Kuća u kojoj se "ugnezdila" istorija

[Mustra]

Овде око 35.000 предмета и докумената прича о нашој прошлости. Највреднији и најпознатији примерци тог блага могу да се виде на изложби „Карађорђевићи и Обреновићи у збиркама Историјског музеја Србије”




Основан два пута


Историјски музеј Србије осниван је два пута – 1950. и 1963. године. Објашњење је следеће. Након Другог светског рата, нова власт затражила је од стручњака анализу постојећих музеја. Међу многим ставовима издвојила се замисао историчара и оснивача неких установа културе Милорада Панића Сурепа о оснивању Историјског музеја:
„Историјски музеј треба засновати на тај начин што ће се из садашњег Уметничког музеја (данашњи Народни музеј – п. а) одвојити историјска збирка, донети у Београд збирке из унутрашњости, присајединити им историјске документе из установа, манастира и приватног поседа. Овај би музеј требало да обухвати време од 6. и 7. века па све до 1918. године.”
На основу тог Суреповог веома прецизно објашњеног и разрађеног предлога, у пролеће 1950. године донета је одлука о оснивању Историјског музеја Србије. Почело је одвајање збирки из Народног музеја, кренула је и изградња зграде, али се након непуне године стало. Наиме, Уметнички музеј – данашњи Народни – није желео да се лиши дела своје збирке у корист новог музеја. Томе се нарочито противио Ђорђе Мано Зиси, археолог и познати историчар уметности, иначе руководилац Историјске збирке Уметничког музеја. Његово мишљење је надвладало, и власт је одлучила да Уметнички музеј буде „комплексни и специјалистички” и да му се врати некадашњи назив – Народни музеј. То је значило да ће задржати своју историјску збирку, односно да је тек основани Историјски музеј Србије постао непотребан.



Следећи догађај вредан помена у причи о два оснивања је прослава стопедесетогодишњице Првог српског устанка 1954. године, отварањем тематске изложбе у Новом двору на којој је показан део збирке Народног музеја. Свечаности је присуствовао председник тадашње Југославије Јосип Броз Тито, а изложбу је посетило 90.000 људи. На основу те изложбе исте године одлучено је да се у Конаку кнеза Милоша у Топчидеру отвори Музеј Првог српског устанка, у складу с једним од предлога Ђорђа Мано Зисија. Тако је Србија добила простор у коме ће изложити део своје историје.
Међутим, тиме није решена и дилема да ли је Историјски музеј потребан или не, а став Мано Зисија да у таквом музеју треба да буде научно-марксистичка поставка с идеолошком наменом још је више оптеретио. На крају, после више година, одлучено је да Србији треба историјски музеј, па је 11. фебруара 1963. године Савет за културу Србије усвојио уредбу о његовом оснивању. Тог дана је Историјски музеј Србије други пут основан, и тај дан одређен је за његов рођендан. Основа његове збирке је Музеј Првог српског устанка, спојен с Историјским, и предмети из Народног музеја.

[Mustra]

Гранатама на повест

Данас се у Историјском музеју налази око 35.000 предмета: оружје и војна опрема, униформе, заставе, знамења, предмети везани за значајне личности и догађаје, карте, планови, печати, плакати, фотографије, разгледнице... организовани у 25 збирки и фондова. Изложба „Карађорђевићи и Обреновићи” биће основа будуће сталне поставке Историјског музеја Србије.


На изложби је показано 107 предмета које су користили Карађорђевићи и 263 из заоставштине Обреновића. Ако се зна да се на попису заоставштине Обреновића, и то само из дворског комплекса у Београду, нашло преко 60.000 предмета, лако је закључити да је до нас дошао само делић онога што је постојало. Зато је ову изложбу могуће посматрати и као причу о пропадању баштине.
Године и историјска збивања, ратови, пљачке, разарања, небрига... све су то разлози зашто је данас доступан само делић предмета које су користили Карађорђевићи и Обреновићи.


„Трагичну судбину породице или неког њеног члана пратила је и трагична судбина њене заоставштине. Од некада велике имовине обе породице, знатан део нетрагом је нестао с њиховим силаском с историјске сцене: Обреновића 1903. године, после Мајског преврата, а Карађорђевића после 1941. године, када су протерани из земље”, написала је Слађана Бојковић у каталогу објављеном поводом изложбе.
Управо о томе сведочи писмо Карађорђа упућено војном команданту у Грацу 31. марта 1814. године:
„Све нас, мене, моју жену и децу, лишили су свих наших добара официри и чиновници у Земуну. Надам се да ни у будућности Његово величанство неће допустити да будем гладан, него да ће наредити да ми се врати мој новац и ствари од вредности.”
Сличан доказ је и податак да је 1896. године Народни музеј Обреновићима уступио преко стотину предмета ради оснивања породичног музеја при двору. Забележено је да су им тим поводом предати збирка одеће и други предмети који су припадали кнежевима Милошу и Михаилу али и члановима породице. О том музеју готово да нема података, зна се само да су у њему били предмети млађих и женских чланова породице. У попису након преврата 1903. године тај музеј се ни не помиње.

Затим, након смрти кнеза Милоша у његовом конаку на Топчидеру отворен је меморијални музеј кнеза Милоша. Кад је 1903. године смењена династија, музеј је укинут а кнежеве ствари уступљене су Народном музеју. Међутим, тамо није било места за њих па су прво нагуране у две собе конака, а затим премештене у зграду Државне архиве. Тек након четири године смештене су у мању кућу која је припадала музеју. Та поставка названа је „Милошева соба”.
Током Првог светског рата на зграду Народног музеја пало је неколико граната. Једна од њих уништила је „Милошеву собу”. У извештају из 1923. године пише да је „соба кнеза Милоша са више од двадесет радова Уроша Кнежевића уништена од једне гранате, тако да данас немамо ни једног најмањег делића”.

[Mustra]

Једина круна

Наравно, има и лепих примера. Министарство финансија 1910. године предало је Народном музеју државну драгоценост – накит породице Обреновић. Била је то само трећина накита пописаног 1842. године, пред крај прве владавине кнеза Михаила, када је Државни савет оспорио да су ти предмети део оставштине кнеза Милоша, јер су плаћени из државне касе па зато нису били власништво његовог оца. Сачуване наруквице, ланци, прстење, копче, крстови израђени су у Бечу 1838. године. Слађана Бојковић у каталогу оцењује да су, са изузетком наруквица, које је израдио бечки јувелир Свобода, остали комади израђени једноставно и од једноставних материјала.
Судбина инсигнија Карађорђевића, пре свега круне Петра Првог Карађорђевића, посебна је прича. За време Првог светског рата, пред повлачење српске војске преко Албаније, сакривене су у згради Богословије у Призрену, после рата враћене су у Београд, између два рата склоњене су у манастир Жичу, после Другог светског рата пренете су у Народни музеј. Инсигније – круна, скиптар, шар, копча за плашт и крунидбени плашт – сад су у Историјском музеју Србије.
„Круна Петра Првог Карађорђевића једина је наша круна”, прича посетиоцима изложбе Небојша Дамњановић. „Ми немамо, као други европски народи, средњовековне круне. Изгубљене су у ратовима, а немамо ни савременије, зато што су наши владари 19. века само миропомазани. Сви остали владари били су миропомазани на свечаним церемонијама. Кнез Милош је код миропомазања био огрнут херванијом, коју је, узгред, добио од султана, па је потом освећена.


Милан Обреновић хтео је да се крунише, али је одустао пошто се испоставило да је круна за коју му је речено да припада цару Лазару била угроердељска из 17. века. Није се крунисао ни краљ Александар I Ујединитељ, већ је само положио заклетву и издат је акт о томе у парламенту, зато што није био суверен само Срба, већ и осталих народа, а крунисање је пак морало да буде по једном обреду. Једино крунисање имао је Петар Први Карађорђевић. Зато је његова круна – једина. Она нема изузетно велику материјалну вредност зато што је направљена од позлаћене бронзе, али има симболичну, и то огромну. Наиме, будући краљ тражио је да његова круна буде израђена од дршке Карађорђевог топа, како би истакао повезаност догађаја који је означио почетак стварања модерне српске државе и првог и јединог крунисања владара, али и чињеницу да је он Карађорђев унук.”

Кључ за убиство


Нацрт за инсигније урадио је Михаило Валтровић, у то време чувар (директор) Народног музеја. Круна, скиптар, шар и копча за плашт израђени су у јувелирској радионици браће Фализ у Паризу, а плашт од венецијанског плиша и свиле украшен хермелином, у фирми Ернста Крикла и Швајгера у Бечу. Небојша Дамњановић каже да је „Петар Први био скроман, а једина његова нескромност било је то крунисање. Том чину није био склон ни велики број политичких првака. Од европских краљевских породица крунисању је присуствовала само – цетињска. Било је то време када је престо још био окрвављен након убиства Александра Обреновића и Драге Машин, због чега се Европа згражавала, мада је било познато да Карађорђевићи нису организовали убиство. Зна се да је краљ Петар Први рекао:
’Да сам знао да ће бити овако, не бих се ни крунисао.'
Остали предмети – престо и столица за седење пре крунисања, две клупице за клечање, као и јастуци за седење на престолу, за наслоне престола, и завесице за престо и балдахин – уништени су највероватније још за време Првог светског рата приликом бомбардовања Београда 1914. године. Сачуван је само балдахин, и сад се налази у Музеју Српске православне цркве.
Причу о кључу којим су се закључали краљ Александар Обреновић и краљица Драга Машин пред својим убицама, пиштољ из кога су убијени, окрвављено краљево одело, и сличне занимљивости о Карађорђевићима и Обреновићима чућете у Музеју.