POETSKI KALODONT!!!

[Viktorija Vi]

Скокови безбројни увис и удаљ -
само су скокови у дубине своје
одакле се снага узима и даје.

Уколико има тамо, у дубини,
за подвиге силне накупљене снаге,
уколико ум и срце ничег се не боје,
за препреке бројне ако се не хаје,

биће и скокова којима се стиже
из понора тамних до звезданог сјаја,
од очаја страшних до рајских милина

јер су отворена увек врата раја
ономе што види дно својих дубина,
из којих се, кајан, у небеса диже
и вине се, лаган, до својих висина.

В. М. 18. 2. 2019.

[_mostic_]

Zvezdanog su opet prebili ko kera,
našli ga u krevetu kod komšinice.
Oteo se s' lanca da glumi švalera,
često je brojio zvezde i pesnice...

[Viktorija Vi]

Кревету одан је као пас -
за њега ничег лепшег нема.
Да се он пита, волео би
по цео дан да само дрема. :-)

[_mostic_]

Da spava ne pomažu tablete,
odlučio Zvezdan da opet krene.
Do komšinice, udovice - tete,
spremio hranu za kucu i štene...

[Viktorija Vi]

Удовице - лепотице
нацртале обрвице,
налепиле трепавице,
па сад трепћу ко сврачице.

На рукама - наруквице,
на ногама - наногице,
у носу им - минђушице,
бронзано им бело лице.

Траже коса, враног гавру
или неког другог дасу
на ручак их да изведе -
ал` да је на добром гласу.

А то значи: да је богат
и да лепо перје има,
да их мази, да их пази,
да их хвали пред другима.

А какву би хвалу мог`о
такав даса да им дадне
кад ће њима цена пасти
чим им шминка -куку!- спадне?

Отпадне ли, ко што бива,
трепавица им ил` нокат,
ил` вештачка боја с лица,
постане ли даса окат,

џаба њима сва лепота,
он ће наћи лепшу свраку.
Тако им је како им је
кад имају памет таку!

Песма за сврачице мале

21. 2. 2019.
Тета Вики Змај

[_mostic_]

Цена оде у облаке,
проблем, длачице и длаке.

Ваде старе силиконе,
цице по стомаку звоне.

Са по кило оперишу,
укочене не могу да дишу.

Кожа виси као сталактити,
ко то може све платити?

Целулит се испумпава,
на ред дође коса плава.

Надограднја до појаса,
ко кудеља се таласа.

А халјине, Армани сандале,
па джипови скупи брале.

Ех, те тете лијепе удовице,
оста без пара и картице.

[Viktorija Vi]

Појаса свиленог и стаса танког,
њише се као лист на ветру.
Човек би рекао: Не, није стварна,
растопиће се сва у етру.

Причина то је, фатаморгана,
за гладне очи опсена сјајна -
танана ко да је од филиграна,
и недодирљива ко највећа тајна.

Да ли је жена ил` привиђење -
да ли је стварна ил` је све снио -
ни кад се смири крв, узбуђење,
знат` неће нико ко ту је био.

22.2.2019.
В.М.

[_mostic_]

Fatamorgana i čudan privid
u magli, muči me ovih dana.

Raspuštenice nage, nepoznate,
igraju kolo udovice - tetkice.

Sinu zračak na pješčanu dinu,
prepozna' jednu zgodnu oblinu.

[Viktorija Vi]

Облину види ли - осети топлину,
руке се узнемирене тресу;
пита се, грлећи празнину,
где су сад стварно, где су.

[zara]

Prazninu osećam,
Osvaja mi telo!
Duh mi zagleda plavetnilo,
Isprljano u kutiji na n e b u!
Ima li nade, mršti se čelo?
Bolovi duše, . plaču vascelo!

[Viktorija Vi]

Небу се крај не види -
бескрајно пространство само бескрај нуди.
Земља, напротив, свој крај има
јер је створена по мери људи.

Све што је земаљско, паду је склоно -
земљи се, пре или касније, врати.
Небеско, напротив, висини стреми -
љубав ка светлости увек га прати.

Но, хвала земљи, њене ће руке
грлит нас нежно, као мати,
кад душа вине се једном у бескрај
и сјајем својим све позлати.

24. 2. 2019.

[_mostic_]

Uvek se sjetim njih,
lijepe su bile sve.
Sjetim se i drugih,
Ah, i najljepše dve.

[Viktorija Vi]

Биле су лепе, биле су туђе,
биле су срећне и тако младе.
Ја бејах сам под небом сјајним,
и срца празна и без наде.

[_mostic_]

Tako je bila rodna i jedra,
iz dva čvora dva pupoljka.
Čedna stabla kao jaka bedra,
osuši se, ne rađa šljiva ranka.

[Viktorija Vi]

Пупољка једног још се сећам:
лепши ми беше од руже сваке;
ко да се стидео лепоте своје,
заљубљен у сунце и облаке,
све што је лепо у себе је скрио.

И баш то скривено од погледа туђих
њега је чинило посебним, својим.
Могла сам тако сатима, с чежњом,
сва занесена пред њим да стојим
и да не желим никуд да одем.

О свему томе он ништа није
слутио никад нит` ишта знао.
У свом је свету, усамљен, тужан,
тек тако, обично, постојао
чезнућ` да постане нечија љубав.

И једног дана, сред пролећа,
само се развио и процветао,
нудећи своје латице нежне
сунцу и облаку што тог се трена
ту у пролазу затекао.

Сунце се насмеши и пољубац страсни
утисну на његово врело чело,
а потом оде. Облак се спусти и дахом својим
додирну крхко и нежно тело,
и свет тад виде ужас и страву:

...