tišinama mojih samoća, kojih je bilo suviše, s vremena na vreme javilo bi se ono staro, tanko zujanje jednostavnog mehanizma koji te slike okreće.
Tu su i dalje živeli predeli i likovi iz one male sarajevske panorame u kojoj sam prvi put osetio neugasivu ljubav za široki svet.
Prolazilo je vreme: mladost, zrelo doba, i nailazile prve godine starosti.
Student tehnike, inženjer, stručnjak za ispitivanje materijala, ja sam živeo sa ljudima, kao i oni, nekad malo bolje nekad mnogo gore. Uporedo je živeo, rastao i dozrevao svet iz panorame. Zaborav koji je brisao tolika živa lica i predele, tolike stvarne sreće i potrese, nije imao vlasti nad tim svetom. Njegova godišnja doba su dolazila i odlazila, njegovi ljudi živeli i starili.
Panorama ih je pratila uvek i svuda u njihovom kretanju po svetu i u svim promenama njihovog života.
Rasla su drveta u lepom parku u Rio de Žaneiru, a uporedo sa njima i devojčica Margarita; svako po svojim zakonima. Odavno ona ne trči za obručem, njene noge, visoke kao u gazele, prekrila je suknja do ispod kolena. Stasala je, puna snage koja sa svakim danom raste, i radosti koja još nema imena, i nemirnih pitanja: šta da se radi sa tom snagom i tom radošću.
Sve se to zna iz njenog dnevnika koji je vodila do svoje četrnaeste godine, sve do onog dana kad je prvi put dnevnik ostao bez ijedne reči, a umesto toga devojka je istim perom napisala rođacima telegram, svima isti:
"Danas tata umro. Margarita."
Tu zapinje njen dnevnik i lomi se njen život. Za nekoliko meseci. A zatim se nastavlja i život i dnevnik.
Majka nije više ona visoka i snažna žena iz parka. Sve donedavno je bila i ostala takva, bez vidnih poremećaja i promena. Sada, posle muževljeve smrti, njena zdrava lepota se rušila sa svakim danom, primetno. Žena je venula i opadala kao da tone u zemlju. Ona nije umela više da okrene lice od te jedne smrti koju je videla izbliza, i bila i sama osuđena na smrt. To se videlo po svemu, a naročito po njenim očima, izgubljena i odjednom malko razroka pogleda. Te oči su kružile po predmetima i ljudima, ali je bilo jasno da ne vide ono što gledaju, nego su uprte u nešto što se živom čoveku ne otkriva a što je postalo njihov jedini vidik, zauvek.
To je bio izuzetan i potresan slučaj žene u kojoj udovička tuga ne zaceli i ne prođe s vremenom, kao što obično biva, nego se ustali i pokida sva najfinija tkiva njene iznutrice. Takva žena se ugasi u suzama.
Udovica je živela godinu i osam meseci posle muža. Za to vreme nju je samo jedan interes vezivao za život; to je bila briga kako da uda i zbrine ćerku jedinicu. Da je uda i obezbedi od nezgoda i udaraca koji u ovom gradu očekuju lepu, mladu devojku bez imetka, bez iskustva, bez roditelja i jačih rodbinskih veza. Margarita se odupirala. U Parizu je živeo i studirao njen drug iz detinjstva, Alfredo, svega dve-tri godine stariji od nje. Uvek je verovala da će se, kad vreme za udaju dođe, udati za njega. Dopisivali su se.
Ali on nije nameravao, nije mogao, sada da se vrati. A ovde se našla devojci izvanredno dobra prilika. Majka je navaljivala, tvrdeći da onaj u Parizu ne studira nego kapom vetar goni (takav je!), i da s te strane ne treba ništa očekivati. Potresena silnom žalošću za ocem, zbunjena pogrebnom atmosfe-rom u kući, devojka je strepela od pomisli da bi mogla ostati sama. Pisma s one strane okeana nisu davala dovoljno nade ni podrške. Tako je, najposle, popustila, i pristala.
Čim je svršeno venčanje, majka se brzo i lako rastala sa životom, sa kojim su je vezivale samo slabe i retke niti.
Margarita se udala za krupnog, rumenog i veselog momka, člana firme
"Braća Soares", koja je imala nekoliko velikih robnih kuća u glavnom gradu i po zemlji. To je mnogobrojna i bogata porodica, čitava dinastija, od osmoro braće i tri sestre. Sve je to poudavano i poženjeno, i svi imaju mnogo dece. Svi su krupni, grlati i preduzimljivi, i svi liče jedno na drugo po naravi i po izgledu. Među njima se izgubila Margarita kao u vašarskoj vrevi.
Devojački dnevnik nije nastavljen. Panorama teško dopire svojom svetlošću u porodični život ljudi kao što su Saoresi. Tek posle nepunu godinu dana ja sam ugledao "devojčicu iz parka", na samom ulazu u taj isti park, jednog dana kad je panorama (u meni) stala opet da se okreće, i po svojoj ćudi donela glavni grad Brazilije. Pored ogromne, pretenciozne kapije od livenog gvozda, Margarita je izgledala sitna, smanjena. Bilo je sunačno podne, a ona je ipak uvijala oko sebe retko i skupoceno krzno.
Oboje smo se obradovali tome viđenju, ali naš razgovor je, možda upravo zbog toga, bio kratak i običan. Rekla je da je tek pre dva dana napustila kliniku čuvenog profesora. (Izgovorila je ime jednog ginekologa).
Sad se sprema da ide na odmor i oporavak. Kada? Gde? To zavisi od Augustina i njegovih poslova. (Augustino je muž. Ona je to ime izgovorila nekoliko puta, svaki put sa čudnim zastajanjem pre prvog i iza poslednjeg sloga, kao što đaci izgovaraju istorijska imena na ispitu.) Bila je bleda, to se videlo i ispod pudera i ruža. Slab osmejak pokazivao je beskrvno meso oko savršenih zuba. "Eto šta biva od lepe dece iz parka, eto" – mislio sam ja, a grlo mi se sušilo i stezalo. Margarita je i dalje govorila mirno i stvarno, do bola stvarno. U njenom govoru, koji je zaista ličio na dobro naučenu lekciju, ponavljala se reč "Augustino", ograđena stankom i tišinom. Pričala je o svom bolovanju i oporavku, ali nekako s visoka i sasvim uopšteno, kao što se priča deci koja ne mogu sve da razumeju i ne treba sve da znaju.
Izmenjali smo blede osmehe i brza rukovanja pri rastanku; tako brza da njene ruke nisam mogao posle da se setim, ma koliko naprezao sećanje. Zato se sećam da sam u njenom glasu naslutio prizvuk nehotične gorčine i sagledao nov, tvrd blesak u njenim očima. Po nju su došla kola pred veliku kapiju parka i ona se brzo oprostila, napuštajući me kao što bi sve na svetu napustila da se vrati svojoj kući i svome mužu. Ja sam otišao dalje, pešice, želeći zdravlje celom svetu da bi u njemu tako i Margarita bila zdrava.
Prolazile su opet godine. Dnevnik je nastavljen. Iz njega se vidi da se Margarita, posle onog pobačaja u prvoj godini braka, oporavila, ojačala i razvedrila. Zatim je za dve godine rodila dvoje dece, sina i ćerku. Zdrava i lepa deca. brzo su rasla.
Kada se navršilo pet godina braka, mladi par je krenuo da poseti Pariz, a zatim Rim. To je bio manje-više ustaljen običaj u porodici da se posle pet godina braka u kom ima zdrave dece, ta veza smatra uspelom i utvrđenom; a kao nagrada supružnicima dolazilo je tradicionalno putovanje u Pariz i Rim.
Tako su u svoje vreme putovala sva starija braća, pa je tako i sada zaključeno u velikom porodičnom veću Soaresa da putuje Augustino.
Krenuli su na četvoromesečni put i to, kao mnoge južnoameričke imućne porodice, sa decom i poslugom.
U Parizu su odseli u velikom hotelu u Avenue Matignon i živeli kao i svi njihovi zemljaci kad dođu u Pariz. Jednog dana Margarita je izišla sama na Ghamps Elvsees da kupi neke sitnice. Slučaj je hteo da je već na prvom koraku srela Alfreda.
Bez iznenađenja i usklika, ali i bez oklevanja i kolebanja, prišli su jedno drugom kao da su se juče dogovorili da se ovde nađu, i seli su na stolice od pletene slame pred jednom velikom kafanom, prirodno i mirno kao da su stigli kući. I gledali su se prirodno i mirno. Hteli su da tako i razgovaraju, ali razgovor nije mogao da se razvije. Plane, pa se ugasi; poteče, pa stane. Njihove misli, koje nisu mogle biti izrečene, sprečavale su ih da kažu ono što ne misle, i sve se svodilo na beznačajne i prazne reči.
– Gle, molim te, ko bi rekao...
– Eto, tako...
– Tako.
Misleći svako svoju misao, oni nisu ni čuli jedno drugo. On je mislio:
"Gle, kukovi, prsa! Malo rumenila na licu, koje je nekad bilo tako bledo, i još više na grudima, odmah ispod grla. To su godine bračnog života, i porođaji. Ali najveća promena je u govoru. Kao da je neki veo skinut sa njenog glasa, sa svake izgovorene reči. Sve je otkriveno i dešifrovano, svaka reč znači samo ono što bi značila u ustima svakog mog zemljaka. To jest, ne znači mnogo. Eto šta biva od lepih, tajanstvenih devojaka!" A ona je mislila:
"Bože, zar i ovo može da bude? Isti je i izmenjen je; i to izmenjen u osnovu, potpuno i zauvek. Za ovih sedam-osam godina on se sav izoštrio i profinio, kao kuhinjski nož što se istanji od duge upotrebe. Kao da su nekom naročitom operacijom izvukli iz njega sve veselje i svu dobrotu njegove mladosti. Taj čvrsti, suvi stisak ruke i taj pogled, živ i smeo, pokazuju da je ovo čovek koji nema iluzija, ali ni milosrđa ni prema sebi ni prema drugima.
Čovek koji nije hteo da se vrati u svoju zemlju, kada je trebalo, i koji se nikad neće ni vratiti u nju."
Razgovor koji je tekao uporedo sa tim mislima bio je mučan za oboje.
Čovek je postajao krt i pomalo ciničan. Nikad u životu nije dospeo u ovakav položaj: da ne ume da nađe pravu reč. Zbog toga je sada kivan na sve i na samog sebe, iako čini sve što može da se to ne primeti. A žena je, praveći se da ne primećuje ništa, govorila o svom mužu i svojoj porodici, izgovarajući često muževljevo ime i uvek nekako izdvojeno, sa stankom ispred prvog i iza poslednjeg sloga.
Kraj toga razgovora značio je oslobođenje za oboje, i stoga je bio nešto življi i radosniji. Uveravali su jedno drugo da svakako treba još da se vide.
On će se javiti telefonom. I... Augustino... će se radovati. Svakako, svakako!
A oboje je osećalo da to znači: nikad i nikako.
Život bi bio lakši i lepši kad bi bilo manje izlišnih susreta, ali kad se već ne mogu izbeći, treba ih koliko je mogućno skratiti, nastojati da se ne ponove i – što pre zaboraviti.
Kratkim opisom toga boravka u Parizu i povratka u Rio završavao se, valjda zauvek, Margaritin dnevnik. Na četrdeset osmoj strani dnevnika, u kome je ostalo još dve trećine neispisanih stranica, žena je još zapisala svoje čuđenje kako deca brzo rastu i sazrevaju. Njena ćerka, tanka, mudra i slabunjava devojčica, tek što je pošla u treći razred osnovne škole, izjavila je svečano da je počela da vodi svoj dnevnik, jer to čine sva izuzetna ljudska stvorenja.
To je bilo poslednje što je zapisano u Margaritin dnevnik. Posle toga oko nje se potpuno i zauvek zatvorio krug Soaresa, u koji ljudski pogled sa strane nije dopirao i pred kojim se nemoćno, zaustavljalo i oko moje panorame.
Ali zato su druge slike iz panorame mojih dečačkih godina ostale i dalje žive i javljale se s vremena na vreme, probijajući se kroz sve promene, putovanja i vidike mog sopstvenog života.
Dešavalo mi se da, sedeći u pozorištu i gledajući neki komad bez značaja, odjednom osetim kako se fotelja poda mnom pretvara u nisku stolicu bez naslona, a ispred mene niče drvena panorama sa svoja dva oka. U mom sluhu, umesto glasova sa pozornice, javi se, negde u dnu, fina škripa sa kojom se okreće vasioni svet u panorami. I pred mojim očima iskrsne neki isečak već zaboravljenog života dalekih zemalja, koje sam gledao na slici u detinjstvu.
Tako mi se posle mnogo vremena, vremena koje znači naš život, ponovo ukazao onaj cvetni trg iz Rio de Žaneira.
Jako sunce. Svežina vode na kamenim pločama. Miris cveća. Ljudski žagor u kom glasovi žena nadvisuju muške kao cvrkutanje i kliktanje ptica.
Vidim da tolike godine nisu ništa izmenile na ovom trgu; samo se ljudi menjaju i smenjuju, i tako održavaju njegovu neprolaznost.
Za nekadašnjom tezgom lepe Nine sad je druga devojka, plava, puna i krotka. Njena ćerka. (Zar je toliko godina prošlo?) Zamenjuje majku i sa istim pokretima i rečima prodaje cveće, koje takođe izgleda isto kao i ono nekadašnje, sveže i bleštavo od rosnih kapljica.
Pa je i ta nenadno oživela slika nestala pod redovnim tokom dana i života koji zovemo pravim. Izgledalo je da je potonula nepovratno u zaborav. Ali već posle nekoliko godina opet je neumorno okretanje panorame, neznatnim povodom i bez ikakve veze sa onim što se tada dešavalo u meni i oko mene, donelo sliku trga sa cvećem, a sa njom i jedno iznenađenje.
Kraj tezge vedra i nasmejana starica, posve seda, glatko pričešljane kose od koje odudaraju crne žive oči u rumenom licu. Kraj nje lepa devojčica od sedam ili osam godina. Nina i njena unuka.
Razgovaram sa Ninom. Kažem kako je dobro pamtim za ovom istom tezgom u "našoj" mladosti. Ona se smeje sa nekim prirodnim i lepim snebivanjem. Pitam je kako ide posao, kako je služi zdravlje, šta je sa njenom plavom ćerkom. Priča mi živo i prirodno. Ona i muž su dobro. On je baštovan, i još radi. Za njih je lako. Sa starima je uvek sve dobro i lako.
Teškoće su kod mladosti. Imaju tri sina i tu jednu ćerku. Dobra deca, ali, šta ćete, deca imaju svoje sudbine. Sinovi se razišli, svi su nekako otišli daleko.
Jedan je čak u vojsci, i to se dobrovoljno angažovao na više godina. Ćerka jedinica je jedno vreme radila ovde na trgu i bila dobra zamena majci, a onda se udala. Muž joj je vredan zanatlija i lepo zarađuje, ali ludo ljubomoran.
Imaju već troje dece. Ova je najstarija. (Pokazuje na devojčicu i nastavlja priču o ćerci.) To im, eto, muti inače skladan brak. Zbog toga i ona u ovim godinama mora da stoji za tezgom, jer zet neće da čuje da njegova žena bar ponekad iziđe na trg i da je zameni. To je prava bolest. Čudo je kako ljudi sami sebi kvare život, gospodine! Sve to kazuje Nina bez gorčine, a iz njenog govora izlazi da je život lep i dobar, da utoliko više treba žaliti ovakve izuzetne slučajeve, da sve zajedno treba snositi i popravljati kako se najbolje može. – Dok to govori, njene su oči nasmejane i krotke; ono nekadašnje prostranstvo mora i daljina odselilo se nekud iz njih. Prilazi joj unuka, a ona je miluje po kosi. "Posluži, dušo, gospodina!" Mala se propinje na prste i, oborena pogleda, još nevešto ali sa Iljupkošću vadi ruže. Tako u prirodi sve što je mlado i nezrelo sa dirljivim uporstvom oponaša sve što je jače i starije.
– Kako se zoveš? – upitao sam devojčiču.
– Nina. Nina, vama na službi!
– Ona je prvo dete i dali su joj bakino ime – upada starica veselo.
A zatim dodaje tiše:
– I nalik je na mene!
Kad mi je predala ruže, devojčica je podigla pogled i ja sam ugledao njene oči, i to odjednom, kao da ih je dotle krila; bile su mrke, široko srezane, mlade i čedne, ali već sa slabim nagoveštajem dalekih vidika i morske pučine.
Segnuo sam rukom u džep, našao novac – ovog puta odmah! – i predao ga devojčiči.
– Zbogom, Nina! – rekao sam veselo, i već zaustio da joj kažem da bude i ostane lepa, ali onda sam samo muklo ponovio: "Zbogom, Nina!", obuhvatajući tim rečima i baku i unuku.
I druge slike iz panorame moga detinjstva iskrsavale su i iskrsavaju i danas preda mnom, manje ili više jasno, ređe ili češće, a uvek neočekivano, i lebde koji trenutak pred mojim očima, ali onaj nemerljivi trenutak iz snova, a zatim iščezavaju, ostavljajući dugo sećanje i dubok trag istinskih doživljaja. To su ponekad živi ljudi, a ponekad predeli ili stvari.
Živa sećanja i teške misli javljale su se u meni kad bi se pojavila slika one stare tvrđave na morskoj obali, isluženog bastiona i odbrambenog topa na njoj. S godinama, on je sav pozeleno i tom mimikrijom se posve izjednačio sa sivim kamenom i travom svoga ležišta. Sad izgleda kao ogroman tropski gušter koji se pritajio.
Eto, sa tim starinskim topom ja ponekad vodim duge razgovore koji su otpočeli davno, u sarajevskoj panorami. Samo to nisu više oni dečački razgovori o sanjanim pustolovinama – i dramama koje bi mogle biti. Kao starom poznaniku, ja mu pričam sve ono što sam, u ratu i u miru, kao inženjer i stručnjak, video i osetio i shvatio u dodiru sa topovima našeg vremena i sa onima koji ih izrađuju, usavršavaju i daju ljudima da ih upotrebe protiv ljudi. A sa njim se može o tom razgovarati kao sa živim bićem. Valjda stoga što, ovako star i napušten, u stvari i nije više top, a ipak, po još svežem sećanju, pamti i zna mnogo štošta o topovima i njihovim nedelima.
Ni oni hramovi na Cejlonu nisu potpuno potonuli u zaboravu. Dešava se i sada da me iz sna trgnu isti oni zvuči drvenih duvačkih instrumenata i malih doboša, koji prate molitveno mrmljanje, isprekidano uzdasima, i zaglušuju ljudsku misao u zametku. I masa pobožnih poklonika što gamiže uz kameno stepenište, koje obećava raj, izgleda da je ista ona, iako je od onda jedan naraštaj smenio drugi. Ta reka ljudi koji se nekom mole, čas je jača čas tanja, ali ne mogu da joj sagledam kraja, kao ni stepeništu koje mom kratkom vidu izgleda kao beskonačna traka.
Razbuđen tom vrevom i piskom i tom neutešnom slikom, polagano sabirem misli i u noćnoj tišini gradim sebi drugu, dostojniju sliku sveta i ljudskog puta u njemu.
A dešava se da iskrsnu i druge, vedrije i utešnije slike kojima me moja panorama daruje i ohrabruje.
Vozim se umerenom brzinom kroz ozelenelu aleju pravih i visokih topola, usred Srema. Proletnji vetar nosi njihove belepa huljice kao lak i topao sneg, zasipa ceo kraj i stakla na našim kolima. Sve oko nas postaje lako i nestvarno, oslobođeno za trenutak nužde da večito bude i ostane ono što je. Tada se odjednom prosu ispred mene Lisabon, grad na ušću velike reke u beskonačni okean, onakav kakvog sam ga video nekad u panorami moga detinjskog sveta: sa nečim bujnim, luckastim i ponesenim u arhitekturi palata i crkava, ali sa nečim ljudskim i plemenitim u građi i rasporedu svojih živih i dostojanstvenih naselja.
Kamenitom obalom starog pristaništa, pod proletnjim suncem, idu u grupama ribarske žene i devojke, lako odevene i preplanule, sa širokim plitkim korpama na glavi kao egzotičnim šeširima. Nose ulov ribe koju su njihovi očevi, braća i muževi dovezli u crnim barkama. One su u većini mlade i vitke, a teret na glavi, koji svaka od njih pravilno raspoređuje na sve delove svoga tela, nameće im tako pravo i dostojanstveno držanje, da izgledaju kao ciprese i topole u hodu. Oko njih zvučni talasi njihovog smeha i razgovora. Neke su bose, a neke nose plitku drvenu obuću, vrstu nanula koje u živom ritmu njihovog hoda biju o kamene ploče i odjekuju kao vesele kastanjete. Neke su malko izdvojene iz grupe, gledaju pravo preda se, kao da im to pomaže da održe ravnotežu između svoga tela, hoda i tereta na glavi, i pevaju tiho, svaka za sebe.
Sav život ljudski, čini mi se, stupa sa njima, život sa svojim plođenjem, rastom i starenjem, lovom, hranom i ljubavlju. Zato i ja ukorak stupam uporedo sa njima. Sve mi se čini da se podmiguju i smeju malo i na moj račun; isto osećanje imao sam, sećam se, nekad kao dečak u panorami i, isto kao onda, malo mi je krivo i nezgodno, ali ja ih ipak ne napuštam, jer mi je lakše podnositi njihov vedri podsmeh nego se odvojiti od njih.
Takvi prizori traju dugo. Traju dugo u meni, ali samo magnovenje jedno u drvoredu kroz koji se vozimo. Tek što sam to pomislio, a već, evo, bledi i nestaje povorka ribarskih žena; ne zasipaju me više one svojim mekim sjajnim smehom, nego opet aleja svojim belim pahuljicama. Jedna za drugom, topole strelovitom brzinom zbacuju lik lisabonskih ribarki, i postaju opet ono što su – zatalasana lisnata drveta na proletnjem suncu. Poneka od topola još je ribarka; poneka je to samo još do struka, a odatle naviše već je bujna krošnja, oko koje još trepti poslednji zvuk ribarske pesme na stranom jeziku. Ali već idućeg trena sve su topole preobražene i vraćene u svoj lik.
Nigde više Lisabona ni njegovih žena. Oko mene je samo zeleni drvored topola, koje obilno rasipaju svoje pahuljasto, lakokrilo seme, i predaju ga vetru i slučaju.
Tako se munjevito javljaju i munjevito nestaju ovakve slike sveta iz moje panorame. Ali javiće se možda opet, ili ove ili neke druge. Ništa tu ne treba pouzdano očekivati, a svemu se može nadati. Takva je ta ljubav koja je u meni planula nekad, dok sam u onoj zatvorenoj i poluosvetljenoj prostoriji gledao slike gradova i predela, a nikad se više nije gasila ni smanjivala, nego je sa mnom zajedno rasla, sazrevala, ne gubeći s godinama snagu ni sjaj.
Bila je skupa i teška ta strast, ali ja sam je plaćao radosno i neštedimice, ne više niklenim groševima, nego najboljim delom sebe. Pa ipak, ja sam njen dužnik, i ostaću to doveka, jer slike sveta koje sam video ili naslutio ne mogu biti nikad dovoljno plaćene. One me nose i podižu, i vezuju za život, i dokazuju mi uvek ponovo da lutajući godinama svetom nisam uludo snagu gubio.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30064
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ivo Andrić

Порукаод Mustra » 21 Мар 2017, 14:49

CIRKUS
Dan, još protkan maglom, prilično je odmakao, a niko nije naišao ispod otvorenih prozora ni dozvao me, niti je zazvonilo zvonce na kapiji mog dvorišta. Obradovao sam se tom zatišju kao zasluženom odmoru i neočekivanom poklonu. Odmah posle doručka izišao sam i ispeo se stepenicama koje vode u strmu baštu iznad kuće da prošetam i udahnem vazduha. Tu sam osetio da me stalno prati neko daleko i nejasno sećanje: mnogo tame i mnogo jarke svetlosti; trube, bubnjevi, zadivljeni poklici, konjski topot, miris smrčeve strugotine, dah, šarenilo i zvuči cirkusa, i teška tišina prohladne palanačke noći; bezrazložni veliki zanos i isto takva i tolika potištenost.
Sve je to u vezi sa snom koji sam usnio minule noći, i odmah ga zaboravio. Ali uporedo sa danom, koji je jačao dole nad gradom i ovde oko mene, raslo je, zgušnjavalo se i dobijalo sve nove i sve jasnije crte i to moje sećanje na događaj iz detinjstva, izazvano noćašnjim snom.
Na samom početku te školske godine, kad sam stupio u treći razred osnovne škole, stigla je u naš grad uzbudljiva novina.
Na prostranoj površini Velikog pijaca počeli su jednog dana da slažu neke grede i letve i da gomilaju sanduke. Idući iz škole, mi smo se zaustavljali i posmatrali zaposlene ljude, strance i domaće, kako predano, očigledno s nekim planom, posluju oko tih stvari, i kako u tom radu svaka od njih dobija svoje mesto, svoj nov izgled i time objašnjenje i opravdanje.
Sve zajedno: podiže se cirkus.
Još pre nego što je dovršena velika šatra od sivog platna, u našoj kući počeo je razgovor o tome da li treba ići na prvu predstavu toga cirkusa, i da li treba povesti i mene. Nisam razumeo sve što su moji roditelji govorili, ali mi se činilo da je nemogućno da neće iskoristiti sreću koja im se pruža.
Manje je bilo izgleda da će povesti i mene. Takvo rešenje učinilo mi se isuviše lepo i povoljno, pa prema tome neverovatno i nedostižno. I unapred sam osećao uskus uzdržanih suza i čamotinju večeri u kojoj ću ostati sa baba-Smiljanom da "čuvam kuću". Unapred sam znao da ću i ovog puta savladati ogorčenje, da neću zaplakati ni pokazati koliko mi je teško, i da će mi zbog toga biti teže. A ipak su me poveli. Suze su nestale negde u meni, ogorčenje sam zaboravio. Uostalom, ono se svekoliko pretvorilo u radost.
Čarolija je već počela.
Sve je bilo izmenjeno. Jednolični život koji sam toliko mrzeo, sav je preplavljen uzbuđenjem, a uzbuđenje – to je za mene pravi oblik života, jedini dostojan da se nazove tim imenom.
Ranije se večeralo, svečano obuklo. Iz kuće smo izišli sa prvim mrakom, kad se inače redovno pregledaju prozori i zaključavaju i kućna i avlijska vrata. Spuštala se noć, a meni je izgledalo kao da sviće. Izdaleka se videlo da je Veliki pijac osvetljen, a u toj svetlosti kretali su se ili stajali ljudski likovi kao crne siluete. Iznad ulaska u šatru podrhtavalo je široko obasjano platno na kome je pisalo crvenim slovima: "Cirkus Veler".
Nemirna srca i pritajena daha ušao sam sa svojima u cirkus koji je bio jarko osvetljen. Nekoliko redova sedišta od neoblanjanih smrčevih dasaka sačinjavali su pravilan krug oko cirkuske arene posute debelim slojem meke i žućkaste strugotine.
Čudo je već osvajalo moja čula. Igra je počinjala da se razvija. Osećao sam kako mi se lice žari i oči plamte, a u džepovima sam grčevito stiskao hladne prste. Kroz vrelu maglu ukazivala su mi se među gledaocima poznata lica naših građana, a ja sam se u čudu pitao otkud oni tu, i odmah ih gubio iz vida i zaboravljao kao poslednje ostatke života koji smo ostavili iza sebe i koji sad sve više bledi i nestaje.
U arenu su, uz smeh i radosno ptičije kliktanje, upala dva klovna. Trčali su, preturali se, preskakali jedan drugog; sporazumevali su se samo mimikom i dovijali se kako da jedan drugog nadmudri i što bolje nasamari.
Ova dva smešna čoveka u šarenim odelima, sa nabeljenim licima iz kojih su sjale ljudske i ljudski umne i tužne oči, zasenila su sve što je dotle za mene značilo svet. A to je bio tek uvod u pravu veliku igru.
Grunula je muzika od limenih instrumenata i bubnjeva. Preda mnom se kao svetlo, šareno i nemirno platno razvijao neki život kakav nisam mogao slutiti da postoji, a koji sam, u sebi, nesvesno, odavno očekivao. Javljalo se, izgleda, upravo ono što mi je u čestim časovima dečačke potištenosti toliko nedostajalo. "To je, to je to!" – govorio sam sâm sebi i uživao kao zasebnu, izdvojenu slast svaki trenutak vremena koje je brzo prolazilo i svaku pojedinost prizora koji su se preda mnom odigravali.
Za klovnovima došla su dvojica artista na trapezu. Njihovi zamasi i skokovi izazivali su divljenje, a kad bi njihova vratolomna smelost došla do vrhunca, poneka žena u publici prekrila bi oči rukama i njen ustrašen, prigušen povik odjeknuo bi cirkusom.
– Aaah!
Zatim su došle vežbe sa dresiranim konjima. Sa strane je stajao direktor cirkusa u jahaćem odelu; na glavi cilindar, na nogama visoke čizme tesnih sara. Ufitiljeni brkovi na nepomičnom licu. Vitlajući dugačkim bičem u ruci, on je mirno i nadmoćno, kao neko više biće, upravljao celom igrom. Ugojeni i sjajno timareni belci i vranci obilazili su uokrug, propinjali se ili padali na kolena na pucanj biča, i na isti takav znak odlazili iz arene. Poslednja slika izazvala je oduševljenje i burno odobravanje gledalaca. Na vrancu bez obeležja i svetle pege, koji je trčao između dva belca niža od njega, jahao je snažan i plećat jahač u raskošnom kostimu, a iza njega nabeljena i narumenjena žena u svetlom trikou, samo sa kratkom pelerinom od modre svile, vezanom oko vrata. Pošto su nekoliko puta učinili krug, žena se na pucanj biča vinula i ispela jahaču na ramena, a on je tada, očigledno velikim naporom, polako i oprezno počeo da se diže. Već idućeg trenutka on se, zavaravši oči gledalaca, ispravio i naoko lakim pokretom stao vrancu na sapi, pridržavajući samo prstima leve ruke ženu koja mu je stajala na ramenima. Pripijeni jedan uz drugog, tri konja su jurila, bacajući kopitama strugotinu po prvim redovima gledalaca; na srednjem je stajao snažni jahač sa pobedničkim izrazom lica, a na njegovim ramenima, uspravna i sjajna žena u trikou boje tela, kao naga, dok je za njom vijorila njena modra pelerina. Posle toga veličanstvenog prizora izišli su radnici, prostrli šaren ćilim i stali da zatežu žicu iznad arene, s jednog kraja na drugi. Ti ljudi u svojim običnim radnim odelima izgledali su kao zalutali ovamo iz onog davno nestalog sveta u kome sam i ja nekad živeo. Na žicu se ispela naročitim stepenicama mlada igračica iz Mađarske po imenu Etelka.
Direktor joj je pri tom pomagao ceremonioznim pokretima. Bila je sitna, nežnija i na izgled slabija od one jahačice, ali njeno telo je bilo savršeno vajano, u trikou od crne svile, sa posve kratkom zelenom suknjicom, jako nabranom oko kukova, dok joj je žut jelek stezao struk i slabo prikrivao grudi. U desnoj ruci držala je laki kineski suncobran. Najpre se kretala oprezno i sporo. Izgledalo je neverovatno da će preći preko te žice. Nekoliko puta se zahinjala i zastala kao da će pasti, kao da već pada, ali se krajnjim naporom, mašući levom, slobodnom rukom i svojim suncobranom, ipak održala i produžila da klizi po žici. Meni se u tim trenucima srce od uzbuđenja pelo u grlo. A kad je stigla na kraj žice, vratila se krećući se već lakše i sigurnije. Na licu joj je stalno lebdeo lak i bezbrižan osmejak.
To za mene više nije bio cirkus! Ta žica je bila razapeta od planine do planine, iznad nekog proletnjeg predela, a devojka na njoj prelazila je lebdeći, slobodnija od ptice i lakša od leptira s jednog kraja širokog vidika na drugi, zajedno sa svojim skupocenim osmejkom. Čista i kao bestelesna, zvezda a ne žena.
Izgledalo mi je da čudu i lepoti nema kraja, da ti ljudi sve mogu i ostvaruju sve što zamisle. Znaju šta hoće, a što hoće, to mogu. Nisu im potrebne reči ni objašnjenja. Govore pokretima. Ne oklevaju, ne greše, ne dosađuju se kao mi. Ne lažu, jer im to nije potrebno, i ne dopuštaju nikom i ničem u sebi ni oko sebe da slaže ili izneveri. U pouzdanju i izvesnosti se kreću i žive. Ne znaju za nesporazume i nedoumice. Preskaču, lebde ili lete iznad svega toga. Okrenuli su leđa onom što se tamo napolju zove život, ali samo zbog savršenijeg i lepšeg života. Srećni su.
Takvoj sreći, činilo mi se, idemo u susret i mi. Život kojim smo do sada živeli natkriljen je, i potpuno i zauvek potisnut. Sve su prepreke oborene.
Igra će odsad biti smisao i sadržina života, a smelost i lepota njegovi redovni zakoni. Svi ćemo živeti i kretati se tako i izvoditi slične i još veće podvige.
Krut i zanemeo od tih otkrića, bio sam zaboravio sve drugo oko sebe, ne samo svoje sugrađane nego i roditelje sa kojima sam došao. Činilo mi se da sam potpuno sam, da i nemam nikog svog, da sam tu došao jedino da saznam i vidim kako se živi u tom velikom svetu igre, bleska i veličine, a posle da produžim i sam tim putevima da, jašući ili lebdeći u smelim skokovima, savlađujem kao igrajući se prostranstva, radosno i lako, sa osmejkom na licu, srećan što me ljudi gledaju i što mi se dive.
Ali upravo tada kad sam hteo da se osmehnem tome trenutku u susret, desilo se ono što sam najmanje očekivao. Kad je igračica srećno izvela i drugi put svoj hod po žici i vratila se na polaznu tačku, zagrmeo je bubanj i pobednički pisnula truba. Lepa žena je digla visoko svoj kineski suncobran, vešto se poklonila gledaocima na sve četiri strane, a zatim, kao da je bez težine, skliznula u naručje svom direktoru, koji je odbacio bič i dočekao je kao hladnokrvan i uzvišen spasilac.
Taj trenutak velikog trijumfa neobično se produžio. U meni se javila sumnja, pa strah. Prva pomisao da bi to moglo nagoveštavati kraj ove igre.
Muzika je treštala, u publici je zavladao radostan žagor, neki su poustajali sa svojih mesta; u arenu su upali klovnovi i preturali se i okretali na rukama kao živi točkovi. Ušli su i ostali izvođači programa, klanjali su se i dobacivali poljupce publici.
Jedno po jedno, svi su oko mene poustajali. Ja sam ostao na mestu, nepomičan, držeći se obema rukama za dasku na kojoj sam sedeo. Bolno otrežnjen, sa nevericom sam slušao i gledao šta se to dešava oko mene. Sve je bilo u pokretu. Prve lampe su se gasile, konji su rzali, klovnovi vrištali, direktor pucketao bičem. Izgledalo je da mi se svi smeju. Kraj, kraj, kraj!
Tako dakle! Zar te stvari imaju kraj? Pa to je onda kao da i ne postoje!
Zar igra i lepota mogu da lažu? Zar su to samo bleštavi, nestalni i prolazni prividi koji nas lako opsene i zavladaju nama da bi nas isto tako brzo i neočekivano napustili? Zašto su zametali onu igru kad su znali da neće i ne može trajati? I šta vredi sve to ako ne traje?
Jedva su me urazumili i odlepili od mog sedišta. Na izlazu sam se još jednom okrenuo i video kako radnici savijaju šareni cirkuski ćilim, a dva klovna trče oko njih i sapliću se uz veselu ciku i kreveljenje. Kraj! Savijaju ćilim – sve je gotovo! Kraj!
Napolju je bilo mračnije i hladno. Svet se razilazio. Moj otac i moja majka uzeli su me između sebe i vodili me, jedno za jednu, drugo za drugu ruku. S naporom sam održavao korak sa njima. Stiskao sam zube i nastojao da zadržim suze teškog razočaranja koje me je ispunilo svega.
Iz tog sećanja, koje je ličilo na živ san pod suncem vedrog jutra i dobijalo sve jasnije konture, prenulo me zvonce. Dole na kapiji neko je jako i dugo zvonio. Čuo sam kako mu otvaraju i kako ga uvode u kuću. Sišao sam niz ono nekoliko stepenica, ne čakajući da me zovu. U gostinskoj sobi nalazio se postariji čovek, stranac neki.
Atmosfera te prostrane sobe menjala se često iz osnova, a ponekad mi se činilo da se i obim i uređaj njen nienjaju, već prema karakteru, izgledu i ponašanju gosta. Sad je cela prostorija bila ispunjena nekom nelagodnošću i olovnom težinom.
Prema meni je na divanu sedeo oronuo i pohaban čovek. Da, pohabano je bilo ne samo njegovo odelo nego i lice i telo, ako se tako može reći. Na njemu je bio komplet od sivog debljeg štofa, požuteo i izgužvan. Svoj crni okrugli šešir popovskog formata, čovek je čas stavljao na divan, pored sebe, čas ga opet uzimao na krilo i gladio, kao u neprilici. On je bio taj koji je izgovorio tu reč.
– Oprostite, ja sam u neprilici...
Da, u neprilici je, to se vidi, ne samo sa šeširom i ne samo sa odelom i cipelama nesavremenog kroja i izgleda nego i sa jezikom kojim se izražava.
To je bio pravi austrougarski čovek, rođen sredinom devetnaestog veka u Trstu, a umro pre pedeset i dve godine u ovdašnjoj bolnici. Majka mu je bila Italijanka slovenačkog porekla, otac Čeh. Govorio je i nemački i češki i italijanski, ali nijedan od tih jezika nije znao tako dobro da ga u razgovoru sa pravim Nemcem, Čehom ili Italijanom ne bi mučilo osećanje manje vrednosti. Najbolje je znao jezik cirkusa, jer je u cirkusu odrastao i vek proveo; zamalo da nije i umro u cirkusu. Tu se služio naročitim govorom koji je bio mešavina mnogih jezika i podesan za objašnjavanje i nadvikivanje sa artistima, pomoćnim radnicima, pa i sa konjima i drugim životinjama.
Sa mnogo snebivanja, tražeći reči, on je rekao da se zove Romualdo Beranek, nekadašnji sopstvenik i direktor cirkusa "Veler", a zatim je nastojao da mi objasni razlog svoga dolaska.
Sećanja – ponekad, i ponečija sećanja – mogu da imaju veliku pokretnu snagu. Dok se o ljudima ne misli i ne govori, oni mogu da leže i trunu neosvetljeni i nepomični u zaboravu. Ali kad ih jednom pokrene nečije živo i snažno sećanje, onda treba ići do kraja; treba sve osvetliti sa svih strana, prikazati onako kako je uistini bilo i, ako je potrebno, dopuniti. Evo te dopune.
One noći, pre pola veka, kad je cirkus "Veler" na Velikom pijacu, na čitav sat pre svoje prve predstave u našoj varošici, zapalio svoje lampe, direktor je pregledao još jednom sav cirkuski materijal, kostime na osoblju i orme na konjima, prebrojao prihod od prodatih karata na kasi, a zatim otišao u kola koja su mu služila kao stan. Tu je ležala njegova teško bolesna žena Ana.
Uzeli su se pre više od dvadeset godina. On je radio sa konjima u cirkusu njenog oca. Ona je bila njegova vršnjakinja, punačka i rumena ćerka jedinica starog Velera, čiji je cirkus dobro radio i bio poznat u celoj zemlji.
Mnogi su se otimali o tu naslednicu, pametnu i dobroćudnu devojku. Sreća je poslužila njega. Kad je umro Veler, žena i on su ostali jedini vlasnici cirkusa. Nisu imali dece. Dug niz godina žena je vodila kasu i knjigovodstvo radnje. Njena štednja i umešnost pomagale su da se cirkus održi i u nepovoljnim godinama. Bila je rano pregojena i teška, ali uvek živahna, okretna i vešta u poslovima. Od pre pola godine teško se razbolela. Sad leži sva otečena i nepokretna, u kolima, na teret sebi i mužu.
Uvek je bila ljubomorna. Samo, to je bila ona laka i bezazlena malograđanska ljubomora, bez zloće i gorčine, bez pravog povoda i bez posledica, koja je čak davala neku draž i živost njihovom životu, punom rada, briga i seljakanja. Tek otkako je počela da poboleva, stvar je bivala sve više teška i neprijatna. Što je najgore, sad ima za ljubomoru i opravdanog osnova. Direktor je zaljubljen u igračicu na žici, sitnu i laku, a snažnu i veštu Mađaricu Etelku, kako može da bude zaljubljen čovek na izmaku snage, u svojoj pedeset i nekoj godini.
To je bilo neočekivano čudo, jer svi su ga poznavali kao trezvena i stroga čoveka koji nije nikad izdvajao nijednog od dvadesetak članova svoje trupe. A naišlo je to, ni on sam ne bi umeo kazati kad ni kako, naglo, bez mere i objašnjenja. Njegova pažnja odjednom se zaustavila i usredsredila na tu sitnu devojku koja je dotle bila samo jedna od "numera" njegovog programa. Privlačilo ga je sve što je ona radila ili govorila: svaka njena reč, svaki pokret i pogled slagali su se u njemu i, na kraju, ispunili ga celog nekom uzvišenom i radosnom nežnošću kakvu nikad nije poznavao ni slutio da postoji.
Svi u cirkusu znaju to i primećuju, i uvek se nađe poneko da neku pojedinost direktorovog ludovanja dostavi i bolesnoj ženi.
I sada, dok on oblači svečano jahaće odelo u kome nastupa u areni, ona govori tiho ali oštro, ponavljajući svoj svakodnevni i kao molitva jednolik niz prekora, žalbi i opomena, pomešanih sa stenjanjem i uzdasima.
Ona umire, kaže, i za sebe, nema više šta da brine. Sa njom je svršeno.
Kraj! Božja volja takva! Kraj! Ali ono što je muči i što joj zagorčava poslednje trenutke, to je njegova luda i sramotna veza sa tom Etelkom koja mu može biti ćerka, ili još malo pa unuka. Zaludila ga belosvetska drolja koju su u njenoj trinaestoj godini zaticali sa konjušarima, u slami ispod jasala. Kako ga nije stid i od boga strah? Kako se ne seti njenog tate, starog Velera, koji ga je učinio čovekom, kad već ne misli na nju koja mu je bila drug i prijatelj, godinama, u zlu i u dobru. Misli li on, kukavac, da ga je Etelka izabrala zbog njegove mladosti, snage i lepote? Zar njemu, u njegovim godinama i njegovom položaju, još trebaju žene? Ali trebaju Mađarici njegove pare. "Zar on ne vidi šta mu sprema igračica? Čeka samo da umre gazdarica, pa da se venča sa njim, a tada će lako istisnuti njega i ostati gospodar cirkusa, sa njihovim jahačem Sivorijem, sa kojim i sada živi.
Na prosjački štap će ga oterati. To je takva žena, otrovnica. Videće on to. I tada će se setiti nje i njenih reči.
Nastojao je, kako je najbolje umeo, da je razuveri ili bar umiri. A činio je to mlako i nevešto.
– Umiri se, Andulko! Ti znaš da nije tako.
– Šta nije tako? Ako si ti obnevideo, nisam ja slepa. I konji i psi u radnji znaju gde provodiš vreme posle ručka. Ne samo što ti prazni džepove, nego ti je popila mozak i srž iz kostiju. Eto si se sav usukao i olinjao.
Pogledaj se u ogledalu da vidiš šta je učinila od tebe. A šta ti tek sprema?
Žao mi te, jadan čoveče, žao!
Žena se zaplakala, a on je zalupio vratima i, zakopčavajući poslednja dugmeta, otrčao u cirkus. A kad se po završetku predstave vratio, gladan i umoran, bolesnica ga je dočekala opet svojom jadikovkom koja nije imala kraja. I sad je trebalo spavati tu pored nje, misleći na sutrašnje poslepodne koje će provesti sa Etelkom.
Još te jeseni žena mu je umrla. Pokopana je na katoličkom groblju u Osijeku, gde je tih dana cirkus gostovao. Ubrzo se oženio Etelkom. A posle je došlo ono što ne valja. Nekoliko nedelja nečeg što je ličilo na slobodu i uživanje, a zatim nepune dve godine gađenja, poniženja i rvanja sa đavolskom ženom koja ga je unižavala i vredala, sa nekom divljom nasladom, svakom prilikom i na sve moguće načine, u četiri oka i pred ljudima, ne ulepšavajući i ne krijući ništa. Sam nije mogao da shvati što se to dešava sa njim. Često i uzaludno se pitao zašto je tako oduzet i nemoćan prema njoj, a otkud opet u nje ta snaga i sloboda i ta nezasitljiva potreba da ga kinji i sramoti pred svima i na svakom koraku; i to sve više i svirepije što je on više nastojao da bude nežan prema njoj i da joj ugodi u svemu. Osećao je samo da se topi i smanjuje i video da je, još za njega živa, u radnji zagospodario njegov nameštenik, jahač, Etelkin dragan, Sivori. Polovinom druge godine – cirkus se posle duže turneje po Hrvatskoj i Mađarskoj opet vratio u Sarajevo – Etelka mu je saopštila suvo i poslovno da ona više ne može da živi ovako. Želi, kaže, da ima dete; naravno ne sa njim, jer je on –to i sam zna – jalov i nemoćan, a i kad to ne bi bio, ona neće dete od njega, nego od Sivorija. U tom je stvar. To je jasno: želi dete i imaće ga. A neće ništa da krije i ni pred kim da laže. I hoće, evo, da ga na vreme obavesti o tome. On može, ako želi, i dalje da ostane pored njih; ako mu se ne sviđa, može da ide. Po volji! I govoreći to, gledala mu je pravo u oči, bez uzbuđenja, bez mržnje, hladno i rasejano.
Nije odgovorio ništa; nije mogao, nego je pobegao iz kola i sklonio se na skrovito mesto, iza štala, gde se izbacuje đubre, strugotina i svakojaki otpaci i ostaci cirkuskog života. Tu je ostao dugo stojeći nepomičan, šireći prste na rukama i gledajući svoje dlanove kao da ih dotle nikad nije video. I tu mu je u jednom jedinom trenutku postalo jasno ono što mu je dotad, evo već više od godine dana, izgledalo tako nerazumljivo i zagonetno – čas kao da jeste, a čas kao da nije i ne može biti – i on je najposle shvatio. To što je maločas stajalo pred njim i govorilo mu ono što niko živ smisliti nije mogao, a još manje drugom čoveku u lice kazati, to i nije Etelka, devojka koju je on upoznao i poželeo, tanku i glatku kao sklizak mirišijavog sapuna, nego sama smrt i crna propast kojoj se nije trebalo ni primicati i od koje se sad valja braniti. To je udarac koji sačekuje čoveka na njegovom putu, u neodređenom trenutku i na nepredvidljivom mestu, i menja odjednom potpuno sve u njemu i oko njega, i određuje sve njegove dalje misli i postupke.
Istog dana kupio je velik lovački nož. Nikad nije voleo oružje ni razumeo ljudsku potrebu za njim. Čak i u tvrdom i grubom cirkuskom životu, u kome se valjalo nositi sa ljudima i životinjama svakojakih ćudi i raznih rasa, zazirao je od nasilja. Ali ovog puta nije mogao drukčije. Bio je uveren da je to jedino čime bi se mogao preseći onaj nevidljivo tanki i oštri a neraskidljivi konac koji ga vezuje za Etelku, i koji će ga udaviti sigurno ako ga, koliko danas još, ne preseče.
Nož je bio tu, ali nedostajalo je ostalo. Trebalo je ostvariti odluku, ali tada se pokazalo da je to lakše zamisliti nego izvršiti. Kad se, pred podne, vratio iz varoši i zatekao Etelku kraj prostrtog stola, učinilo mu se da će lako preći put koji deli pomisao o udarcu od udarca samog. Ali kad je prišao bliže i izmahnuo nožem, pred njim se odjednom umesto sitne i nežne "ptičice sa žice", kako su je u cirkusu zvali, našla ljuta tigrica koja ume da se brani i ne zna šta je strah. Nije odstupala, nego je išla pravo na njega i levom rukom hvatala za go nož, a desnom ga tukla po očima. Nasrtala je kao da brani ne samo svoj život nego i svoje još nerođeno dete i onog svog plećatog čoveka koji svako veče jaše na vrancu bez pege, a sa ženom visoko uspravljenom na njegovim ramenima. On je vitlao nožem, smerajući na ono razgolićeno mesto ispod njenog belog i nežnog grla, jer je odranije još, sam ne zna zašto, zamislio da je tu negde čvor onog smrtonosnog konca koji valja po svaku cenu preseći. Ali žena nije dala blizu sebi, branila se ne snagom nego lakim leptirastim pokretima, i to tako kao da ima hiljadu ruku. A pri tom je vikala, ne vikala, nego urlala kao brodska sirena u magli, na Savi. Njegov nož je sa naporom tražio put kroz to neočekivano grananje i lepršanje njenih hitrih ruku, i sporo se probijao ka cilju. Tako je direktor izgubio nekoliko dragocenih sekunda, dok u sobu nije utrčao jedan od ona dva klovna i oborio ga, s leđa, jednim jedinim udarcem.
Dozvali su policiju. Kad su ga podigli sa zemlje, držao je još jednako nož u ruci, i bacio ga je tek na oštar stražarov poziv. Odveli su ga vezana i krvava, dok su njoj previjali sekotine na dlanu leve ruke.
Zadržan je u zatvoru, a posle upućen na posmatranje. Etelka je uzela advokata. Direktor se branio sam. Branio se oštro i odlučno, pa ipak, ili možda upravo stoga, pogrešno i bezuspešno. Dokazivao je da nije neuračunljiv. ("Da, bio sam neuračunljiv, ali samo onda kad sam onako ludo poželeo mladu sitnu ženu sa žice; inače, ni pre ni posle toga. Uostalom, to je moja nesreća, moja lična stvar. Pa zar je pravo da za to budem kažnjen i izgubim sve svoje, i samu slobodu?") Želeo je samo jedno: da obavesti svet o svom slučaju i da pokaže na živom, neverovatnom primeru šta mogu zli ljudi i vešti advokati da učine od čoveka koji pogreši u jednom trenutku i sam krene putem sopstvene propasti. Ali, stvar je išla teško. Niko nije hteo da ga dokraja sasluša ni mogao da shvati. Što je najgore i prosto neshvatljivo, osoblje cirkusa bilo je protiv njega, a za novu gazdaricu i njenog ljubavnika, i tako i svedočilo pred sudom. Lekari i sudije su mu prebacivali što je "slabu ženu" napao nožem. Čuvši to, u njemu se digao talas gorke ironije. Smejao se gromko. Učeni su ljudi i stručnjaci su, a ne vide da nije u pitanju slaba žena, nego lukava i krilata zmija! A kad je hteo da im dokaže da je bio prisiljen da se brani, i sa snebivanjem i kao za sebe, pominjao svileni konac koji je pretio da ga uguši, oni su se značajno zgledali između sebe, umirivali ga i sažaljivo tapšali po ramenu. Ipak, on nije gubio nadu. Ali izdala ga je jetra. Nije doživeo kraj svoje parnice. Umro je ovde u Sarajevu i sahranjen je na groblju u Koševu.
Tu je direktor zaćutao jedan trenutak, a onda se naglo digao:
– Izvinite što sam vas uznemirio, ali sad znate sve. Bar onoliko koliko i ja. Sad možete dopuniti svoje sećanje iz detinjstva. Jer svaka stvar u životu treba da bude osvetljena sa svih strana. Inače, ja ništa ne tražim od vas, i neću više da vas zadržavam. Izvinite!
Nespretno se opraštajući, krenuo je put izlaza. Pred sobom je nosio sa obe ruke svoj veliki crni šešir, kao neki predmet koji je ranije zaboravio ovde i sad odlazi zadovoljan što ga je našao.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30064
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ivo Andrić

Порукаод Mustra » 21 Мар 2017, 14:55

DECA
Naš drug, prosedi inženjer, pričao nam je jedne večeri ovo sećanje iz svoga detinjstva:
"Bila je velika nedelja. Deca ne vole to pretprolećno vreme, kad je zemlja još pusta i grane gole, kad nema ni snega ni cveća ni voća, ni zimskih igara ni kupanja. U takve dane, klateći se na komšijskim tarabama i žmirkajući na martovskom suncu, ovi mali ljudi izmišljaju nove, često čudne i svirepe igre.
Dečje vođe iz našeg sokaka bili su neki Mile i Palika. Mile je bio pekarev sin, bled, oštar, sa licem suviše izrađenim za njegove godine. Palika je bio bucmast i rumen? Mađar po ocu, pa iako je bio rođen u toj istoj ulici u kojoj i mi ostali, imao je neki otegnuti i težak izgovor, kao da su mu usta puna testa: Njih dvojica su vodili žestoke borbe sa vođom dečaka iz susedne mahale. To je bio neki naš vršnjak, Stjepo Ćoro, koji je već stigao da izgubi jedno oko. Mi ostali bili smo vojska, nestalna i nedisciplinovana, ali borbena i grlata. Kao u svakoj borbi, i tu je bilo privrženosti i hrabrosti, kolebanja i neverstva, suza, krvi, izdaje i zakletvi. Gotovo svako predveče, dok smo sedeli iskupljeni oko kamene česme, prilazile su vođe ponekom od nas, odvodile ga u stranu, i ozbiljnim, muklim glasom postavljale mu pitanje:
– Jesi li mi drug?
Jednoga od tih prolećnih dana, bio je Veliki četvrtak, u jedno takvo predveče pozvaše me Mile i Palika da sutra posle podne idem s njima da bijemo Jevreje. Na te ekspedicije u jevrejske mahale išlo se samo nekoliko puta preko godine, redovno o našim ili jevrejskim praznicima. Za mene, koji dotad nisam nikad učestvovao u takvim podvizima, bila je to velika počast od strane dvojice vođa.
Mislim da sam sutradan ručao na brzinu i sa uzbuđenjem. Krenuli smo odmah posle ručka. Pre nego što smo se spustili niz breg i prešli reku, zaustavili smo se na jednoj raskrsnici. Seli smo na veliku uglačanu kamenu ploču, i tu su Mile i Palika sa mnogo pažnje i razumevanja razgledali naše oružje. Palika je imao neki čudan lovački štap, koji je on pokovao klincima i zašiljio na vrhu. Mile je imao naročito oruđe koje je sam napravio. To je bila neka cev od gume, koju je on pri dnu napunino olovom a na drugom kraju vezao kanapom oko ručnog zgloba. Ponosio se tim vitkim štapom od gume i olova i zvao ga je "budalaš". On je i sada, onako hladan, i oštar, bio nagnut nad svojim oružjem i doterivao ga malim nožićem.
Meni su dali jednu zalomljenu letvu, otkinutu maločas od nekih taraba; na njoj je pri donjem kraju još virio klinac kojim je bila prikovana za žioku.
Ja sam se stideo svoga oružja, koje mi je izgledalo prostačko i nedovoljno.
Mile mi je uzeo letvu, odeljao je vešto na kraju gde se drži rukom i zamahnuo njome nekoliko puta oko sebe, sa fijukom. Učinio sam odmah za njim to isto, ali fijuk nije bio isti kao kod Mila.
Spustili smo se u ulicu gde se obično sačekuju jevrejska deca radi tuče.
– Njihov je praznik. Oni sada idu oko vode – govorio je Palika sa iskustvom i zverajući oprezno kao lovac.
Ali Jevreja nije bilo. Ljutito i zapovednički, Mile je predložio da pređemo u Čaršiju. Već u prvoj ulici Palika zastade i viknu prigušeno:
– Eno Čifučadi!
Zaista, u dnu ulice, oko kamene česme igrala su se četiri dečaka u prazničnom odelu.
Mile ga samo prekorno pogleda i dade znak da idemo za njim i radimo što i on. On je sakrio svoju cev od gume iza leđa i išao polagano, praveći se kao da zagleda kuće i dućane. Tako smo se primicali česmi. Ali, bilo da nas je odavao naš izgled, bilo da su jevrejska deca već navikla na takve posete, ona se uznemiriše, kao srne na šumskoj čistini, i skloniše se za česmu. Meni je srce tuklo naglo. Gledao sam netremice Paliki u potiljak.
Da zavara protivnike, Mile se pravio kao da će proći drugom stranom ulice, a kad ga je od njih delilo svega nekoliko koraka, on viknu neočekivano snažno i oštro, i jurnu na njih. U prvi mah je izgledalo kao da su dečaci rešeni da se brane, ali kad on udari svojom strahovitom cevi prvoga po ruci i kad videše da smo i mi pritrčali, nastade divlje bežanje na sve strane.
Razbežaše se dečaci, ali ja nisam toliko gledao njih koliko nagli pokret kojim je Mile iskočio iz onog pritvornog mira i odjednom se pretvorio u nešto novo i nepoznato. Potpuno odvojene od njega, video sam i čuo njegov udarac i njegov uzvik. Osetio sam ih kao stvari za sebe, kao prve pojave meni nepoznatog, velikog, uzbudljivog, strašnog sveta u kom se nosi koža na pazar, u kom se daju i primaju udarci, mrzi i likuje, pada i pobeđuje – jednog sveta u kom sam samo naslućivao nepoznate rizike i neke velike, sjajne trenutke.
Za dečacima se dadoše u trk Mile i Palika, a ja za njima. Trojica dečaka uspeše da upadnu u kapije svojih ili tuđih kuća, iz kojih se odmah za nama osuše vriska i kletve jevrejskih žena. Četvrti, najkrupniji, bežao je kao obnevideo iz ulice u ulicu, dok se ne izgubi iza nekog belog zida. Kad sam ja pristigao, Mile i Palika su ga već tražili po velikoj vlažnoj avliji, kao kerovi.
Bili smo u nekom napuštenom, ruševnom mektebu. Prođosmo kroz srednji hodnik i spustismo se niz nekoliko natrulih basamaka u jednu manju, četvorouganu avliju. Sa sve četiri strane visok zid. Osim vrata na koja smo ušli, samo još u protivnom zidu jedna mala vrata, kao kapidžik, očigledno zatvorena ili zakovana odavno. U jednom ćošku neke pozelenele daske, ostatak od nekog krova, prislonjene uza zid i podignute donjim krajem na jednu gredu. U prostoru koji je ostajao od grede do zemlje, otprilike jedan dobar pedalj, ja ugledah nečije dve cipele, nepomične i grčevito pripijene jedna uz drugu. Ponesen tom čudnom hajkom, dozvah Mila znakom i ukazah mu ponosno prstom na moje otkriće. Ne gledajući mene, nego ukočenim pogledom u one cipele, prišapnu mi da ostanem tu na ulazu i da ne dam dečaku na vrata. On i Palika siđoše sa poslednjeg basamaka u avliju. Palika se, opet na nemu zapoved Milovu, uputi onim malim zatvorenim vratima i tu stade raširenih nogu i podignute toljage. Odmah zauzeh i ja takav stav.
A Mile se primicao onoj gomili dasaka nekim ratničkim hodom, ne skidajući očiju sa cilja. Taj njegov nečujan korak i oštro uperen pogled izgledali su mi strašniji i uzbudljiviji od svake trke i tuče. Ali pre nego što je on stigao da se primakne, jevrejski dečak prhnu iz ovog zaklona kao ptica iz žita i poče da beži po avliji.
Palika, koji je oprobao mala vrata i video da su zatvorena, siđe takođe u avliju. Otpoče jurnjava i vijanje, u kom je dečak natrčavao čas na Palikinu toljagu, čas na Milovu cev od gume. Ali nijedanput nisu uspeli da ga udare po glavi ili po leđima. Zahvatili su ga samo skraja, po rukama ili nogama.
Palika je više trčao. Mile je stajao kao seljak na guvnu i gledao da dočeka udarcem žrtvu kad mu je Palika natera. U toj jurnjavi pomicali su se svi bliže meni.
Tako se oko ulovljenog dečaka sve više stezao trougao od letve, toljage i gumene cevi. Sad sam mogao da ga vidim izbliza. Bio je u novom jevtinom odelu, mokar i kaljav od zaklona pod daskama, ugojen i kratak, bez kape na kovrčastoj kosi. Protivno od Milovih, njegovi pokreti nisu imali za mene ničeg ni strašnog ni uzbudljivog. Kretao se odjednom celim telom, bezglavo, i leteo kao bačen.
U jednom trenutku, kad ga je Palika pristigao i kad je trebalo da ga udari posred glave, jevrejski dečak se neočekivano i nekako komično sagnu i baci svom težinom Paliki u grudi. Tako je izbegao udarac. Mile pritrča.
Nastade gužva. Dok se Palika pribirao, dečak iskoristi trenutak, otkide se od njih, ustrča ono nekoliko basamaka i nađe se odjednom licem u lice sa mnom. Za jedan tren oka videh ga pred sobom, sa uzdignutim rukama, jedna mu podlanica sva u krvi, sa zabačenom glavom kao kod samrtnika. U tom trenutku ugledah prvi put njegovo lice. Usta mu napola otvorena, usne bele, oči bez pogleda, razlivene kao voda, bez ikakva izraza više, i odavno izbezumljene. Tu je trebalo udariti.
Šta se tada desilo? – Koliko sam puta postavio sebi to pitanje i tih dana i docnijih godina. I nikad nisam mogao dati odgovora.
Koliko sam posle mogao da se setim i prosudim, dečak se malko sagnuo (bio je to onaj isti pokret za odbranu kao maločas prema Paliki), odgurnuo me lagano, dodirnuvši me onom nepovređenom rukom u slabinu, otklonio me kao najlakšu zavesu, i protrčao sa tutnjem kroz uzak hodnik, pored mene nepomična i pored moje uzdignute letve, kojoj je na kraju štrčao oštar i veliki klinac.
Pribrao sam se tek kad su pored mene protrčali, odgurnuvši me grubo i prezrivo, Mile i Palika. Stajao sam još na istom mestu i slušao kao u snu kako pod njihovim nogama još jače odjekuju podnice u hodniku. Zatim sam izišao polako, vukući svoju letvu kao teret. U dnu ulice video sam Mila i Paliku kako trče. Ohrabreno Jevrejče bilo je izmaklo. Trčali su još malo, pa zastadoše, prvo jedan pa drugi. Nešto su razgovarali jedno vreme, a zatim krenuše putem kojim smo bili došli, ne obazirući se na mene. Pođoh za njima. Pre nego što su došli do mosta, stigao sam ih. Išao sam tako iza njih, ali su se oni pravili da me ne primećuju. Taj me položaj mučio. Zaustih nešto da kažem.
– Kuš! – prekide me Palika.
I na sve moje pokušaje da se pravdam, da kažem ma šta, on je odgovarao hladno i gnevno svojim: kuš! Gore od te psovke brinulo me i mučilo Milovo ćutanje. Tako smo prešli most i primicali se našoj mahali.
Išao sam dva koraka iza njih, uviđajući i sam koliko sam glup i smešan.
Smišljao sam neprestano šta bi trebalo kazati i kako se objasniti. Možda sam u tom razmišljanju i glasno rekao neku reč. Tada se Mile naglo zaustavi, okrenu se i, pre nego što sam mogao išta da kažem ili učinim u svoju odbranu, pijunu na mene, zasu me svega pljuvačkom. Da me je udario svojom cevi od gume, verovatno bih se manje zbunio i možda znao kako da se branim ili da mu vratim udarac. Ovako, stajao sam nasred ulice i brisao se rukavom, dok su njih dvojica odmicali, kako se meni činilo, neverovatno brzo. Izgledalo je da oni lete, a da vreme stoji.
Mali ljudi, koje mi zovemo "deca", imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.
Danas, posle toliko godina i događaja, teško je, nemogućno je merom naših sadašnjih iskustava i izrazima sadašnjih osećanja kazati kakve su bile te prve nesanice u životu, kakve muke i sumnje pred prezirom vođa Mila i Palike, pred podsmehom cele dečje čete iz mahale. Svaki pokušaj da stvar ulepšam ili popravim ispadao je na moju štetu i gurao me u još gora poniženja i veću usamljenost. Palika je pričao svima moju bruku i, karikira-jući me, pokazivao nasred sokaka kako sam glupo propustio Čifuče, dok su se deca oko njega grohotom smejala i pravila šale na moj račun. Mile je samo ćutao, i nije hteo da me vidi ni da čuje za mene. Pokazivali su me prstom deci iz drugih mahala. A ja sam obarao pogled pred svima, sakrivao se u školi za vreme odmora u nužnik, i vraćao se kući sporednim ulicama, kao prokažen. Kod kuće nisam mogao da kažem nikom ništa, ni da tražim zaštite ili utehe. Čini mi se da. sam već tada naslutio ono što ću posle jasno uvideti: da nam u našim najdubljim duševnim mukama naši roditelji malo mogu pomoći; malo ili ništa.
Prolazili su tako dani a ja nisam gubio, čini mi se, nijednog trenutka svest o svom poniženju. Sav moj detinjski svet srušio se i, razbijen u komade, ležao kod mojih nogu. Stajao sam nad njim nemoćan, ne razumevajući ništa i znajući samo jedno: da patim. Stajao sam i nisam znao gde da se denem pod ovim nebom, tako osramoćen, izvrgnut podsmehu, i sam. Kako da odredim svoj odnos prema Milu, Paliki i ostalim drugovima kojima bih želeo svom dušom da budem ravnopravan drug, ali ne uspevam, a kako prema jevrejskim dečacima koje treba, izgleda, napadati i tući, a ja to ne mogu i ne umem?
Najposle, i to se nekako preturilo, iako nikad nisam uspeo da nađem odgovor na ta pitanja. Izmirio sam se malo pomalo sa drugovima. Izgledalo je da su mi oprostili. Ili su samo zaboravili? Sad se više ne sećam. Ali me nikad više nisu poveli na slične podvige. A ja sam još dugo pamtio ceo događaj i ponekad ga snivao. U snu sam viđao gotovo uvek isto: jevrejski dečak sa mučeničkim licem protrčava pored mene, lak i nezadržljiv kao anđeo, a ja ga i opet propuštam bez udarca, iako znam unapred šta me zbog toga čeka. Ili: stojim nasred ulice, popljuvan i sam, pod nemilosrdnom svetlošću popodneva, dok vreme stoji nepomično a drugovi se naglo udaljuju. Tek docnije, mladićke godine izbrisale su potpuno taj spomen iz moga sećanja i istisle tu sliku iz mojih snova. Ali to je već bio zaborav, smrt detinjstva."
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30064
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ivo Andrić

Порукаод Mustra » 21 Мар 2017, 15:04

KULA
– Lazare, crni sine!
U toj rečenici zatvorena je cela ta kula, sa igrama, doživljajima i iskustvima njegovih dečačkih godina. Tim rečima dočekivala ga je majka, kad bi se, posle dugih i raznovrsnih igara u kuli, vraćao kući, gde su ga, uz ohladneo ručak, čekale uvek majčine grdnje a ponekad i očeve batine.
Kulom su dečaci zvali staru tursku barutanu, sazidanu nekad u vlažnoj udolini na kraj varoši. U to vreme ona je bila već odavno napuštena, sva u ruševinama, zarasla spolja i iznutra u šiprag i korov. Okrugla građevina bila je opasana dvostrukim kamenim zidom. Vetrovi, kiše, snegovi, ljudi i životinje uništavali su i raznosili sve što nije od kamena, pa i ti kameni zidovi osipali su se i nestajali, samo teže i sporije. Krov je u sredini odavno provaljen i sve se više ruši. Ostala je samo još pokoja hrastova greda užlebljena u same zidove koji su sačinjavali dva koncentrična kruga. Između tih zidova razmak nije bio ni dva puna koraka. A središnja prostorija, koju su oba zida obuhvatala i u kojoj su nekad ležali barut i municija, bila je sada zakrčena gomilom polomljenog crepa i drveta. Iz tog krša klijala je divlja trava i rastao čkalj i repuh. U visini se, mesto krova, videlo svetio nebo.
Nešto od srušenog krova zadržalo se samo po ivici kule, iznad onog uskog kružnog hodnika između dva zida; zbog toga je u njemu i usred dana vladala polutama, a mestimično i potpun mrak, u kome su se gnezdili slepi miševi.
Nešto svetlije bilo je samo u blizini ulaza koji je zjapio otvoren, jer su oba krila velike drvene kapije davno nestala. Tako je u kulu ulazila stoka, čobani u njoj ložili vatru, a za proletnjih i letnjih meseci služila je kao stalno igralište gradskoj deci.
U toj sumračnoj kuli, u kojoj je sve bilo trošno i ruševno, memljivo i nečisto, klizavo od vlage, mahovine i blede trave koja ne viđa sunca, dečaci su provodili duge, svetle i lepe sate, doživljavajući samo retko i tamne trenutke koje i najlepša igra ponekad donosi. I Lazar uvek sa njima. Za njega se vreme od ranog proleća do kasne jeseni delilo na dva jednaka dela. Na jednoj strani varoš sa građanima i čaršijom, sa školom, kućom i porodicom, a na drugoj – kula. Ceo život onog prvog sveta bio je njemu i njegovim drugovima dosadan, izgledao nevažan i nestvaran, a pravi, glavni, istinski svet, – bila je kula sa igrom i doživljajima koje samo igra daje, i samo u detinjstvu, u doba kad se živi životom svojih želja i tako doživljuje sve što se želi. A najdublje dečačke želje, nošene maštom i nezadržljivim snagama tela koje se razvija i raste, biraju često za svoje poprište zabačena, napuštena mesta i ruševine.
Ponajčešće su se igrali rata, podeljeni na Srbe i Turke, ili prosto na naše i vaše, naoružani drvenim mačevima, i štitovima i šlemovima od lima i kartona. Jedna, vojska bi se ispela na ivicu zida i tu se utvrdila i sakrila pod iskrzanim ostacima krova, a druga bi nastojala da otkrije neprijatelja, da se uspuže uza zid i svojom vikom "izbaci" skrivenog protivnika iz njegovog položaja. A kad bi im to pošlo za rukom, onda bi svi zajedno poskakali u kulu i tu se nastavljala borba, koja je u stvari bila bučna jurnjava po mračnom, uskom hodniku između dva zida koji uokrug opasuju kulu.
U bojevima dečaci su napadali i branili se vikom i trkom, manevarskim opkoljavanjem i ubijanjem koje nije bolelo. Stvarni sudari i udarci bili su izuzetak i retkost. Pa ipak, po takvom jednom izuzetku Lazar je i pamtio svoje ratovanje u kuli, i samo po njemu.
To sećanje on neće moći, čini mu se, potpuno izbrisati dok god nosi svoje dve ruke i deset prstiju na njima. U jednom takvom boju njegovi su hteli da prevare i iznenade neprijatelja, i da ga napadnu s boka. Oni su, malo podalje od protivničkog položaja, na mračnom mestu koje je izgledalo nebranjeno, počeli da se penju uza zid. Lazara su isturili među prve. S naporom se hvatao za malo jače ispupčena mesta u zidu, i uzdržana daha napredovao polako. A kad je stigao na vrh i uhvatio se sa obe ruke za gredu na ivici zida, odjednom je iskrsnuo dotle pritajen neprijateljski vojnik i stao da izmahuje i mlati drvenim mačem. Onako iznenađen i zbunjen, i sam uplašen, u polutami, on nije mogao ni da odmeri udarce ni da jasno vidi mesto po kom bije. Tako je nekoliko puta uzastopce udario Lazara po grčevito stegnutim prstima, udario ga teško i dušmanski kako se nikad ne udara u ovim njihovim bojevima, u kojima su zanos i slava zaistinski, a udarci blagi i simbolični.
I, to je bolelo, bolelo strahovito, iznad svakog očekivanja. Neslućeno, neshvatljivo ognjeno polje bola otvaralo se pred Lazarom i u tom ognju u tren oka su izgorele sve reči i svi pojmovi sa kojima je dosad živeo i sa kojima je malopre veselo krenuo u divnu i bezazlenu bitku. Taj plamen, koji je, polazeći od prsta, obuhvatio celo njegovo telo – to je rat; a taj nevidljivi što bije bez prestanka i milosrđa – to je neprijatelj. Pravi rat i pravi neprijatelj. U tom naglom otkriću bila je veća i teža polovina njegovog bola.
Iznenađen, prevaren, zgađen, urlao je iz svega grla, bacakao se i grčio kao crv, ali nije imao snage da se jednim pokretom tela vine na zid, ni smelosti da pusti gredu i padne sa visine dole, na oštro i ljigavo kamenje. To je rat, sa ranama, bolom i, valjda, umiranjem.
Spasili su ga drugovi koji su stigli da se uspnu i oteraju neprijateljskog vojnika, a njega da izvuku na zid.

Posle je sedeo kraj potoka, koji protiče pored kule, i ćutke dugo kvasio natekle prste u hladnoj vodi, čudeći se da je živ i čitav prošao kroz onaj oganj što se zove rat, da još diše i gleda oko sebe. A disao je teško i gledao mutno.
Bilo je i drugih iskušenja i saznanja.
Lako je bilo jurišati uskim, mračnim prostorom između dva zida, uz zaglušnu ratničku viku i njen višestruki odjek, mašući drvenom sabljom u desnoj ruci i visoko držeći zamišljeni barjak u levoj. Oko tebe "tvoji" a negde pred tobom još nevidljiva protivnička vojska, i ona sastavljena od drugova koji su kao i ti: vole igru, ali redovno niti daju niti primaju istinske udarce. Od zanosa ne znaš gdje nogama staješ na zemlju. Sve je to i veselo i lako. Ali teško je bilo sam proći tim istim mračnim krugom, bez pratnje, bez trke i urnebesa. Lazar je i to probao.
Jednog dana kad nikog živa još nije bilo kraj kule, stegnuo je zube i krenuo. Ispočetka, dok je još dopirala svetlost od vrata, išao je mirno, ali čim je ušao u zavijutak, gde je bilo gotovo sasvim mračno, hrabrost ga je napustila. Izgledalo mu je da se odjednom i bez prelaza našao u tuđem, opasnom svetu, da je već odavno daleko od svega što mu je blisko i poznato.
I nehotice je počeo da trči. Već sa prvim koracima njegov trk se pretvorio u bežanje. Bežao je napred. Ni sablje ni barjaka, ni drugova oko njega, ni stvarnog "neprijatelja" pred njim, samo tama, zidovi i teskoba, zadah svakojakog izmeta, truleža i vlage, i – strah, bezrazložni, svemoćni strah, koji ga zasipa hladnom jezom po leđima. Javljalo se i kajanje, i prekori samom sebi što je krenuo na taj ludi i nepotrebni put. Posrtao je i oklizivao se, udarao laktovima levo i desno od zidove, ali je trčao dalje. Taj mračni kružni hodnik, koji je toliko puta prešao sa drugovima, sad mu je izgledao strahovit i beskonačan. Imao je potrebu da vikne, ne bi li uplašio svoj strah, ili, možda, dozvao nekog od drugova. I počeo je da doziva u pomoć, ali je i sam osećao da njegov glas (ako glasa ima!) niko neće čuti. Trčao je ipak dalje, zaboravljajući trenutak i mesto ulaska u tamu i pitajući se jednako da li taj hodnik ima još onaj isti poznati, savršeni i blagosloveni oblik pravilnog kruga u kom svaki korak napred mora da vodi ka polaznoj tački, ka izlazu, ili se, kako mu njegov strah stalno došaptava, odjednom pretvorio u neke bezumno isprepletene krivine i spirale koje i nemaju kraja ni ishoda i u kojima ga negde čeka sigurna, grozna smrt od straha, iscrpenosti i beznađa.
Sve to nije trajalo više od dva-tri minuta, ali je izgledalo kao nepodnošljiva večnost. Lazar nije odmah poverovao svojim očima kad se pred njim nejasno zabelela, prvo kao nada a zatim kao izvesnost, mutna svetlost dana, koja je nadirala kroz uvek otvorena vrata na kuli. Uhvatio se za kameniti dovratnik kao za spasonosnu obalu, a zatim se spustio na izlizan prag, da odahne i da se pribere. Srećom, nikog još nije bilo tu. Teško dišući i jednako podrhtavajući, pitao se šta je to sa njim bilo. Čega se uplaši i pred čim je bežao? Zašto je uopšte preduzimao tu "probu"? Nije nalazio odgovora, a nije ga dugo ni tražio. Glavno je da mračni krug nije bez kraja.
Divno je da, posle svega, sedi opet tu, na svetlosti i poznatom mestu. Nije mu žao što se "oprobao", iako oseća da ispit nije sjajno položio, ali je siguran da probu ne bi nikad više ponovio. Isto kao što je rešen da o svemu ovom nipošto ne govori. Nikad, nikom, ništa!
I još nešto.
Jednom, dok su se u kružnom hodniku, nedaleko od izlaznih vrata, nešto prepirali posle zamorne igre, u polutami neočekivano je iskrsla svetla glava jedne devojčice. Neki su je poznali i zovnuli po imenu. Zvala se Smiljka. Kuća joj je bila sirotinjska, na periferiji grada a blizu kule.
Oklevajući, učinila je još nekoliko koraka prema dečacima, i stala. U ruci je držala prut.
U igrama u kuli i oko nje nisu nikad učestvovale devojčice. Sad se u vlažnom sumraku među zidovima pojavila ova Smiljka kao stvorenje sa drugog sveta. Nepomična, ona je više neodlučno nego uplašeno prelazila preko njih pogledom svojih velikih plavih očiju. Moglo joj je biti sedam-osam godina, ali je bila snažna u otešnjaloj i izbledeloj haljinici koja je pri dnu iskrzana. Čvrsto je stajala na bosim, izgrebanim i preplanulim nogama koje su bile punačke i teške, kao noge u mladog šteneta. Promrmljala je nekoliko reči iz kojih se moglo razabrati da traži izgubljenu kozu.
Ne zna se dokle bi svi stajali tako zbunjeni i nepomični da najstariji i najsnažniji među dečacima, neki ðorđije, nije odlučnim pokretom prokrčio sebi put i ustremio se na devojčicu kao kobac na pile. Ali kad je bio pored nje, zaustavio se odjednom.
– A zašto si izgubila?
Govorio je neprirodnim glasom i otezao slogove, zbunjen, ne znajući pravo šta treba da kaže ili učini. Da bi prikrio zabunu, povisio je glas i pooštrio ton.
– Zašto? Gdje ti je koza? A!
To je zvučalo i neprijatno i lažno. Izgledalo je kao da mu se reči lepe jedna za drugu. Bilo je očigledno da njemu nije ni do koze ni do gubitka.
Jače od njegovog izmenjenog i odjednom promuklog glasa osećala se tišina koju je polutama pojačavala.
U toj mučnoj tišini, oborenih očiju, devojčica je šarala prutom po zemlji. Tada je ðorđije nesigurno pružio desnu ruku put njenog plavog temena. Sve su oči bile uprte u njega. Lazar je osećao kako mu srce bije jako. Mislio je živo, ali mutno i neodređeno. U stvari, on se samo sa strahom pitao šta će to sada biti. Hoće li je udariti ili pomilovati? I kako? Ili će se desiti ono nešto – on sam ne zna šta! – što se, po njegovom nejasnom saz-nanju, dešava između žena i muškaraca, a čemu on ne zna imena i ne sme i ne ume da zamisli oblik. Činilo mu se da je rešenje svih tih pitanja kod ðorđija, kojeg nikad nije voleo, koji mu je i sada odvratan, ali koji mu odjednom izgleda i veći i mnogo stariji, nekako uzvišen, dostojan i žaljenja i divljenja. Devojčica je, bez straha i uzbuđenja, šarala prutom po zemlji, kao da mirno i ravnodušno čeka odluku.
Tešku i nepriličnu tišinu od iščekivanja, oklevanja i strepnje razbio je uzbuđen glas žene koju nisu još videli, ali koja im se približavala između zavojitih zidova, dozivajući jednako Smiljku po imenu. Već u idućem trenu pred njih je izbila majka plave devojčice, mršava i uzbuđena žena zasukanih rukava. Ona je tražila i devojčicu i kozu. Odmah je raspršila dečake i jurnula na dete.
– Zar se tu čuvaju koze, nesrećo nesretna! – ženin glas je jako podrhtavao. (Od gneva? Od radosti? Lazar to nije mogao da razabere.) Uhvatila je silovito devojčiču za ruku i povukla je izlazu, a iz druge joj otela prut i njime pripretila dečacima, koji su se, postiđeni i uplašeni, razbežali na obe strane uskog hodnika. Jedini je ðorđije odstupio polako, kao da se teško budi, i mrmljajući nešto nerazumljivo.
I taj kratki i nejasni prizor pamtio je Lazar još dugo, isto kao i one bolne udarce po prstima, kao i ono izbezumljeno trčanje kroz tamni hodnik.
* * *
Stara kula tamo u gradu Lazarevog detinjstva srušena je odavno do kraja i sravnjena sa zemljom; na njenom mestu zeleni se gradski park sa stazama, klupama i već visokim drvećem; mnogi doživljaji vezani za nju izbledeli su s godinama prilično. Samo pokatkad iskrsne i oživi pojedini prizor koji se, upravo po onom što je u njemu bilo neizrečeno i neshvatljivo, zadržao negde u pamćenju. I to biva retko, i uvek ćudljivo i neredovno, bez veze sa njegovim životom zrelog čoveka. Nekad u snu, nekad u muzici, a ponekad usred bela dana, u trenucima kad se nalazi, bar naizgled, podjednako daleko i od sna i od muzike.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30064
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ivo Andrić

Порукаод Mustra » 21 Мар 2017, 15:10

KNJIGA
Torno a domandare. Perche falta
Cosi infelice la fanciullezza? 1
Giacomo Leopardi, Zibaldone.
Moj mejtefe 2, moj veliki strahu!
Dosta ti sam straha podnijela,
Dok sam sitnu knjigu naučila.
Narodna pesma
Sa osećanjem sličnim strahu počinjem da pišem kratku istoriju jednog dugog i veliko straha. Ovaj strah nema veze sa tako mnogobrojnim i različitim bojaznima i plašnjama koje ispunjavaju ljude u njihovoj borbi za opastanak i utakmici za imanje, bolji život, položaj, slavu i prvenstveno, za sticanje i očuvanje i uvećanje stečenog. Reč je o drugom strahu, o onom teško objašnjivom strahu nevinih ljudskih bića pred pojavama ovoga sveta.
Reč je o detinjskom strahu, koji – već prema tome kakav je prvi dodir toga deteta sa društvom i njegovim zakonima – ili iščezava docnije sa godinama, sa umnim razvitkom i pravilnim vaspitanjem ili, naprotiv, ostaje u detetu, raste sa njim zajednb, ispunjava, lomi i satire mu dušu, truje život kao skrivena boljka i teško opterećenje. Reč je o onim sitnim, nevidljivim a sudbonosnim događajima koji često lome dušu tih malih ljudi, koje mi zovemo decom, a preko kojih su naši stariji, zauzeti svojim brigama, tako olako prelazili ili ih uopšte nisu primećivali.
Ovaj dečak, koji se sa letnjeg raspusta u septembru mesecu vraća u bosansko okružno mesto, treba da uđe u treći razred gimnazije, jedne od onih naših gimnazija starog i hladnog austrijskog tipa. Kao i većina njegovih vršnjaka, i on se vraća teška srca, posle dugih letnjih dana slobode, igre i nerada, koje deca tako vole. Mršav je i preplanuo, a kosa mu sasušena i izbledela od sunca. Odelo mu se čini teško, a cipele ga žulje kao tuđe. Svoju đačku sobu deli sa jednim drugom, a stanuje kod jedne udovice, tvrde i brižne žene, koja i sama ima dva sina u gimnaziji. Ulice i zgrade mu izgledaju šire i više, ljudi svečani i dućani bogati. Ali utoliko više oseća da je on sam nekako malen i zbunjen i neugledan. Ono malo bakrena novca što mu zvecka u džepu tako je neznatno prema svemu onome što nude dućani i ulice da ga oseća više kao nemaštinu nego kao neko imanje. To što on ima tako je malo prema onome što mu se nudi i tako neznatno prema onome što on želi da mu ne pričinjava zadovoljstvo ni ono što može da kupi, jer već unapred oseća bolnu granicu svojih mogućnosti.
Pred gimnazijskom zgradom prodavači voća, sladoleda i šećerlema; oko svakog od njih živi krug dečaka koji pazaruju, jedu i časte se međusobno, dele ili se prepiru. Dečak živo želi da im priđe i da se pomeša sa njima, ali je tih grupa mnogo i on samo ide od jedne do druge i zastajkuje kod svake kao neodlučan posmatrač.
U prostranom hodniku gimnazijske zgrade hladno i pusto. Na velikoj crnoj tabli, koja je jedini ukras te nevesele prostorije, ispisana čitko imena đaka koji imaju pismo kod služitelja. Dečak posmatra, kao uvek, tu tablu i imena redom, a saznanje da za njega nema i ne može da bude ništa, jer mu niko ne piše, oseća kao naročiti i već dobro poznat bol. Odjednom mu se od jednog sličnog prezimena učini da je njegovo. Vidi jasno svoje puno ime.
Vidi odmah u mislima pismo, pravo pismo, zatvoreno, sa markama, poštanskim žigovima i svim tragovima daljine i putovanja, sa ni sam ne zna kakvim sve porukama, važnim, lepim i zanimljivim. Šta sve ne može da sadrži jedno pismo? Samo ko ima sreće da ga dobije! Tada zaigraju slova na tabli, pomere se i razmeste onako kako stvarno jesu i stoje, i njegovog imena nema nigde. Ni pisma nema, ni poruke iz daljine. Kao što, na žalost, nema ničega lepog ni neobičnog ni uzbudljivog, nego samo jednoličan život, bez čuda i iznenađenja, satkan od prostih i oskudnih događaja, neodređenih i nejasnih, a mučnih i suvoparnih dužnosti i obaveza.
Na jednoj manjoj tabli piše gde i kad se izdaju besplatno školske knjige siromašnim đacima. To je neprijatni trenutak koji on poznaje od lane i preklane.
Đaci koji mogu da podnesu uverenje da nemaju roditelja ili da im roditelji nisu imućni dobivaju besplatno od države sve školske knjige koje su im potrebne za taj razred. To su, naravno, upotrebljavane knjige, koje su prošle kroz toliko ruku isto tako siromašnih đaka. One su često izlepljene, iskrpljene, izušivane. Na svakoj stranici ima ispodvlačenih mesta, pribeležaka sa strane, sitnih crteža ili onih besmislenih geometrijskih figura koje dečaci crtaju u svojoj dosadi i rasejanosti. Ima tragova jela i pića, ima naročito one sive prljavštine koju hartija prima dugom upotrebom, Dečaku se gade te knjige, i sve te mrlje i tragovi tuđeg rada i života, nečisti, nedostojni, ispunjavaju ga odvratnošću, a u isto vreme privlače njegovu pažnju i izgledaju mu isto toliko važni koliko i ono što je štampano. A na naslovnim listovima svake knjige koče se potpisi tih đaka koji su pre njega sa ovim knjigama svršili razred i već odavno izmakli pred njim u neke dalje i valjda lepše, zanimljivije i svetlije predele. Njihove su primedbe smešne, neumesne i vređaju dečaka. "Ova je knjiga pripadala Ivanu Stankoviću, učeniku III b razreda!" "Hic, liber est meus, testis mini est Deus; qui non vult credere, hicpotest legere 3. J. Subašić."
Dečak oseća odvratnost pri pomisli da sa tim udžbenicima mora provesti godinu dana i iz njih redovno učiti; mrzi ih već sada, i njih i sve što je u njima ne samo pisano i šarano nego i štampano. Sa takvim udžbenicima i sa svojim starim snom o nekim čistim lepim knjigama u kojima na netaknutim, belim stranicama pišu krupnim i razgovetnim slovima neka gorda i radosna otkrića, dečak je otpočeo i treći razred. Ali taj treći razred donosio je bar jednu nadu i jedno prijatno obećanje. Od trećeg razreda pa naviše đaci imaju pravo da se služe gimnazijskom bibliotekom iz lepe i naučne književnosti.
Prve dve godine svoga školovanja dečak je toliko puta mislio na taj trenutak kad će i on smeti da ode, u određeni dan i sat u nedelji, i da iz te knjižnice uzme na čitanje neko od onih ilustrativnih dela koja je gledao kod starijih drugova. On je iz razgovora sa tim starijim drugovima znao naslove mnogih knjiga koje sadrži ta mala gimnazijska biblioteka, slušao je kako ra-spravljaju o njihovoj sadržini i dolazio je sam sebi sitan, i neuk, i samo je želeo da i on doraste do trećeg razred i do biblioteke.
Sada je došao i taj dan.
Prvog utornika posle podne on je među prvima stajao pred zaključanim vratima biblioteke i čekao na profesora bibliotekara. Kad se profesor pojavio i kad je otključao vrata i pustio ih u hladovitu, usku sobu, pored čijih su zidova bili ormari puni knjiga, za dečaka je nastupilo ostvarenje jednog dugo sanjanog i živo željenog trenutka.
đaci iz viših razreda došli su prvi na red. Profesor, debeo riđ čovek, brzih pokreta i oštre reči, stavljao je svoje primedbe, preporučivao jedne knjige, odgovarao od čitanja drugih. Dečaka je bunio njegov suvi i podrugljivi način govora o tako velikim i svečanim stvarima, ali on je svakog trenutka zaboravljao na profesora i na đake i samo gledao knjige, poredane iza stalaka, i maštao o svemu što može da bude napisano i naslikano u tim knjigama, i već sada osećao kao bol to što mora da se odluči samo za jednu knjigu i nju zatraži. Mislio je kakva bi to sreća bila, i kako bi odmah s njega pao taj bolni teret, kad se ne bi morao odlučivati i kad bi mogao da mirno i slobodno pregleda sva tri ormara i da razgleda sve knjige i lista po njima. Šta je jedna knjiga, pa i najlepša, kad čovek zna da postoje tolike stotine i hiljade drugih knjiga? Bar tri-četiri kad bi mogao da dobije, pa da ne strepi, dok čita jednu od njih, da će za koji sat doći do kraja i da neće imati šta da čita. Ovako, svakog utornika jednu knjigu, pa i to samo od onih koje su za njegov razred, koje profesor odobri, i to još pod uslovom da ni iz jednog predmeta ne dobije lošu ocenu. Sve uslovljeno, ograničeno, tesno i oskudno. A ipak postoje u svetu biblioteke, postoje tolike knjige i postoje ljudi koji ih slobodno čitaju. I on ne želi mnogo, četiri-pet knjiga o raznim putovanjima po raznim krajevima sveta. Samo da može onu koju čita da nasloni na one tri ili četiri koje će čitati docnije, i da ponekad pogleda istovremeno u dve knjige, samo da pogled baci. Ne zna zašto, ali čini mu se da bi to bilo ostvarenje njegove najveće želje.
– Jesi li ti došao da spavaš ovde ili da uzmeš knjigu?
Trgao ga je iz tih maštanja profesorov glas, rezak i nestrpljiv, ali dečak je imao muke da se pribere. Nije bio ni primetio kad je došao red na njega.
Sa leđa su ga gurali drugovi i smejali se. Pred njim, sasvim pred njim stajao je otresit riđi profesor. Video mu je jake pesnice, snažan vrat, kratko šišanu crvenu kosu, opuštene brkove i zelene oči tvrda i podrugljiva pogleda, oči čoveka koji zna šta hoće i šta treba da se radi i koji i od drugih neumoljivo traži da to isto znaju o svakoj stvari i u svakom trenutku.
Dečaku se činilo kao da je odjednom i neočekivano stavljen na neku pretešku i nemilosrdnu probu. Najlepše što je imao od biblioteke – dvogodišnja želja i misao na njeno ostvarenje – sad je prošlo. Grubo probuđen, uhvaćen u maštanjima kao u krivici, on je bio zbunjen i uplašen.
Naročito se bojao da mu profesor ne nadene neki podrugljivi nadimak, jer je imao običaj da to čini, a posle, kad đaci prihvate to podrugljivo ime, niko mu ga neće skinuti.
– Dakle, šta je po volji? – produži profesor ironično.
– Ja bih... Molio bih nešto o putovanjima... – mucao je iznenađeni dečak.
– Ti bi, molio bi... Ti sam ne znaš, čini mi se, šta hoćeš – kaže profesor i maša se za jednu kratku, podebelju knjigu, unosi dečakovo ime u spisak, i predaje mu je žustro.
– Idemo dalje!
Dečak se povlači zbunjen misleći samo da je ovaj puta srećno izbegao nadimak. Razgleda knjigu koja na koricama ima sliku u bojama, sve sami sneg i led, i naslov: Ekspedicije u polarne krajeve.
Silazeći sporo niz stepenište i zastajkujući na svakoj stepenici, on je otvarao knjigu na mestima gde su bile slike polarnih predela, sa ledenim bregovima, saonicama koje vuku psi i snežnim šatorima. Lice mu je još gorelo i ruke podrhtavale od malopređašnjeg susreta sa profesorom bibliotekarom. Neprijatnost i hladnoća toga susreta vejala je iz svih tih polarnih fotografija i sa svake stranice te prestarele, rđavo povezane i mnogo upotrebljavane knjige.
To su dakle te lepote i ta zadovoljstva koja čoveka čekaju kad stekne pravo da se služi bibliotekom!
Zagledan u te slike, sa pomešanim osećanjima povređenog samoljublja, razočaranja i ljubopitstva, dečak je pogrešno stao na jednu izlizanu stepenicu, poveo se, zateturao i najposle dočekao rukama o zid, ali je pritom ispustio knjigu koja se otkotrljala niz stepenište. Zadržavši se da ne padne, i pribravši se, on je odmah potrčao za knjigom, koja je ležala na dnu stepeništa. Kad je podigao, video je sa zaprepašćenjem da se od pada potpuno iskoričila; ceo njen unutrašnji deo odlepio se od korica i držao se samo još sa nekoliko tankih konaca za poleđinu.
Dečaku pojuri krv u glavu. Kroz veo vrele magle koji mu je igrao pred očima, on strpa izlubljenu svesku u korice, obazre se da ga ko nije video i pođe brzim koracima kući.
Idući ulicom uspori korak. Zaboravljena je bila uska, neprijatna biblioteka, kao da nikad nije ni bio u njoj. Sad je mogao još samo da misli na štetu i nezgodu koja ga je zadesila sa knjigom i koju treba da razgleda kod kuće. Pod miškom ga je pekla oštećena knjiga.
Kad je došao kući, stavio je odmah zlosrećnu knjigu kao neprijatan teret na dno svoga đačkog kovčega, pod zimsko rublje. Užinao je i izašao da se igra sa vršnjacima iz komšiluka. U igri se zaboravio. Ali kad je počeo da pada prvi mrak i kad su drugovi stali da se razilaze kućama, njega zaboli pomisao da ga kod kuće čeka nešto ružno i neprijatno. I taj bol je rastao sa sumrakom.
Večerao je brzo i rasejano i odmah posle večere otišao u spavaću sobu i privukao petrolejsku lampu u svoj ugao. Dok je njegov drug ostao sa gazdaričinim sinovima u trpezariji, odakle su dopirali njihovi veseli glasovi, dečak je, pretvarajući se da sprema zadatak za sutra, izvukao knjigu koju je danas doneo i počeo da je razgleda kao ranjeno mesto na sebi. Knjiga se držala sa još svega dva tanka konca za korice. Bilo je očigledno da je već jednom bila oštećena i lepljena nevešto i slabo nekim smeđim rđavim lepkom koji je pri prvom jačem potresu popustio.
Nagnut nad kovčegom, dečak je gledao čas knjigu čas korice i osećao kako mu krv navire u glavu. Pitao se zbunjeno šta treba da preduzme pa da stvar popravi. Šta se radi u sličnim prilikama? Jedno je znao – da onom riđem snažnom čoveku u biblioteci ne bi nikad i nipošto smeo da prizna svoju nezgodu. Da ode kod nekog knjigovesca? Da, to je najbolje. Ali tada počeše sumnje: hoće li hteti da mu poveže knjigu? Hoće li on imati toliko novaca? Hoće li se ipak poznati na knjizi da je popravljena?
Utom neko otvori vrata od trpezarije. Zasu ga veseo žagor. On uplašeno gurnu knjigu na dno sanduka, zalupi poklopac, i ne okrećući glave stade da lista po nekoj svesci, praveći se sav zauzet tim poslom. Vrata na trpezariji opet se zatvorište. On oprezno otvori sanduk i izvadi ponovo knjigu. Sad su bila popustila i ona dva tanka konca. Dečak je držao u jednoj ruci knjigu a u drugoj korice. Tako. Sad je zlo potpuno. On pažljivo stavi knjigu u korice i sve položi na dno kovčega, koji zaključa. Zatim se vrati u trpezariju i sede za sto s ostalima. I tu se smejao, razgovarao, učestvovao u igri, ne zaboravljajući nijednog trenutka na svoju mučnu tajnu.
Tako je dečak počeo prve dane svoga trećeg razreda.
Za vreme školskih časova, dok je profesor sa šiljastom progrušanom bradom objašnjavao grčku azbuku, dečak je gledao kroz prozor vrhove drveta, pune još bujnog septembarskog zelenila i delić svetlog neba u daljini.
Odsutan duhom i nesposoban da zapamti te nove znakove, on je mislio samo na upropašćenu knjigu, sa kojom neće nikad smeti da iziđe pred starog bibliotekara, a koja se, kako njemu sve više izgleda, ne može ni popraviti ni nabaviti. I ta je misao, stalna i mučna, gubila sve brže svoj prvobitni oblik: Tako je bilo za vreme predavanja, u igri i pri drugarskim šalama. U svakom sekundu on je znao da u svetu postoji nešto pokvareno i razvaljeno, neka njegova nezgoda i krivica koju ne sme nikom da prizna i ne ume da popravi, a za koju će morati jednog dana da odgovara.
Ipak mu se u igri ili pri šetanju sa drugovima dešavalo da uspe da se zaboravi i da satima ne pomisli na svoju tajnu. Smejao se, trčao ili razgovarao veselo i bezbrižno kao i ostali. Ali tada bi se najednom, kao fizički bol, javila u njemu misao na skrivenu knjigu. I svaki put je taj bol bio utoliko ljući i teži ukoliko su trenutna radost i kratki zaborav bili jači i dublji, jer je na stari bol dolazio uvek još i prekor samom sebi što ga je izneverio. I kad bi posle takvih časova odlazio da legne u svoju postelju, rasanjen u tami, on je tu nalazio svoju brigu, budnu i nepomičnu, i svaki put malo veću i težu nego što je ostavio jutros kad je ustao.
Nedelje i meseci prolazili su, a događaj sa knjigom, običan i neznatan sam po sebi, dobivao je, stalno i sve brže i brže, nestvarni i avetinjski izgled tajne i nepopravljive greške koju valja kriti.
Sve je to bilo ludo, izlišno i u osnovi bezrazložno, a ipak stvarno i bolno, stvarnije od dnevnih igara i razgovora. Počeo je da izbegava drugove i njihove zabave. A na najbezbrižnije među njima gledao je sa nezlobivom ali bolnom zavišću.
Šta sve nije u tim jesenjim noćima prolazilo kroz detinju glavu? Kakve se sve mogućnosti nisu ocrtavale i kakvi nemogući snovi ispredali?
Noć je prolazila, a on je mislio. Da poveri nekome šta mu se desilo? Da potraži negde saveta kako da to pitanje reši i da se oslobodi brige? Pri samoj pomisli na to njega bi nešto ogrejalo iznutra, sve bi postajalo za trenutak jasno, lako i jednostavno. Pred njim su se redala lica njegovih drugova.
Ispredao je do sitnica čitave razgovore, svoju ispovest i njihove odgovore i izraze lica, i na kraju dolazio do uverenja da bi to bilo uzaludno i što je još gore – nemogućno. Pomišljao je da kaže stvar gazdarici, ali sam izraz njenog lica, brižan i udovički, odvraćao ga je od toga. Rešavao se da piše ocu sve potanko i da traži saveta i pomoći, ili čak da ode jednog dana do biblioteke, da sačeka profesora i da mu, nasamo, iskreno prizna stvar. I pošto bi dugo oživljavao u sebi svoje reči i njihove odgovore, sve do najmanjeg pokreta i izraza lica, uvideo bi da je to iznad njegove snage, i ostajao opet sam sa svojom tajnom, koja je posle svakog takvog razmišljanja bivala teža.
Dolazio je na misao da se molitvom izbavi od svega. I šaputao bi, zaista, sve poznate molitve, nečujno, dugo i usrdno. Sa dlanom na ustima, da drug koji spava u istoj sobi ne bi čuo, upućivao je žarke reči pravo bogu i njegovim svecima, koji, kao što se kaže, mogu da čine i veća čuda, i tražio da se raskoričena knjiga sastavi, da može da je mirno i slobodno vrati onom čoveku, ne izlažući se ni sam ne zna kakvim strogostima, poniženjima i kaznama. Zaspao bi tako, uljuljkan svojim sopstvenim šapatom. A pre svitanja bi se budio sa plašljivom ali divnom nadom u sebi, odlazio do kovčega i tu nalazio svoju knjigu, jadno i beznadežno raskinutu nadvoje, onakvu kakva je bila pre svih njegovih nada i molitava i, čini mu se, još goru i beznadniju. I vraćao bi se, poražen, u postelju.
Da umrem – mislio je tada dečak u krevetu, stegnutih vilica, sav zgrčen
– da umrem sada odmah! Umreti značilo bi ne morati poveravati se nikome, ne čekati čuda koja neće da dođu, ne odgovarati za ono što nisi kriv, ne morati nikad više stupiti pred onog riđeg, podrugljivog čoveka. To bi značilo da nestane mene, ali sa mnom i knjiga, zdravih, oštećenih i popravljenih, i biblioteka i bibliotekara, i odgovornosti, i straha od njih.
"Bože, daj da umrem pre nego što dođe kraj semestra i onaj neizbežni trenutak kad ću morati izići pred bibliotekara i odgovarati za pokvarenu knjigu!"
Zatim je mislio kako bi bilo da izgori gimnazijska zgrada, zajedno sa bibliotekom i spiskom pozajmljenih knjiga. Da li bi se tad morale vraćati preostale knjige? Ili ne, da izgori ova kuća u kojoj on živi, sa svim stvarima, pa i sa tom knjigom u kovčegu. Kako bi tada bilo lakše odgovarati!

Ne, najbolje bi bilo i najsigurnije: umreti.
Ali umesto da umre, on bi redovito zaspao sa tom svojom željom. A posle, u snu, javljala se opet oštećena knjiga u najfantastičnijim oblicima i strah od teške, nepravedne i nejasne odgovornosti, i sa njim opet – i u snu – želja da umre, da nestane iz života, snivanog kao i stvarnog, potpuno i zauvek.
S vremenom dečak je postajao sve više osamljen i povučen u sebe.
Smršao je, jer je jeo malo i žvakao zlovoljno i slabo. To nije niko primećivao. Ali su zato profesori primetili da je popustio u učenju. Dva meseca uzastopce dobivao je iz grčkog jezika i matematike nepovoljne ocene.
Profesor grčkog jezika, čovek ćutljiv i jedak, nije se mnogo bavio njime. Postavio bi mu dva pitanja i, dobivši nesigurne odgovore, samo bi sikćući i sa nerazumljivom mržnjom izgovorio:
– Na mesto!
Rđave ocene redale su se jedna za drugom.
Mnogo je teže dečaku bilo sa profesorom matematike, mršavim i dobroćudnim starcem, koji ga je zabrinuto gledao preko zlatnog okvira svojih bistrih i nekako dobrih i veselih naočara.
– Šta je s tobom, Latkoviću? Ja sam navikao da od tebe dobivam drugačije odgovore. Preni se, čoveče!
A dečak je treptao očima, stideo se i ćutao.
Tako, svi traže od njega samo napor i pitaju za plodove toga napora, a nema nikoga kome bi mogao da se poveri i da potraži saveta i izlaza.
Sa sujevernim strahom zaobilazio je izloge knjižara u kojima su bile poredane nove i lepo ukoričene knjige. A kad bi se među drugovima povela reč o biblioteci ili o kakvoj knjizi, on bi odjednom pocrveneo, počeo zbunjeno da zamuckuje, zabašuruje, i skreće govor na druge stvari, dok mu se po grudima razlivalo, kao fizički bol, njegovo već poznato mučno osećanje od pomisli na neku nejasnu i nepopravljivu štetu koja mu se desila i za koju još niko ne zna, ali za koju će morati da odgovara. A to osećanje bilo je utoliko teže ukoliko se on više trudio da ga sakrije. Često mu se činilo da mu se drugovi namerno obraćaju sa pitanjima koja se odnose na biblioteku, knjige i njihove poveze. Na svako takvo pitanje on bi odgovarao ćutanjem, obarajući oči i čekajući kad će mu neko otvoreno kazati da zna da on u svom kovčegu drži razvaljenu knjigu.
Svi su dani bili teški, ali naročito mučan bio je utornik. Tog dana on nije mogao da misli ni na šta drugo do na svoju knjigu. Utornikom posle podne drugovi su vraćali pročitane knjige i uzimali nove. On nije smeo ni pomisliti na to. Ne bi se bojao da iziđe, ako treba, pred direktora i pred svaki sud ovog sveta, ali eto, nema snage ni hrabrosti da iziđe pred tog krupnog i riđeg čoveka, koji suvo, krto traži od svakog da brzo, jasno i određeno kaže šta hoće. I to još da iziđe sa oštećenom knjigom! Ne, za to nema hrabrosti.
Njega se boji više od svega na svetu.
Tako jednog utornika, kad su za vreme odmora razgovarali o knjigama, neko upita i dečaka zašto više ne uzima knjige iz biblioteke. On odgovori da još nije pročitao prvu. Jedan snažan i podrugljiv drug se umeša u razgovor:
– Pa ne možeš ti da držiš tako mesecima jednu knjigu. Ako se nađe neko pa je zatraži, moraćeš je vratiti. Ne učiš je valjda napamet!
Dečak ga pogleda bojažljivo i sumnjivo, želeći da proveri da li ovaj to govori stoga što zna u čemu je stvar, ili samo slučajno, uz urođenu pakost.
Pogled mu susrete nasmejane i nemilosrdne oči drugog čoveka, iz kojih se ništa drugo nije moglo pročitati osim njihove rođene osionosti i tvrdoće.
Ali u dečaku ostade sada ta misao. Istina, on ima pravo da drži knjigu do kraja prvog semestra, ali sada se sa novim strahom pitao što će biti ako slučajno neko zatraži tu istu knjigu, koju on drži već dva meseca, i ako ga pozovu da je vrati? Onda će sve izići na videlo. To je približavalo opasnost i povećavalo strah.
To ga je i nateralo da počne brže i odlučnije da razmišlja o nekom rešenju. Stvar je u toku vremena postala toliko vezana za njegove najličnije, unutarnje strepnje i pomisli, da više nije moglo biti govora da se ma kome po veri ili sa kim bilo posavetuje.
Idućeg prvog u mesecu sabrao je novac, otišao u jednu zabačenu ulicu i tu kod jednog Jevrejina kupio tutkala u tablicama. Zatim je vrebao jedno poslepodne kad bi mogao ostati sam kod kuće. Našao je neki stari lonac i u njemu rastopio tutkalo. Dolivao je vodu, pa odlivao, mešao, primicao vatri i odmicao. Zbunjen i uplašen kao da radi najtajanstveniju i najgoru stvar na svetu, on nije ni osećao da je već uprljao ruke i oprljio prste. Samo se trudio da devojci koja je radila u kujni objasni stvar kao beznačajnu i bezazlenu.
Kad je lepak bio rastopljen, odneo ga je u sobu, izvadio knjigu i parcelom drveta, koje je bio naročito istanjio, počeo da maže povez knjige.
Lepak se hvatao za prste, lepio i otezao, kapao i po koricama. Dečak je padao u sve veću zabunu što je više hteo da bude pažljiv i oprezan. Najposle, uglavio je knjigu u korice i pritisnuo čvrsto drugim knjigama i teškim predmetima. Zatim je uklonio sve tragove svoga rada i oprao ruke.
Tu noć je spavao naročito nemirno. Svaki čas se budio od pomisli da je možda nepopravljivo pokvario celu stvar. Nešto ga je gonilo da se digne i da vidi je li se lepak već osušio i kako je lepljenje uspelo. Ali se bojao da ne probudi druga koji je spavao u drugom uglu sobe. Tako je jedva dočekao zimsko svitanje. Tada se digao, razmakao malo zavese i pri sivoj svetlosti jutra izvadio knjigu koja je bila ukrućena od tutkala i teško se otvarala. On je rastvori pažljivo, slušajući sa strahom i zadržana daha kako knjiga pucketa.
Korice su bile slepljene za poleđinu knjige, ali su na prvoj i poslednjoj strani bili vidni tragovi tutkala i neveštog lepljenja.
Dečak stavi ponovo knjigu u sanduk i drhteći od studeni vrati se na prstima u postelju, u mučnoj nedoumici da li je stvar dobro rešio ili je potpuno i do kraja upropastio.
Otada je i danju i noću, koristeći se svakim trenutkom samoće, otvarao kriomice svoj kovčeg, zagledao knjigu i procenjivao da li je lepljenje i uspelo i da li bi smeo da je takvu vrati bibliotekaru. Često je procena ispadala povoljna, a još češće nepovoljna. I strah je rastao.
I taj utornik je došao, poslednji utornik u prvom semestru. Toga dana morale su biti vraćene sve knjige pozajmljene u toku polugođa. Ko ne vrati knjigu, ne može biti ocenjen i dobiti svedočanstvo. U toku noći između ponedeljnika i utornika dečak nije spavao gotovo nikako. Ustajao je nekoliko puta, nečujno prilazio kovčegu, vadio knjigu, razgledao je i procenjivao, pa bi je onda vraćao u kovčeg sa uverenjem da profesor neće ništa primetiti. Ali čim bi se vratio u postelju i počeo da razmišlja, javljale su se opet sumnje. Činilo mu se da su mrlje od tutkala tolike da ne mogu ostati neprimećene. Tako bi se kolebao neko vreme, a onda bi, ne mogući da izdrži neizvesnost, ustajao da stvar ponovo razgleda i da se uveri.
Nebrojeno puta on je te noći ponovio u sebi ceo prizor sa predajom knjige, kako bi on, po njegovom mišljenju, trebalo da izgleda. Ući će u biblioteku kad u njoj bude što više đaka, tako da se profesor neće moći toliko baviti njime i njegovom knjigom. Ući će sa ravnodušnim izrazom na licu, poklonice se i kazaće: "Molim, gospodine profesore." Ili ne, neće ništa kazati, jer bi time već privukao pažnju na sebe, nego će se samo pokloniti.
Knjigu će zaviti u beo tabak hartije i tu pred profesorom je izvaditi, tako da on vidi sa koliko je pažnje knjiga čuvana. To je dobra misao. Da, ali tada će profesor uzeti knjigu, rastvoriti je brzim pokretom, a knjiga će zapucketati i odmah pokazati nevešto i grubo slepljena mesta. I tada, tada će nastupiti – on sam ne zna šta će upravo nastupiti – ali nastupiće ono nepoznato od čega on strepi, zbog čega ne spava, slabo jede i rđavo uči već mesecima, nastupiće negodovanje i oštre reći toga strašnog čoveka, pa saslušavanje, pa kazna i bruka i plaćanje. Nastupiće, ukratko, sve one neodređene, složene i mnogobrojne odgovornosti kojima on ni u mislima ne sme u lice da pogleda ni da ih oceni, proračuna i izmeri, i samo želi da ih po svaku, pa i najvišu, cenu izbegne.
Tako bi opet zaspao, smišljajući najčudnije procedure koje će biti na njega primenjene, sa naročitim planom, grubo i nemilosrdno.
Bilo je vlažno januarsko poslepodne. Dečak je uzeo knjigu iz kovčega.
Na mutnoj svetlosti zimskog dana ona mu je sada izgledala iskrpljena, žalosna i upropašćena, očigledno i nepopravljivo. Spreman na najgore, zavio je knjigu u belu hartiju i krenuo u školu.
Obilazio je oko bibliotekarovih vrata, zapitkivao drugove koji su ulazili, brojao one koji su ulazili, i kad je u jednom trenutku vidio da su ušla trojica odjednom on je kucnuo i, ne čekajući odgovora, ušao.
To je dakle ta soba u koju bi najbolje bilo da nikad nije ni ušao, i to je taj trenutak! Zubi su mu cvokotali i desna noga neprijatno poigravala. Stao je u potiljak iza onih što su išli pre njega i trudio se da ne drhti. Zaokupljen svojim mislima, nije ni primetio kako su jedan po jedan nestali oni koji su stajali pred njim. Tako se odjednom našao lice u lice sa riđim snažnim čovekom koji je ispunjavao tolike njegove misli i snove za poslednjih pet meseci.
Profesor je sad bio vidno izmenjen. Natmuren i taman, sa jakim podočnjacima i nezdravom bojom, on je ostavljao utisak zabrinutog i bolesnog čoveka.
Dečak je razmišljao da li je to gore i opasnije ili bolje i povoljnije po njega. U isto vreme on se i duboko klanjao i mrmljao nešto kao: "Molim, gospodine profesore", i sporo i nespretno razvijao belu hartiju. Profesor, utučen i mrzovoljan, nije ga ni pogledao. Uzeo je knjigu, udario njome po dlanu leve ruke, pogledao broj na poleđini, zatim crvenom pisaljkom precrtao dečakovo ime u spisku, a knjigu položio na ostale knjige koje je pre toga primio. Ne dižući pogleda, profesor pruži ruku za narednu knjigu, ali je dečak stajao kao omađijan pred njim. Tek kad ga onaj drug iza leđa odgurnu i pruži svoju knjigu, on se ukloni u stranu i neodlučnim korakom, polagano i oprezno, kao u snu, u jednom od onih snova u koje čovek ne veruje ni u trenutku dok ih sniva, pođe vratima. Po leđima je osećao jezu i očekivao je kao pouzdano da će ga viknuti po imenu i pozvati natrag. Tako je izišao.
Upravo, više su ga izgurali đaci koji su izlazili i ulazili u biblioteku.
Kao u snu, jednako sa jezom po leđima, i jednako očekujući, neminovno očekujući da će ga neko zovnuti da se vrati, prošao je širokim hodnikom u kom je visila crna tabla s imenima srećnih koji dobivaju pisma; sada je nije ni pogedao. Zaputio se jednoličnom ulicom, po mokrom i prljavom snegu, sve očekujući da će ga zovnuti. Ne, niko ga nije zvao. Šta se desilo? Desilo se najveće čudo: da se ništa nije desilo. Sve je prošlo prirodno i jednostavno. Sve je srećno i dobro rešeno. Nema više pokvarene knjige ni straha od odgovornosti i kazne. Za celo vreme svog mučenja on je sva moguća rešenja predviđao i zamišljao do sitnica, samo ne ovo i ovako.
Zategnutost, koja je u njemu trajala i rasla mesecima, sad je odjednom popustila. Kao da sva ona strahovanja i slutnje nisu nikad postojali ni mučili ga. Sve je odjednom zbrisano i zaboravljeno. Osećao je da bi trebalo da se raduje, da klikće od veselja što je sve ovako neočekivano dobro prošlo. Da, trebalo bi da se raduje, možda se stvarno i raduje, ali u toj praznini, koja je usled naglog i povoljnog rešenja odjednom nastala u njemu, ne može ta radost da nađe mesta ni odjeka.
Raduje se, ali se vuče ulicama kao isprebijan, kao posle bolesti.
Obuzima ga osećanje nerazumljive ganutosti. U grlo mu se penje bezglasan jecaj i tu poigrava sa svakim korakom. Idući tako, sporo i zbunjeno, dođe kući, uđe u sobu i prvi put posle toliko vremena otvori slobodno i ne obazirući se ni na koga svoj kovčeg. Bacio je brz pogled na mesto na kom je toliko meseci stajala ta strašna knjiga, zatim je zatvorio kovčeg i seo na njega pogružen.
Tako je sedeo dugo, zanesen, pognute glave, sa laktovima oduprtim o kolena, sa grčevito prepletenim prstima, kao neki zreo i premoren čavek koji se potpuno predaje kratkim trenucima odmora i zatišja.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30064
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ivo Andrić

Порукаод Mustra » 21 Мар 2017, 15:20

PROZOR
U mom ranom detinjstvu imao sam jednog druga koji mi je bio i ostao zagonetan. Zvao se Miško. Bio je možda i godinu-dve mlađi od mene, i sitan je bio i neugledan, ali hrabar i preduzimljiv, sa nepredvidljivim nastupima i zloće i dobrote. Jednog dana mi je rekao tiho, kroz stegnute zube:
– Hajdemo večeras da razbijemo prozore babi Kokotovićki! Hoćeš li?
Ta baba je živela sama u osamljenoj kući koja je imala nečeg od veštičine kuće iz bajke. Kuća je bila niska, ali prostrana, jer se protezala duboko u dvorište koje je bilo prava bašta; prema ulici je imala usko lice sa svega dva prozora, izgubljena u žutom zidu ispod ogromnog mrkog krova.
Baba je po nečem ličila na tu svoju kuću. Debela, sa starinskim naočarima koje su joj se upijale u teško salo bezbojnog lica, kao da ih nikad ne skida.
Nepoverljiva i mrka, ali ljubopitljiva, grlata, ćudljiva i pokretna kad joj treba, ona je bila prilična napast za komšiluk, ali naročito stroga prema deci koja su se igrala pod njenim prozorima ili oko njene bašte. Čini mi se da je niko nije voleo.
Nekad je živela u toj kući sa mužem i četvoro ili petoro dece. Muž je umro, i od dece su neka poumirala a neka se poudavala, poženila i izgubila negde u svetu. Te njene porodice sećaju se samo stari ljudi i žene. A već godinama niko je ne zna drugačije nego kao usamljenu i nasrtljivu babu.
U tom našem svetu na strmoj periferiji Sarajeva, žena koja živi sama, pa ma i bez ikakve svoje krivice, gledana je čudno i popreko, sa sujevernom pretpostavkom da to mora da je neko nesrećno stvorenje koje ni drugima ne donosi sreću. Nešto od tog sujevernog shvatanja lebdelo je oko babine kuće, i s godinama se sve više zgušnjavalo u atmosferi neodređenog straha i pot-mule mrzosti. Svojim nepoverenjem i oštrinom prema ljudima, baba je i sama utvrđivala takvo shvatanje kod ovog siromašnog i neukog sveta.
Eto, o toj ženi je bila reč.
– Zašto? Kako da razbijemo? – pitao sam zbunjen.
Moj drug nije imao mnogo strpljenja, niti je voleo da stvari objašnjava, i tražio je samo da se izjasnim hoću li da učestvujem sa njim u pohodu na babine prozore ili neću. Odgovorio sam da neću.
– Nećeš?
Nastao je trenutak tišine; bilo je mučno; osetio sam potrebu da objasnim svoje odbijanje. Ne znam sada kako sam to rekao jezikom kojim smo kao dečaci govorili, ali sećam se da sam navodio kao neke razloge.
Prvo, baba je odvratna, stalno nas grdi i tužaka roditeljima, i ja je ne mrzim ništa manje nego što je mrze Miško i ostali drugovi, ali razbiti joj prozore, to mi izgleda i suviše teška kazna. A zatim, baba neće mirovati: tužiće ne samo roditeljima i učitelju nego i policiji, a ja se toga plašim. Plašim se toga svega, a naročito očevih batina, jer svi znaju kakvog strogog i opakog oca imam.
Miško je saslušao, ali mi je kod poslednje reči koju sam izgovorio okrenuo leđa, i to ne naglo i gnevno, nego polako i prirodno, kao čovek koji je bio pošao na pogrešna vrata.
Ostao sam zbunjen i uznemiren, i celo poslepodne i uveče, kad sam stigao kući, mislio sam: večeras će se nešto teško desiti. Miško će polupati babi Kokotovićki prozore. I ja, evo, znam za to. Šta treba da uradim.Tako sam se pitao, dok je moj nemir neprestano rastao. Da odem do babe i da je upozorim? Ne, nikako: ja sam na Miškovoj strani a protiv babe. Da potražim Miška i da ga odvratim od tog pothvata? Neće poslušati. Ko zna hoće li hteti i da razgovara sa mnom? Da mu se pridružim? To ne mogu.
Utom je pao i mrak. I kao uvek, seli smo za večeru. – To je u našem kućnom životu težak čas sa ustaljenim, strogim ceremonijalom koji je svima bio mučan i nemio. Nikad nisam mogao saznati zašto su mom ocu, oporom čoveku starinskih shvatanja, bile potrebne te zajedničke porodične večere.
Za celo vreme on ne bi reči progovorio, jedino što bi se grubo obrecnuo na majku ili na mene, kad bi našao da nešto nije u redu. (Moj brat i moja sestra bili su mlađi od mene, i ja sam nekako bio odgovoran za sve troje.) Očevo prisutvo ležalo je na nama kao teret i senka i stalno osećanje nelagodnosti i straha kojim smo plaćali svaki zalogaj. Ni danas ne znam zašto nas je bez razloga kažnjavao svojim ćutanjem i izbegavao pogledom, ni kome se to on svetio mučeći nas ni krive ni dužne.
Te zajedničke večere, posle veselo provedenog dana, bile su za mene uvek teške; ova večerašnja izgledala mi je beskrajna. Jeo sam, ali odsutan, mučen brigom koja me nije napuštala. U nekoliko mahova osetio sam potrebu da viknem pred svima (iako se za večerom ne sme govoriti):
– Miško će večeras razbiti prozor babi Kokotovićki!
Ali sam svaki put progutao svoj uzvik, zajedno sa oporim zalogajem.
Umor od dnevne igre i toplo jelo kao da su smirivah moje uzbuđenje.
Javljala se potreba za snom; nailazile su neke mirnije misli. Možda Miško neće učiniti ništa. Šta sve dečaci ne snuju i ne govore, i kakvi sve planovi nisu ostali na rečima! Iako, pravo govoreći, on nije od onih što samo prete a pretnje ne izvršavaju. Ali, ko zna, možda je i on sada umoran i sit sanjiv.
Možda se ipak predomislio? Jer, na kraju, nije to mala stvar polupati prozore babi Kokotovićki, koja će dići nebo i zemlju samo da uhvati krivca i naplati štetu. Mučna je misao na krivicu, na policiju, na skandal u susedstvu, i prijatno je osloboditi se te misli bar za koji trenutak.
Otac je odgurnuo sud ispred sebe. To je bio znak da je kraj večeri.
Došla je molitva u kojoj se pojedine reči, mutne i teške od zlovolje, nisu ni razumevale. Zatim očevo spremanje i pranje nogu. Pri tom se kretao sporo, ali stalno i svuda, tako da ni za koga od nas nije bilo dovoljno mesta ni vazduha. Te večeri je, kako se meni činilo, bilo naročito teskobno i neprijatno tiho. I ta teskoba i tišina su rasle nekako preko uobičajene mere, da se nije moglo vide ti dokle će tako i gde će se završiti. A onda ih je odjednom prolomio i potpuno zbrisao – tresak. Staklo na prozoru u prednjoj sobi prslo je u parčad.
Sad je nastala neka nova tišina. Svak je stajao nepomičan na mestu na kom se zadesio. Ja sam mislio samo jedno: to je Miškova praćka.
Svi su se zgledali, samo sam ja stajao oborenih očiju. Za mene su sa zveketom razbijenog stakla upali u sobu i Miško ("Nećeš?") i baba Kokotovićka i učitelj i policija, i sve živo i mrtvo što se u meni vezivalo sa njima.
Posle prvog zaprepašćenog ćutanja, digli su se povici i pitanja ukućana.
Sestra, koja je bila već zadremala, udarila je u plač. Sve je to za mene bilo samo sastavni deo opšte gužve i graje koju sam samo ja čuo i video. Sudnji dan se stvorio tu za mene. U mojoj glavi kovitlac od ukućana i samo meni vidljivih i znanih pridošlica. Svi se oni guraju oko mene, viču, hvataju me, dokazuju nešto, traže nešto, ispituju, prete, a sve je mučno i neobjašnjivo i zamršeno do besmisla i potpunog neshvatanja. I u svemu tome ja sam jedini koji mora da odgovara svima i objašnjava sve, i jedini koji ne može i ne ume da kaže nijedne reči objašnjenja ni opravdanja.
A onda se sve stišalo. Svega je nestalo, ili je sve zaklonila krupna očeva pojava. Čuo sam samo kako je, idući put mene, rekao:
– To su svakako tvoji krasni jarani!
Njegove reči su bile zlovoljne i mukle, jedva razumljive, kao i reči njegove večernje molitve.
To što je dalje dolazilo, poznavao sam vrlo dobro odranije. Za to je postojao u našoj kući već utvrđen red.
Najpre se tako izdigne, ispravi tamna (ili se meni čini da je tamna) figura očeva i priđe mi tako blizu da od nje ne vidim ništa drugo, a od njene blizine ne vidim pravo ni nju samu. Iz te figure isuče se odnekud dugačak crn kaiš koji odmah nestane. Jer, tada nestane i oca i mene i kuće i poznatog sveta. Sve pređe u nejasnu, do neizdržljivosti bolnu igru. Prostor oko mene ispune udarci, samo udarci, nejednaki po snazi, ali jedan strašniji od drugog, bezbrojni i svudašnji. A negde u tom prostoru postoji još i nemirno malo telo koje, želeći da izbegne udarce, nailazi na njih pri svakom pokretu, ali postoji samo kao svest o strašnom bolu od koga se, kao nemoćna životinja, brani jedino vriskom i jaukom.
Ne mogavši izdržati dečji jauk i u želji da me odbrani, ponekad bi se u taj prizor umešala i moja majka, ali ja ne bih ništa video ni primetio; znao sam to jedino po masnicama što su se docnije mogle videti na njenim rukama kojima bi me milovala i tešila.
Ceo taj prizor, koji se povremeno kao nepogoda prolamao u našoj kući, izgledao je meni kao stvar koja postoji isključivo radi mog oca. Moj bol i strah tu su bili sporedni. Za mene sve to nije imalo ni smisla ni oblika ni trajanja. Naiđe, ne znam pravo zašto; bude, ne znam kako; i prođe, ne znam kad.
Sve se to ponovilo i ove večeri. Otac me je tukao dugo i gnevno. Čak ni majka nije prilazila da me brani. Posle je došao stišan plač sa obilnim suzama, a zatim nešto kao spavanje isprekidano jecajima. Probudila me je prva belina dana. Uboji na meni bili su budni. U hladnoj, osuđeničkoj svetlosti prvog svitanja svi su predmeti bili nemilosrdno sami, kao nagi, samo ono što su. Na stolici pored mene tanjirić od providnog stakla, sa nešto mrva. Tu je sinoć moja majka, da me uteši, stavila dve gurabije koje ja, u svom bolu i gnevu, nisam hteo ni da pogledam. U toku noći došla je moja sestra i pojela ih. (Znam to sigurno, jer ona pronađe i pojede sve što je slatko a nije pod ključem.) Razbijeni prozor zapušila je majka jastukom bez navlake. I to izgleda vrlo, vrlo ružno.
I pre i posle toga otac me je, u nastupima meni nerazumljivog gneva, mnogo i često tukao, kao i mog brata čim je malo poodrastao. (Celog veka se posle lečimo od tog detinjstva!) Ali nikad, čini mi se, ni pre ni posle nisam teže ni gorče osetio bol i poniženje od tih batina kao toga jutra, dok su još svi u kući spavali i dok se kroz razbijen prozor ukazivao u prvoj svetlosti spoljni svet, pun besmislenih zala i nerazumljivih, zamršenih odgovornosti.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30064
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ivo Andrić

Порукаод Mustra » 21 Мар 2017, 15:25

ASKA I VUK
Ovo se desilo u ovčijem svetu na Strmim Livadama. Kad je Aja, krupna ovca teškog runa i okruglih očiju, ojagnjila svoje prvo jagnje, ono je izgledalo kao i sva ostala novorođenčadi šaka vlažne vune koja počinje da kmeči. Bilo je žensko. I bilo je siroče, jer je Aja upravo tih dana izgubila muža koga je mnogo volela. To dete majka je nazvala Aska, nalazeći da je to vrlo pristalo ime za buduću ovcu-lepoticu.
Prvih dana jagnje je išlo za majkom, kao i sva ostala jagnjad, ali čim je stalo da trči na svojim još krutim i neobično izduženim nožicama, i da pase samostalno, odmah je počelo da pokazuje svoju ćud. Nije se držalo majčina skuta, nije slušalo njena dozivanja ni kucanje zvona na ovnu prethodniku, nego je volelo da luta putevima koje je samo nalazilo, da traži odvojenu pašu na udaljenim mestima.
Majka je opominjala svoje inače dobro i lepo i pametno dete, obasipala ga savetima i prekorima i predočavala mu sve opasnosti takvog vladanja u kraju kao što je njihov, gde ima uvek poneki lukav i krvoločan vuk, kome čobani ništa ne mogu i koji kolje ovce i njihovu jagnjad, naročito kad se odvoje i zalutaju. Strepela je Aja, i često se pitala u koga se umetnulo ovo njeno dete, i to žensko, da je ovako svojeglavo i nemirno. Na koga je da je, tek to šilježe – tako u ovčijem svetu nazivaju šiparice i dečake – bilo je velika briga materina. U školi, Aska je prilično učila i dosta dobro napredovala. Ali kad god bi majka otišla da se raspita za njene ocene i vladanje, učiteljica je odgovarala da je dete darovito i moglo bi da bude prvi đak, samo da nije tako živo i rasejano. Jedino iz fiskulture imalo je stalno odličnu ocenu.
Jednog dana, kad je završila sa dobrim uspehom razred, Aska je stala pred majku i izjavila da želi da uči baletsku školu. Majka se najpre odlučno oduprla. Navodila je mnoge razloge, sve jedan ubedljiviji od drugog.
Dokazivala je da niko u njihovoj porodici nije bio drugo do mirna ovca domaćica. Umetnost je, govorila je majka, nesiguran poziv koji nit hrani nit brani onog ko mu se oda. Put umetnosti uopšte je neizvestan, varljiv i težak, a igra je ponajteža i najvarljivija od svih umetnosti, čak ozloglašena i opasna stvar. Tim putem nije pošla nijedna ovčica iz dobre kuće. I sve tako. – Šta će, najposle, kazati ceo ovaj naš ovčiji svet kad čuje da je moja kćerka pošla upravo tim putem?
Tako je odgovarala Asku njena brižna i dobronamerna majka. Ali poznavajući narav svoje kćeri, unapred je znala da se njenoj želji neće moći dugo odupirati. I popustila je. Upisala je malu u ovčiju baletsku školu, nadajući se da će tako možda donekle ukrotiti njen urođeni nemir, iako su i ovce i ovnovi iz stada u većini osuđivali tu majčinu odluku.
Ne bi se moglo reći da je Aja bila ravnodušna prema zamerkama i ogovaranjima ovaca i ovnova u toru i na paši, ali majka voli svoje dete toliko da uz njega zavoli i one njegove osobine koje ne odobrava u duši. Malo-pomalo, mirila se ovca-majka sa ćerkinom željom i počinjala drukčije da gleda na stvar. Ona se pitala šta, na kraju krajeva, može biti ružno u umetnosti? A igra je najplemenitija od svih veština, jedina kod koje se služimo isključivo svojim rođenim telom.
To mirenje joj je bilo utoliko lakše što je mala Aska zaista pokazivala mnogo dara i volje za igru, i vidno napredovala. A uz to, devojčica je bila čedna i bezazlena kako se samo poželeti može. Ali svoje čudne i opasne navike da luta daleko od ovčijih pašnjaka i plandišta nije mogla da se oslobodi nikada. I jednog dana desilo se ono čega se Aja uvek pribojavala.
Aska je sa odličnim uspehom završila prvu godinu baletske škole i upravo je trebalo da počne drugu. Bio je početak jeseni sa još jakim suncem, koje neprimetno počinje da bledi, i toplim kratkim kišama od kojih se stvara radosna duga iznad vlažnih i obasjanih predela. Aska je toga dana bila naročito vedra i živahna – i rasejana. Zanesena svežinom dana i lepotom sočne trave, zašla je malo-pomalo sve do ivice udaljene bukove šume, pa čak i u nju. Tu je trava bila, kako se Aski činilo, naročito sočna i što dublje u šumu, sve sočnija.
U šumi je bilo još mlečne magle koja se, kao ostatak neke čudne noćne igre, povlačila pred suncem. Belo i svetlo i tiho. Slaba vidljivost i potpuna tišina stvarale su začaran predeo u kom prostor i daljina nisu imali mere i u kom je vreme gubilo svoje značenje.
Aska je njušila stare nagnute bukve obrasle mahovinom koja opija kao priča o neobičnom doživljaju, pretrčavala svetle zelene čistine, i činilo joj se da priči nema kraja ni neobičnim doživljajima broja. I kad je bila na jednoj od takvih čistina – našla se odjednom lice u lice sa strašnim vukom. Iskusan, star i drzak, on se bio privukao sve do tih krajeva u koje inače vukovi u to doba godine ne silaze. Njegovo olinjalo krzno, zelenkasto i smeđe, omogućilo mu je da se izjednači sa jesenjim bukvama i travom koja počinje da vene.
Divni predeo, koji je opijao i zanosio Asku, digao se odjednom kao tanka i varljiva zavesa, a pred njom je stajao vuk užagrenih očiju, podvijena repa i kao na smeh malko iskeženih zuba, strašniji od svih majčinih opomena. Krv se u Aski sledila i nožice su pod njom odrvenele. Prisećala se da treba da dozove svoje, i otvarala je usta, ali glasa nije bilo. Ali smrt je pred njom bila, nevidljiva a jedina i svugdašnja, grozna i neverovatna u svojoj grozoti.
Vuk je napravio polukrug oko svoje nepomične žrtve, polaganim, mekim hodom koji prethodi skoku. Izgledalo je da sa nevericom, ukoliko vukovi poznaju nevericu, posmatra šilježe i da se sa sumnjom, jer za sumnju su vukovi sposobni, i sa strahom od zamke pita kako je ovako mlado, belo i lepo, moglo zalutati čak ovamo i doći mu tako reći pod zub.
Za žrtvu to su bili neočekivani čudni trenuci, negde između samrtnog užasa, u kom je već bila potonula, i nezamišljene, krvave i konačne činjenice koja se krije iza reci – smrt. To je već premrloj Aski ostavljalo nešto malo vremena i tamo gde je mislila da ga više nema i ne može biti, ali tako malo da je to jedva ličilo na vreme. To joj je dalo i snage za pokret, ali to nije bio pokret odbrane, jer za njega nije bila sposobna. Poslednji pokret mogao je biti samo – igra.
Teško, kao u mučnom snu, devojčica je učinila prvi pokret, jedan od onih pokreta koji se vežbaju uz "štanglu" i koji još i ne liče na igru. Odmah za tim je izvela drugi, pa treći. Bili su to skromni, ubogi pokreti na smrt osuđenog tela, ali dovoljni da za koji trenutak zaustave iznenađenog vuka. I kad je jednom počela, Aska ih je nizala jedan za drugim, sa užasnim osećanjem da ne sme stati, jer ako između jednog i drugog pokreta bude sa-mo sekund razmaka, smrt može ući kroz tu pukotinu. Izvodila je "korake", onim redom kojim ih je učila u školi i kao da čuje oštri glas svoje učiteljice:
"Jedan – i – dva! Jedan – i – dva – i – tri!" Tako je išlo sve redom. Sve što je u toku prve godine mogla da nauči. Pokreti su kratki, brzi, i ne mogu da ispune vreme što stoji nepomično kao praznina iz koje stalno preti smrt.
Prešla je i na figure koje se u školi izvode bez oslona, na sredini sale. Ali tu su njeno znanje i njene snage bili ograničeni. Pravilno i potpuno umela je da izvede dve-tri figure. I ona ih je izvodila grozničavo. Jedna, pa druga, pa treća. I tu je bio otprilike kraj njenog znanja i veštine. Morala je da ponavlja pokrete, a bojala se da ponavljanjem ne izgube od svoje snage i privlačnosti.
I uzalud je nastojala da se seti još nečega što bi mogla da izvede i čime bi zatrpala ponor koji je čeka na kraju igre. Vreme prolazi, vuk još gleda i čeka, ali već počinje da se približava, a pred njom su nemilosrdno zatvorena sva dalja znanja klasične igre, i glas učiteljice postaje sve tiši, gubi se negde potpuno. Dobro je poslužilo njeno znanje, ali sad je i njemu došao kraj.
Znanje izneverilo, škola ne ume ništa više da joj kaže, a valja živeti i, da bi se živelo, – igrati.
I Aska je krenula u igru iznad škola i poznatih pravila, mimo svega što se uči i zna.
Ko zna da li je svet ovaj, otkad postoji, video ono što je toga dana videla skromna i bezimena šuma iznad Strmih Livada.
Preko zelenih čistina, preko uskih prolaza, između sivih i teških bukovih drveta, po glatkom i smeđem ćilimu od lišća koje se godinama slaže jedno na drugo, igrala je ovčica Aska, čista, tanka, ni još ovca ni više jagnje, a laka i pokretna kao bela vrbova maca koju nosi vetar, sivkasta kad bi ušla u pramen tanke magle a svetla, kao iznutra obasjana, kad bi se našla na čistini prelivenoj suncem. A za njom je, nečujnim koracima i ne odvajajući pogled, od nje, išao matori kurjak dugogodišnji i nevidljivi krvnik njenog stada.
Lukavi, hladni i poslovično oprezni vuk, kome ni ljudi ni životinje nisu mogli ništa, bio je najpre iznenađen. To iznenađenje pretvaralo se sve više u čuđenje i čudnu, neodoljivu radoznalost. Isprva se prisećao ko je i šta je, gde se nalazi i šta treba da radi, i samo je govorio sam sebi: "Da se prvo nagledam ovog čuda neviđenog. Tako ću od ovog čudnog šilježeta imati ne samo krv i meso nego i njegovu neobičnu, smešnu, ludu i ludo zabavnu igru, kakvu kurjačke oči još nisu videle. A njegova krv i meso nikad mi ne ginu, jer ga mogu oboriti i zaklati kad god hoću, i učiniću to, ali tek na svršetku igre, kad vidim celo čudo dokraja."
Misleći to, vuk je išao za ovčicom, zastajkujući kad ona zastane i opružajući korak kad ona ubrza ritam igre.
Aska nije mislila ništa. Samo je iz ovog malog tela, koje je bilo satkano od čistih sokova životne radosti a osuđeno na neminovnu i neposrednu smrt, izvlačila neočekivanu snagu i neverovatnu veštinu i raznolikost pokreta.
Znala je samo jedno: da živi i da će živeti dok igra, i što bolje igra. I igrala je. To nije više bila igra, nego čudo.
Tako se – novo čudo! – i vukovo čuđenje pretvaralo sve više u divljenje, stvar potpuno nepoznatu u vučijem rodu, jer kad bi vukovi mogli da se ičem na svetu dive, oni ne bi bili ono što su. A to nepoznato osećanje divljenja obeznanilo je vuka toliko da ga je ova izgubljena ovčica, mrtva od straha od smrti, vukla za sobom kao da ga vodi na nevidljivoj ali čvrstoj uzici, vezanoj za nevidljivu alku koja mu je proturena kroz njušku.
Idući tako mesečarski, ne gledajući gde staje i ne dajući sebi više računa o pravcu u kom ide, vuk je jednako ponavljao sam u sebi: "Krv i meso ovog šilježeta nikad mi ne ginu. Mogu da ga raščerečim u svakom trenutku, kad mi se prohte. Nego, da se nagledam čuda. Da vidim još ovaj pokret, pa još ovaj..."
I sve tako, još ovaj, pa još ovaj, a svaki je bio zaista nov i uzbudljiv i obećavao idući, još uzbudljiviji. Promicale su, jedna za drugom, šumske čistine i sumračni vlažni hodnici ispod bukava, zastrti suvim lišćem.
Sto života osećala je sada u sebi mala Aska, a sve njihove snage upotrebila je da produži jedan jedini, svoj život, koji je bila već pregorela.
Mi i ne znamo kolike snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život. Njeno telo se više nije zamaralo, a njena igra je sama iz sebe stvarala nove snage za novu igru. I Aska je igrala. Izvodila je sve nove i nove figure, kakve ne poznaje škola nijednog učitelja baleta.
Kad bi joj se učinilo da se vuk pribira i priseća ko je i šta je, onda je pojačavala brzinu i smelost svoje igre. Izvodila je preko oborenih debala neobične skokove, koji su vuka nagonili na smeh i na novo divljenje i izazivali u njemu želju da se ponove. Skakala je na povaljene bukve i na onom jastučiću od mahovine koja ih pokriva, stojeći samo na stražnjim nogama, pravila od sebe belu, veselu čigru koja zaslepljuje oči gledaoca.
Zatim bi uspravljena, samo na prednjim nogama, pretrčala sitnim i sve bržim koracima neku ravnu i još zelenu površinu među drvetima. Kad bi naišla na otvorenu strminu, spustila bi se strmoglave, oponašajući smelu skijašicu, niz stazu od glatkog suvog lišća, ali tako brzo kao kad neko palcem prevuče briljantan "glisando" preko klavijature: fuuu-it! A vuk bi se sašuljao za njom što brže može, samo da ne izgubi iz vida ništa od igre. Još uvek je ponavljao u sebi da mu, pre ili posle, krv i meso ovog šilježeta ne ginu nikad, samo da vidi potpuno i do kraja njegovu igru, ali je to ponavljao svaki put sve kraće i slabije, jer je u njemu sve više mesta zauzimala igra i potiskivala sve ostalo.
A ni vreme ni dužinu puta nisu merili ni vuk ni Aska. Ona je živela a on je uživao.
Kad su čuli bolni meket ovce Aje i razabrali uznemirenost koja je išla od stada do stada, čobani su izabrali između sebe dvojicu mlađih i smelijih i poslali ih u šumu da potraže izgubljeno neposlušno šilježe. Jedan od njih je imao samo drenovu toljagu, ali dobru, a drugi je nosio o ramenu pušku, ako se tako može nazvati ono nešto garave kapislare. To je bila slavna starudija, jer se pričalo da je njegov otac ubio iz nje, na samoj ogradi svoga tora, izgladnela vuka. A i to, kao sve što se priča, ko zna kako je bilo, i da li je bilo ili nije. Svakako, to je bilo jedino parče vatrenog oružja na Strmim Livadama, i ono je služilo više da podigne hrabrost i samopouzdanje kod čobana, nego što je bilo stvarno opasno za vukove.
Došli su do ivice šume i tu su malo oklevali, pitajući se u kom pravcu da krenu. Jer u šumi ima hiljadu ulaza, a ko će sagledati nevidljive tragove jagnjećih papaka. Pošli su po tragu zelene trave i dobre paše, kao najsigurnijem. Sreća ih je poslužila. Tek što su ušli malo dublje u šumu i ispeli se na malu uzvisinu, ugledali su u dubini ispred sebe čudan prizor.
Stali su i pritajili se. Kroz dubok otvor u granju mogli su neprimećeni da vide: u smelim a pravilnim piruetama ovčica Aska prelazi zelenu čistinu, a za njom, na odstojanju od nekoliko koraka, klipše krupni olinjali vuk, i oborene njuške, sav u pogledu, povlađuje repom.
Nekoliko trenutaka čobani su stajali kao skamenjeni od čuda, ali onda su se pribrali. Kad je Aska došla do prvih drveta i tu naglo promenila oblik i ritam igre, a vuk se nalazio još na čistini, okrenut gledaocima bočno, stariji čobanin je skinuo pušku, nanišanio i opalio. Odjeknula je šuma i poletelo suvo lišće sa retkim, uplašenim pticama.
Na okrajku čistine desila se neočekivana stvar. Iz svog prekinutog pokreta, kao ptica pogođena u letu, pala je – Aska, a vuk je kao zelena senka klisnuo u šumu.
Čobani su strčali i na ravnom mestu našli onesvešćenu Asku. Nikakve povrede nije bilo na njoj, ali je ležala u šumskoj travi kao mrtva. Iza vuka je ostao krvav trag.
Stariji čobanin je napunio pušku, a mladi je prihvatio svoju toljagu sa obe ruke, i tako su krenuli za krvavim tragom. Išli su sporo i oprezno. Ali nije im trebalo mnogo ići. Ranjeni vuk je imao sange da beži svega stotinak koraka, dok mu je rana bila još vruća, a onda se srušio u jednom čestaru.
Stražnji deo tela bio mu je oduzet, ali je prednjim nogama kopao zemlju, izmahivao glavom i kezio zube. Lako su ga dotukli.
Sunce je bilo tek prošlo polovinu neba kad su se čobani vratili. Silazili su zagasitim pašnjacima, između stada i torova. Mlađi je vezao kurjaka svojom tkanicom za stražnje noge i lako vukao niza stranu njegovu krvavu i izduženu telesinu. A stariji je nosio belo šilježe. Prebacio ga je, po čobanskom običaju, sebi preko vrata. Askina lepa glava visila mu je, kao mrtva, niz levo rame.
Velika je bila radost na Strmim Livadama. Bilo je čestitanja, graje i pevanja, i prekora i suza i pocikivanja i veselog blejanja bez kraja i konca.
Aska je došla sebi. Pribirala se sporo, ležeći u travi nepomična i skopnela, više slična bačenom runu nego živoj ovčici. Nije osećala na sebi zdrava mišića ni žilice koja nije bolela. Oko nje je, suzna i presrećna, užurbano trčala njena majka i kupile se ovce i ovnovi kao na čudo.
Aska je dugo bolovala i sporo se oporavljala od strašnog doživljaja, ali su njena mladost i volja za životom, majčina dobra nega, i opšte saučešće svih stanovnika Strmih Livada najposle savladali bolest. I Aska je ozdravila i postala poslušna ćerka i dobra učenica, a s vremenom i prvakinja baleta na Strmim Livadama.
Po svetu se pisalo i pričalo i pevalo o tom kako je ovčica Aska nadigrala i prevarila strašnog vuka. Aska sama nije nikad govorila o svom susretu sa zverom ni o svojoj igri u šumi. Jer, o najvećim i najtežim stvarima svoga života niko ne voli da govori. Tek kad je prošlo nekoliko godina i kad je u sebi prebolela svoje teško iskustvo, Aska je po svojoj zamisli postavila čuveni balet, koji su kritičari i publika nazivali "Igra sa smrću", a koji je Aska uvek nazivala "Igra za život".
Posle je živela dugo i srećno, postala igračica svetskog glasa, i umrla u dubokoj starosti.
I danas, posle toliko godina, igra se taj njen čuveni balet u kom umetnost i volja za otporom pobeđuju svako zlo, pa i samu smrt.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30064
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Ivo Andrić

Порукаод Mustra » 21 Мар 2017, 15:29

MOST NA ŽEPI
Četvrte godine svoga vezirovanja posrnu veliki vezir Jusuf i kao žrtva jedne opasne intrige pade iznenada u nemilost. Borba je trajala celu zimu i proleće. (Bilo je neko zlo i hladno proleće, koje nije nikako dalo letu da grane.) A sa mesecom majem iziđe Jusuf iz zatočenja kao pobednik. I život se nastavi, sjajan, miran, jednoličan. Ali od onih zimskih meseci, kad između života i smrti i između slave i propasti nije bilo razmaka ni koliko je oštrica noža, ostade u pobedniku veziru nešto stišano i zamišljeno. Ono neizrecivo, što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reči.
Živeći zatočen, u osami i nemilosti, vezir se setio življe svoga porekla i svoje zemlje. Jer, razočaranje i bol odvode misli u prošlost. Setio se oca i majke. (Umrli su oboje još dok je on bio skroman pomoćnik nadzornika carskih štala, i on je dao da im se opervaze grobovi kamenom i podignu beli nadgrobni nišani.) Setio se Bosne i sela Žepe, iz kog su ga odveli kad mu je bilo devet godina.
Bilo je prijatno, tako u nesreći, misliti na daleku zemlju i raštrkano selo Žepu, gde u svakoj kući ima priča o njegovoj slavi i uspehu u Carigradu, a gde niko ne poznaje i ne sluti naličje slave ni cenu po koju se uspeh stiče.
Još toga istog leta on je imao prilike da govori s ljudima koji su dolazili iz Bosne. Raspitivao se, i kazivali su mu. Posle buna i ratova bejahu naišli nered, oskuda, glad i svakojake bolesti. On odredi znatnu pomoć svima svojima, koliko god ih još ima u Žepi, i u isto vreme naredi da se vidi šta im je najpotrebnije od građevina. Javiše mu da ima još četiri kuće Šetkića, da su ponajimućniji u selu, ali da je i selo i sav taj kraj osiromašio, da im je džamija oronula i ogorela, česma presahla; a najgore im je što nemaju mosta na Žepi. Selo je na bregu kraj samog utoka Žepe u Drinu, a jedini put za Višegrad ide preko Žepe, pedesetak koraka poviše ušća. Kakav god most načine od brvana, voda ga odnese. Jer, ili nabuja Žepa, naglo i iznenada kao i svi gorski potoci, pa podrije i otplavi grede; ili nadođe Drina, pa zajazi i zaustavi Žepu kod ušća, i ona naraste i digne most kao da ga nije ni bilo. A zimi se opet uhvati poledica po brvnima, pa da se polome i stoka i ljudi. Ko bi im tu most podigao, učinio bi im najveće dobro.
Vezir dade šest ćilima za džamiju, i novca koliko treba da se pred džamijom podigne česma sa tri lule. I u isto vreme odluči da im podigne most.
U Carigradu je tada živeo jedan Italijan, neimar, koji je gradio nekoliko mostova u okolini Carigarda i po njima se pročuo. Njega najmi vezirov haznadar i posla sa dvojicom dvorskih ljudi u Bosnu.
Stigli su još za snega u Višegrad. Nekoliko dana uzastopce su gledali začuđeni Višegrađani neimara kako, pognut i sed, a rumen i mladolik u licu, obilazi veliki kameniti most, tucka, među prstima mrvi i na jeziku kuša malter iz sastavaka, i kako premerava koracima okna. Zatim je nekoliko dana odlazio u Banju, gde je bio majdan sedre iz koga je vađen kamen za višegradski most. Izveo je argate i otkopao majdan, koji je bio posve zasut zemljom i obrastao šipragom i borićima. Kopali su dok nisu našli široku i duboku žilu kamena, koji je bio jedriji i belji od onog kojim je zidan višegradski most. Odatle se spustio niz Drinu, sve do Žepe, i odredio mesto gde će biti skela za prevoz kamena. Tada se jedan od one dvojice vezirovih ljudi vrati u Carigrad s računom i planovima.
Neimar ostade da čeka, ali nije hteo da stanuje ni u Višegradu ni u kojoj od hrišćanskih kuća ponad Žepe. Na uzvisini, u onom uglu što ga čine Drina i Žepa, sagradi brvnaru – onaj vezirov čovek i jedan višegradski kjatib su mu bili tumači – i u njoj je stanovao. Sam je sebi kuvao. Kupovao je od seljaka jaja, kajmak, luk i suvo voće. A mesa, kažu, nije nikad kupovao. Povazdan je nešto tesao, crtao, ispitivao vrste sedre ili osmatrao tok i pravac Žepe.
Uto se iz Carigrada vrati i onaj činovnik sa vezirovim odobrenjem i prvom trećinom potrebnog novca.
Otpoče rad. Svet nije mogao da se načudi neobičnom poslu. Nije ni naličilo na most ono što se radilo. Najpre pobiše ukoso preko Žepe teške borove grede, pa između njih dva reda kolja, prepletoše prućem i nabiše ilovačom, kao šanac. Tako svratiše reku i jedna polovina korita ostade suva.
Upravo kad su dovršili taj rad, prolomi se jednog dana, negde u planini, oblak, i začas se zamuti i nabuja Žepa. Tu istu noć provali već gotov nasip po sredini. A kad sutra osvanu dan, voda je bila već splasla, ali je pleter bio isprovaljivan, kolje počupano, grede iskrivljene. Među radnicima i u narodu pođe šapat da Žepa ne da mosta na se. Ali već treći dan naredi neimar da se pobija novo kolje, još dublje, i da se isprave i poravnaju preostale grede. I opet je iz dubine odjekivalo kamenito rečno korito od maljeva i radničke vike i udaraca u ritmu.
Tek kad sve bi spremljeno i gotovo, i dovučen kamen iz Banje, stigoše klesari i zidari, Hercegovci i Dalmatinci. Podigoše im drvenjare, pred kojima su klesali kamen, beli od kamene prašine kao vodeničari. A neimar je obilazio oko njih, saginjao se nad njima i merio im svaki čas rad žutim limenim trougaonikom i olovnim viskom na zelenom koncu. Već su bili s jedne i druge strane prosekli kamenitu i strmu obalu, kad ponestade novca.
Nasta zlovolja među radnicima i u narodu mrmljanje da od mosta neće biti ništa. Neki koji su dolazili iz Carigrada pričali su kako se govori da se vezir promenio. Niko ne zna šta mu je, da li je bolest ili su neke brige, tek on biva sve nepristupačniji i zaboravlja i napušta već otpočele radove i u samom Carigradu. Ali posle nekoliko dana stiže vezirov čovek sa zaostalim delom novca, i gradnja se nastavi.
Na petnaest dana pred Mitrovdan, svet koji je prelazio Žepu preko brvna, malo poviše gradnje, primeti prvi put kako se s obe strane reke, iz tamnosiva kamena škriljavca, pomalja beo, gladak zid od tesana kamena, opleten sa svih strana skelama kao paučinom. Od tada je rastao svakog dana.
Ali uto padoše prvi mrazevi i rad se obustavi. Zidari odoše kućama, na zimovanje, a neimar je zimovao u svojoj brvnari, iz koje nije gotovo nikud izlazio, povazdan pognut nad svojim planovima i računima. Samo je radnju prigledao često. Kad, pred proleće, stade led pucati, on je svaki čas, zabrinut, obilazio skele i nasipe. Pokatkad i noću, sa lučem u ruci.
Još pre ðurđevdana vratiše se zidari i rad otpoče ponovo. A tačno u po leta bi posao dovršen. Veselo oboriše radnici skele, i iz toga spleta od greda i dasaka pojavi se most, vitak i beo, sveden na jedan luk od stene do stene.
Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako čudesnu građevinu u rastrganu i pustu kraju. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj svaka po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parče modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa. Dugo nisu oči mogle da se priviknu na taj luk smišljenih i tankih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krš, pun kukrikovine i pavite, i da će prvom prilikom nastaviti let i iščeznuti.
Iz okolnih sela povrve svet da vidi most. Iz Višegrada i Rogatice su dolazili varošani i divili mu se, žaleći što je u toj vrleti i divljini a ne u njihovoj kasabi.
– Valja rodit vezira! – odgovarali su im Žepljani i udarali dlanom po kamenitoj ogradi, koja je bila prava i oštrih bridova kao da je od sira rezana a ne u kamen sečena.
Još dok su prvi putnici, zastajkujući od čuđenja, prelazili preko mosta, neimar je isplatio radnike, povezao i natovario svoje sanduke sa spravama i hartijama, i zajedno s onim vezirovim ljudima krenuo put Carigrada.
Tek tada pođe po varoši i po selima govor o njemu. Selim, Ciganin, koji mu je na svom konju dogonio stvari iz Višegrada i jedini zalazio u njegovu brvnaru, sedi po dućanima i priča, bogzna po koji put, sve što zna o strancu.
– Asli i nije on čovek k'o što su drugi ljudi. Ono zimus dok se nije radilo, pa mu ja ne otiđi po desetak-petn'est dana. A kad dođem, a ono sve neraspremljeno k'o što sam i ostavio. U studenoj brvnari on sjedi sa kapom od međedine na glavi, umotan do pod pazuha, samo mu ruke vire, pomodrile od studeni, a on jednako struže ono kamenje, pa piše nešto; pa struže, pa piše. Sve tako. Ja otovarim, a on gleda u mene onim zelenim očima, a obrve mu se nakostriješile, bi rek'o proždrijeće te. A nit govori nit romori. Ono nikad nisam vidio. I, ljudi moji, koliko se namuči, eto godinu i po, a kad bi gotov, pođe u Stambul i prevezosmo ga na skeli, odljuma na onom konju: ama da se jednom obazrije jal' na nas jal' na ćupriju! Jok.
A dućandžije ga sve više ispituju o neimaru i njegovom životu, i sve se čude i ne mogu da nazale što ga nisu bolje i pažljivije zagledali dok je još prolazio višegradskim sokacima.
A neimar je dotle putovao i, kad bi, dva konaka do Carigrada, razbole se od kuge. U groznici, jedva se držeći na konju, stiže u grad. Odmah svrati u bolnicu italijanskih franjevaca. A sutradan u isto doba izdahnu na rukama jednog fratra.
Već idućeg dana, ujutro, izvestiše vezira o neimarovoj smrti i predadoše mu preostale račune i nacrte mosta. Neimar je bio primio samo četvrti deo svoje plate. Iza sebe nije ostavio ni duga ni gotovine, ni testamenta ni kakvih naslednika. Posle dužeg razmišljanja, odredi vezir da se od preostala tri dela jedan isplati bolnici, a druga dva daju u zadužbinu za sirotinjski hleb i čorbu.
Upravo kad je to naređivao – bilo je mirno jutro pod kraj leta – donesoše mu molbu jednog mladog a učenog carigradskog mualima, koji je bio iz Bosne rodom, pisao vrlo glatke stihove, i koga je vezir s vremena na vreme darivao i pomagao. Čuo je, kaže, za most koji je vezir podigao u Bosni, i nada se da će i na tu, kao svaku javnu građevinu, urezati natpis da se zna kad je zidana i ko je podiže. Kao uvek, on i sad nudi veziru svoje usluge i moli da ga udostoji da primi hronogram koji mu šalje i koji je s velikim trudom sastavio. Na priloženoj tvrđoj hartiji bio je fino ispisan hronogram sa crvenim i zlatnim inicijalom:
Kad Dobra Uprava i Plemenita Veština Pružiše ruku jedna drugoj, Nastade ovaj krasni most, Radost podanika i dika Jusufova Na oba sveta.
Ispod toga je bio vezirov pečat u ovalu, podeljen na dva nejednaka polja; na većem je pisalo: Jusuf Ibrahim, istinski rob božji, a na manjem vezirova deviza: U ćutanju je sigurnost.
Vezir je sedeo dugo nad tom molbom, raširenih ruku, pritiskujući jednim dlanom natpis u stihovima, a drugim neimarove račune i nacrt mosta.
U poslednje vreme on je sve duže razmišljao nad molbama i spisima.
Prošle su, još letos, dve godine od njegova pada i zatočeništva. U prvo vreme, posle povratka na vlast, on nije primećivao kakve promene na sebi.
Bio je u najlepšim godinama kad se zna i oseća puna vrednost života; pobedio je sve protivnike i bio moćniji nego ikad pre; dubinom skorašnjeg pada mogao je da meri visinu svoje moći. Ali što je više odmicalo vreme, njemu se – umesto da zaboravlja – u sećanju sve češće javljala pomisao na tamnicu. Ako je i uspevao ponekad da rastera misli, on nije imao moći da spreči snove. U snu poče da mu se javlja tamnica, a iz noćnih snova je, kao neodređen užas, prelazila u javu, i trovala mu dane.
Postade osetljiviji za stvari oko sebe. Vređali su ga izvesni predmeti koje pre nije ni primećivao. Naredio je da se digne sav somot iz palate i zameni svetlom čohom koja je glatka, meka i ne škripi pod rukom. Zamrznu sedef, jer ga je u mislima vezivao s nekom studenom pustoši i osamom. Od dodira sedefa i od samog pogleda na nj trnuli su mu zubi i prolazila jeza uz kožu. Sve pokućstvo i oružje u kom je bilo sedefa odstranjeno je iz njegovih soba.
Sve poče da prima sa prikrivenim ali dubokim nepoverenjem. Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka reč mogu da donesu zlo. I ta mogućnost poče da veje iz svake stvari koju čuje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah od života. Tako je i ne sluteći ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad čovek počne da s više interesa posmatra senku koju stvari bacaju nego stvari same.
To je zlo rovalo i kidalo u njemu, a nije mogao ni pomisliti da ga kome ispovedi i poveri; pa i kad to zlo dovrši svoj rad i izbije na površinu, niko ga neće poznati; ljudi će kazati prosto: smrt. Jer, ljudi i ne slute koliko ima moćnih i velikih koji tako ćutke i nevidljivo, a brzo, umiru u sebi.
I ovoga jutra je vezir bio umoran i neispavan, ali miran i sabran; očni kapci su mu bili teški, a lice kao sleđeno u svežini jutra. Mislio je na stranca neimara koji je umro, i na sirotinju koja će jesti njegovu zaradu. Mislio je na daleku brdovitu i mračnu zemlju Bosnu (oduvek mu je u pomisli na Bosnu bilo nečeg mračnog!), koju ni sama svetlost islama nije mogla nego samo delimično da obasja, i u kojoj je život, bez ikakve više uljuđenosti i pitomosti, siromašan, štur, opor. I koliko takvih pokrajina ima na ovom božjem svetu? Koliko divljih reka bez mosta i gaza? Koliko mesta bez pitke vode i džamija bez ukrasa i lepote?
U mislima mu se otvarao svet, pun svakojakih potreba, nužde, i straha pod raznim oblicima.
Sunce je bleštalo po sitnoj zelenoj ćeramidi na kiosku u vrtu. Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima, polako podiže ruku i precrta dvaput ceo natpis. Zaslade samo malo, pa onda precrta i prvi deo pečata sa svojim imenom. Ostade samo deviza: U ćutanju je sigurnost. Stajao je neko vreme nad njom, a onda podiže ponovo ruku i jednim snažnim potezom izbrisa i nju.
Tako ostade most bez imena i znaka.
On je, tamo u Bosni, bleštao na suncu i sjao na mesečini, i prebacivao preko sebe ljude i stoku. Malo-pomalo iščeznu posve onaj krug razrovane zemlje i razbacanih predmeta koji okružuje svaku novu gradnju; svet raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parčad skela i preostalu građu, a kiše sapraše tragove klesarskog rada. Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.
Onaj koji ovo priča, prvi je koji je došao na misao da mu ispita i sazna postanak. To je bilo jednog večera kad se vraćao iz planine i, umoran, seo pored kamenite ograde na mostu. Bili su vreli letnji dani, ali prohladne noći.
Kad se naslonio leđima na kamen, oseti da je još topal od dnevne žege.
Čovek je bio znojan, a sa Drine je dolazio hladan vetar; prijatan i čudan je bio dodir toplog klesanog kamena. Odmah se sporazumeše. Tada je odlučio da mu napiše istoriju.
Слика