Salvador Dali

[Mustra]

Mladićko doba


Moje mladićstvo je bilo obeleženo svesnim naglašavanjem svih mitova, svih manija, svih vrlina i svih genijalnih crta koje su se nagovestile u detinjstvu. Nisam hteo sebe ni u čemu da ispravljam, ništa da menjam. Staviše, bio sam obuzet željom da nametnem i da na bilo koji način istaknem vrednost svog načina mišljenja. Moja ličnost, koja se sve snažnije potvrđivala, više se nije zadovoljavala primitivnim narcisoizmom, već se ubrzo pročistila antisocijalnim i anarhičnim tendencijama. Dete-car je postalo anarhista. Iz principa sam bio protiv svega. Još iz detinjstva činio sam sve „drukčije od ostalih", ali skoro i ne primećujući to. Kasnije, kao mladić, činio sam to namerno. Bilo je dovoljno da neko kaže „crno" pa da ja odgovorim „belo", bilo je dovoljno da se neko pokloni s poštovanjem pred nečim, da bih ja na to pljunuo. Moja stalna potreba da budem drukčiji naterivala me je u plač od besa. Stalno sam ponavljao sam sebi: „Jedini ja! Jedini ja!"
Posle Braće iz hrišćanskih škola pošao sam kod Braće Marista, koji su pripremali đake za gimnaziju. U to vreme pravio sam se kao da sam otkrio senzacionalne stvari u matematici, koje su mi omogućavale da zarađujem novac. Kupovao sam novčiće od pet santima i plaćao ih deset santima. Igra je bila nerazumljiva čitavom svetu, a mene je upropašćavala. Kada bih potrošio novac, pravio sam se da svodim račune u jednoj staroj beležnici koju sam brižljivo čuvao u džepu. Posle toga sam zadovoljno trljao ruke.
Opet sam zaradio.
Ustajao sam od svoje improvizovane tezge izigravajući radost koju, navodno, nisam hteo da pokažem, ali kojom kao da sam hteo da kažem: „Glupaci, opet sam vas prevario." Moji drugovi su uzvikivali: „Zaista je lud!" Ja sam uživao u ovim rečima.
Da bih začudio drugove, izmišljao sam i „napade", uveče, na izlasku iz škole. Zrtve su obično bila manja ili slabija deca. Žrtva jednog napada bio je neki đak koji je svirao violinu i koga sam veoma malo poznavao. Njemu sam se, u stvari, čak i divio zbog njegovog umetničkog opredeljenja. Bio je visok, mršav i bled. Njegov bolešljiv izgled mi je bio jemstvo da neće umeti da se brani i da neće isuviše grubo reagovati. Čitavih četvrt sata pratio sam ga, ne nalazeći zgodnu priliku, jer je bio u društvu nekolicine učenika. Najzad, u jednom trenutku, on se odvojio od dragova i kleknuo da zaveže pertlu. Položaj koji je zauzeo bio je izvanredno pogodan. Pritrčah brzo, kao munja, i odvalih mu strašan udarac nogom u zadnjicu, a zatim obema nogama skočih na njegovu kutiju sa violinom i smrvih je. U nekoliko koraka sam se udaljio, ali moja žrtva, iako iznenađena, brzo se povratila, luda od besa, i potrčala za mnom. Taj dečko je imao duže noge od mene i razdaljina koja nas je razdvajala svakog časa je bivala sve manja. Osetivši da je bežanje uzaludno stao sam i kukavički se bacio na kolena, moleći ga da mi oprosti.
Hteo sam čak da mu ponudim dvadeset pezeta da me ne bi dirao. Ali on je bio užasno ljut i nije hteo da mi oprosti. Pokrio sam tada glavu rukama da bih je zaštitio. Ipak, nisam uspeo da izbegnem strašan udarac nogom i šamare koji su me oborili na zemlju. To nije umanjilo njegov bes i zgrabivši mi pramen kose on mi ga iščupa. Tako sam grozno, histerično, vikao, i toliko sam drhtao, da se dečko, i sam uplašen, zaustavio.
Okružila nas je grupa učenika, a profesor književnosti, koji je tuda prolazio, priđe da pita šta se dogodilo. U tom trenutku jedna čudna laž rodila se u moj izubijanoj glavi.
- Uništio sam njegovu violinu jer sam hteo da pružim, najzad, neoboriv dokaz da je slikarstvo iznad muzike!
Potpuna tišina dočekala je moj odgovor a zatim se začuo zbunjen šapat i smeh. Ljut, profesor je upitao:
- Kako to?
- Cipelama!
Ovoga puta oko nas se rasplamsao žagor. Jednim pokretom profesor ih ućutka i skoro očinski prekorno dodade:
- To ništa ne dokazuje i nema nikakvog smisla!
- Znam, dobro rekao sam odvajajući svaki slog da za većinu mojih drugova pa čak i za većinu profesora to nema smisla, ali, mogu da vam tvrdim da moje cipele ne misle tako.
Zavladala je zbunjena tišina; svi su čekali da budem izgrđen zbog nevaspitanja. Ali, profesor, koji se iznenada zamislio, nestrpljivo odmahnu rukom, dajući tako na znanje ostalima koji su bili iznenađeni i razočarani, da je, bar za trenutak, incident završen.
Od tog trenutka počeo je da se stvara oko moje ličnosti oreol smelosti; zbog događaja koji su usledili on se ubrzo pretvorio u legendu. Postao sam predmet rasprava. Da li je lud, ili nije? Možda je samo upola lud? Možda je izuzetan, ali i nenormalan? Ovo mišljenje delili su moj profesor crtanja, lepog pisanja i psihologije. Profesor matematike je, međutim, tvrdio da mi je inteligencija mnogo ispod osrednje.
Sve čudno i nenormalno što se događalo uglavnom je, automatski, pripisivano meni. Sto sam više bio ,,sam" i „jedinstven" to sam više upadao u oči. Direktno sam izlagao svoju samoću i bio ponosan na nju kao na ljubavnicu s upadljivim nakitom koji je, u stvari, bio sačinjen od mog odavanja poštovanja samom sebi.
Pustio sam da mi poraste kosa kao u devojke, i gledajući se u ogledalu voleo sam da zauzmem Rafaelov stav i da pogledam melanholično kao on na svom autoportretu. Cekao sam sa nestrpljenjem pojavu prvih dlaka koje bih mogao da brijem. Pustio sam da mi porastu zalisci. Želeo sam da od svoje glave napravim remek-delo. Da sam sebi komponujem lik. Često sam, izlažući se opasnosti da budem iznenađen, ulazio u sobu svoje majke i krao malo pudera i olovku kojom sam crnio trepavice. Na ulici sam grizao usne da bi bile što crvenije i voleo sam da me ostali ljubopitljivo posmatraju.
Osrednje sam položio ispite sa prve godine, ali nisam pao ni iz jednog predmeta jer bi mi to pokvarilo letovanje. Leta su mi bila svetinja. Očekivao sam ih nestipljivo.
Moje letovanje počinjaloje na dan Svetog Jovana i oduvek sam, sećam se, provodio taj dan u malom, belo okrečenom selu na obali Sredozemnog mora, u Kadakesu. Još u detinjstvu sam obožavao ovo mesto sa skoro fanatičnom vernošću. Znam svaki njegov kut. Znam napamet oblik njegovih zaliva, rtova, njegovih stena. Tu je upisan čitav moj sentimentalni i erotski život. To je pejzaž koji volim više od svih! A ja, koji te tako dobro poznajem, Salvadore, znam da ti ne bi mogao toliko da voliš pejzaž? Kadakesa kada on zaista ne bi bio najlepši na svetu, jer on to i jeste. Zar ne?
I kada čovek najmanje mišli o tome, skakavac skoči! Užas nad užasima! I uvek je bilo tako. U najsmirenijem trenutku mojih oduševljenih razmišljanja, skočio bi skakavac. Njegov strašni skok bi me paralisao, izazivajući trzaj straha u mom potresenom biću. Odvratni insekt! Košmar, mučeništvo i halucinatorno ludilo u životu Salvadora Dalija. Ni danas se taj strah nije umanjio. Možda se čak i povećao. Kada bih se našao na ivici neke provalije i kada bi mi skakavac skočio na lice, radije bih se bacio u provaliju nego da trpim tu strahotu.
U Zavodu, moj strah od skakavaca najzad me je čitavog obuzeo. Video sam ih svuda, čak i tamo gde ih nije bilo. Moji užasnuti krici pričinjavali su radost mojim drugovima. Obična gumena kuglica koju bi mi bacili zavrat naterivala me je na drhtanje i strah. Moje nervno stanje postalo je veoma zabrinjavajuće i ja sam izmislio strategiju da se oslobodim, ako ne svog straha, bar surovosti ostalih dečaka. Izmislio sam protivskakavca: običan ispresavijani komad bele hartije nalik na kokošku koji me je, kako sam tvrdio, više užasavao od skakavaca. Molio sam sve drugove da mi ga ne pokazuju. Kada bi mi neko pokazivao skakavca, pokušavao sam da do maksimuma savladam strah i čuvao sam krike za komad bele hartije. Ova lažna fobija imala je ogroman uspeh. Bilo im je mnogo lakše da prave „kokoške" od hartije nego da love skakavce. Naravno, moja simulacija je imala i svoju lošu stranu; nisam smeo da zaboravim izigravanje straha pošto bi me inače otkrili. Nered koji je nastajao u razredu bio je takav da su se profesori zabrinuli. Odlučili su da kazne đake koji su mi pokazivali hartiju, objašnjavajući im da je zločin tako dovoditi do očajanja moj nervni sistem. Jedno popodne, baš kada je otac nastojnik obilazio naš razred, našao sam komad bele hartije u svojoj kapi. Znajući da svi očekuju moju reakciju, i da ih ne bih razočarao, grozno sam kriknuo. Besan, profesor mi je naredio da donesem taj predmet. Odbio sam. On mi je zapovedio. „Nizašta na svetu!" Dobivši iznenada inspiraciju prosuo sam bočicu mastila i obojio hartiju plavo. Zatim, uzimajući je pažljivo između palca i kažiprsta bacio sam je, punu mastila, na profesorovu katedru.
- Sada mogu da vas poslušam rekao sam. Više nije bela i zato me više nije strah.
Ova nova dalijevska avantura bila je povod da me izbace iz škole.
Moje uspomene iz rata 1914-1918. su veoma prijatne. Neutralnost Španije dovela je zemlju do euforije i do brzog ekonomskog prosperiteta. Razvila se bahata fauna novih bogataša. O njima su se pričale hiljade anegdota. Ja nisam bio jedini koji ih je izmišljao i prenosio. Svuda su bile organizovane ekstravagantne svečanosti. Dame su naučile da igraju argentinski tango i da pevaju nemačke solo pesme uz pratnju gitare. Mir je odjeknuo kao bomba. Primirje je bilo znak opšte radosti u čitavoj profrancuski nastrojenoj Kataloniji, koja je sačuvala zlatnu uspomenu na Napoleonovo osvajanje. Organizovana je javna manifestacija na ulicama Figuerasa, u kojoj je trebalo da uzmu učešća i j okolna sela. Trebalo je da prođe i povorka sa zastavama i parolama. Studenti su osnovali „Studentsku grupu" za izbor Komiteta i za diskusiju o učešću studenata u ma| nifestacijama pobede. Predsednik je došao k meni i  zamolio me da održim uvodni govor.
- Vi ste rekao je on jedini učenik koji je za to  sposoban. Ali, budite snažni i ubedljivi, budite ono što ste. Imate dvadeset i četiri časa da se pripremite.
Prihvatio sam i odmah počeo da pišem govor koji je otprilike ovako počinjao: „Velika žrtva u krvi koja je prineta, probudila je političku savest svih ugnjetenih naroda... i tako dalje... i tako dalje..." Proučavao sam melodramatične stavove ispred ogledala. Ali, što je moj govor više napredovao, to je mene obuzimala sve veća stidljivost i umanjivala mi poverenje u samog sebe. Moj prvi javni govor nije smeo da razočara publiku koja je već bila upoznata s legendom o meni. Nisam smeo da se napravim bolestan, utoliko pre što je, ukoliko mi je hrabrost opadala, govor bivao sve bogatiji veoma originalnim filozofskim idejama i ukrašen divnim cvećem retorike.
Sutradan sam se probudio smrtno zabrinut, i nisam bio u stanju da progutam nijedan zalogaj za doručak. Lepo očešljan i doteran otišao sam u „Centar republikanaca", gde je trebalo da se održi sastanak. Put donde bio je za mene pravo mučenje. Došao sam čitav sat ranije jer sam mislio da iskoristim to vreme kako bih se navikao na salu i na publiku koja će postepeno ulaziti. Tek što sam ušao, pocrveneo sam toliko da sam morao da sednem. Doneli su mi čašu vode. Malo se povrativši, sa užasom sam primetio u publici ozbiljne osobe, pa čak i devojke, od kojih sam se strašno stideo. Republikanske zastave okruživale su estradu na kojoj su nas čekale tri stolice. Ona u sredini bila je meni namenjena. S desne strane je bio predsednik, a sa leve sekretar. Kada smo sedali, nekoliko njih se ironično nasmejalo. Stavio sam glavu u ruke kao da želim da proučim govor koji sam, sa iznenadnom siguraošću, razvio ispred sebe. Sekretar je ustao i počeo dugačak ekspoze o razlozima ovog sastanka. Stalno su ga prekidale upadice onih koji su nam se podsmevali. Pravio sam se kao da me jedino interesuje moj govor, ali sam ipak dobro čuo svaku sarkastičnu upadicu. Sekretar je završio govor i dao mi reč. U sali je nastala tišina. Tišina koja je impresionirala. Onda sam razumeo da su došli uglavnom zbog mene. Prvi put sam tada uživao u zadovoljstvu koje se kasnije često ponavljalo, zadovoljstvu što sam predmet „opšte pažnje". Ustao sam lagano, ne znajući još šta ću da učinim. Bio sam toliko nervno napet da čak nisam uspeo da se setim ni prvih reči govora. Sekunde su prolazile i tišina je postajala gušća, a ja nisam uspevao da otvorim usta. Nešto je moralo da eksplodira. Ali šta? Krv mi se pela u glavu i, dižući ruke kao da nekog izazivam, viknuh iz sveg glasa:
- Zivela Nemačka! Zivela Rusija!
Posle toga jednim udarcem noge odbacih sto među publiku. Za nekoliko sekundi zbrka je dostigla vrhunac, ali, uprkos mog očekivanja, niko se više nije brinuo o meni. Sala, podeljena na nekoliko tabora, tukla se, psovala i raspravljala. Povrativši hladnokrvnost neopaženo sam se izvukao i otišao kući. Otac me je pitao:
- A tvoj govor?
- Bilo je odlično.
Zaista je bilo tako. Moja izjava dobila je veoma originalno političko tumačenje. Martin Vilanova, jedan od agitatora iz naše oblasti, objasnio je na svoj način moj čudan stav: „Nema više ni saveznika ni pobeđenih. U Nemačkoj je revolucija. Ona ima ista prava kao i pobednici. A Rusija još više, jer je njena revolucija najželjeniji plod ovog rata." On je dodao da je udarac u sto imao za cilj da prodrma publiku, koja je isuviše sporo shvatala moju političku misao.
Sutradan, noseći nemačku zastavu, učestvovao sam u povorci. Martin Vilanova je nosio drugu zastavu sa inicijalima sovjetske republike: SSSR. To je sigurno bila prva zastava te vrste u Španiji. Nešto kasnije, Vilanovina grupa odlučila je da jednu od ulica Figuerasa krsti imenom Vudroa Vilsona. Došao je k meni sa velikom parolom i zamolio me da lepim umetničkim slovima ispišem na njoj sledeće: „Grad Figueras odaje počast Vudrou Vilsonu, zaštitniku slobode malih naroda." Popeli smo se na krov da zakačimo parolu za šipke koje su inače služile za sušenje rublja. Obećao sam da ću odmah početi sa radom kako bi sutradan sve bilo gotovo na vreme. Sutradan ujutro probudio sam se sa grižom savesti jer još ništa nisam bio učinio. Cak i da sam odmah počeo, slova se ne bi mogla osušiti. Učinilo mi se da sam našao dragi izlaz: ako bih isekao slova u platnu, ona bi naspram neba izgledala plava. Kada sam hteo da započnem posao, otkrio sam da je platno toliko debelo da se ne može seći makazama. Veliki kuhinjski nož, koji sam zatim upotrebio, napravio je samo ogromnu rapu. Posle ovih neuspeha izumeo sam novu, ništa manje ludačku tehniku. Hteo sam da progorim grosso modo platno i da zatim ujednačim slova makazama. Pripremio sam nekoliko kofa vode u slučaju da se platno upali. Naravno, uspeo sam samo da napravim bezobličnu progoretinu koju sam jedva ugasio. Posle dva sata rada rezultat je bio očajan. Na platnu su bile dve rupe, jedna manja prosečena nožem, i druga, veća, progorena. Sve je bilo izgubljeno. Više nisam imao vremena ni za šta. Obeshrabren i mrtav umoran, opazio sam kako platno okačeno za četiri šipke liči na veoma udobnu ljuljašku. Legao sam na platno. Njegovo ljuljuškanje mi je bilo toliko prijatno da sam poželeo da prodremam. Ali, setio sam se da me je otac upozorio na sunce. Čovek lako može da dobije zapaljenje mozga ako spava na suncu. Svukao sam se i spremio kofu vode koju sam ostavio tačno ispod rupe u platnu. Legnuvši potrbuške u moju improvizovanu ljuljašku, mogao sam da proturim glavu kroz rupu i da se osvežim. Na nesreću, rupa se proširila i pretila je opasnost da kroz nju ceo propadnem. Ali ja sam se zakačio nogama za onu drugu rupu isečenu nožem. Sve je išlo kako treba u početku, dok u jednom trenutku, želeći da pokrenem nogu, nisam svojom težinom iscepao platno. Umesto da izvučem glavu iz kofe, ja sam je duboko zagnjurio i našao se u položaju koji je bio ne samo smešan već i smrtonosan. Umro bih udavljen u ovom apsurdnom položaju da nije naišao Martm Vilanova i oslobodio me. Pošto se nisam pojavio sa parolom na vreme, on je došao k meni da vidi zbog čega sam zakasnio. Kada me je izvukao iz kofe, jedva sam nekako povratio dah i prisustvo duha. Zbunjeni Martin me je zabrinuto upitao:
Ali šta si radio, potpuno si nag, sa glavom u kofi? A predsednik opštine je već tamo! Čitava gomila već pola sata čeka. Reci mi šta si radio?
I ovoga puta sam našao neočekivani odgovor. Baš sam pronalazio kontrapodmornicu.

[Mustra]

Kameno doba


Rastao sam. Na imanju gospodina Pičoa u Kadakesu rastao je i čempres posađen u sredini dvorišta. Polovina mojih obraza bila je prekrivena zaliscima u obliko kotleta. Nosio sam samo odelo od crnog, mekog somota i šetao se sa lulom od morske pene u ustima. Glava lule je predstavljala iskeženog Arapina. Nikada nisam izlazio bez štapa i imao sam čitavu zibrku. Rastao sam. I moja ruka takođe. „Ono" se dogodilo jednog dana u klozetu Instituta i razočaralo me... Obuzelo me je osećanje krivice: verovao sam da je ,,ono" nešto sasvim drugo! Uprkos razočaranju stalno sam to radio obećavajući sebi svaki put da će to biti poslednji put.
Učio sam da crtam sa žarom i pažnjom čitavog svog bića. Taj žar je još bio udesetostručen potrebom da se izbriše kajanje zbog „onoga". Svako veče sam odlazio u školu crtanja. Moj profesor, gospodin Nunjez, bio je izvrstan crtač, nekadašnji dobitnik Rimske nagrade za graviru i strasni ljubitelj lepih umetnosti. Vodio me je svojoj kući da mi objasni tajne svetlosti i senke i da mi pokaže divlje poteze jedne originalne Rembrantove gravire koju je imao i prema kojoj je osećao duboko poštovanje. Odlazio sam od gospodina Nunjeza egzaltiran i nadahnut, sa obrazima grozničavim od najvećih umetničkih ambicija i pun skoro religioznog poštovanja prema Umetnosti.
Na Institutu sam ostao osrednji učenik. Svi su savetovali ocu da se složi sa mojom orijentacijom prema slikarskoj karijeri. Više od svih navaljivao je gospodin Nunjez, koji je apsolutno verovao u moj slikarski talenat. Ali, moj otac nije hteo ništa da odluči. Plašila ga je slikarska karijera. Ipak, učinio je sve da upotpuni moje umetničko obrazovanje. Kupovao mi je knjige, časopise i sve ostalo što mi je bilo potrebno.
Kada položi maturu, odlučićemo govorio je.
Ja sam već odavno bio odlučio. Čekajući, proždirao sam knjige iz očeve biblioteke. Za dve godine sve sam ih pročitao. Volterov „Filozofski rečnik" na mene je ostavio najjači utisak, dok mi se „Tako je govorio Zaratustra" učinilo daleko slabijim od onoga što bih i sam umeo da učinim. Najradije sam čitao Kanta, koga upošte nisam razumevao, i zbog toga sam bio ponosan i zadovoljan. Obožavao sam da se izgubim u lavirintu njegovih razmišljanja koja su u meni odjekivala kao nebeska muzika. Čovek koji, kao Kant, piše tako važne i tako nekorisne knjige mogao je samo da bude anđeo.Tvrdoglavost sa kojom sam čitao ono što nisam razumevao bila je posledica snažne duhovne gladi. I, kao što nedostatak kalcijuma nagoni neku decu da grebu i jedu kreč i gips sa zidova, tako je i moj duh osećao potrebu za tim kategoričkim imperativom koga sam prežvakavao godinama ne uspevajući da ga progutam. Ipak, jednoga dana sam uspeo. Jedna vrata su se otvorila i ja sam razumeo. Sa Kanta sam prešao na Spinozu, koji me je oduševio, Dekart mi je kasnije poslužio da suprostavim metodološke i logičke osnove mojih budućih ispitivanja. Počeo sam da čitam filozofe skoro iz vica, a završilo se plačem. Ono što roman ili neki pozorišni komad nisu bili u stanju da učine, dogodilo se onoga dana kada sam, ne sećam se više kod koga, pročitao jednu blistavu defmiciju principa identičnosti. I danas, iako me čista filozofija uopšte više ne interesuje, primer čovekove spekulativne inteligencije, kakav god on bio, nateruje mi suze na oči.
Moj otac se kolebao. Znao sam to i spremao se da posle mature budem slikar. Trebalo je da prođe još tri godine, ali već se govorilo o Umetničkoj akademiji u Madridu, a možda i u Rimu ako budem odneo nagradu. Počeo sam da se bunim na pomisao o praćenju školskih kurseva. Hteo sam da budem slobodan; da niko nema prava da se meša u ono što rodi moj mozak. Već sam planirao bitku na život i smrt sa mojim profesorima.
Gospodin Nunjez više nije imao mira od mene. Svaki dan sam ga sve više iznenađivao i nagonio da mi da za pravo. Bio sam u jeku tehničkih otkrića. Sva su vodila poreklo iz iste stvari: iz sistematske želje da činim suprotno od onoga što mi kaže moj profesor.
Jednoga dana trebalo je da nacrtamo nekog starog prosjaka sa finom, potpuno belom kovrdžavom bradom. Gospodin Nunjez mi je rekao da je moj crtež već zamoren od mnogog crtanja i da neću uspeti da dobijem meku belinu ove brade bez mrlje. Trebalo je da počnem iz početka, na čistom papiru, da štedim belinu i da se služim samo mekom olovkom kojom treba jedva da dotičem hartiju. Čim je profesor otišao, nastavio sam da crtkaram dalje i to sve crnjim i debljim olovkama. Radio sam to sa toliko strasti da su se svi učenici okupili oko mene. U jednom trenutku, po sili kontrasta, uspeo sam da dočaram iluziju modela. Nezadovoljan, nastavio sam da crtam i moj se crtež pretvorio u bezobličnu naslagu crnih mrlja. Sutradan, kada je gospodin Nunjez došao da ispravi crteže, očajno je uzviknuo:
- Učinili ste suprotno od onoga što sam vam rekao, i evo rezultata!
Ne zbunivši se nimalo, odgovorio sam kako ću uskoro doći do rešenja. I dalje sam crtao tušem po hartiji.
- Hoćete možda da napravite negativ? rekao je gospodin Nunjez.
- Mislim da naslikam tačno ono što vidim.
- Ako mislite da upotrebite kredu, varate se. Ona se neče držati na tušu.
Otišao je vrteći glavom. Kada sam ostao sam, izvadio sam peroroez i počeo da grebem hartiju. Na crtežu su počele da se pojavljuju blistave beline. Prosjakova brada pojavljivala se iz mraka mog crteža sa izvanrednim realizmom. Kada sam želeo da beline budu osenčene, pljuvao sam na to mesto i trljanjem dobijao sivkaste ogrebotine. Pošto sam završio, osvetlio sam crtež jakom svetlošću.
Kada je gospodin Nunjez otkrio moje delo, ostao je bez reči. Zbunjenost mu nije dozvolila da mi pokaže svoje divljenje, ali me je zato zagrlio i stegao gotovo gušeći, i stalno je ponavljao: „Gledajte! Kako je veliki ovaj Dali!"
Ovaj događaj me je naterao da dugo razmišljam o osobinama svetlosti i mogućnostima da se ona podražava. Moja istraživanja trajala su čitavu godinu i najzad sam zaključio da samo reljef boje, znalački stavljen na platno, m'ože da da oku pravi utisak. To je bio period koji su moji roditelji nazvali „kameno doba". Upotrebljavao sam kamenje da bih dobio, na primer, veoma blistav oblak. Lepio sam kamenje na platno, a zatim ga bojio. Jedan od mojih najvećih uspeha u ovom žanru je bio zalazak sunea sa kao krv crvenim oblacima. Nebo je bilo prepuno kamenja svih dimenzija, od kojih su neki bili veliki kao pesnica. Ova slika je dugo visila na zidu porodične trpezarije i sećam se da nas je često, u tišini posle večere, iznenađivao šum kamena koji bi, odlepivši se sa slike, padao na pod. Moja majka bi prestala da šije, a otac ju je uvek umirivao rečima:
- Nije ništa, to je samo još jedan kamen pao sa neba našeg deteta.
Obično je dodavao:
- Ideja je dobra, ali ko će ikada poželeti da kupi sliku koja je osuđena da nestane i da pri tom zatrpa kamenjem čitavu kuću.
Za ljude iz Figuerasa moja slikarska istraživanja predstavljala su pravi izvor zabave. Ponavljalo se od usta do usta: „Evo, Dalijev sin sada stavlja kamenje na svoje slike!" A ipak, usred tog mog „kamenog doba" tražili su mi da dam nekoliko platna za lokalnu izložbu. Izlagala su tridesetorica umetnika od kojih su neki bili čak iz Gerone i Barselone. Moje slike su bile najzapaženije. Dvojica najčuvenijih kritičara, Karlos Kosta i Puig Pohades izjavili su da se preda mnom otvara blistava umetnička karijera.
U mojoj glavi slava je blistala kao otvorene makaze. Radi, radi Salvadore! Imaš talenta za surovost, ali i za rad. Ova sposobnost izazvala je u svima poštovanje. Ustajao sam u sedam sati ujutru i čitav dan moj mozak nije znao za odmor. Cak i moje šetnje sa devojkama ulazile su u program: u posao zavođenja. Roditelji su stalno ponavljali: ,,On se nikada ne zabavlja. Ni trenutka nije miran. Mlad si, Salvadore. Treba da koristiš svoju mladost." Ja sam tada mislio suprotno: „Požuri da ostariš. Strahovito si zelen i gorak." Kako da se oslobodim mladosti, koja je u stvari samo beskorisna mana?
Pre svega trebalo je da se bavim kubizmom, učeći istovremeno da crtam. Ali to nije moglo da zadovolji moju želju za aktivnošću. Hteo sam da budem pronalazač i da napišem veliko filozofsko delo koje sam bio započeo godinu dana ranije: Vavilonska kula.
Smrt moje majke, te poslednje godine, bila je najdublje od svih mojih očajanja. Obožavao sam je. Ona je bila toliko dobra da sam ja mislio: ,,To je dovoljno i za mene." Obožavala me je tako apsolutnom ljubavlju, punom ponosa, i nije mogla da se prevari. Ono što je bilo zlo u meni, verovatno je i vredelo. Ta smrt mi se učinila kao izazov Sudbine. Nisu mogli učiniti takvu stvar ni njoj ni meni. Proganjale su me osvetničke ideje. Stisnutih zuba kleo sam se da ću oteti svoju majku od smrti i Sudbine, pa makar morao da upotrebim i one Svetlosne sablje koje će jednoga dana divlje zablistati oko mog slavnog imena.
Otputovao sam za Madrid sa ocem i sestrom. Na prijemnom ispitu za Umetničku akademiju trebalo je napraviti jedan crtež prema nekom modelu iz antike. Moj model je bio odliv statue boga Baha, od Jakopa Sansovina. Imali smo na raspolaganju šest dana. Ja sam normalno radio, kad, trećeg dana, vratar koji je brbljao sa mojim ocem u dvorištu, izrazi svoju bojazan da ću biti odbijen.
Ne govorim rekao je on o umetničkoj vrednosti crteža vašeg sina, ali on nije poštovao ispisana pravila. U njima se jasno kaže da crtež mora da bude veličine Engrove hartije, a vaš sin je napravio tako mali crtež da se beline zaista neće moći smatrati marginama.
Rezultat ispitaje bio iznenađujući. Bio samprimljen na Umetničku akademiju uz ovo objašnjenje: „Iako crtež nije izveden u pravilnim dimenzijama, on je toliko savršen da ga je komisija prihvatila."
Moj otac i sestra su otišli, a ja sam ostao sam u jednoj veoma udobnoj sobi studentskog doma. Trebalo je imati odlične preporuke pa tu biti primljen. Odmah sam počeo da pratim predavanja na Akademiji. Sve vreme sam posvetio tome. Nisam se povlačio ulicama, nikada nisam išao u bioskop u Domu. Uopšte nisam posećivao drugove i vraćao sam se u svoju sobu, zatvarao se tamo i nastavljao, usamljen, svoj rad. Nedeljom ujutru odlazio sam u Prado i pravio analitičke šeme slikarskih kompozicija svih slikarskih škola.
U svojoj sobi slikao sam prva kubistička platna, namerno pod uticajem Huana Grisa. U to vreme koristio sam samo crno, belo, sijensku zemlju i maslinasto zeleno. To je bila reakcija na moje isuviše žive boje iz ranijeg peiroda. Veliki šešir od crnog filca upotpunio je moje odevanje, zajedno sa lulom koju nikada nisam palio. Pošto sam mrzeo dugačke pantalone, počeo sam da nosim kratke pantalone sa dugačkim čarapama i ponekad sa visokim kamašnama. Nepromočivi ogrtač, koji se skoro vukao po zemlji, štitio me je od kiše. Danas mi je jasno koliko je takvo odevanje bilo ,,fantastično". Ljudi se nisu ustručavali da o tome prave primedbe, i to preda mnom. Svaki put kada bih ulazio i izlazio iz sobe, skupljali su se Ijubopitljivci da bi me gledali kako prolazim visoko uzdignute glave.
I pored mog prvobitnog oduševljenja brzo sam se razočarao u Akademiju. Profesori, pretovareni godinama i odlikovanjima, nisu ničemu mogli da me nauče. U stvari, umesto da se zaklone iza akademskog konformizma, oni su ,,već" bili progresivni, spremni da prihvate „novo". Dok sam ja od njih očekivao ograničenja, strogost i tehniku, oni su mi pružali slobodu, lenstvovanje, približnost. Tim starcima se francuski imprezionizam nagovestio kroz izveštačene primene Španskog tipicizma... Sorola je bio njihov bog. A ja sam ,,već" reagovao protiv kubizma, koji će oni nazreti tek kroz nekoliko generacija. Postavljao sam brižna pitanja mom profesoru: kako treba mešati ulje, i s čim? Kako se dobija jedinstvena i kompaktna materija, i kojom se metodom treba poslužiti da bi se došlo do izvesnog efekta? Zapanjen mojim pitanjima, profesor je odgovarao uopšteno:
- Prijatelju, svako mora da otkrije svoj način. U slikarstvu nema zakona. Interpretirajte... interpretirajte, ostavljajući po strani ono što vidite. Radite sa dušom. U slikarstvu je važan temperament! Temperament!
Melanholično sam razmišljao: „Što se tiče temperamenta, mogao bih malo da vam prodam, dragi profesore, ali recite mi u kojoj srazmeri treba mešati boju i ulje?"
- Hrabro ponavljao je on bacite se na fakturu, ne idite na detalj. Pojednostavljujte, pojednostavljujte, bez pravila i stega. U mom razredu svaki đak treba da radi prema svom temperamentu!
Profesor slikarstva! Profesor! Kakav glupak! Koliko će biti potrebno revolucija, koliko ratova da bismo se vratili onoj izuzetno reakcionarnoj istini da je „strogost" prvi uslov svake hijerarhije, i da je stega u stvari kalup oblika. Profesor slikarstva! Profesor! Kakav glupak!
U Madridu sam, paradoksalno, bio jedini slikar koji se bavio kubizmom i zahtevao sam zato od svojih profesora da me nauče preciznim pravilima crteža, perspektive i boje. Moji drugovi su smatrali da sam reakcionar, protivnik progresa. Oni su sebe smatrali revolucionarima i novatorima, i to zbog toga što im je bilo dozvoljeno da slikaju bilo kako, i zbog toga što su sa svojih paleta izbacili crnu boju i zamenili je ljubičastom. Nema crne boje, tvrdili su oni, sve je obojeno svetlošću, pa i same senke su ljubičaste. To revolucionarno impresionističko otkriće ja sam bio učinio u dvadesetoj godini, pa čak ni tada nisam počinio grešku i odbacio crnu boju. Jedan jedini pogled na malog Renoara iz jedne kolekcije u Barseloni bio mi je dovoljan da shvatim. Oni su godinama tapkali u mestu nad svojim prljavim, loše svarenim duginim bojama! Bože, kako ljudi mogu da budu glupi!
Svi su se rugali jednom starom profesoru, a on je jedini poznavao dobro svoj posao i posedovao pravu profesionalnu savest. I sam sam kasnije često žalio što nisam poklanjao dovoljno pažnje njegovim savetima. Hoze Moreno Karbanero bio je nekada veoma poznat u Spaniji. Neka njegova platna, inspirisana scenama iz Don Kihota, i danas mi se sviđaju, čak i više nego ranije. Dolazio je u sakou, s crnim biserom u kravati i popravljao je naše crteže u belim rukavicama da se ne bi isprljao. Dva-tri poteza ugljenom bila su mu dovoljna da kao nekim čudom postavi crtež na mesto. Imao je male oči medijuma koje su sve fotografisale kao Mesonijeove. Đaci su čekali da ode, pa su brisali njegove ispravke i ponovo radili crtež prema svom ,,temperamentu". Njihova lenost mogla se uporediti samo sa njihovim bespredmetnim i bednim pretenzijama, osrednjim pretenzijama koje nisu bile u stanju da se spuste do nivoa zdravog razuma i da se izdignu na vrhove ponosa. Kakvi ste glupaci bili, drugovi moji sa Akademije!
Jednoga dana doneo sam monografiju dela Žorža Braka. Oni nisu nikada videli kubističke slike i nijedan učenikAkademije nije imao nameru da ovo slikarstvo shvati ozbiljno. Jedino je profesor anatomije, čiji je duh imao nešto malo više naučnog u sebi, zamolio da mu posudim tu knjižicu. Priznao je da nikada nije video kubističke slike, ali mu se činilo da treba poštovati čak i ono što ne razumemo. Od trenutka kada se takve stvari štampaju crno na belo, znači da za to postoji dobar razlog. Sutradan ujutru vratio mi je knjigu. Pročitao je uvod, koji je prilično dobro razumeo. Da bi mi to dokazao, naveo mi je nekoliko primera nefigurativnih prvenstveno geometrijskih slika iz prošlosti. Ja sam odgovorio da to nije baš isto, i da kubizam sadrži u sebi crtež koji se veoma približava figurativnom. Profesor anatomije je ispričao svojim kolegama koliko su originalne i inteligentne moje estetske ideje. Svi su počeli da me smatraju nekom vrstom natprirodnog bića.
Ova pažnja kojom su me okružili probudila je ekshibicionizam mog detinjstva. Pošto oni nisu mogli ničemu da me nauče, mislio sam da treba ja da im objasnim šta je to „ličnost". Uprkos iskušenjima nastavio sam da se primerno ponašam: nikada nisam izostajao sa časova, bio sam pun poštovanja, radio sam deset puta brže i deset puta bolje svaki predmet od najboljeg učenika u razredu. Međutim, profesori nisu mogli da se odluče da me smatraju „umetnikom".
On je veoma ozbiljan govorili su veoma vešt i uspeva u onome što naumi. Ali, hladan je kao led, u njegovim delima nema emocije, jer on nije ličnost. On je racionalan i, bez sumnje, intelektualac. Za umetnost treba imati srce!
Prošla su četiri meseca od mog dolaska u Madrid i ja sam nastavio da živim isto onako metodično, trezveno i marljivo kao prvih dana. Bolje rečeno, ove osobine pretvarale su se kod mene u asketizam. Zeleo sam da živim u zatvoru, i da sam tamo živeo, nijednog trenutka ne bih zažalio ni za jednom česticom svoje slobode. Na mojim slikama sve je postalo strože. Pripremao sam platna natapajući ih preterano debelim slojem boje i lepka. Na tim gipsastim površinama naslikao sam za vreme prva četiri meseca boravka u Madridu dva kapitalna dela, upečatljiva kao neki autodafe. To je i bio autodafe, jer je podloga od lepka popucala i moje slike su se raspale. Međutim, pre nego što su propale, bile su otkrivene i zajedno sa njima otkrili su i mene.
Studentski dom je bio podeljen na grupe i podgrupe. Jedna od tih grupa smatrala je da pripada književnoj i umetničkoj avangardi, nonkomformistima. U njoj su već klijale katastrofalne mijazme posleratnog perioda. Ta grupa je nasledila jednu malu negativističku i paradoksalnu tradiciju od jedne druge grupe literata i slikara koji su sebe nazivali „ultrašima" i upotrebljavala jedan od onih „izama" koji su rođeni kao posledica zbrkanih evropskih uticaja. Oni su, manje ili više, bili u vezi sa dadaistima. U ovoj grupi iz doma nalazili su se Pepin Belo, Luis Bunjuel, Garsija Lorka, Pedro Garfijas, Euhenio Montes, R. Barades i neki drugi. Od svih koje sam u to vreme upoznao, samo će se dvojica uspeti do vrha: Garsija Lorka u pesništvu i drami i Euhenio Montez u oblasti duše i inteligencije. Jedan je bio iz Granade, drugi iz Sen Žan de Kompostela.
Jednoga dana, u mom odsustvu, čistačica je ostavila otvorena vrata moje sobe i Pepin Belo je, prolazeći hodnikom, opazio moja dva kubistička platna. Odmah je ispričao grupi koja me je poznavala samo iz viđenja šta je otkrio. Bio sam čak predmet njihovog oporog humora; jedni su me nazvali „muzičarom" ili „umetnikom" a drugi „Poljakom". Prezirali su me zbog moje neevropske odeće i smatrali me, manje ili više, bednim ostatkom romantizma. Moja marljivost, moje lice bez traga humora, značilo je u njihovim očima da sam bedna, mentalno zaostala individua, za koju se jedino može reći da slikovito izgleda. Ništa se više nije moglo razlikovati od njihovih sakoa i engleskih pantalona za golf nego moje jakne od somota, moje kravate „lavalier" i moje kamašne. Oni su se kratko šišali, a moja kosa je bila dugačka kao u devojke. U trenutku kada sam ih upoznao bili su naročito obuzeti nekom vrstom kompleksa elegancije i cinizma, kojim su se razmetali sa znalačkim dendizmom. Jednom reči, stideo sam se 0d njih i dugo sam se bojao toliko da sam bio na ivici nesvestice njihovih ulazaka u moju sobu.
Posle otkrića Pepina Bela došli su svi da me vide i sa svojim uobičajenim snobizmom preterali su u svom divljenju. Njihovo čuđenje nije više imalo granica. Mislili su koješta o meni, ali im nije padalo na pamet da sam slikar kubista. Bili su veoma iskreni i priznali mi šta su govorili o meni, pa su mi zauzvrat ponudili svoje prijateljstvo. Manje darežljiv od njih, čuvao sam još uvek izvesno odstojanje, pitajući se da li mogu da izvučem nešto od njih. Za manje od nedelju dana, medutim, stekli su utisak da ih toliko prevazilazim da je uskoro čitava grupa ponavljala: „Dali je rekao ovo... Dali je naslikao ono... Dali je odgovorio: ... Dali misli... To liči na Dalija... To je dalijevski." Brzo sam shvatio da će mi sve uzeti i da mi ništa neće dati. Sve što su oni imali ja sam već imao podignuto na kvadrat ili na kub. Jedino je Garsija Lorka ostavio na mene snažan utisak. On sam je oličavao poetski fenomen u njegovoj celini: od krvi i mesa, zbunjen, krvav, sluzav i veličanstven, koji je podrhtavao od hiljadu mračnih i podzemnih vatri kao i svaka materija spremna da nađe svoj originalni oblik. Reagovao sam i neprijateljski se postavljao protiv „pesničkog kosmosa", tvrdeći kako ništa ne može da ostane nedefinisano. „Kontura", „zakon", mogli su se uspostaviti za sve. Nije postojalo ništa što se ne bi moglo „pojesti". (Već u to vreme ovo je bio moj omiljeni izraz.) Kada bih osetio proždirući i komunikativni požar poezije velikog Frederika, kako se uzdiže u ludim, razbarušenim plamenovima, trudio sarri se da ih obuzdam i da ih ugasim maslinovom granorti moje prerane, antifaustovske starosti, pripremajući već tada roštilj mog transcedentalnog prozaizma, na korne ću, kada dođe vreme i kada od Lorkinog plamena bude ostao samo žar peći pečurke, kotlete i ribe svojih misli. Sve će to biti posluženo na vreme, i toplo, u određeni čas, na čistim čaršavima ove knjige koju baš sada čitate. Jednim udarcem utoliću, za čitav jedan vek, duhovnu i moralnu glad, kao i glad mašte našeg vremena.
Naša grupa je htela da bude sve više i više antiintelektualna, što nas je naravno nagonilo da posećujemo samo intelektualce, i one kafane gde se već kuvala, u jakom mirisu sagorelog ulja, književna, umetnička i politička budućnost Spanije...
Rekao sam već da grupa koja me je prihvatila i primila kao jednog od svojih nije bila u stanju da me bilo čemu nauči. Znao sam da to nije baš tako, jer su me oni naučili bar jednoj stvari koja mi je ostala. Naučili su me da budem „bomba".
Jedno popodne grupa me je odvela na čaj na jedno elegantno mesto u Madridu. U Kristalni dvorac. Cim sam ušao, razumeo sam sve. Trebalo je potpuno da izmenim svoj izgled. Moji prijatelji, koji su osećali mnogo veće samoljublje za moju ličnost nego i ja sam (moj beskrajni ponos branio mi je da se vređam bilo zbog čega) uzeli su na sebe da brane i da čak hrabro Dameću svetu moju čudnu odeću. Na njihovim ljutitim licima kao da se moglo pročitati: ,,Pa šta, naš prijatelj liči na pacova u oluku. U redu. Ali on je najsnažnija ličnost koju ste ikada imali priliku da vidite, i mi ćemo vam, ako budete i najmanje nepristojni prema njemu, razbiti njušku."
Naročito je Bunjuel, koji je bio najrazvijeniji i najsnažniji, gledao oko sebe po sali, tražeći kavgu. Na izlasku rekao sam svojoj telesnoj gardi:
Vrlo ste se lepo poneli prema meni. Ali, nije mi stalo da nastavim ovako. Sutra ću se obući kao ostali svet!
Moja odluka je bila neopoziva. U stvari, ja sam to potajno želeo iz jednog osnovnog razloga. Želeo sam da se dopadnem elegantnim ženama koje sam toga dana otkrio u salonu za čaj. Pa, šta je to „elegantna žena?" To je žena koja vas prezire i koja nema dlaka pod pazuhom. Prvi put u životu video sam tada obrijan pazuh, tako nežno plavičast da mi se učinilo kao najveći luksuz i perverzija. Spremao sam se da proučim ta pitanja ,,do dna", kao što sam činio i za sve ostalo.
Sutradan sam počeo od početka. Od glave. Nisam smeo da odem odmah berberinu u Ricu, kako su mi preporučili moji drugovi. Bio mi je prvo potreban jedan „grosista", da zaseče u masu. Zatim sam imao nameru da frizuru doteram u Ricu. Čitavo popodne lutao sam Madridom tražeći berberina i svaki put sam zbog stidljivosti oklevao da prekoračim prag radnje. Posle hiljadu oklevanja najzad sam izabrao jednoga, koji mi je stavio peškir oko vrata. Strahovito sam se poplašio kada su pali prvi pramenovi. A ako je Samsonov kompleks istina? Pogledao sam se u ogledalu i učinilo mi se da vidim kralja na prestolu sa belim peškirom umesto hermelina na plećima. Obuzela me je užasna panika i tada sam, prvi i poslednji put u životu, za nekoliko trenutaka izgubio veru u sebe. Moja slika kralja deteta odjednom se učinila kao bedan slučaj biološke manjkavosti, kao znak neravnoteže između moje bolešljive konstitueije i moje prerane ali sterilne inteligencije. Da nisam, možda, i ja glupak kao i svi ostali?
Platio sam i krenuo prema Ricu. Na pragu berbernice osetio sam kako nestaju poslednje sumnje. Ni za čim nisam žalio. Kada sam ušao u Ric nisam otišao berberinu već u bar.
- Dajte mi jedan koktel rekao sam barmenu.
- Kakav koktel, gospodine? Nisam znao da postoji više vrsta i nasumice sam odgovorio:
- Nije važno, samo da bude dobar.
Učinio mi se grozan, ali u roku od pet minuta moja mašta ga je pretvorila u nešto odlično. Napustio sam misao da idem berberinu i poručio još jedan koktel. To je bilo dovoljno da shvatim jednu zapanjujuću stvar: prvi put sam izostao iz škole i nisam se zbog toga osećao krivim. Naprotiv, smatrao sam da je period marljivosti završen. Verovatno se neću ni vratiti u školu. Nešto novo se pojavilo u mom životu.
Jednoga dana, došavši u školu, ugledao sam kako jedna grupa učenika snažno mlatara rukama i nešto beskrajno raspravlja. Uskoro sam od njih samih saznao za razlog pobune. Nudili su mi, ni manje ni više, da budem glasnogovornik njihovog antikonformizma. pripremao se konkurs za naimenovanje jednog profesora slikarstva na Akademiji. Mnogi su računali na to mesto, jer je ta klasa bila naročito na dobrom glasu. Profesori kandidati su morali da naslikaju dve slike, jednu na određenu temu a drugu po slobodnom izboru. Slike su bile izložene u školi. Sve su bile jadno osrednje osim slika Danijela Vaskeza-Dijaza, čiji je stil odgovarao onome što se u to vreme zvalo „postimpresionizam". Moje seme je palo na plodnu zemlju i već je jedna manja grupa učenika, onih najaktivnijih i najtalentovanijih, bila puna divljenja za Vaskeza Dijaza. On još nije bio u stanju kubizma, ali je bio prilično pod njegovim uticajem pa su od njega prihvatali ono što su još uvek odbijali da prihvate od mene. Logično, trebalo je da budem za Vaskeza Dijaza. Nažalost, učenici su saznali da će zbog mračnih intriga Vaskez Dijaz biti odbijen u korist nekoga koji nimalo nije zasluživao da dobije profesorsko mesto. Otišao sam sa drugovima u izložbenu salu. Nije moglo biti sumnje. Jedanput sam i ja morao da se složim sa njima, iako sam u dnu srca mnogo više voleo bilo kog starog akademičara koji bi znao da meša boje. Ali, stari akademičari su od pre nekoliko godina bili potpuno istrebljeni. Izjasnio sam se za Vaskeza Dijaza. To popodne on je ukratko izložio svoje pedagoške metode. Žiri se povukao da bi doneo odluku i zatim se vratio i objavio da je naimenovan neki drugi profesor. Nečujno sam ustao i izišao pre nego što je predsednik izgovorio svoj završni govor. Očekivali su me moji prijatelji iz grupe koja je učestvovala na jednom sastanku intelektualaca republikanaca pod vođstvom Manuela Azanje, koji je kasnije bio predsednik španske republike.
Kada sam se sutradan vratio u školu, među studentima je bila zavladala panika. Obavestili su me da ću biti izbačen iz škole zbog onoga što se dan ranije dogodilo. Nisam to ozbiljno shvatio, ubeđen da moj tihi izlazak ne može da bude dovoljan razlog za izbacivanje. Ali, više nije bilo reči samo o tome. Posle mog nemog protesta studenti su počeli da vređaju članove komisije, da im prete, pa čak i da ih tuku, tako da su akademičari morali da se zatvore u jednu salu. I odatle bi ih sigurno isterali razvaljujući vrata klupama, da policija na konjima nije stigla u dvorište. Pretpostavljalo se da sam jedino ja mogao biti vođa pobune, pošto sam dao znak. Ništa mi nije vredelo što sam se branio. Bio sam izbačen na godinu dana iz Kraljevske akademije. Nekoliko dana kasnije bio sam u Figuerasu. Tu me je uhapsila civilna garda i bio sam odveden u gradski zatvor. Posle mesec dana premestili su me u zatvor u Geroni, a zatim su me pustili, pošto nije postojao nikakav motiv da budem duže zadržan u pritvoru. Bio sam se vratio u Kataloniju usred revolucionarnog vrenja. General Primo de Rivera otac Hoze Antonija, budućeg osnivača falange ugušio je početke pobune energično, ali i očinski. Svi moji prijatelji iz detinjstva u Figuerasu bili su revolucionari i separatisti. Moj otac je, kao javni beležnik, morao da svedoči o izvesnim zloupotrebama i prevarama na Sudu za vreme izbora. Ja sam, međutim, stalno govorio o anarhiji, monarhiji, trudeći se da ih na neki način pomirim i dovodeći tako do kulminacije opštu zbrku koja je vladala u duhovima.
Moj boravak u zatvoru samo je povećavao moju slavu. Za mene, to je pre bilo zadovoljstvo. Bio sam u društvu sa političkim zatvorenicima čiji su me prijatelji i rodaci zasipali poklonima. Svako veče smo pili šampanj. Napisao sam nastavak „Vavilonske kule" i u mislima ponovo proživeo poslednje dane boravka u Madridu. Sada sam iz svega toga mogao da izvučem dragoceno iskustvo. Bio sam srećan i zato što ponovo vidim ampurdanski pejzaž. Posmatrajući ga kroz rešetke zatvora, shvatio sam da sam najzad uspeo malo da ostarim. To je bilo sve što sam želeo, sve što sam iščupao iz mog života u Madridu. Bilo je lepo osetiti se malo starijim baš u trenutku kada sam se našao u zatvoru. Bio je to pravi odmor za moj duh.

[Mustra]

Susret sa Galom


Jednog popodneva bio sam oslobođen iz geronskog zatvora i stigao sam u Figueras u vreme večere. To isto veče otišao sam u bioskop. Vest o mom izlasku iz zatvora bila se već proširila u gradu i kada sam ušao u salu svi su mi živo pljeskali. Posle nekoliko dana roditelji su me odveli u Kadakes. Tamo sam ponovo počeo da živim kao asketa, predajući se potpuno slikanju i čitanju. Sećanje na raskalašni život u Madridu još je pojačavalo moju strast za učenjem, jer sam sada znao, pošto sam već jedanput držao u svojim rukama ustreptalu pticu jednog novog i uzbudljivog iskustva, da ću, kada se budem vratio u prestonicu, moći ponovo da nastavim sa takvim životom. Cekajući to, trebalo je da ostarim, a da bih ostario, trebalo je da radim, da se borim, da skupim sve svoje intelektualne i fizičke snage kako bih izišao kao pobednik iz ovog krstaškog rata u koji sam pošao da bih osvojio svoju dušu.
Rrajem leta od mene je ostao samo skelet; ličio sam na ona čudovišta Hijeronima Boša koja je Filip ii toliko voleo, na čudovište bez tela kome je ostala samo ruka, oko i mozak. Kada je moja disciplinska kazna istekla, vratio sam se u Madrid, gde me je čekala sa grozničavim nestrpljenjem moja grupa. Bez mene, govorili su, ništa više nije bilo „isto". Njihova gladna mašta tražila je ideje koje sam jedino mogao da im dam ja. Dočekali su me oduševljeno, negovali me, mazili. Postao sam njihovo božanstvo. Činili su sve za mene: kupovali mi cipele, poručivali mi naročite kravate, rezervisali mesta u pozorištu, pakovali moje kofere, brinuli se o mom zdravlju i potčinjavali se mojim kaprisima.
U to vreme jedna od mojih najomiljenijih zabava bila je da potapam novčanice u viski i da posmatram kako se raspadaju! Uživao sam da to činim pred nekom od onih dama iz polusveta sa kojom sam se inače cenkao sa rafmiranim tvrdičlukom. Posle godinu dana ovog raskalašnog života obavestili su me da sam konačno isključen iz škole.
Ja sam to i očekivao, i nadao sam se da će ta konačna akcija značiti kraj mom raskalašnom životu. Hteo sam da se vratim u Figueras, da tamo radim godinu dana i da zatim ubedim oca kako studije treba da nastavim u Parizu. A onda, kada se budem našao u Parizu. dočepaću se vlasti.
Moj otac je bio očajan. Ovo isključenje iz škole značilo je kraj svih njegovih nada o mojoj javnoj karijeri. Pozirao mi je, zajedno sa mojom sestrom, za jedan crtež olovkom koji je bio jedan od najuspelijih iz tog perioda. U izrazu njegovog lica nazire se patetična gorčina koja ga je tih dana izjedala. Radio sam strogo klasične crteže i istovremeno pokušavao da moje kubističko iskustvo vežem uz neku tradiciju. Moje slike su bile izložene u velikim galerijama u Madridu i Barseloni. Dalmau koji je fizički ličio na neki Grekov lik organizovao mi je individualnu izložbu u svojoj radnji, za koju se smatralo da je najnaprednija od najnaprednijih. O toj izložbi se mnogo govorilo. Javile su se polemike na koje nisam uopšte obraćao pažnju, strasno zauzet radom u svom ateljeu u Figuerasu. Ali Pariz je načuo kako je jedan nov slikar otkriven u Španiji. Na prolasku kroz Barselonu Pikaso je video moju „Ženu s leđa" i veoma je pohvalno govorio o njoj. Povodom toga dobio sam jedno pismo od Paula Rozenberga, koji mi je tražio fotografije slika. Ja ih namerno nisam poslao. Znao sam da ću, onoga dana kada budem stigao u prestonicu, steći vlast.
Prvi put sam boravio nedelju dana u Parizu u društvu tetke i sestre. Taj boravak je bio obeležen trima značajnim posetama: Versaju, Muzeju Greven i Pikasou. Sa Pikasoom me je upoznao Manuel Anhelo Ortiz, slikar kubista iz Granade, s kojim sam se upoznao preko Lorke. Kada sam stigao kod Pikasoa u ulicu La Besi, bio sam toliko uzbuđen i pun poštovanja kao da idem na audiciju kod pape.
- Došao sam k vama pre Luvra rekao sam mu.
- I niste pogrešili odgovorio je.
Doneo sam mu jednu malu sliku, brižljivo zapakovanu: „Devojka iz Figuerasa". Posmatrao je četvrt sata i ništa nije rekao. Posle toga popeli smo se na gornji sprat i Pikaso mi je pokazao gomile slika. Išao je tamoamo i vukao ogromna platna koja je stavljao na štafelaj. U metežu svog ateljea pronalazio je sve što je želeo da mi pokaže, zadajući sebi dosta posla samo zbog mene. Kod svake slike pogledao bi me tako živo i inteligento da sam morao da uzdrhtim. Otišao sam ne rekavši oijednu reč o slikama. Na vratima, izmenjali smo poglede koji su govorili: „Jesmo li se razumeli?" Razumeli smo se!"
Posle ovog putovanja priredio sam drugu izložbu u galeriji Dalmau i poslao sam platna za Salon španskih umetnika u Madridu. Konačno sam postao popularan.
Jednog dana stigao mi je telegram od Huana Miroa, koji je oko 1926. godine već bio slavan; on mi je javljao da stiže u Figueras sa svojim trgovcem Pjerom Lebom. Moj otac je bio veoma impresioniran i počeo je da veruje kako je za mene zaista neophodno da duže boravim u Parizu. Mirou su se veoma dopale moje poslednje slike i on me je blagonaklono uzeo pod svoju zaštitu. Ali je zato Pjer Leb ostao prilično skeptičan pred mojim delima. U jednom trenutku, dok je Leb razgovarao sa mojom sestrom, Miro me je odveo na stranu i rekao:
Ovi ljudi iz Pariza mnogo su veći magarci nego što mi mislimo. Videćete kada budete došli. To nije tako lako kao što izgleda!
I zaista, posle nedelju dana, dobio sam pismo od Pjera Leba u kome, umesto da mi ponudi divan ugovor, bukvalno kaže ovo: „Obaveštavajte me sigurno o svom radu; zasada su vaše slike isuviše zbrkane i nedostaje im pečat ličnosti. Radite! Radite! Treba sačekati razvoj vaših nesumnjivih kvaliteta. Nadam se da ću jednog dana moći da se vama pozabavim."
Skoro u isto vreme moj otac je primio pismo od Miroa koji mu je objašnjavao koliko bi bilo korisno da dođem u Pariz, i završavao rečima: „Potpuno sam ubeden da će budućnost vašeg sina biti sjajna."
U to vreme mi je Luis Bunjuel ispričao ideju za jedan film koji je želeo da snimi i za koji je njegova majka davala novac. Njegova ideja mi se učinila osrednja i osnovački avangardistička: trebalo je da se snimi film po tekstovima iz novina, i to od vesti do stripova. Na kraju, trebalo je da neki kelner metlom počisti novine sa trotoara. Smatrao sam da je to jeftino sentimentalno i rekao da scenario ne valja ništa, da ja imam mnogo bolji, veoma kratak i genijalan, potpuno suprotan od onoga što se tada radilo na filmu. To je bilo istina: scenario je čak bio i napisan.
Bunjuel mi je oduševljeno telegrafisao da odmah dolazi u Figueras. Radili smo zajedno na manje važnim detaljima filma, koji je trebalo da se zove „Andaluzijski pas". Bunjuel je otišao za Pariz sa scenarijem. Trebalo je da on režira i montira film i da bude scenograf. Nešto kasnije, kada sam i sam bio u Parizu, mogao sam izbliza da pratim rad na filmu i da učestvujem u režiji, vodeći svako veče razgovore sa Bunjuelom, koji je automatski prihvatao sve što bih ja rekao.
Stigao sam u Pariz razmišljajući o naslovu jednog romana koji sam pročitao u Španiji: „Ili Cezar ili ništa." Uzeo sam taksi i upitao šofera:
Poznajete li dobro javne kuće? Pomalo uvređen, on mi je ipak očinski odgovorio:
- Uđite, uđite, gospodine, i ne bojte se, poznajem ih sve.
Nisam ih sve video, ali sam posetio priličan broj i neke su mi se neizmerno dopale. Učinilo mi se da u „Šabaneu" ima najviše atmosfere. Divio sam se erotskoj fotelji Franca Jozefa, koju je on poručio da bi zadovoljio svoje raznovrsne želje, kadama u obliku labudova i onim čudnim stepenicama koje izgledaju kao da su napravljene od plavca i ukrašene uramljenim ogledalima iz drugog carstva. Ako bi trebalo da izaberem tri mesta na svetu koja su mi se učinila najtajanstvenijim, rekao bih da je stepenište u „Šabaneu" najtajanstvenije i najružnije „erotsko mesto", da je pozorište „Paladio" u Vićenci najtajanstvenije i najbožanstvenije „estetsko mesto", i da je ulaz u grobnicu španskih kraljeva u Eskorijalu najtajanstvenije i najlepše „zagrobno mesto na svetu". Jer, za mene, erotizam treba uvek da bude ružan, estetika božanstvena, a smrt lepa.
Posle javnih kuća otišao sam kod Huana Miroa. Ručali smo zajedno. On nije govorio, ili je veoma malo govorio. Kada sam odlazio, Miro mi je rekao:
- Morate dati da vam se sašije smoking, izlazićemo u svet.
Sutradan sam otišao krojaču da naručim smoking po meri. Stanovao sam u hotelu „Vivijen" u Ulici Vivijen, i kasnije sam saznao da je u toj ulici stanovao nekada Lotreamon. Kada mi je smoking bio gotov, Miro me je odveo na večeru kod grofice Dato.
Vraćali smo se kući sami i Miro se najzad odlučio da govori. Posle svake rečenice energično je stiskao usne:
- Neće vam biti lako, ali ne gubite hrabrost. Nemojte govoriti mnogo (tada sam shvatio da je njegovo ćutanje možda bilo neka vrsta taktike). Bavite se fizičkom kulturom. Ja imam profesora i svako veče boksujem. Sutra ćemo posetiti Tristana Caru, koji je šef dadaista. On je veoma uticajan i možda će nas pozvati na neki koncert. Treba odbiti. Moramo se čuvati muzike kao kuge... U životu je važno biti tvrdoglav. Kad hoću nešto da izrazim u svojim slikama pa mi ne polazi za rukom, ja udaram glavom u zid dok ga ne okrvavim...
Ostavio me je vičući: Zdravo!
Za trenutak sam video u mašti taj krvavi zid. Bila je to ista krv kao i moja. Već u to vreme Miroovo delo je bilo različito od svega onoga što sam ja mislio i što ću kasnije voleti. Ali, nije bilo važno. Krv je bila tu!
Sutradan smo večerali kod Pjera Leba sa još nekolicinom njegovih štićenika. Oni su svi bili pod ugovorom i uživali su u sitnoj, udobnoj slavi, još prilično svežoj, ali koja je već počinjala da se hladi. Jedina ličnost iz te grupe, koju sam inače potpuno zaboravio, koje se sećam, bio je slikar Pavel Celičev koji me je prvi na svetu uveo u metro. Nisam hteo ni po koju cenu da uđem unutra i moj strah je toliko zabavljao Čeličeva da su mu suze pošle na oči. Kada mi je rekao da će sići na stanici pre moje, zgrabio sam ga i počeo da molim:
- Ali rekao mi je pa to nije ništa. Sići ćeš na sledećoj stanici i videćeš velikim slovima ispisano „Izlaz". Onda ćeš se popeti nekoliko stepenika i već ćeš biti napolju. Uostalom, treba samo da ideš za onima koji budu sišli sa tobom.
A ako niko ne bude sišao? Najzad sam stigao, popeo se i izišao. Posle strašnog pritiska u metrou, sve mi je izgledalo lako. Celičev mi je bio pokazao podzemni put i tačnu formulu za moj uspeh. Kasnije sam uvek u životu koristio ezoterične i okultne metroe duha. Moji najbolji prijatelji nekoliko puta su se pitali šta se sa mnom događa po tri ili četiri meseca.
Ali, gde je Dali? Šta radi? Dali je putovao svojim metroima i pojavljivao se u najneočekivanijem trenutku: „Stižem, penjem se, izlazim." I metro, koji je odlazio sa strašnom bukom, ostavljao me je tamo gore, upola ugušenog, kako neumorno ponavljam: veni, vidi, vici... veni, vidi, vici... veni,vidi,vici...
Stižem, Stižem! Bilo je vreme. Bunjuel je počeo da snima „Andaluzijskog psa". Pjer Bačev je izgledao tačno onako kako sam zamišljao svog junaka. Već se drogirao i stalno je mirisao na eter. Cim je završio naš film izvršio je samoubistvo. „Andaluzijski pas" je bio film mladosti i smrti, film koji sam hteo da zarijem kao bodež u srce duhovnog, elegantnog i kultiviranog Pariza.
Film je prošao onako kako sam računao. Za jedno jedino veče on je uništio deset posleratnih godina i deset godina lažnog intelektualnog avangardizma. Ona grozna stvar, koju su nazivali apstraktnom ili nefigurativnom umetnošću, našla nam se pod nogama, smrtno ranjena, i više nije mogla da se podigne pošto je na početku našeg filma videla kako jedan brijač preseca napola oko mlade devojke. Više u Evropi nije bilo mesta za male manijakalne rombove gospodina Mondrijanija.
Direktori snimanja su obično blazirani ljudi koje ništa ne može da začudi. Naš je mislio da sanja kada smo mu predali listu stvari koje su nam bile potrebne za tako kratak film: gola žena koja pod svakim pazuhom nosi po jednog morskog ježa, maska bez usta za Bačeva i druga na kojoj je umesto usta trebalo da budu dlake koje bi podsećale na dlake ispod miške, četiri trula magarca koje je trebalo staviti na četiri koncertna klavira, jedna prava amputirana ruka, kravlje oko i tri mravinjaka. Moram da priznam da je onoga dana kada je snimana scena sa trulim magarcem, prizor bio zaista vredan pažnje. Ja sam doterivao njihovu truležinu uz pomoć velikih šerpi punih tečnog lepka koji sam bacao po njima. Iskopao sam im oči i zatim povećao duplje makazama. Iseckao sam im vilice da bih bolje otkrio zube. Dodao sam i jednu veštačku vilicu da bih pojačao utisak. Izgledalo je kao da ti magarci bljuju svoju sopstvenu smrt na ove druge vilice, to jest na dirke klavira, koji su bili mračnije crni nego što bi bili pedeset mrtvačkih kovčega.
„Andaluzijski pas" me je odvratio od mondenske karijere u koju je trebalo da me uputi Huan Miro. Rekao sam mu:
Više volim da počnem sa trulim magarcima. To je mnogo hitnije. Ostalo će zatim doći samo.
Nisam se varao. Jedne večeri susreo sam u baru „Kupola" Robersa Desnosa. Odveo me je u svoj stan. Kao i uvek, nosio sam pod miškom sliku koju sam želeo da pokažem. Desnos je hteo da je kupi, ali nije imao novca. On je razumeo originalnost onoga što sam dao u toj slici koja se zvala „Prvi prolećni dan".
To uopšte ne liči na ono što se radi u Parizu rekao mi je.
Posle toga je, ne zaustavljajući se, govorio o Robespjeru, i to s košmarskom nervozom i s beskrajnim i nategnutim lirizmom, zbog koga sam dobio neodoljivu želju da idem na spavanje. Kao i uvek kada bih dugo slušao priče o francuskoj revoluciji, sutradan sam se razboleo od strašne angine. Užasno slab, morao sam da ostanem u krevetu, sam u svojoj hotelskoj sobi, ja koji sam nekada, zbog najmanje groznice, bivao okružen hiljadama pažnji i ceremonijalnih briga.
Ustao sam posle kraćeg vremena, slab i obeshrabren, kao da više nikada neću povratiti svoje nekadašnje zdravlje. Video sam sve crno. Cinilo mi se da je „Andaluzijski pas", koji još nije bio prikazan publici, potpun promašaj. Da sam mogao, imištio bih ga. Nedostajalo mu je još jedno pola tuceta trulih magaraca, glumci su bili bedni, a scenario nabijen poetskim slabostima.
Osim toga filma šta sam još napravio? Nekoliko mojih izlazaka pokazali su se kao potpuno beskorisni. Stidljivost me je sprečavala da zablistam i punila me nezadovoljstvom prema samom sebi. Kamij Geman, trgovac slikama, obećavao mi je ugovor, ali on još uvek nije bio potpisan.
Nisam uspeo da nađem elegantnu, ili neelegantnu ženu koja bi prihvatila da se potčini mojim erotičnim fantazijama. Jurio sam ulicama kao pas pred parenje i ništa nisam nalazio.
Vraćao sam se u moju prozaičnu hotelsku sobu s bolovima u nogama i gorka tuga mi je punila srce. U mašti sam video sve te nepristupačne žene koje sam proždirao očima. Bilo je u Parizu toliko ženskih stražnjica, a nijedna nije dolazila da mi se približi u krevetu na koji sam padao sam, bez misli.
Često sam išao u Luksemburški park. Sedeo sam na klupi i plakao. Jedno veče, Geman, moj budući trgovac slikama, odveo me je na bal Tabaren. Pokazao mi je nekoga čoveka koji je ulazio u društvu neke žene obučene u haljinu sa crnim šljokicama.
To je nadrealistički pesnik Pol Elijar. On je veoma uticajan u Parizu i štaviše, kupuje slike. Njegova žena je u Švajcarskoj.
Pošli smo im u susret i upoznali se, okruženi bocama šampanjca. Elijar je izgledao kao neka ličnost iz legende; pio je mirao i pažljivo posmatrao lepe žene oko nas. Pre nego što smo se rastali, obećao je da će sledećeg leta doći u Kadakes.
Sutradan uveče seo sam u voz za Španiju, na stanici Orsej. Kao da su se svi anđeli s neba sastali da me otprate do bifea gde sam ručao. Prvi put sam tada, posle angine, bio stvarno gladan.
Više ti nije potrebno da budeš bolestan, Salvadore, jer više ne moraš da „potčiniš Pariz".
Iskustvo me je naučilo da se čovek, svaki put kada nešto želi da pobedi i u tome ne uspe, razboli. Oni koji gospodare situacijom nisu nikada bolesni, čak i ako je njihov organizam u stvari, svakim danom sve slabiji. Zakačio sam, znači, na čiviluku stanice Orsej svoju bolest, kao neki stari kaput koji mi više neće biti potreban za leto koje je počinjalo. Ako mi bude potreban sledeće zime, uzeću nov. Do viđenja!
Probudio sam se sutradan ujutru u Kataloniji. Prolazili smo preko moje drage ampurdanske doline i pored „Mlina kod kule".
Kao što se nebo razvedri posle bure, tako sam i ja posle bolesti u Parizu, upoznao period „najprozračnijeg" zdravlja; kažem „naprozračnijeg" jer sam se osećao kao da „vidim" kroz svoje telo savršen rad svih malih mehanizama moje anatomije koja se ponovo rascvetavala. U meni se sve jasnije ocrtavao jedan magloviti predosećaj: zdravlje je bilo predskazanje ljubavi. Tog leta je trabalo da upoznam ljubav.
Znači, bio sam čovek, sada, 1929. godine, u tom selu mog detinjstva i mog mladićstva, u tom belo okrečenom Kadakesu. Bio sam čovek i trudio sam se svakoga dana sve više da postanem lud. Tu sam prvi put počeo da dobijam krize smeha. Bile su tako snažne da sam posle njih morao da se opružim na krevet da bih se odmorio. Čemu sam se smejao? Skoro ničem. Zamišljao sam, na primer, tri vrlo mala sveštenika koji, jašući magarce u indijanskom redu, prelaze preko mosta u jednom japanskom vrtu nalik na onaj iz Carskog sela. U trenutku kada je poslednji i najmanji od trojice sveštenika silazio sa mosta, ja bih ga nogom strašno udario u zadnjicu. Zaustavio bi se kao progonjeni miš i brzo se vraćao nazad da bi pobegao u suprotnom pravcu. Cinilo mi se da je strah, koji bih video na licu malog sveštenika u trenutku kada sam ga udario u stražnjicu, najsmešnija stvar na svetu.
Još jedan primer: sviđalo mi se da zamišljam svoga sagovornika, ili bilo kog poznanika, sa malom buljinom koja mu čuči na glavi. A na buljininoj glavi stajao je, tako da se dobro vidi, izmet. Buljina je bila izvajana, a izmet je trebalo da bude, naravno, moj. Efikasnost ove buljine nije bila ista, i zavisila je od osoba na čijoj je glavi sedela. Kod izvesnih, komični efekat je dostizao paroksizam, a kod nekih nije išlo. Trebalo je da promenim glavu, često nekoliko puta, pre nego što bih pronašao onu koja bi odgovarala mojim željama. Ali kada bih je najzad našao, ništa me nije više radovalo nego da posmatram lice osobe koja nije sumnjala ništa o tome šta sam joj stavio na glavu, i ukočeni pogled ptice.
Tada sam primio telegram od mog trgovca Kamija Gemana. S njim sam potpisao ugovor po kome je on, za tri hiljade franaka, polagao sva prava na slike koje ću naslikati tog leta.
Geman je poslao telegram i došao. Veoma mu se dopala „Sumorna igra" koja nije bila sasvim završena.

[Mustra]

Nekoliko dana kasnije doputovali su i Rene Magrit sa ženom, pa zatim Luis Bunjuel. Pol Elijar je pismom javio da dolazi.
Posle nekoliko dana bio sam prvi put okružen grupom nadrealista koji su dotrčali privučeni čudnom ličnošću koju su otkrili. Došli su samo zbog mene, jer Kadakes nije nudio nikakav komfor za letovanje, a ja sam stanovao kod mog oca.
Svi su bili začuđeni mojim krizama smeha. To čuđenje, koje sam im čitao na licima, još je povećavalo moju smešljivost. Uveče, dok smo, da bi se osvežili, sedeli na plaži i najozbiljnije razgovarali, ja bih osetio želju da nešto kažem i u trenutku kada bih otvorio usta počinjao bih da se smejem do suza. Prestao sam potpuno da govorim, da ne bih morao da se smejem. Moji prijatelji nadrealisti prihvatili su rezignirano moj smeh, smatrajući ga kao jednu od brojnih nepriličnosti, svojsstvenih tako očiglednom geniju kakav sam ja bio.
Jednoga dana, baš kada sam se previjao od smeha, neka kola se zaustaviše pred mojom kućom. Iz njih je izašao Pol Elijar sa ženom. Bili su umorni od dugog puta i skoro su nas odmah napustili i otišli u hotel „Miramar". Zakazali su nam tamo sastanak za pet sati.
Učinilo mi se da je lice Gale Elijar veoma inteligentno, ali, izgledalo je kao da je neraspoložena i nezadovoljna što se nalazi u Kadakesu.
U pet sati naša mala grupa je otišla k njima. Smestili smo se svi na jednu terasu u senci platana. Uzeo sam pero i dobio nastup smeha. Objasnili su slučaj Elijaru, koji se veoma zainteresovao.
Uveče, u šetnji, počeo sam razgovor o nekim veoma ozbiljnim pitanjima sa Elijarovom ženom Galom. Bila je iznenađena privlačnošću mojih razmišljanja i priznala je da sam joj se ranije, pod platanima, učinio antipatičan i nemoguć, zbog moje napomađene kose koja mi je davala izgled profesionalnog igrača argentinskog tanga.
Vraćajući se iz šetnje razgovarao sam sa Elijarom i ubrzo shvatio da je on pesnik Lorkine klase, jedan od veoma velikih i najautentičnijih. Pokušao sam da stavim malu buljinu na njegovu glavu, ali nisam uspeo da je vidim. Pokušao sam istu stvar sa još nekolicinom pesnika, ali smeh nikako nije dolazio. Isto je bilo i sa svima ostalima sa kojima je ranije obično uspevalo. Najzad sam zamislio buljinu s glavom nadole, zalepljenu izmetom za trotoar. To me je užasno zasmejalo; nisam mogao da nastavim šetnju, već sam morao prvo da legnem na zemlju.
Otpratili smo Elijarove u hotel „Miramar" i zakazali im da se sutradan u jedanaest časova nađemo na plaži.
Sledećeg jutra sam se probudio mnogo pre izlaska sunca; grlo mi je bilo stegnuto od dubokog nemira. Pomisao da će moji prijatelji, a naročito Elijarovi, biti u jedanaest sati na plaži, i da iz učtivosti moram da budem tačan i da prekinem rad sat ranije nego obično, dovodila me je do očajanja i unapred mi upropašćavala jutro. Zeleo sam da zaustavim kretanje sunca, da ga utopim ponovo u more iz koga je izašlo, i da na taj način odložim na neodređeno vreme bitku koju su predosećala moja čula. Ali, o kakvoj se bici radilo? To jutro je blistalo kao sva druga jutra; jedino je, možda, vladao onaj laki mir koji prethodi velikim događajima. Kuća je živela kao i svakog drugog jutra: devojka je stigla i stavila ključ u kuhinjsku bravu, vesla ribara udarala su po vodi, stado koza i jarac prolazili su ispred mojih prozora. Dan je ličio na svaki drugi. Pa ipak... šta će se dogoditi? Nisam mogao da sedim pred štafelajem. Probao sam sestrine minđuše; ali, ne, ovaj nakit nije bio pogodan za kupanje a ja sam hteo da budem izuzetno koketan zbog Elijarovih. A zašto se ne bih pojavio nag i raščupane kose, pošto su me već videli sa zalizanom kosom prošle večeri i opet će me takvog videti večeras? Kada budu stigli, razmišljao sam, stiću ću sa četkom u ruci, razbarušen i sa bisernom ogrlicom oko vrata. To će, uz moju pocrnelu kožu, kao u Arapina, izazvati utisak dostojan interesovanja. Napuštajući konačno štafelaj, počeo sam da sečem svoju najlepšu košulju, skraćujući je toliko da dopire samo do pupka. Obukao sam je a zatim sam napravio ogromnu rupu na ramenu i drugu na grudima, otkrivajući crne malje; treća je bila u visini grudi, jer sam želeo da pokažem smeđu bradavicu. A. okovratnik? Da li treba da ga zakopčam, ili ne? Ni jedno ni drugo. Isekao sam ga. Ostao je poslednji problem koji je trebalo rešiti: problem kupaćih gaćica, koje su mi izgledale isuviše sportske i nisu bile u skladu sa kostimom mondenskog i egzotičnog slikara koji sam sebi napravio. Prevrnuo sam ga na naličje da bih pokazao belu pamučnu postavu isprljanu mrljama rđe. To su bile mrlje od metalne kopče na gaćicama koja je oksidisala. Šta sam drugo mogao da izmislim na, silom okolnosti, ograničenu temu kupaćeg kostima?
Ali, to je bio tek početak: obrijao sam se ispod pazuha i pošto nisam dobio ono idealno plavetnilo koje sam opazio kod elegantnih madridskih dama, uzeo sam malo vešplava, pomešao ga sa puderom, i obojio se ispod miške. To je bilo lepo samo kratko vreme,dok znoj nije otopio šminku koja je počela da curi u plavičastim mlazevima niz moje telo. Perući se ispod pazuha, video sam da mi koža od trljanja postaje ružičasta. To je bilo bolje od plavetnila. Shvatio sam da je crvena boja potrebna. Ranije, dok sam se brijao, lako sam se ogrebao i s desne strane se pojavila mala mrlja od usirene krvi. Ponovo sam se obrijao i to tako da sam uskoro bio sav krvav. Trebalo je sad samo da ostavim da se krv usiri; iz koketerije sam tu krv poprskao svuda malo po sebi. To je toliko lepo izgledalo na kolenima, da nisam odoleo zadovoljstvu da čitavu stvar dovršim jednom malom posekotinom. Kakav posao! I to još nije bilo sve: stavio sam iza uha crveni božur. Sada mi je bio potreban neki miris. Gadila mi se moja kolonjska voda. Pa šta onda? Sedeći na svojoj slikarskoj stolici, Salvador Dali je počeo duboko da razmišlja. Ah! Kada bi mogao da se namiriše mirisom onog jarca koji svakoga jutra prolazi ispod njegovih prozora! Pažnja. Dali je iznenada ustao sa genijalnom idejom u glavi.
Našao sam svoj miris! Upalio sam rešo i prokuvao riblji lepak u vodi. Otrčao sam iza kuće, znajući da su tamo ostavili nekoliko džakova kozjeg izmeta, čiji me je miris do tada samo polovično zadovoljavao. Uzeo Sam šaku izmeta, vratio se u atelje i bacio ga u vrijuću vodu. Zatim sam četkicom izmešao sve to. Čas se više osećao miris ribe, a čas miris koze; ali, znao sam da će, sa malo strpljenja, mešavina biti savršena, naročito ako dodam još nekoliko kapi esencije belog luka. O čuda! Bioje to pravi miris jarca. Kada se sve ohladilo, dobio sam masu kojom sam se istrljao po telu. Bio sam spreman.
Spreman, za šta? Približio sam se prozoru koji je gledao na plažu. Ona je već bila tamo! Ko? Ona? Ne prekidajte me! Rekao sam da je Ona već bila tamo, i to vam mora biti dovoljno. Gala, Elijarova žena. To je bila ona! Prepoznao sam je po golim leđima.
Kako sam mogao čitavo popodne da provedem s njom ne prepoznavši je, ne sumnjajući ni u šta? Zbog nje sam izmislio ovo ludačko svadbeno ruho, zbog nje sam se namazao izmetom koza i odrao se ispod pazuha! Sada, kada sam je ugledao na plaži, nisam više smeo ovako da se pojavim. Gledajući se u ogledalu, našao sam da izgledam bedno.
„Ličiš na pravog divljaka, Salvadore, a ti to mrziš." Presvukao sam se i oprao što sam bolje mogao, da bih se oslobodio zagušljivog mirisa koji je iz mene izbijao. Ostavio sam samo bisemu ogrlicu i božur, dopola iščupan.
Na plaži sam pošao u susret prijateljima, ali u trenutku kada je trebalo da kažem Gali dobar dan, protresao me je takav nastup smeha da nisam mogao izustiti ni reči. Nastupi su se ponavljali svaki put kad mi se ona obraćala i kada je trebalo da joj odgovorim. Pomireni s tim, moji prijatelji su izgledali kao da kažu:
Tu smo. Sad, će to potrajati opet čitav dan. Provodili smo vreme besno bacajući kamenje u vodu. Naročito je Bunjuel bio razočaran, jer je bio došao u Kadakes da sa mnom radi na novom scenariju. A ja, želeći sve više da uzdržim svoju ludost, samo sam mislio na Galu, obasipao je pažnjom i samo na nju usredsredio misli. Pošto nisam mogao da govorim sa njom, zasipaO sam je ljubaznostima, donosio joj jastuke, čašu vode, premeštao je da bi bolje videla pejzaž. Da sam mogao, hiljadu puta bih joj skinuo i obukao cipele. Kada bih uspeo, u šetnji, da makar za trenutak dodirnem njenu ruku, sav bih uzdrhtao i činilo mi se kao da oko mene pada kiša zelenog voća; kao da sam, umesto Galine ruke, pre vremena otresao još nežno drvo svoje želje. Gala, koja je sa jedinstvenom intuicijom videla sve što se u meni pojavljivalo kao „reakcija", nije videla da sam ludački zaljubljen u nju. Nazirala je u meni poluludog genija sposobnog za veliku moralnu hrabrost. I pošto je i ona želela nešto, svoj sopstveni mit, počela je da veruje kako sam ja jedini sposoban da joj ga stvorim.
Moja slika „Sumorna igra" zabrinjavala je moje prijatelje. Gaće uprskane izmetom bile su naslikane s takvim realizmom punim samozadovoljstva da su se svi pitali jesam li ili nisam koprofag. Mogućnost da sam oboleo od te odvratne bolesti izazvala je, najzad, u njima pravu nelagodnost, koja je stalno rasla. Gala je odlučila da raščisti sa tom sumnjom. Rekla mi je da želi da razgovara sa mnom o veoma važnoj stvari i zamolila me da se s njom sastanem. Uspeo sam da joj odgovorim ozbiljno kako to ne zavisi od mene, i da, čak i ako, dok ona bude govorila, prsnem u smeh, to me neće sprečiti da je pažljivo saslušam i da joj ozbiljno odgovorim. Zabrinut Galin ton zamalo da nije izazvao u meni nov nastup ludačkog smeha; uspeo sam da se uzdržim samo snagom volje. Zakazali smo sastanak za sutradan uveče. Dogovorili smo se da dodem po nju u hotel i da se prošetamo među stenama. Poljubio sam joj ruku i otišao.
Cim je okrenula leđa, presavio sam se od smeha i morao sam da sednem na jedan prag i da sačekam da prođe kriza. Na putu sam susreo Kamija Gemana i njegovu ženu. Oni su me čitavo vreme posmatrali i zaustavili se da sa mnom razgovaraju.
Morate paziti rekao mi je on. Od pre izvesnog vremena preterano ste nervozni. Možda isuviše radite?
Sutradan sam otišao po Galu. Krenuli smo u šetnju medu stene Kojala, čija melanholija podseća na melanholiju pejzaža neke druge planete. Cekao sam da Gala počne razgovor koji je najavila, ali ona očigledno nije mogla, jer nije znala kako da počne. Pružio sam joj priliku napravivši jednu aluziju. Prihvatila je to sa zahvalnošću, dajući mi ipak na znanje da joj nimalo nije potrebna moja pomoć. Evo kako je otprilike tekao naš razogovor:
- Reč je o vašoj slici „Sumorna igra". Zaćutala je za trenutak, dajući mi vremena da je preduhitrim i da pogodim. Hteo sam da odgovorim, ali sam ipak više voleo da pričekam u slučaju da se pojavi još nešto.
- To je vrlo značajno delo nastavilaje ona i zato svi prijatelji, i Pol i ja, želimo da shvatimo čemu odgovaraju izvesni elementi koje vi izgleda smatrate veoma važnim. Ako su te „stvari" vezane uz vašu egzistenciju, ja se bitno ne slažem sa vama jer mi se to čini s obzirom na moj život užasno. Ali, to se tiče samo vašeg života i moj ne može u to da se meša. Međutim, ako se služite vašim slikama radi širenja jednog poroka za koji smatrate da je genijalan, to, po nama, dovodi u opasnost snagu vašeg dela i svodi ga na psihopatološki dokumenat.
Bio sam u iskušenju da odgovorim jednom laži. Kada bih joj priznao da sam koprofag, kako su verovali prijatelji iz nadrealističke grupe, to bi me u njihovim očima učinilo još fenomenalnijim i interesantnijim. Međutim, oštar Galin ton, napregnut izraz njenog lica i njena potpuna, dostojanstvena iskrenost, nagnali su me da kažem istinu.
- Kunem vam se da nisam koprofag. Grozim se koliko i vi te vrste poroka. Ali smatram da su i ovi skaredni elementi nešto što užasava, isto koliko i krv ili moja fobija prema skakavcima.
Cekao sam da Gala pokaže olakšanje posle mog odgovora. Međutim, ona je ostala zabrinuta, kao da postoji nešto što je proždire. Zamalo joj nisam rekao: ,,A vi? O čemu je reč? Zašto više ne razgovaramo?" Ali nisam ništa rekao. To meso tako blisko mome, tako stvarno, sprečavalo me je da govorim. Bolećiva lepota tog lica nije predstavljala jedinu eleganciju ovog tela; gledao sam njen struk, povijen dok je hodala pobedonosno, i rekao sam sam sebi već sa nekom vrstom estetskog humora: ,,I lice Pobede rnože da bude zamračeno neraspoloženjem. Ne treba ga dirati." Ipak, hteo sam da je dodirnem, hteo sam da je obgrlim oko struka, kad njena ruka iznenada uze moju. To je bio trenutak za smeh, i ja se zasmejah nervoznije i gromoglasnije nego ikad, jer je u tom času to bilo najuvredijivije za nju. Ali, umesto da bude povređena zbog tog smeha, ona se ponosila. Natčovečanskim naporom ona mi još jače steže ruku, umesto da je prezrivo pusti, kako bi učinila svaka druga žena. Svojom medijumskom inteligencijom shvatila je tačan smisao moga smeha, koji je drugima bio toliko nerazumljiv. Moj smeh nije bio „veseo", kao smeh ostalog sveta. On nije bio izraz skepticizma ili frivolnosti, već izraz fanatizma, kataklizme, ponora i užasa. A ja sam joj baš tada bacio pod noge najstrašniji, najkatastrofalniji smeh na svetu.
Mali moj rekla je ona više se nećemo rastajati.
Ona će biti moja Gradiva' moja pobeda, moja žena.
(„Gradiva", Jensenov roman u interpretaciji Sigmunda Frojda. )
Ali zato je trabalo prvo da me izleči. I ona me je izlečila. Zahvaljujući neukrotivoj moći svoje ljubavi, čija dubina misli i praktična veština prevazilaze ambicioznije psihoanalitičke metode.
Moji histerični simptomi su nestali jedan za drugim i kao nekom mađijom postao sam ponovo gospodar svog osmeha, svog smeha, svojih pokreta. Novo zdravlje izraslo je kao ruža u mojoj glavi. Pošto sam otpratio Galu na figuerasku stanicu, gde je uzimala voz za Pariz, uzviknuo sam, trljajući ruke:
- Najzad, sam!
Iako su ubilačke vrtoglavice moga detinjstva bile izlečene, trebalo je da prođe još dosta vremena da bih se izlečio od želje za usamljenošću.
- Gala, ti si stvamost!
Cesto sam ovako razmišljao, upoređujući nju, biće od krvi i mesa, sa onim idealnim slikama mojih pseudo-ljubavi. Udisao sam snažno miris jednog kupaćeg kostima od vune koji je sačuvao malo njenog mirisa. Hteo sam da mislim o njoj, živoj i stvarnoj, ali mi je bilo potrebno i da s vremena na vreme ostanem sam. Ta nova usamljenost izgledala mi je stvarnija od one ranije i ja sam je zato više voleo. Zatvorio sam se čitav mesec dana u svoj atelje u Figuerasu i nastavio da živim kaluđerski, završavajući portret Pola Elijara i dva velika platna, od kojih će jedno postati slavno. Na njemu je bila naslikana velika, modra i voštana glava rumenih obraza i dugih trepaviea. Ogroman nos oslanjao se na zemlju. Umesto ustiju nalazio se skakavac u čijem su trulom trbuhu vrveli mravi. Glava se završavala omamentima u stilu 1900. godine. Ta slika se zvala „Veliki masturbator".
Čim bih završio sliku, poveravao sam je jednom drvodelji iz Figuerasa, koji ju je pakovao, manijački brižljivo, kao što sam od njega tražio. Ime ovoga čoveka treba svakako upisati na listu mojih anonimnih žrtava.
Krenuo sam za Pariz, gde je od 20. novembra do 5. decembra trebalo da se održi moja izložba u Galeriji Geman.
Bio sam sam, ali i stalno sa Galom. Ljubav me je učinila prezrivim i darežljivim. Glava mi je bila puna borbenih planova. Odjednom su mi se učinili preuranjeni. I ja, najambiciozniji od svih slikara, odlučio sam da odem sa Galom na svadbeni put, dva dana pred otvaranje moje prve izložbe u Parizu, prestonici umetnosti. Tako nisam čak video kako su raspoređene slike na ovoj prvoj izložbi mojih dela. Priznajem da smo Gala i ja bili toliko obuzeti našim telima da skoro nijednog trenutka nismo mislili na moju izložbu, koja je već tada bila „naša" izložba.
Gala me je ostavila u Figuerasu i otišla u Pariz. U porodičnoj trpezariji odigrala se bura. Nekoliko dana kasnije dobio sam pismo od oca u kome me obaveštava da me se porodica zauvek odrekla. Iste večeri naručio sam taksi, koji me je sutradan odvezao do granice, gde sam uzeo direktan voz za Pariz.
Cim sam se vratio u Pariz, shvatio sam da mi je uspeh moje izložbe kod Gemana doneo mnogo neprijatelja. Ko su bili ti neprijatelji? Skoro svi. Moderna umetnost zahtevala je masovnu mobilizaciju protiv jednog dela koje je bilo snažno i smelo, nerazumljivo, razočaravajuće i subverzivno. Najzad, to nije bila „mlada" moderna umetnost. Odjednom su shvatili da se užasavam svoga vremena. Umetnički časopisi su me ignorisali do poslednjeg trenutka, dok su stara gospoda sa umoljčanim kamašnama, i sa brkovima umrljanim burmutom i jaknama ukrašenim rozetama Legija časti, vadili svoje monokle da bi bolje videli moje slike. Padali su u iskušenje da ih ponesu i okače u svojim trpezarijama pored jednog Mesonijea. Starci koji se ni posle pedeset godina nisu zamorli od ljubavi prema slikarstvu voleli su moje slike i razumeli ih. Osetili su da sam tu da ih branim. U stvari, to im nije bilo potrebno, jer oni su već predstavljali snagu i ja sam se jednostavno stavio na njihovu stranu, na stranu tradicije koja će pobediti.
Kada sam stigao u Pariz, intelektualni krugovi su već bili istrunuli zbog kobnog i već oslabljenog uticaja bergsonizma, čija je apologija instinkta i životnog elana dovela do prostačkih estetskih revalorizacija. Afrika je divljački navaljivala na parisku inteligenciju. Zahvaljujući Pikasou i nadrealizmu, obožavali su crnačku umetnost. Crveneo sam od sramote i besa gledajući naslednike jednog Rafaela kako se podaju ovom ludilu. Trebalo je da pronađem protivotrov, zastavu kojom bih se suprotstavio ovim prozvodima straha, gluposti i duhovnog robovanja! Palo mi je na pamet da nasuprot divljačkim predmetima lansiram dekadentne, civilizovane i evropske predmete „modernog stila". Uvek sam smatrao da je epoha 1900. psihološka rezultanta grčko-rimske dekadencije. S obzirom na to da ovi ljudi odbijaju razgovor o estetici i zanose se samo životnim elanom, hteo sam da im pokažem kako u najmanjem ukrasnom detalju jednog predmeta iz 1900. godine ima više misterije, poezije, erotizma, ludila, nemira, patosa, veličine i biološke dubine nego u njihovim ružnim i divljačkim fetišima. Jednoga dana otkrio sam usred Pariza ulaze u metro iz 1900. godine. Na nesreću, već su počinjali da ih ruše i zamenjuju groznim anonimnim konstrukcijama. Fotograf Brasaj napravio je niz fotografija dekorativnih elemenata ovih ulaza i niko nije mogao da poveruje očima, toliko je „moderni stil" ličio na nadrealizam. Na buvljoj pijaci su počeli da traže predmete iz 1900. godine. Ponovo su ušle u modu pesme iz epohe u revijama sa kostimima iz 1900. godine.
Video sam kako se Pariz menja pred mojim očima, i na moje naredbe. Ali, kao i uvek, moj sopstveni uticaj toliko me je nadrastao da je bilo nemogućno nekoga uveriti da potiče od mene. Isti fenomen javio se i nekoliko godina kasnije, prilikom mog drugog boravka u Njujorku. Opazio sam da se najveći broj izloga velikih magazina inspiriše prilikom uređivanja nadrealističkim pravilima koja sam prvi put lansirao. Stalna drarrta moga uticaja je u tome što mi on izmiče iz ruku i ja ne mogu ni da ga usmerim, ni da ga iskoristim. Živeo sam u Parizu koji je slušao moje naredbe. Čitao sam članak protiv funkcionalne arhitekture i znao da to potiče od mene. Ako bi neko, bilo kojim povodom, rekao: „Bojim se da to ne izgleda moderno", znao sam da i to potiče od mene. Javnost se nije odlučivala da me sledi, ali sam ipak uspeo da uništim njena ubeđenja! Moderni umetnici su imali mnogo razloga da me mrze.
Pošto nisam mogao da iskoristim svoja otkrića, drugi su me krali. Bio sam već lansirao „moderni stil" i trebalo je samo da izađem na ulicu da bih shvatio kako se širi: čipke, filmovi, noćni lokali, cipele, sve je bilo u skladu. Stotine zanatlija je zarađivalo za život praveći ove predmete, dok sam se ja šetao Parizom nemoćan da išta učinim. Svi su, znači, mogli da realizuju moje ideje, osim mene! U tom trenutku ne bih znao kako i kome da se obratim za skromno mesto statiste u jednom od tih filmova a' la 1900, koji su snimani sa puno „zvezdi" i miliona.
To je bila obeshrabrujuća epoha mojih pronalazaka. Prodaja mojih slika sukobljavala se sa franmasonerijom moderne umetnosti. Trebalo je da se odlučim i da na drugi način zarađujem za život. Napravio sam listu pronalazaka za koje sam smatrao da su nepogrešivi.
Pronašao sam:
Veštačke nokte sa malim ogledalima; providne lutke za izloge. U njihova tela mogla je da se sipa voda, po kojoj bi plivale ribe, podražavajući krvotok; nameštaj od bakelita izrađen po otisku kupčevog tela; pokretne skulputre ventilatore; kaleidoskopske naočari za putovanje automobilom kroz dosadne predele; fotografske maske za snimanje žurnala; kombinovanu šminku za uklanjanje svih senki na licu; cipele sa federima za lakši hod i tako dalje, i tako dalje.
Ti pronalasci su bili naše mučenje. Naročito su mučenje za Galu, koja je fanatično odano odlazila posle doručka sa mojim pronalasima pod miškom u krstaški pohod. Njena izdržljivost prevazilazila je granice ljudskih mogućnosti. Vraćala se uveče, zelena, mrtva od umora i još lepša zbog svog žrtvovanja. Pitao sam je:
Nije uspelo?
Pričala mi je strpljivo i detaljno sve. Cesto smo plakali, a zatim odlazili da utopimo brige u zaglupljujućoj tami kvartovskog bioskopa. Uvek je bila ista priča: prvo su govorili da je moj pronalazak bezuman i bez trgovačke vrednosti. Zatim, kada bi ih Gala svojom upornošću ubedila u praktičnu vrednost otkrića, odgovarali su joj da ju je, iako je stvar zaista interesantna, nemogućno realizovati i da bi bila ludački skupa.
A ipak... a ipak, svi su moji projekti, kasnije ili ranije, realizovani. Realizovali su ih drugi, i uglavnom toliko loše da mi je bilo nemoguće da se na njih vratim. Jednoga dana bismo otkrili da su za veče lansirani veštački nokti, drugoga dana da aerodinamični automobili kruže ulicama. Jednoga jutra poročitao sam u novinama: „Postavili su u izlog providne lutke-manekenke koje služe kao akvarijumi za ribe. To liči na Dalija."Bila bi sreća ako bi me uopšte pomenuli, jer su veoma često govorili da u svojim slikama kopiram tuđe ideje! Voleli su moje ideje od onog trenutka kada bi ih neko dugi oskrnavio, pod izgovorom da će napraviti bolje. Strašni francuski zdravi razum zgrabio je moje, ubrzo slavno ime, ali samo zato da od njega napravi neku vrstu strašila za ptice. „Dali, oh, da, to je neobično, ali je ludo i neizvodljivo". A ja sam toliko želeo da bude izvodljivo! Hteo sam da otmem tom društvu, koje mi se divilo i bojalo me se, malo njegovog zlata koje bi omogućilo meni i Gali da živimo bez onog zamornog fantoma novčanih briga koje su nas odavno pratile. Iako nisam zarađivao, Gala je uspevala da učini čuda sa ono malo novca što smo imali. Nikada prljave uši i boemski život nisu ušli kod nas na svojim klimavim nogama i svojim ogrtačima od prljavih čaršava! Nikada nismo upoznali jučerašnje ponovo pečene krompire niti ružnu brigu oko službenika kompanije za gas i elektriku koji sa računima u rukama očajno zvone na sporednim vratima prazne kuhinje. Nikada nismo podlegli prozaičnostima svakodnevnog života. Zahvaljujući Galinoj strateškoj veštini, sve je bilo izgovor za sve veće zbližavanje naših dveju duša. Sa malo novca jeli smo skromno, ali dobro. Nismo izlazili. Gala je sama šila svoje haljine a ja sam za to vreme radio sto puta više od bilo kog osrednjeg slikara. Svim srcem i krvlju pripremao sam nove izložbe, odgovarao nekolicini retkih prijatelja. Gala mi je ponekad prebacivala da radim za isuviše nisku cenu, a ja sam joj odgovarao da je pravo čudo što uopšte imam prijatelje, pošto sam ja genije, a sudbina genija je da umru od gladi.
Živimo tako skromno zato što ti i ja svakoga trenutka činimo natčovečanski napor koji će nam pomoći da se najzad probijemo.
Oko nas su slikari, danas zaboravljeni, živeli odlično, unoseći osrednjost u dalijevske ideje. Integralni Dali se pokazao kao nesvarljiva, isuviše zabiberena hrana, ali je zato recept koji se sastojao u tome da se sa malo Dalija začine loša, ohlađena jela, imao dobru prođu. Malo Dalija u oblacima, u pejzažima, u melanholiji, u fantaziji, u razgovoru, ali „samo malo", jer je to davalo pikantnost i privlačnost svemu. I sve je postajalo komercijalnije i privlačnije u meri u kojoj je apsolutni Dali bivao sve žešći, sve strašniji i sve se više dekomercijalizovao. Govorio sam sebi: strpljenja, treba istrajati. Umesto da načinim korak nazad, činio sam pet napred; ohrabrivala me je Gala, koja je, kao i ja, bila tvrdoglavo nepopustljiva. Na dan uspeha, svi pacovi, sve prljave boemske uši, svi rumeni obrazi lakog života naći će se pod našim nogama! Dok su nas uzdržavanje i neprilike uobličavali, drugi su se raspadali od lakog života! Kokain tamo, heroin onamo, alkohola pomalo svuda, alkohola i pederastija svuda; kokain, heroin, pijanstvo, opijum i pederastija bili su sigurna sredstva efemernih uspeha. Franmasonerija poroka uzajamno se potpomagala sa sentimentalnim požrtvovanjem u borbi protiv zajedničkog straha od samoće. Svi su živeli zajedno, znojili se zajedno, mokrili zajedno, i čekali da prvi koji crkne okrene leđa i pusti da se u njih zabode prijateljski bodež.
Galina i moja snaga sastojala se u tome što smo usred ove zbrke živeli higijenski; nismo pušili, nismo se drogirali, nismo legali u krevet sa svakim, bili smo uvek sami ali udvoje, kao što sam ja nekada bio sam u svom detinjstvu i svojoj mladosti.
Vodili smo, takođe, računa da sebi obezbedimo malo slobodnog vremena i da ponekad pobegnemo. Tu slobodu nalazili smo u Kadakesu, gde smo se krili mesecima, ostavljajući za sobpm Pariz, koji je ključao kao veštičji kazan. Pre nego što bismo krenuli, bacao sam u kazan nekoliko jela koja su se kuvala u našem odsustvu: ideološke krilatice koje su bile potrebne grupi nadrealista.
Pre polaska pripremao sam listu poslednjih poseta: ujutru jedan kubista, jedan monarhista, jedan komunista; popodne ljudi iz društva izabrani među onima koji se međusobno najviše mrze; a veče za Galu i mene. Te večeri su predstavljale sve ono za čim smo težili. U restoranima, obližnji parovi su često bili zapanjeni gledajući nas kako razgovaramo nežno i toplo, kao ljubavnici u medenom mesecu. O čemu smo razgovarali? O našoj samoći udvoje, o povratku u Kadakes. Tamo ćemo imati osunčani zid koji će nas štititi od vetra, bunar koji će nam davati vodu, kamene klupe na kojima ćemo sedeti. Sagradićemo prve stepenike paranoja-kritičke metode i nastavićemo ovaj lep i tragičan posao življenja udvoje, za nas same.

[Mustra]

Moja borba


PROTIV
ZA
jednostavnosti
kompleksnost
jednoobraznosti
raznolikost
jednakosti
hijerarhiju
kolektivnog
individualno
politike
metafiziku
muzike
arhitekturu
prirode
estetiku
progresa
ustaljenost
mehanizma
san
apstrakcije
konkretno
mladosti
zrelost
oportunizma
makijavelistički fanatizam
spanaća
puževe
filma
pozorište
Bude
markiza od Sada
Istoka
Zapad
sunca
mesec
revolucije
tradiciju
Mikelanđela
Rafaela
Rembranta
Vermera
divljačkih predmeta
ultracivilizovane predmete
moderne afričke
a' la 1900.
umetnosti
renesansu
filozofije
religiju
medicine
vradžbine
planine
obalu mora
fantoma
duhove
žena
Galu
vremena
meke časovnike
skepticizma
veru

[Mustra]

Ponovo Pariz


Na povratku u Pariz lansirao sam novu enigmatsku krilaticu:
Hleb, hleb, samo hleb!
Ljudi su se pitali sa humorom da li sam možda na putu da postanem komunista! Ali, već ću pogađali da Dalijev hleb nije namenjen za pomoć brojnim porodicama. Moj hleb je bio zverski antihuman. On je simbolizovao osvetu jedne luksuzne mašte protiv utilitarizma praktičnog sveta. Taj će hleb biti aristokratski, estetski, paranoičan, jezuitski, fenomenalan, prefinjen i paralizujući.
Mesec dana posle povratka u Pariz potpisao sam ugovor da Džordžom Kelerom i Pjerom Kolom. Nešto kasnije u Kolovoj galeriji izložio sam svoju sliku „Žena koja spava" konj, lav-nevidljivo plod mojih razmišljanja iz Španije. Vikont od Noaja je kupio ovo platao, Žan Kokto „Skrnavljenje hostije", a Andre Breton „Viljema Tela". Moje delo je počelo da uznemirava kritičare. U stvari, samo su nadrealisti i ljudi iz visokog društva bili stvarno uzbuđeni. Sve češće sam prisustvovao mondenskim večerama gde su me primali zajedo sa Galom, sa nekom vrstom bojazni i divljenja.
Svuda sam prepoznavao svoje rečenice i svoje ideje. Stvari su bile, ili nisu bile „dobre za jelo". Poslednje Brakove slike bile su „jednostavno božanstvo", i tako dalje. Između dva mondenska ogovaranja pozajmljivali su od mene sa puno humora frazeologiju katalonskog porekla, koja mi je bila svojstvena. Ipak, smisao moje mistifikacije rovala im je po mozgu kao mali parazit.
- Ali, zaboga, Dali, zašto hleb, zašto sad samo hleb?
- Odgovor na ovo govorio sam morate tražiti od paranoja-kritičke metode, draga prijateljice.
Zatim su me molili da objasnim svoju paranoja-kritičku metodu, jer su članci koje sam objavljivao bili isuviše hermetični. Sada priznajem da u to vreme ni sam nisam dobro znao o čemu se radi. To otkriće me je „prevazilazilo", i kao kod mnogih mojih otkrića, shvatio sam njegov značaj tek kasnije. Neprestano sam slušao pitanja:
- Sta to znači? Sta to znači?
Jednoga dana sam izdubio veliku veknu hleba i stavio unutra maloga Budu, potpuno prekrivenog mrtvim buvama. Zatim sam zatvorio otvor u hlebu komadom drveta, zacementirao sve i napisao na hlebu: „Konjska marmelalda". Šta je to značilo?
Dekorater Zan Mišel Frank mi je poklonio dve stolice u najčistijem stilu iz 1900. godine. Jednu sam potpuno izmenio stavljajući umesto drvene ploče sedišta veliku tablu čokolade. Drugu nogu stolice sam produžio kvakom sa vrata i tako je stolica izgubila ravnotežu. Druga noga je uvek stajala potopljena u čašu piva. Nazvao sam ovaj neudobni predmet „Atmosferska stolica". Svi koji su gledali stolicu osećali su se mučno. Šta je to trebalo da znači?
Počeo sam tada borbu za lansiranje nadrealističkog predmeta, iracionalnog i sa simboličkom funkcijom, kao i protivtežu pričanjima snova, automatskom pisanju, i tako dalje. Nadrealistički predmet je trebalo da bude potpuno nekoristan kako sa praktičkog, tako i sa racionalnog gledišta.
Pariski stanovi, osetljivi prema nadrealizmu, brzo su se napunili nadrealističkim predmetima koji su na prvi pogled delovali zbunjujuće, ali koje je svako mogao da dodirne rukama i da se njima zabavlja.
Ovaj novi period uskoro se završio. Gala i ja smo imali dosta novca i mogli smo da se vratimo u Kadakes i da tamo ostanemo mesec i po dana. Moj prestiž se bio prilično učvrstio. Kritičari su već razlikovali nadrealizam pre i posle Dalija. O svim stvarima se sudilo i razmišljalo upoređujući sa Dalijem.
Jedna od tajni moga uticaja bila je i to što je taj uticaj uvek ostao tajanstven. S druge strane, tajna Galinog uticaja bila je dvostruko tajanstvena. Cesto su verovali da su otkrili moju tajnu. To je bila greška! Jer to nije bila moja, već Galina tajna.
Nemaština je bila još jedna od naših tajni. Gotovo nikada nismo imali novca i živeli smo tajno obuzeti brigom zbog toga. Međutim, znali smo da naša snaga leži u tome da to ne pokažemo. Sažaljenje bližnjega ubija. Snaga, govorila je Gala, ne leži u tome da se izazove sažaljenje, već postiđenost. Mogli smo da umremo od gladi, niko to nikada ne bi znao. Genio y figura hasta la sepultura, „genijanost i stav do smrti", to je bila naša deviza. Ličili smo na onoga Španca koji nema šta da jede, ali koji u podne odlazi kući i seda za prazan sto na kome nema ni hleba ni vina. Čeka da ostali završe ručak. Trg je pust i uspavan pod nemilosrdnim suncem. Sa svih prozora opaziće onoga ko prvi, posle obeda, prede preko trga. U zgodnom trenutku naš čovek ustaje, stavlja čačkalicu među zube i prelazi preko trga čačajući ih. Treba da veruju da je jeo, jer inače neće moći nikada da zagrize.
Čim ponestane novca, treba povisiti napojnice, nikada ne popustiti pred osrednjošću. Čovek može da se odrekne izvesnih stvari, ali ne treba da im se priklanja. Čovek može da ne jede, ali ne treba da jede loše. Još od Malage bio sam Galin učenik i ona mi je otkrivala principe zadovoljstva. Ona me je takođe naučila da sagledam realnost svih stvari. Naučila me je da se oblačim, da silazim niz stepenice bez padanja, da ne gubim novac, da jedem i da pri tom ne bacam pileću kost pod tavanicu, da razlikujem neprijatelje. Ona je bila Anđeo ravnoteže i proporcije koji je najavljivao moj klasicizam. Ne gubeći svoju ličnost, oslobađao sam se likova koji su me mučili. Počeo sam da bivam svestan svojih postupaka.
Jedna ptica koja je doletela iz Amerike kupila je moje meke časovnike koje sam krstio „Upornost sećanja". Ta ptica je imala velika crna krila kao krila Grekovih anđela. Iako se ta crna krila nisu mogla videti, čovek je morao da opazi belo platneno odelo i veliki panama šešir koji je ptica nosila. Ona se zvala Zilijen Levi. Bio je to čovek koji će Ameriku upoznati sa mojim delom. Žilijen Levi mi je priznao da moje delo smatra veoma neobičnim, ali nepodesnim za publiku i nemogućim za prodaju. On je okačio moju sliku u svojoj kući, iz ličnog zadovoljstva. „Upornost sećanja" nije opravdala njegove loše prognoze i bila je nekoliko puta prodavana; najzad je dospela u Muzej moderne umetnosti i tamo je, bez sumnje, jedna od slika koja najviše privlači publiku.
Posle toliko napora Gala i ja smo najzad mogli da odemo u Port Ligat.
Cim smo se vratili u Pariz, preselili smo se iz Ulice Bekerelbroj 7. u Ulicu Goge broj 7. Taj moderni stan izgledao mi je kao kazna koju su arhitekte izmislile za sirotinju. A mi smo bili siromašni! Pošto nismo mogli da imamo komode Luj XV, opredelili smo se za široke prozore otvorene prema svetlosti, za hromirane stolove, i svuda smo postavili ogledala. Gala je umela svemu da da sjaj. Ali, ova skoro monaška strogost budila je u meni želju za luksuzom. Osećao sam se kao čempres koji raste u kupatilu.
Prvi put sam tada shvatio da su me u Parizu očekivali; da je moje odsustvo značilo jednu prazninu. Ali, kako nastaviti? Moje dve konferencije u Barseloni izlečile su patološke ostatke moje užasne stidljivosti. Osećao sam se sposobnim da po svojoj volji uzvitlam strast i ludilo publike i u meni je rasla želja da stupim u kontakt sa „novim mesom", sa novom zemljom koja nije zaražena posleratnom atmosferom. Amerika! Hteo sam da odem tamo, da odnesem svoj plan, da položim i svoj hleb na taj kontinent. Žilijen Levi mi je poslao isečke iz štampe povodom jedne male izložbe koju je organizovao u Njujorku. Tu su bili izloženi moji meki 1 časovnici i nekoliko pozajmljenih slika. Malo je prodato, ali je izložba ipak doživela uspeh, jer se u člancima osećalo razumevanje, sto puta objektivnije i bolje upoznato sa stvarima od svega što su pisali evropski kritičari. U Parizu svako prosuđuje i izriče sud samo na osnovu svojih estetskih normi. U Evropi sam bio okružen samo pristalicama koje su se između sebe gložile; ovaj građanski rat još nije bio dotakao Ameriku. Ono što je kod nas već otkrivalo tragične izglede za budućnost kod njih je bilo sami divertisman. Kubizmu u Americi nikada nije pridavan naročiti značaj, jer je to kod njih bila već klasirana pojava. Udaljeni od borbe, nepristrasni, nemajući ništa da odbiju ili izgube, ništa što bi branili i zašta bi se borili, mogli su sebi dozvoliti da budu lucidni i da spontano vide ono što trenutno na njih ostavlja najsnažniji utisak, to jest mene. U Evropi se varaju kada misle da Amerika nije sposobna za poetsku intelektualnu intuiciju. To što oni ne greše, to nije zbog toga što imaju ukusa i tradiciju, već zato što su atavistički oprezni. Amerika ne bira iskustvom ili srcem, već na jedan bolji način, ona bira dubokom i elementarnom snagom svoje još uvek sasvim očuvane biologije. Ona zna šta joj nedostaje i šta nema. A sve što joj je nedostajalo na d'ihovnom planu doneću joj ja svojim paranoičnim delima.
Ideja koja je u meni počela da se oblikuje o Americi bila je potkrepljena mojim susretom sa Alfredom Barom, upravnikom Muzeja moderne umetnosti u Njujorku. Upoznao sam ga na jednoj večeri kod Vikonta od Noaja. Bio je mlad, bledunjav i veoma bolešljiv. Njegovi istražm pokreti ličili su na pokrete ptice koja kljuje zrnevlje. I zaista, on je kljuvao savremene vrednosti i veoma razumno odvajao dobro zrnevlje od lošeg. Njegovo poznavanje moderne umetnosti bilo je pravo čudo. Pošto sam bio naviknut na Konzervatore francuskih muzeja, koji nikada nisu čuli za Pikasoa, nalazio sam da je on još čudniji. Gospođa Bar mi je predskazala slavnu budućnost u Americi, ako tamo budem lično otišao. Gala i ja smo već bili odlučili da putujemo. Avaj! Kako da to učinimo bez novca.
„Hoću da idem u Ameriku, hoću da idem u Ameriku..." To se pretvorilo u opsesiju. Gala me je tešila.
Čim budemo imali malo novca otići ćemo...

[Mustra]

Ali baš u tom trenutku sve je pošlo nagore. Pjer Kol me je obavestio da naš ugovor ističe i da mu njegova finansijska situacija ne dozvoljava da ga obnovi. Novčani problemi su postali sve ozbiljniji. Ljubitelji, na koje se moglo računati da će kupiti Dalija, već su imali isuviše mojih slika, pa čovek nije mogao ni da pomisli da im još nudi. Iste godine kada je moj prestiž dostigao svoju vrhunsku tačku, ja sam se našao u veoma lošoj novčanoj situaciji. Ne mogući da se pomirim s tim bio sam besan, uzdržano ali stalno besan. U Malagi sam bio odlučio da zaradim puno novca i još uvek u tome nisam uspeo. Videćemo! Besneo sam, besneo sam bez prestanka! Na ulici sam kidao dugmeta sa kaputa i lomio ih zubima. Udarao sam nogom kao da želim da se zabijem u asfalt pločnika.
Jedno veče, vraćajući se kući posle neuspelih poseta, u visini Bulevara Edgara Kine susreo sam slepca bez obe noge. Sedeo je u malim kolicima. Kotrljao se sa nekom čudnom koketerijom i pokretima, okrećući rukom gumene točkove. Zaustavio se u trenutku kada je trebalo da pređe široku ulicu i, izvadivši mali štap, počeo je energično da udara u zemlju tražeći pomoć. Bilo je nečega antipatičnog u bezobrazluku i sigurnosti ovog čoveka. Tražio je da ga neko prevede preko ulice. Na ulici nije bilo nikoga osim mene. Samo je, prilično daleko, na ulici stajala prostituka i gledala me. Priđoh slepcu i brutalnim udarcem noge u kolica odgurnuh ga iz sve snage. Udario je u suprotni pločnik i trebalo je da ispadne iz kolica. Ali ovaj lukavi slepac je predivdeo udarac i čvrsto se pridržao rukama. Ukočio se iz uvređenog dostojanstva i ostao nepomičan. Ja sam prešao ulicu i približio se da bih ga pogledo u lice. On je bez sumnje razumeo da sam ga baš ja odgurnuo, jer je odmah promenio stav i, umesto da se ljuti, postao je skroman i ponizan, kao što je, uostalom, njegov fizički položaj i zahtevao. Razumeo sam tada da bi mi on, uprkos svom cicijašluku, dao novac da sam mu ga tražio.
Tako sam otkrio šta treba da činim da bih prešao Atlantik. Jer ja nisam bio bez nogu, niti sam bio slep, izgubljen i jadan. Nisam udarao u zemlju štapom tražeći od nekog nepoznatog da me prevede preko tog okeana koji me je delio od Amerike. Ne, nisam bio potonuo u očajanje. Nasuprot tome, blistao sam od slave. Razumljivo je da niko ne bi pritekao u pomoć tigru čak ni kada je gladan. Trebalo je da otmem štap iz ruku tog slepca i da zamahnem oko sebe. Nisam bio paralizovan, trebalo je da delam.
Sa malo preostalog novca zadržao sam dva mesta na prvom paroborodu koji je odlazio za Njujork; bio je to „Samplen", koji je polazio za tri dana. Trebalo je pronaći ostatak novca za doplatu kabine, i za obezbeđenje boravka u Njujorku bar za dve nedelje. Čitava tri dana jurio sam po Parizu naoružan simboličnim slepčevim štapom koji se u mojim rukama pretvorio u čarobni štapić ljutnje. Udarao sam bezobzirno desno, levo. Pošto sam tri dana tresao grane sreće, ona se odlučila, i mala kiša zlata najzad mi je dozvolila da konačno predvidim putovanje.
Od silnog straha da ću propustiti brod, došao sam tri sata ranije na stanicu odakle je trebalo da krene transatlantski voz. Stalno sam gledao u časovnik i u našeg nosača, jer sam se bojao da će nas izdati. Gala me je držala za ruku da bi umirila moju nervozu. Znao sam da ću se smiriti tek kada budem na brodu. Kada sam se popeo na voz, stigli su novinari i fotografi i zamolili me da siđem. Zeleli su da me slikaju pored lokomotive. Morali su da se zadovolje time da me slikaju na prozoru vagona. Isuviše me je bilo strah da će voz krenuti dok se ja budem slikao.
Strah da ne propustim putovanje u Ameriku nije me potpuno napustio ni kada sam se našao na „Šamplenu". Tek što smo izašli na otvoreno more mene je obuzeo pravi užas od okeanskog prostranstva. Mislio sam da je brod isuviše veliki i da je njime veoma teško rukovati i izbeći katastrofu. Od svih putnika ja sam najsavesnije reagovao na sve lažne pozive na uzbunu i stavljao sam kotur za spasavanje četvrt sata pre ostalih. Što je bilo još gore, tražio sam da i Gala bude isto toliko predostrožna. Nju je to ili ljutilo ili zasmejavalo do suza.
I Kares Krosbi je putovala na „Šamplenu". Razočarana što nije mogla da realizuje naš plan o hlebu dugačkom petnaest metara u Ermenonvilu, razgovarala je sa kapetanom i zamolila ga da naredi da nam se ispeče što je moguće duži francuski hleb. Upoznali su nas sa brodskim kuvarom i on je obećao da će nam umesiti dva i po metra dugačak hleb koji će iznutra učvrstiti drvenom palicom. Sutradan su mi doneli u kabinu, lepo uvijen u celofan, taj hleb kojim sam mislio da zainteresujem novinare ako budu došli da me intervjuišu. Svi su na brodu sa prezirom govorili o neobrazovanim i indiskretnim novinarima koji vas, ne prestajući da žvaću gumu, zasipaju pitanjima. Svi su se pretvarali kako su pronašli način da ih izbegnu, ali to je bila hipokrizija, jer su svi u stvari umirali od želje da budu intervjuisani. Ja sam, suprotno tome, stalno ponavljao:
Obožavam publicitet, i ako budem imao sreće da novinari saznaju ko sam i da mi postave pitanja, daću im svoj hleb, kao što je sveti Franja činio sa pticama.
To je bilo toliko neukusno da moji sagovornici nisu mogli da se uzdrže, pa su mi to pokazivali mršteći se i stiskajući usne. Ali sam ja tvrdoglavo pitao svakoga:
- Šta mislite, na koji način moj hleb može da proizvede maksimum efekta na novinare?
Stigli smo u Njujork i dok smo obavljali formalnosti potrebne za iskrcavanje, obavestili su me da novinari čekaju u mojoj kabini. Dogodila mi se ista ona neprijatnost koja se dogodila i Diogenu onoga dana kada se pojavio nag sa svojim buretom i zapaljenom svećom. Niko ga nije pitao o onome o čemu je on želeo da ga pitaju. Mene nijedan novinar ništa nije pitao o mom hlebu, koji sam držao čas pod rukom, čas kao neki ogroman štap. Ipak, izgledalo je da su veoma dobro obavešteni o mojoj ličnosti i o detaljima mog privatnog života.
- Da li je tačno pitao je jedan od njih da ste naslikali jedan portret vaše žene sa dva pečena kotleta na ramenima?
- Da, tačno je, ali kotleti nisu pečeni nego sirovi.
- Zašto?
- Zato što je i Gala sirova.
- A zašto baš kotleti sa vašom ženom?
- Volim kotlete i volim svoju ženu. Ne vidim zbog čega ih ne bih naslikao zajedno?
Nesumnjivo je da su ovi novinari bili daleko iznad svojih evropskih kolega. Imali su hladan i oštar ukus za nonsens i poznavali su odlično svoj zanat. Tačno su znali kako mogu da dobiju „priču". Njihovo osećanje za senzacionalno trenutno bi ih uvelo u srž svakog problema i oni su odatle izvlačili ono što će poslužiti kao hrana milionima gladnih čitalaca. U Evropi, novinar kreće na intervju sa već izredigovanim člankom. Odlazi tamo da bi potvrdio ono što on misli o tome, ili što njegove novine misle, a čitaocu ostaje da razreši da li je to istina ili nije. Evropa ima osećanje za istoriju, ali ne i osećanje za novinarstvo.
Na dan moga dolaska u Ameriku novinari su se vratili iz jutarnjeg lova sa dobrim plenom i sa dva sirova kotleta koja su pobedonosno bacili u vazduh. To isto veče svi su jeli sirove kotlete, a ja znam da u nekim udaljenim krajevima Njujorka još uvek glođu moje kosti.
Izišao sam na most „Samplena" i ugledao Njujork, zelenosiv i prljavobeo, nalik na ogroman rokfor. Kako volim rokfor, uzviknuo sam:
Njujork me pozdravlja!
I ja sam ga sa svoje strane pozdravio u njegovoj zaista kosmičkoj veličini. Njujorku, ti si kao neki Egipat! Ali kao Egipat okrenut naopačke, jer faraoni su podigli piramide robovanja Smrti, a ti dižeš piramide demokratije da bi pobedio Smrt!
Probudio sam se sutradan, oko šest časova ujutru, na sedmom spratu hotela „Sen Moric", posle dugog sna o erotizmu i lavovima.
Svi događaji toga dana sistematski su opovrgavali kliše „moderne mehanizovane varoši", koji su nam evropski avangardni estetičari nametnuli kao primer antiumetničke nevinosti. Ne, Njujork nije bio moderna varoš, ili bar, nije to više bio. Njujork se užasavao modernizma.
Počeo sam sa nizom koktel partija, to popodne, u jednoj kući u Park Aveniji, čiji se antimodernizam manifestovao još od fasade. Zgrada je bila nova. Jedna ekipa radnika patinirala je crnim dimom bele zidove da bi dobili boju karakterističnu za pariske građevine. Baš u to vreme, evropski arhitekti, razni Korbizjei, lupali su glavom da bi otkrili nove blistave materijale koji ne crne i da bi na taj način podražavali takozvani sjaj Njujorka. Čim sam ušao u lift, opazio sam jednu čudnu stvar. Umesto da bude osvetljen električnom strujom, u liftu se nalazila samo velika sveća. U dnu kabine bila je okačena prilično velika dobra reprodukcija E1 Greka, oivičena okvirom od crvenog španskog somota. Učinilo mi se da je somot autentičan, verovatno iz XVI veka. I to nije bilo sve. Stan nije prevario moja očekivanja: tamo se mogla naći gotika, španska renesansa, jedan Dali i dvoje orgulja.
Čitavo popodne išao sam iz jednog stana u drugi, iz jedne hotelske sobe u drugu, s jedne koktel partije na drugu.
Pre nego što sam, te druge noći boravka u Njujorku, zaspao, video sam ponovo u mašti detalje ovog prvog susreta sa Amerikom. Ne, hiljadu puta ne, poezija Njujorka ne sastoji se u onome što su hteli da nam nametnu, a naročito, ne sastoji se u opštoj i pravolinijskoj arhitekturi Rokfelerovog centra. Ne, poezija Njujorka je bila stara i žestoka kao poezija sveta, kao večna poezija.
Moja izložba kod Žilijena Levija imala je veliki uspeh. Većina slika je bila otkupljena, a štampa, iako agresivna, morala je da prizna moj imaginativni slikarski talenat. Trebalo je da se vratim u Evropu na „Normandiji".
Moje drugo putovanje u Ameriku bilo je ono što se može nazvati oficijelnim početkom slave. Sve moje slike su rasprodate još na dan otvaranje izložbe. Times Magazine je štampao na naslovnoj strani moju fotografiju koju je snimio Men Rej. Podnsalov je glasio „Nadrealista Salvador Dali: jedan čempres, jedan arhiepiskop i jedan perjani oblak izleteli su kroz prozor." Postao sam izvanredno popularan. Zaustavljali su me na ulici i tražili autogram. Stizala su mi pisma iz najudaljenijih krajeva Amerike. Na mene se spustila kiša ekstravagantnih ponuda.
Ovaj slučajni uspeh, kao i manje slučajan uspeh moje izložbe u Londonu, svi ti znaci da je sve pošlo nabolje, trebalo je da me oduševe. Umesto toga, postao sam žrtva neke neizrecive depresije. Želeo sam, i to što brže, da se vratim u Španiju. Neizmeran umor je pritiskao moju histeriju, koja je inače uvek bila ,,na gotovs". Bilo mi je dosta skafandara, rakova telefona, mekih klavira, arhiepiskopa i čempresa koje bacaju kroz prozor, dosta publiciteta i dosta koktel partija.
Hteo sam odmah da vidim Port Ligat, gde ću najzad moći da učinim značajne stvari.
Stigli smo u Port Ligat krajem jednog decembarskog popodneva. Nikada nisam tako dobro shvatio beskrajnu lepotu tog pejzaža. Obećao sam sebi da uživam u svakom trenutku ovog boravka, ali neki tupi nemir me je udarao po grudima. Prve noći nisam mogao da spavam. Sutradan sam ležao pored mora. Sjajni život koji sam provodio poslednjih meseci u Londonu, Njujorku, Parizu, činio mi se dalek i nestvaran. Nisam uspevao da odredim razloge ni prirodu onoga što me je pritiskalo. Šta je? Imaš sve ono što već šest godina želiš. Nalaziš se u tvom Port Ligatu, predelu koji voliš najviše na svetu. Više te ne muče zaglupljujuće novčane brige. Možeš početi da trošiš vreme na svoja veća dela, ona koja iz najvećih svojih dubina želiš da započneš. Zdravlje ti je odlično. Možeš da biraš među projektima za filrn i pozorište koje ti nude... Gala bi bila srećna da već ne počinje da se brine zbog brige koja bora tvoje čelo...
Gala me je savetovala nekoliko puta da smirim nerve hladnim kupanjem. Svukao sam se i zaronio u ledenu i bistru vodu zimom uspavane plaže. Stojeći nag na suncu koje je peklo kao usred leta, osetio sam kako mi se nemir uspinje kroz meso... Gala me je pozvala na doručak i ja sam uzdrhtao. Vraćajući se kući objasnio sam sve Gali.
Ništa mi nije. Znam da je moja slava tu, zrela kao smokva sa Olimpa. Dovoljno mi je da stegnem zube i da žvaćem da bih joj osetio ukus. Nemam nikakav drugi razlog za brigu. A ipak, taj nemir raste a ja ne znam ni kud ide ni odakle dolazi. Ali on je tako snažan da me plaši. Evo šta mi je: ne postoji ništa čega bih se bojao, ali se bojim straha, a taj strah od straha izaziva u meni strah!
Moj strah od straha bivao je sve određeniji. Bojao sam se da ću poludeti i umreti. Više nisam spavao. Bio sam obuzet nemirom. Preko dana, kukavički sam trčao da se sklonim među ribarima koji su čekali prestanak tramontane. Priče o njihovim nesrećama pomalo su me oslobađale mojih opsesija. Ispitivao sam ih o njihovom strahu od smrti. Oni ga nisu poznavali.
- Mi govorili su oni mi smo već više od pola mrtvi.
Jedan je sekao žulj sa tabana, drugi je češao koru svojih zagnojenih ruku. Gala mi je donosila američke novine i ja sam čitao kako elegantne žene upotrebljavaju ruž Dali, i kako se maharana od Kapurtala pojavila na jednoj baštenskoj svečanosti sa dijamantima u obliku kapi vode koja je kapala iz prirodne ruže.
Donosio sam flaše šampanja i mi smo ih pili na plaži jedući morske ježeve. Vetar će potrajati bar još tri dana.
- Gala, dođi, donesi mi jastuk i čvrsto mi stegni ruku. Verujem da ću zaspati. Manje sam uznemiren. Lepo je sada ovde.
Zaspao bih najzad, usred tihih razgovora i snažnog mirisa ovih ribara sa homerovskim dušama. Kada sam se probudio, više ih nije bilo. Izgledalo je kao da vetar prestaje. Gala se naginjala nad moj san, zabrinuta zbog mog vaskrsenja. Kao lutka leptira bio sam se obavio svilenim prostirkama svoje mašte. Trebalo ih je iscepati da bi se pojavio paranoični leptir mog duha, izmenjen, živ i stvaran.
Ustani i hodaj naređivala je Gala. Još ni u čemu nisi uspeo. Moraš da pričekaš smrt!
Moja slava nadrealiste neće vredeti ništa dok nadrealizam ne uključim u tradiciju. Trebalo je da se moja mašta vrati klasicizmu. Ostalomi je da dovršim jednJo delo i za taj posao mi neće biti dovoljan ostatak života. Gala me je uverila u to. Umesto da stagniram u svom anegdotskom uspehu, trebalo je da se borim za važne stvari. Prva od njih biće da klasiciziram svoj život, da mu dam oblik, kosmogoniju, sintezu, večnu arhitekturu.

[faraon]

...tesko je umjetnika tj. rizicno upitati
za bilo sta
uvijek imaju svoje odgovore
i razloge
ako ste mu dragi
uvijek ce biti nasmijan i bodrriti pitanja
ali ako ste zolja
tesko zolji u vama...

P.S.
...nece mi Mustra zamjeriti
sto me ponuka Dalijev odgovor na...zasto kotleti i Gala na Platnu...?

[Mustra]

Samo ti uzivaj faraon, niko ti nista ne zamera





http://radikal.ru/users/mustrab#alb=Dali