Matija Bećković - Pljuvanje u vis

Уредник: koen

[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6435
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Matija Bećković - Pljuvanje u vis

Порукаод vuk » 25 Сеп 2005, 13:16

Riječ na simpozijumu „Duhovno i političko biće Crne Gore” održanom
u manastiru Ostrog 15. januara 2000. godine)

PLJUVANJE NA SRPSTVO
PLJUVANJE U VIS


Ne valja reći „idem pod Ostrog”, jer se može desiti da to ne ispuniš a Sveti Vasilije Ostroški je strog i zaprečit svetac. I da sam smeo od sveca i od Ostroga, danas ne bih bio ovde. Moćda se nikada u Ostrogu, „u pustinji” nije skupilo malomoćnijih a odgovornijih. I naš jedini mač je mač usta, a već nema ništa što nismo rekli i bezbroj puta ponovili. Ako do sada nismo utvrdili ko smo i kako se zovemo, kojim se krstom krstimo, kojim putem idemo i kojim jezikom govorimo - nećemo to saznati ni danas ni odsad. I samo Ostroški Čudotvorac može pomoći da naš skup ima smisla. Čas je takav da ne smem da kažem sve što mislim ni da pročitam sve što sam napisao. „Nema od bića ništa!” Kaže naš narod, a kaže i Hajdeger. Narod misli na tuču, a Hajdeger na nešto drugo. Ono što sam o Crnoj Gori najbolje umeo da kažem, kazao sam u svojim stihovima. Ono što govorim izvan stihova je to isto samo kazano gore. Kao zrno sa njenog grozda Crnom Gorom sam se mučio, ali u njoj se nisam rodio i gotovo da nisam ćiveo. Imao sam vilje od pedeset godina kad sam u Crnoj Gori prvi put javno progovorio. Ali ljto sam od nje vilje bećao kao da sam joj bivao blići, a ljto sam je vilje upoznavao bivala mi je dalja i nestvarnija. I nikad me nije do kraja uverila u svoje postojanje. I u mojim stihovima ona je više izmaštana nego stvarna. I nesporazumi su mogući jedino ako se pomešaju jezik poezije i jezik politike pa se prostor jezika spusti na političku kaldrmu. Više znam njenih reči nego njenih ljudi a ne znam ko mi od to dvoje više znači. I da li su mi bliže svojte njene litice i krševi ili moji srodnici, od kojih mnoge nikada nisam sreo. Za mene je Crna Gora umetničko delo, a njeni ljudi pre likovi tog dela nego stvarni ljudi. I kako izgledaju, i kako se oblače, i kako i o čemu govore. Trebalo bi proveriti jesu li to prave litice ili kaširane. Jesu li to razgovori današnjih, novih ljudi ili replike iz neke drame. Je li neka kosmička drama spuštena na zemlju i postala život ili su život i zemlja dobili oblik pozorišta. U svakom slučaju, ne bi trebalo dodavati ništa nego samo vršiti direktan prenos. Pretpostavljam da neko kinesko pozorište ima aktera koliko Crna Gora stanovnika.
Kao svoju istorijsku pozornicu Crnu Goru je doćivljavao sav srpski narod. Na toj pozornici se vekovima prikazivao najvaćniji srpski nacionalni repertoar, a u poslednjem poluveku pozoriljte apsurda.
Crnu Goru i Crnogorce je neko napisao. Svi znamo ko je to bio. To je onaj koji je rekao i njenu poslednju reč i zapečatio njenu sudbinu. Sve posle njega je post scriptum onome ljto je on napisao.
Srbi su jedini narod koji se latinio, turčio, crnogorčio. Turčenje se završilo istragom poturica opevanom u „Crnogorskom vijencu”, mada istorija za takav događaj ne zna. Da li će se crnogorčenje završiti istragom posrbica ili srbeži, kako nas zovu, i kako nam prete ideolozi genocida nad srpskim narodom? Za tu istragu sigurno neće znati poezija ako i sazna istorija. Ni u jednoj poeziji nema više mrtvih Turaka i ni u jednoj zemlji više živih. Kao da je poezija vrljila dvostruku ulogu: ljtitila dulju svog naroda a ćivote njegovih neprijatelja. Vilje smo posekli jezikom nego sabljom. Pa ipak vilje su nas zamrzli zbog poezije nego one koji su ih pobili u stvarnosti, a poljtedeli u poeziji. U Crnogorce se ne razume niko treći. I Srbija i svi ostali Srbi čine se da ne čuju šta se u Crnoj Gori govori. Ućutali su se ne bismo li bolje čuli sami sebe. Bilo bi najgore kada bi, ne daj Bože, i Srbija uzvratila istom merom. Iz Crne Gore ne mogu isterati Srbijance jer ih nema, a Crnogorce iz Srbije mogu, jer ih je tamo dve trećine. Još ako kažu da ponesemo sve što smo doneli, to će biti prvi konvoj bez prtljaga u istoriji. U Crnoj Gori je na najveću visinu izbio ponos srpskog naroda. Antisrpstvo u Crnoj Gori je pljuvanje uvis kojim ona nagrađuje svoje lice. Raskol u biću Crne Gore zabrinuo bi i najveće narode, a kamoli onog koga njeni vladari zovu narodić i narodac. „Ja sam srećan što pripadam jednoj naciji koja je premalena da bi činila velike gluposti” - kazao je holandski naučnik D. H. Lorenc. To na žalost, nikad neće moći da kaže nijedan Srbin. Izvan Crne Gore Crnogorce tretiraju kao jedan narod. Samo u Crnoj Gori Crnogorci su najmanje dva naroda. Ustvari, moraju se odlučiti za jedan. Ili si Rovčanin ili Crnogorac Srbin. Ne možeš biti sve troje. Tako smo postali najmanji narod ili narodić s najviše nacija. I svi se moraju izjasniti, jer u Crnoj Gori nema neopredeljenih. Otkad se preko šanera mogu dobaviti mitre, epitrahiji, epolete, uniforme, štambilji - niču nove crkve, vojske, institucije i uskoro neće biti nikoga ko neće moći da ostvari svoje ambicije i sam sebi dodeli titulu po želji.
Umesto da se spoji sa sobom, svojim svetinjama, svojim izvorima, svojim istinama i svojim temeljima, od kojih je odvojena pedeset godina, Crna Gora preti da će se odvojiti i osamiti, kao da može biti odvojenija i osamljenija. Ono što mi se u današnjoj Crnoj Gori čiji najzdravije i najmodernije to je njen smisao za humor koga u ranijim vremenima nije bilo.
I pre nego sto produzim da ponovim staru osveljtanu istinu da čovek ma šta govorio uvek govori o sebi. I dodam reč Tomasa Mana - da istine koje čovek pokušava da kaže o svom narodu mogu biti samo proizvod jednog samoispitivanja.
Najzad, kakve su prilike u Crnoj Gori moće se lako proveriti na onoj vagi koju teško da ima bilo koji narod. Ta vaga je ćivot Svetog Vasilija Ostroškog. Kad su prilike redovne nema nikakve sile da se ćivot može pošenuti s mesta. Kad su prilike neredovne ćivot postaje lak da ga može nositi čobanče pod pazuhom. Tako su ga, kad je opstanak naroda bio ugrožen, već nekoliko puta prenosili i premeštali. Pa i da u Crnoj Gori ne bude čobančeta da ga iznese, verujem da bi Ostroški Čudotvorac otišao sam da bi spasio i zaštitio svoj narod. Ostrog me obavezuje da u ovom času kažem i ovo. „Ima tu jedna kuća, ali s njima ne zborimo / đedovi su nam se nešto sporečkali, a nikom ne kazali zašto /ne možemo preko njine preći/ oni su znali ako mi ne znamo”. Nezborenje je jedna od najstarijih i najočuvanijih institucija u Crnoj Gori. Tu instituciju imaju svi narodi ali smo mi i njoj dali svoj pečat. Rađamo se i umiremo u istoj zemlji, ali već vekovima ne govorimo. Naše negovorenje možda je najduži bojkot za koji zna Evropa. Dva čoveka u pustinji ne govore jedan s drugim. Širokim bulevarima ne idu zajedno nego jedan za drugim, kao prtinom. Nigde bližih a daljih. Sve nam je isto, a ništa zajedničko. Ispričali smo se siti, ćuteći se odmaramo jedni od drugih, ne možemo zamisliti većeg poniženja nego da progovorimo. Ne govorimo, a odavno smo zaboravili razlog, samo znamo da ne govorimo. Nije to monaški zavet ćutanja. Nije ni obostrano ćutanje onih koji su se vređali pa ćuteći okajavaju svoj greh. Ne govorimo sa onima s kojima nismo ni progovorili. I nismo prestali da govorimo nego nikad nismo ni govorili. Kad s nekim ne govorite bilo bi prirodno da ga ne uzimate u usta. Ni to nije naš slučaj. Ne govorite s njim ali udvostručite priču - govorite umesto njega. Polemišete s njim što vi kažete da je on rekao i što vi mislite da on misli. Ćutanje je vrsta ubistva, poništavanje drugog; dokaz da drugi za vas ne postoji. Ćutanjem govorimo više nego što bismo rekli kada bismo progovorili. Bolje da strepe od našeg odgovora nego da im odgovaramo. Posle tolikog ćutanja, plašimo se da progovorimo i tako podignemo ustavu koja se punila vekovima - jer, i kad progovorimo najčešće ne govorimo nego se praznimo i nadoknađujemo sve što smo propustili. „Zašto se ljudi čude kad neko nešto kaže? Šta je to u odnosu na ono što rade, a kamoli na ono što misle” - piše Ivo Andrić. Čemu ovoliko ćutanje? Da li ćemo uopšte umeti da razgovaramo? Ili će se ispostaviti da ćutimo zato što nemamo šta da kažemo. Odakle ćemo ako ne ispod Ostroga uputiti poziv na razgovor svima kojima nije zamrla savest i odgovornost.
Da progovorimo, da pogledamo istini u oči, da vidimo ima li nas i imamo li šta da kažemo.

[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable