Razne zanimljivosti

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 11 Феб 2009, 20:12

Слика

Zanimljivo je da je roman Tonija Parsonsa "Moja omiljena supruga" beogradska izdavačka kuća Laguna objavila odmah posle engleskog originala, a da je promocija iste knjige u Srbiji usledila odmah nakon londonske. Budući da je kako svetskoj tako i srpskoj čitalačkoj publici Parsons dobro poznat po ranijim bestselerima – "Čovek i dečak", "Za moju malu" – i ovoga puta kao i prilikom njegovog dolaska pre nekoliko godina u Beogradu, Novom Sadu i Nišu ovog pisca dočekali su redovi čitalaca.

Gospodine Parsons, radnju vašeg romana smestili ste u Kinu, Šangaj. Otkud takav geografsko - literarni iskorak?

– Smatram da je Šangaj središte svega što se dešava u Kini, a da je Kina središte mnogih ekonomskih i političkih promena u svetu, znači promene ravnoteže sila. Šangaj danas u velikoj meri podseća na London, koji je opisao Čarls Dikens, veliki grad prepun nejednakosti i suprotnosti. Tu postoje oni koji se bore da prežive i oni koji su veoma bogati. Mada se taj grad čini mestom u kojem se može lako živeti, on je svakako zanimljiv za romanopisce.

Šta vas je podstaklo da napišete jednu ovakvu knjigu?

– Često posećujem taj deo sveta. Moj najbolji prijatelj živi i radi u Hongkongu kao advokat. Njega više od dvadeset godina posećujem četiri puta godišnje. Sve vreme sam tragao za pričom koja se dešava u tom delu sveta. Pronašao sam upravo u Šangaju tu temu ljubavnog trougla i osetio sam da je to priča za mene. To je zapravo moja životna, tačnije ljubavna priča. To je priča o ljubavi između mene i moje žene. Roman obiluje emocijama, živim likovima koji su akteri mog sadašnjeg života.

Reklo bi se da ste ovde "na muškoj strani".

– Pošto sam i ja sam muškarac, meni je bilo lakše da pokažem muški pogled na problem, ali sam se čudio da u ovoj knjizi sva tri centralna lika imaju svoju težinu. Neki su stali na stranu ljubavnice i smatraju da on treba da napusti ženu. Neki su stali na stranu žene, a muškarci su se, naravno, identifikovali sa glavnim muškim likom u tom ljubavnom trouglu i u tom romanu a ja sam se sve vreme trudio da oni nose istu težinu zbog njihove važnosti i važnosti uloga u toj priči.

Šta je bilo presudno da vaš roman "Čovek i dečak" dostigne toliku popularnost, da osvoji srca miliona čitalaca širom sveta?

– Nisam računao na tu popularnost. Jednostavno, latio sam se jedne obične životne priče, priče nalik mnogim životnim pričama. Svako može da napiše takvu knjigu. Moj junak Hari se u jednom životnom dobu, koje je negde na granici mladosti i srednjih godina, suočava sa dva krupna životna događaja – smrću oca i razvodom. Zamislite koliko se ljudi prepoznalo i identifikovalo sa mojim junakom, koliko njih je steklo utisak da se radi o njihovim porodicama, da je to njihova lična priča.

Moje priče svako može da razume zato što na situacije i stanja o kojima ja pišem niko nije imun. To su obične, svakodnevne stvari koje svako preživljava, kada gledate svoje roditelje kako stare ili se borite da sačuvate svoju ljubavnu vezu ili da budete dobar roditelj ili se borite da budete dobri u svom poslu. To su univerzalne teme koje okupiraju svakog u svetu.

Zanimljivo je da ste odmah posle promocije vašeg romana u Londonu, u Engleskoj došli u Srbiju da promovišete svoj roman.

– Srbija je prva zemlja u kojoj je knjiga izašla posle Engleske. Izašla je svega dvanaest dana posle engleske premijere i bilo je logično da započnem svetsku turneju upravo ovde. Obično je razmak između londonske i svetske turneje nešto veći, ali, pošto je Srbija prva zemlja u kojoj je knjiga objavljena, došao sam prvo tu. Logično je da prvo dođem ovde.

Sa srpskim čitaocima susreli ste se ponovo posle dve godine. Kako je izgledao taj susret?

– Isto kao prilikom mog dolaska za beogradski Međunarodni sajam knjiga, čitaoci su me dočekali veoma toplo. Bio je to dirljiv susret. Lepo je za svakog pisca kad doživi da vidi redove ljudi koji čekaju da im potpiše knjigu. To se dogodilo u Novom Sadu i u Beogradu. Veoma sam srećan zbog toga što ljudi ovde vole moje knjige.

Na čemu radite trenutno?

– Moje teme i dalje ostaju teme iz neposrednog života. To su ljubav, porodica, brak... Naravno, svaka nova priča iziskuje originalnost i svežinu iskaza, i svaka moja knjiga je originalna na svoj način. Upravo pišem roman koji će se zvati "U obliku srca". Glavni lik je muškarac srednjih godina koji doživljava srčani udar i obavljaju mu presađivanje srca. Tom operacijom on dobija srce jednog devetnaestogodišnjaka, što potpuno menja njegovu buduću životnu filozofiju. Ovde se bavim temom muške zrelosti, sazrevanja.

Vaši romani odišu snažnim, iskrenim emocijama, sa likovima toliko vešto izgrađenim, gotovo iznad svake književne fikcije. Nemoguće je oteti se utisku autobiografskog pečata koji obeležava Vašu prozu. Koliko zapravo autobiografskog ima u Vašim romanima?

– Mogao bih da kažem da je u mojoj književnosti jedna polovina autobiografskog, onog što se temelji na stvarnim situacijama iz mog života, da govori o ljudima koji me okružuju, sa kojima delim život, dok je druga polovina izmišljena. Smatram da izmišljeni elementi moraju biti isto snažni i stvarni, tako da se i sam ponekad pitam gde je u granica koja je često nejasna ili možda i ne postoji.

Pored toga što ste dosegli svetsku popularnost u svetu literature, niste ostavili novinarstvo. I dalje imate kolumne u prestižnim engleskim časopisima.

– Odluka da nastavim da pišem za novine donosi mi višestruku korist. Naravno, ne mislim tu na materijalnu stranu, već pre svega na činjenicu da je za jednog pisca dobro da se disciplinuje kroz novinarstvo, gde uvek imate neke rokove, gde ste uslovljeni vremenski. Jednostavno ne možete da prekoračite tu crvenu liniju. Morate da radite i kad ste bolesni, i kad vam baš i nije do pisanja. To me kao pisca takođe upućuje da kad počnem da radim na romanu, pišem i završavam ga u nekom razumnom roku koji sebi postavim. Ne puštam da moj rad ide u nedogled. Dalje, novinarstvo vas brusi, obavezuje vas na kvalitet pisanja. Ako ne pišete dobro niko neće hteti ni da vas čita, tako je i sa književnošću. S druge strane imajte u vidu da je pisanje veoma usamljenički posao. Dok pišete knjigu, vi ste potpuno sami. Ne volim samoću, volim da budem deo tima. Tako, kroz novinarstvo zadovoljavam tu svoju ljudsku potrebu za druženjem s ljudima, za timskim radom, delimo uspehe i neuspehe. Kao pisac, sve to podnosim sam.

Rođen u istočnom delu Londona, Toni Parsons je sedamdesetih radio kao muzički novinar, pišući članke o novom talasu i eksploziji pank roka. Redovno je radio i za program BBC-ja, "Lejt rivju", a trenutno piše autorsku kolumnu za "Dejli miror".
Toni je objavio nekoliko knjiga, osim ostalog "Brbljivac ponovo napada", kolekciju novinarskih tekstova "Ogoljeno", a učestvovao je i u pisanju biografije Džordža Majkla. Nakon romana "Čovek i dečak" postaje bestseler pisac. Ova knjiga je samo u Velikoj Britaniji prodata u više od milion primeraka i prevedena je u četrdeset zemalja. Sudbinu ovog romana podelile su i knjige koje su usledile: "Čovek i žena", "Prava porodica", "Čovek i dečak". Bile su mesecima na prvim mestima najprodavanijih knjiga u svetu i kod nas. Njegova poslednja knjiga "Moja omiljena supruga" pojavila se kod nas u izdanju Lagune odmah posle engleskog izdanja.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Zagorela Leonardova sarma

Порукаод Mustra » 18 Феб 2012, 21:46

Да је велики уметник боље мешао паленту и сецкао месо, можда никада не бисмо видели Мона Лизу

Слика

Кухиња из доба ренесансе

Фиренца је данас поносна домовина једног од највећих умова у историји, како данас цео свет зове Леонарда да Винчија. Ипак, мало је познато да су се Фирентинци некада смејали шегрту сликара Верокија и највећем љубитељу ђаконија од теста које је спремао његов очух. Отуда потиче његов слабо познати надимак – Дебељко, који му је, помало поспрдно, наденуо ментор.
Пошто без прихода ни у ренесансно доба није могло да се живи, Дебељко, као неко ко није припадао тадашњем племству, био је приморан да нађе посао. Након што је провео три године учећи сликарски занат, Да Винчи се запослио као кувар у гостионици „Три пужа” недалеко од Понте векија, и тако пуким случајем започео кулинарску каријеру. Као само још један запослени, био је задужен за брисање подова. Није било ни говора о дозволи да се примакне лонцу у коме се припремао специјалитет куће – палента. Тадашњи кувари били су прилично незаинтересовани за квалитет те безукусне каше кукурузног брашна и комадине меса. Увек је на исти начин спремана, а затим и служена у неопраним тањирима. У тој устаљеној рутини мењали су се само гости.
(izvor, politikin zabavnik)

Слика


Уметничке ђаконије

Након што су се 1473. године том истом кашом најпре потровали, а затим од ње и помрли готово сви запослени у „Три пужа”, кухиња је препуштена Леонардовим рукама. Да Винчи је одлучио да је то право време да унапреди јеловник и почне да служи порције брижљиво аранжиране паленте са ситно сецканим месом на опраним тањирима. У времену у коме су вајари и сликари били пуке занатлије, ова промена је, потпуно очекивано, дочекана с негодовањем. Циљ је био утолити глад што дуже, а не губити време на „уживање у уметничким ђаконијама” оних чији је посао само да паленту и месо стављају у лонац.
Како ни гости, ни власници нису били задовољни Да Винчијевим новинама, он је отпуштен. Тражећи начин да заради за живот, Дебељко одлучује да се пријави за посао на двору Лудовика Сфорце који ће, деценију након тога, постати милански војвода. Покушао је да Сфорци предочи сва своја умећа, али да опет не буде превише хвалисав. У писму будућем војводи написао је:
„Моје слике и скулптуре добре су колико и дела других уметника. Веома добро постављам загонетке и једнако сам добар у везивању чворова. Ипак, торте које правим су без премца.”
Прочитавши ово писмо, Лудовико је пристао да запосли младића из Фиренце. Леонардо се изненадио када му је речено да је запослен као лаутиста и да ће бити задужен да забавља госте након вечере. Током боравка на двору, покушавао је да Сфорци покаже неке од својих изума који служе ојачавању утврђења, као што су различите врсте мердевина и катапултова. Иако је касније био покровитељ његових радова, будући војвода није обраћао пажњу на приче свог лаутисте све док се Да Винчи није досетио да направи јело од марципана и џема. Лудовико је био очаран. Ипак, уместо ојачавања дворца, Леонарду је поверио задатак опремања кухиње и спремања раскошне вечере за госте дворца.

Не прилази! Опасно по живот!

У делу „Кулинарске свеске Леонарда да Винчија”, које потиче управо из овог раздобља, осмислио је кухињу као лабораторију из које су изронили многи изуми чије унапређене верзије и ми данас користимо. Ипак, у пракси се цела замисао полако претварала у ноћну мору свих дворана. Кухиња, која је раније бројала двадесет, сада је имала двеста људи који, ироније ли, уопште нису кували већ само опслуживали Да Винчијеве гломазне изуме.
Један од првих била је воденица коју је покретао огромни водопад који би попрскао свакога ко би му се приближио, а на поду правио све већу бару повећавајући шансу да се неко оклизне и сломи врат. Уследили су огромни мехури осмишљени да распирују дим при кувању. Ипак, уместо дима, распиривали су пламен са шпорета због чега су многи дворани добили озбиљне опекотине. Ова огромна справа која је висила са таванице захтевала је да неколико људи стално буде у приправности за гашење пожара, с кофама воде на готовс.
Али ту се листа изума опасних по живот не завршава. Леонардо је измислио и огромну мутилицу двоструко већу од човека, која је сваког трена у сос могла да дода још један непланиран састојак – онога ко је њоме управљао. Како се Леонардо грозио прљавих тањира и неуредних кухиња, одлучио је да би машина за чишћење подова била неопходна. Ове чистаче вукли су коњи и волови, али је тешкоћа била у томе што је за њима армија људи морала да чисти неред који су направиле животиње. Те исте животиње, из „економичних разлога”, касније су биле снага за покретање огромног точка смишљеног да крцка орахе.

Куварице мање збори

Пред богату гозбу коју је приредио Сфорца, Леонардо је у кухињу увео још неколико новина – покретне траке за доношење хране и рерне које пеку храну на плочи већој од уобичајене. Према његовој замисли, храну спремљену по новим рецептима на тањирима ће аранжирати уметници како би пред госте изнео прави мали рај за чула. Како не би дошло до каквог пожара, који су се у ренесансним кухињама неретко дешавали, Да Винчи је пројектовао прскалицу. Како је тог дана, као и сваког другог, у кухињи била огромна гужва, с припремама гозбе почело се рано ујутру.

Слика
Лудовико Сфорца, владар Милана, и Ћећилија Галерани,
његова миљеница и велика Леонардова заштитница,
која је била важна личност на миланском двору

Време је одмицало, а Да Винчи је схватао да траке раде превише споро, те их је за само неколико минута толико убрзао да се храна гомилала и падала на под. Рерне су радиле, али су сва јела загорела зато што нико није био навикнут на ту брзину печења. Чак је избио и мали пожар, који су Леонардове прскалице брзо угасиле. Натопљену и загорелу храну својим аранжманима мало су покушали да дотерају уметници. Били су преспори. Чинило се да је противпожарни уређај с ватром угасио и сваку могућност да то вече прерасте у успех. Сфорца је био ван себе од беса, а Леонардо јавно жигосан.

Забрањено повраћати за столом

Иако је Сфорца из беса бацио све његове изуме који су се нашли у кухињи оног тренутка када је ушао, Леонардо није престао да се занима за кухињу. Сматра се да је изумео прву салвету, како би заменио зечју кожу обешену поред стола о коју би гости брисали руке након јела. Тада се посветио и састављању првог правилника понашања.
Особа која обедује не сме да ставља главу у тањир док једе.
Не сме да седи испод стола ниједног тренутка.
Без претходног одобрења није дозвољено полусажвакане и неукусне парчиће хране стављати у тањир особе која седи поред.
Није дозвољено брисати нож о одећу особе која седи поред.
Нож не користити за резбарење стола.
Не смеју да се пуштају птице, змије и бубице за столом.
Уколико особа за столом жели да поврати, мора да се удаљи од њега.
Исто треба да учини уколико мора да мокри.
Поред ових, Леонардо је смислио још нека правила којих би се требало придржавати за столом. Она откривају колико су се често на тадашњим дворовима дешавала убиства. Па тако Леонардо моли свакога ко је намеравао да изврши убиство током оброка, да седне поред жртве, јер ће се на тај начин све одиграти на малом простору и самим тим ће мање пореметити планирани обед. Након што слуге изнесу леш и уклоне мрље од крви, тврди Леонардо, било би учтиво да се убица повуче, пошто његово присуство може лоше да утиче на варење других гостију. Зато ће добар домаћин бити само онај који у сваком тренутку има госта на чекању, спремног да ускочи на упражњено место.
Уколико се након вечере неко осврне на стара добра времена, и тако вам замери што сте уместо крменадли и кромпирића спремили пилетину на француски начин, можете да га обавестите да као уобичајено добар домаћин имате другог госта у приправности, спремног да попуни место чим га дотични ослободи.
Слика

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 03 Мај 2012, 15:00

„Крик“: нови рекорд на тржишту уметничких дела


Легендарни „Крик“ норвешког експресионисте Едварда Мунка на аукцији аукцијске куће Sotheby's у Њујорку продат је за 119,92 милиона долара.

Догађај је безусловно врло значајан – успостављен је нови рекорд кад је у питању вредност уметничког дела продатог на отвореној аукцији. Донедавно је првенство припадало Паблу Пикасу чији је „Акт, зелено лишће и биста“ 2010. године продат за 106,5 милиона долара.

Као што се то често дешава, име купца се држи у тајности. Ипак, уочи аукције стручњаци су навели неколико имена колекционара који би могли да покажу озбиљно интересовање за Мунков рад. Међу њима су били руски олигарх Роман Абрамович, грчки бродовласник Филип Ниархос, краљевска породица из Катара, као и амерички „краљ“ козметике Роналд Лаудер.

До почетка аукције естимејт слике званично није објављиван, али су стручњаци аукцијске куће „Крик“ опрезно процењивали на 80 милиона долара, истичући притом да није могуће предсказати која ће бити коначна цена тако истакнутог уметничког дела. Аналитичари арт-тржишта су истицали своје верзије, притом су навођене врло различите цифре: од 80 до 150 милиона долара.

„Крик“ је једна од најпознатијих и најпрепознатљивијих слика насталих крајем XIX века, а вероватно и у целој историји човечанства. То није толико сликарско дело колико значајан арт-објекат који се условно може упоредити с „Црним квадратом“ Маљевича или с „Ђокондом“ Леондарда да Винчија, који су такође симболи одређених периода у светској историји уметности, због чега се у сали за аукције и распламсала врло озбиљна борба.

У току свог живота Едвард Мунк је створио огроман број дела: по оценама истраживача његовог стваралаштва Мунково наслеђе износи преко 1.000 радова насликаних уљем, преко 15.000 отисака гравира, скоро 4.500 цртежа и акварела. Међутим, не може се рећи да ће после обореног рекорда цене свих његових дела нагло скочити: ипак је „Крик“ једино заиста познато дело норвешког уметника.

Вероватно је ову слику најпрецизније описао пољски критичар Станислав Пшибишевски: „Није могуће чак ни створити представу о овој слици, - сва њена нечувена моћ је у колориту. Небо је побеснело од крика Евиног сиротог сина. Свака патња је бездан устајале крви, свако отегнуто завијање патње су гомиле трака, неједнаких, грубо померених, као узаврели атоми светова који се рађају... И небо виче, - сва природа се усредсредила у страшном урагану крика, а напред, на мосту стоји човек и виче, притискајући главу обема рукама, јер од таквих крикова пуцају жиле и седи коса.“

Зна се да је Мунк насликао четири варијанте „Крика“: две уљем и две пастелним бојама. На протеклој аукцији продата је једна слика насликана пастелним бојама која потиче из колекције норвешког милијардера Петера Олсена чији је отац – Томас Олсен – био Мунков пријатељ и покровитељ. Он је пастелну слику купио управо од Мунка, који ју је насликао 1895. године. Она никад није јавно излагана.

У штампи је више пута било помена о томе да циљ власника слике који ју је дао на аукцију није добит: новцем који добије од њене продаје намерава да сагради музеј, уметнички центар и хотел на свом сеоском имању у Норвешкој.

По мишљењу једног од председника савета директора Sotheby's Дејвида Нормана „Мунково платно је постало пророчански рад који је предсказао ХХ век с два светска рата, холокаустом, еколошким несрећама и нуклеарним оружјем.“

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Kulturni radar - od 26. maja do 1. juna

Порукаод Mustra » 26 Мај 2012, 17:38

Kulturni radar - od 26. maja do 1. juna

Za sledeću nedelje su najavljene promenljive vremenske prilike tako da je teorija o Srbima kao drevnom pustinjskom narodu koji ne voli padavine i zaustavlja životni tok radi istih i dalje stoji. Ako se ne osećate pustinjski raspoloženo možete da prošetate i posetite neki od sledećih događaja, posebno jer dva omiljena srpska benda (iako nisu iz Srbije) drže koncerte.

KONCERTI

PINK MARTINI

Četvrtak, 31.05, 20h, Beogradska arena

Bend koji orkestarski, poput terasa muzičara, obrađuje legendarne hitove ’50-tih, ’60-tih, pa i moderne je jedan od omiljenih srpskih bendova te opet dolazi kod nas, ovoga puta u Beogradsku arenu. Ekipa od 12 vrhuski školovanih muzičara je uspela da postane planetarni fenomen a njihova šlager muzika privlači pažnju. Ukoliko želite da zaprosite devojku, opet probudite romantični žar kod supružnika ili dokažete novoj devojci da je volite i da ste romantični u četvrtak u Areni imate priliku da ispunite svoj plan.

ZAZ (predgrupa NOUVELLE VAGUE)

Petak, 1.6., 21h, Beogradska arena

Još jedan srpski izvođač, posle prošlogodišnje posete Novom sadu gde je više puta izvodila svoj najveći hit “Je Veux”, ovog puta u Beogradu. Popularnost Zaz i njenih pesama u Srbiji spada već u domen iracionalnoh tako da će ovaj koncert, predviđen za Kalemegdan, pa premešeten u Arenu zbog vremenskih uslova, biti jedan od posećenijih ove godine. Ako se tome doda i predgrupa Nouvelle Vague koja je već godina jedna od omiljenih i za čiji se nastup, često na malim i nepristupačnim mestima, tražilo ne jedna nego pet karata više ovaj koktel francuskih bendova mora da se ispije. Ako ni zbog čega drugog onda zbog fenomena koji je i dalje neobjašnjiv. Zašto – proverite u petak.

ŽURKE

FIRE UP PENA PARTY 2

Subota, 26.05, 22h, Master hala, novosadski sajam, Novi sad.

Oduševljenje Srba pena zabavama i priprema za ultimativni spektakl sa penom planiran za kraj leta u beogradskoj Areni ima uvod na novosadskom sajmu : ove subote je pena party u glavnoj hali novosadskog sajma. Ono što ovaj događaj izdvaja od ostalih, sem zavidnog spiska izvođača i impresivne tehničke produkcije, jeste činjenica da penu, uz već dobro poznate pena-mašine, proizvode i vatrogasni kamioni parkirani unutar hale, a distribucija i aplikacija se vrši putem vatrogasnih creva i topova. Sve ovo garantuje stotine hiljada litara pene uz vrhunski audio-vizuelni doživljaj. Prošle godine je održan prvi, a ove godine Fire Up Pena Party 2 preti da postane najveća žurka u Vojvodini. Ako volite da budete mokri do gole kože, da se skinete i onda skakućete sa ljudima u istom problemu eto prave zabave za vas.

PREDSTAVE

57. STERIJINO POZORJE

25.5 – 2.06. Srpsko narodno pozorište, Novi sad, poslovna zgrada NIS-a, Bulevar oslobođenja, Novi sad.

Najveći i najznačajniji domaći pozorišni festival se otvara ove nedelje izvođenjem predstave “Otac na službenom putu” Olivera Frljića i trajaće do 2.juna kada se zatvara baletom "Mileva Ajnštajn", prema motivima istoimene drame Vide Ognjenović, a u režiji Staše Zurovca. U ovogodišnju Selekciju nacionalne drame, selektorka Ksenija Radulović uvrstila je sedam od ukupno 70 pogledanih predstava, a najveći deo predstava, po rečima selektorke, ima za temu + porodične odnose uz dominatnu figuru oca kao nosećeg dramskog karaktera. Paralelno sa Pozorjem, odvijaće se i 14. Međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa, čije je tema glumac u savremenom teatru, a koji će voditi pozorišni kritičar i teatrolog Ivan Medenica.
Deo pratećeg programa biće posvećen desetogodišnjici smrti pozorišnog kritičara, dramskog pisca, pesnika, esejiste, pedagoga i dugogodišnjeg selektora i umetničkog direktora "Sterijinog pozorja" Jovana Hristića. Najbolje od prošlogodišnje domaće produkcije se nalazi na Sterijinom pozorju, pa posetite i pogledajte ako do sada niste.

IZLOŽBE

MLADOST 2012

24.5 – 3.6. Niška Art Fondacija, Niš, Muzej pošte Srbije, Beograd

Izložba ovogodišnjih pobednika likovnog konkursa “Mladost” niške Art fondacije se iz Niša preselila u Beograd, pa ide u Novi sad. Prvu nagradu osvojila je Tijana Kojić (Beograd), drugu Milan Nenezić (Beograd) a treću Milan Hrnjazović (Valjevo), a nagrade je dodelio žiri u sastavu Radovan Lale Đurić, slikar i osnivač NAF-a, i članovi Fondacije Neda Arnerić i Kristina Ristić. Na ovogodišnji konkurs je, inače, pristiglo oko 2.000 radova koje je poslalo oko hiljadu mladih umetnika iz čitave Srbije, što je više nego na bilo kom konkursu NAF-a do sada. Konkurse i izložbe NAF-a, kao i druge akcije koje Fondacija organizuje, finansijski podržava kompanija Filip Moris. Neke od slika stvarno imaju potencijal da postanu svetski poznata umetnička dela tako da ovu izložbu nikako ne bi trebalo preskočiti jer se otvara prilika da se upoznate sa nekim od autora dok još nisu otišli u pravcu svetske karijere.

FILM

OSVETNICI (THE AVENGERS)

Režija : Joss Whedon

Uloge : Stellan Skarsgård, Chris Evans, Mark Ruffalo, Joss Whedon, Paul Bettany, Samuel L. Jackson, Robert Downey Jr., Walter Perez, Lou Ferrigno, Chris Hemsworth, Cobie Smulders, Jeremy Renner, Gwyneth Paltrow, Tom Hiddleston, Jenny Agutter, Clark Gregg, Scarlett Johansson

Bioskopi širom Srbije.

„Osvetnike“ su stvorili Sten Li i Džek Kirbi, a prvi put su objavljeni u septembru 1963. Tim „Osvetnika“ su u početku činiliIron Man, Tor, Hulk, Čovek-Mrav i Obad. Kapetan Amerika se timu priključio u četvrtom broju kad je oživljen iz ledenog bloka u kome je bio zarobljen. To što toliko njegovih likova i dalje beleži rast popularnosti, za Paramaunt je bio znak da, uz Marvel, naprave ovaj film čiji kvaliteti su sumnjivi, ali koji će, uskoro, postati najgledaniji film u istoriji kinematografije. Ma koliko dramaturgija filma bila tanka treba ga pogledati. Ako ni zbog čega drugog onda zbog Marvelovog zaveštanja, i zabave koju nudi.[/b]
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Окт 2012, 16:29

БАЛОВИ ОДРЖАНИ ОД СТРАНЕ УДРУЖЕЊА ПРИЈАТЕЉА УМЕТНОСТИ „ЦВИЈЕТА ЗУЗОРИЋ”

БАЛ „1002. НОЋ“
Први који је дошао на идеју о одржавању бала био је књижевник Раде Драинац. Назив бала „1002. ноћ”, дао је књижевник Гвидо Тартаља, а финансирање бала преузео је др. Ђурица Ђорђевић. Извршен је избор ужег одбора, који су сачињавали: Бранислав Нушић, Тома Роксандић и др. Ђурица Ђорђевић. За бал су изнајмљене просторије „Касине”, а које су потом декорисане. Одбор за декорацију сачињавали су: Тома Росандић, Петар Добровић, Јован Бијелић, Пера Палавичини и Сретен Стојановић. Поделу посла око израде декора извршио је Росандић и то: улаз са улице до унутрашње капије Сретен Стојановић; од унутрашње капије до сале Пера Палавичини и Јован Бијелић; велику салу Тома Росандић, а многе каликатуре израдили су Бета Вукановић, Пјер Крижанић и Сретен Стојановић, према саветима Нушића. Малу салу декорисали су Душан Јанковић и Вељко Станојевић. При изради декора поред поменутих сарађивали су: Петар Добровић, Игњат Јоб, Милош Јосић, Живорад Настасијевић, Никола Бешевић, Милош Голубовић, Михајло Петров и ђаци Уметничке школе. Г. Д. Јанковић израдио је низ разних нацрта за костиме, који су стављени посетиоцима на избор. При програму, односно избору програма, поред Нушића много је труда уложио и Станислав Винавер. Као уводна тачка изведена је поворка Шехерезаде уз пратњу оркестра под водством Станислава Биничког, а са прологом Тодора Манојловића. У поворци су учествовали глумци и уметници. Потом је изведена балетска тачка, либрето и декор Саше Дерока, музику је компоновао Милоје Милојевић. Балет су извеле балерине Народног позоришта из Београда, под управом Исаченкове. Ангажовани су глумци за разне изведбе, и многе атракције. Лист „Поноћ“ – „музеј комичних ствари”, у програме су стављали цртеже уметника и необјављене рукописе наших књижевника. У варијететској сали изводили су програм Бошко Токин, Драган Алексић, Марко Кујачић поред професионалних артиста. Новинарску пропаганду су водили Нушић, Токин и Ранко Младеновић. Бифе је вођен у сопственој режији и састојао се из богатих прилога, не само београђана, него и из околине, нарочито вино, којег је толико примљено да је продавано и после бала. Како је интересовање за бал„1002. Ноћ“ било огромно, ложе су распродате већ много раније па су израђене помичне ложе за велику салу. Затим је пробијен зид и спојен једним тунелом „Касина” и сала хотела „Париз”. Навала је била велика, света је било пуно, а због многих необезбеђених пролаза и недовољне контроле ушао је већи број посетилаца не плативши улазнице. Приход из тих разлога није био толики, колико се очекивало, док су расходи били огромни.

БАЛ „ЗЛАТНИ ВЕК“
Уметнички бал „Златни век“ одржан је 16. фебруара 1925. године, у свим просторима Народног позоришта. Поред чланица из Удружења, учествовао је у тој елитној уметничкој забави и већи број наших истакнутих млађих ликовних уметника и књижевника, као и неколико чланова Народног позоришта чије продукције су биле од високе уметничке вредности.Сликари и вајари претворили су просторије позоришног бифеа у једну изванредно живописну, стилску старо-дубровачку„пучку механу“ (пошто је цело вече било посвећено Дубровнику, „Златном веку“ Дубровника, веку дражесне Цвијете Зузорић и Доминика Златарића и осталих песника-госпара), на чијем су зидовима, ћудљиво и примамљиво ликовале фреске (израђено на картону) Јована Бјелића, Марина Тартаље, Петра Палавичинија, Јоба и других, као и по која мања скулптура Томе Росандића. Исто тако занимљив и живописан био је и уметнички програм који је извођен на позорници. Прва тачка био је„Салон Цвијета Зузорић“, у коме је приказана, уз певање старинских игара и рецитовање класичних сонета, отмена песничка и властелинска средина, у којој је живела и блештала славна лепотица и инспираторка Цвијета Зузорић (Гњатићева), госпођа Волевач је у улози певачице Џиневре) отпевала са својом познатом виртуозношћу и финоћом, једну дивну романсу од Перголеза који је публика наградила бурним аплаузом. Са одушевљењем је поздрављен и Мата Милошевић у улози Доминка Златарића. Следио је модеран комад од Тодора Манојловића „Сан зимске ноћи“, у коме је са лаком духовношћу обрађен дубљи поетични мотив једне лутке, једног манекена који жуди за животом и за љубављу и који, после једне кратке и фантастичне авантуре са једним крадљивцем, пропада. Д. Дугалић и Драгутиновић одиграли су ту бајку са полетом и много деликатностии публика им је срдачно пљескала када су се, заједно са писцем, појавили пред завесом. Последња тачка била је II Листова Рапсодија, обрађена као балет Фортуната један бурни и прешарени ансамбл страних циганских играча, у коме је наш одличан мајстор балета поново је показао своју бујну машту и своје јединствено техничко знање. Учествовао је у „II Рапсодији“ цео балетски кор, на челу са Кирсановом која је овај пут очарала и занела цело позориште. По завршетку програма, отпочео је бал, који значио једну нову уметничку сензацију уз коментар да: толико блештаве лепоте, елеганције и доброг укуса не памти се да је икада виђено у Београду. Удружење „Цвијете Зузорић“ и наши уметници били су сасвим задовољни са успехом овога бала који представља један озбиљан културни успех, су прикупљена значајнија средства ради подизања Уметничког Павиљона „Цвијета Зузорић” у Београду.

БАЛ „СВАДБА У СКАДАРЛИЈИ“
Уметнички бал „Свадба у Скадарлији“ био је одржан 1. фебруара 1926. године. Бал је одржан у сали биоскопа „Касина“ у Београду. Сала је била декорисана као један део Скадарлије, и то онај најпрепознатљивији „Три Шешира”, „Бумс” и „Два Јелена”. Такође је приказана кућа Ђуре Јакшића, са тужним натписом: „Многу сам горку чашу попио“. Нешто после 10 часова Богић наш познати глумац, који се љубазно одазвао позиву да руководи приказивањем веселог скадарског чина, објавио је да на „на даскама“ почиње извођење свадбе. У пуној сали настало је комешање. Веселост је обузела све. Нестрпљиво се чекало да изиђе „млада“, Петар Палавичини, вајар. Појава „таште“, Персе Павловићке, која је члан Народног позоришта, поздрављен је бурним аплаузом. На бини је била кућа младожењина, и ту је приређен сватовски ручак. Кроз публику је прошла цела поворка: младожења и млада ( Ж. Настасијевић и П. Палавичини); кум и кума ( Тома Роксандић и Бета Вукановић); стари сват и старосватица ( Т. Манојловић и Олга Стефановић); девер ( Никола Бешевић ), па поп и попадија (М. Петровић и Ф. Боди). Нису зазаборављени ни ташта и свекар (Гита Протић и Д. Павловић). П. Павловићка је била проводаџика, а улогу ривалке младине узела је Ж. Стокић. Засвирана је „Србијанка“ и девојчини сватови ухватили су се у коло. Одмах се сишло са бине и публика је такође почела да игра. Богић, коловођа, с муком се пробијао кроз масу која није знала да ли и сама да уђе у коло или да посматра играче у живописним народним костимима уз раскошне балске тоалете. С друге стране чула се галама. Достојанствено и весело у исти мах долазили су младожењини сватови по девојку. Дечаци са свећама, па цигани, ђаци музичке школе, међу којима и симпатични Матачић, који се необично добро снашао у својој најновијој улози, затим кум, младожења Живорад Настасијевић, сликар и остали стижу пред младину кућу. Настаје опште љубљење. Једна од учесница Жанка Стокић, живо наводи све на урнебесан смех. Ускоро је образована поворка и кренуло се у цркву. Кад се стигло испред цркве млада је подигла наковањ, што је изазвало чуђење код публике. У публици све већи жагор. Званице се озбиљно спремају да се почасте. У најбољем расположењу седају за велики свадбени сто. Младожења сав сретан посматра нову младу. Цигани свирају, а гости се служе, и то сасвим по скадарлиским обичајима. За то време публика из сале посматра завидно сретне званице. Улази поштар. Доноси честитке и потом их чита једна од званица, што изазива буру смеха код публике. За то време у сали елегантне даме и господа у смокинзима играју тада популарне плесове шуми,врањанка, танго и кокоњеште. Сем званичних и неопходних горе наведених костима, запажене су још нарочито, костими: Бајлони ( као старе варошанке); Кристе Ђорђевић; Дивал; З. Бинички; Грујић; С. Бинички; Јанушевић; Авакумовић; Љ. Манарић као буњевка; Р. Ђорђевић као циганка; Д. Јеленић као мангуп и многе друге. Поред врло успелих маски, вечерње толете су биле ванредно лепе, по писању тада актуелне дневне штампе. Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“ овим балом успело је да бар делимично дочара како су се некада прослављале свадбе у Скадарлији. Услед велике посећености на овом балу удружење је поново прикупило одређена средства за зидање павиљона.

БАЛ „УМЕТНОСТ КРОЗ ВЕКОВЕ ”
У великој и малој дворани „Касине” 15. феброара 1928. године одржан је бал „Уметност кроз векове”. Идеја је бала да се представи десет слика кроз костимиране чланове Београдског балета заједно са понеким представником самих организатора из Уметничког удружења „Цвијета Зузорић”, који су се приказивали оживеле актере из сликарских дела. Прво су изведене теме Стварање света и Праисториско доба, Египат, Грчка и стари Словени кроз пет слика. Потом је Михајло Миловановић, академски сликар отпевао уз гусле „Зидање Скадра на Бојани”. Затим је приказана слика са темом Ренесансе, а након тога и Рококо. Рококо су такође извели чланови балета Народног позоришта: четири мале грациозне маркизете са својим каваљерима извеле су менует. Услед великог одушевљења публике био је поновљен њихов наступ. Слика будућности приказана је кроз маске које су симболизовале кубистичке форме. Декор сале био урађен тако што су по зидовима биле исцртане слике које су представљале уметничке мотиве из различитих периода. Сама позорница велике сале, која се обично затварала белим платном, за ову прилику представлјала је екран. Намештен је био пројекциони апарат на коме су се пуштали филмови са познатим глумцима, а потом је приказан лик једне свинге са великим ждрелом, која је све присутне посматрала са разрогаченим очима. И у том великом ждрелу испред очију гледалаца рађале су се слике које су представљале разне фазе, кроз које је уметност пролазила у току векова. Бал „Уметност кроз векове” био мање посећен него ранији балови које је организовало Уметничко удружење „Цвета Зузорић”. После програма, који се завршио у поноћ у зимској дворани почела је игранка. На овоме балу били су писутни између осталих министар Грга Анђелковић, Стева Павловић, Славко Грујић, Јован Дучић, адмирал Прица, професор Универзитета др Ђурица Ђорђевић, Ст. Стојановић, Ибровац, др В. Јовановић, др Генчић са супругом, италијански посланик генерал Бодреро, аустријски посланик Хофингер, Ана и В. Маринковић, Олга Станојевић, Мими В. Јанковић и Ваја Ђорђевић.

БАЛ „НОЋ У ХОЛИВУДУ”
У Уметничком павиљону „Цвета Зузорић” 12. феброара 1930. године одржан је бал „Ноћ у Холивуду”. Дворана је била декорисана тако што су се на зидовимасу налазили прикази познатих филмских глумаца тога времена Џон Гилберт и Рене Андере, а такође и сцене из разних тадашњих холивудских остварења. Поред приказа по зидовима биле су постављене и лутке на којима су се налазили костими који су асоцирали на костиме тадашњих филмских глумаца. Програм је почео тако што је песму Виолетера извела Живаљевићка. Потом је Вера Павловић извела тачку у којој је глумила Долорес дел Рио из њеног та
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 15 Нов 2012, 20:52

TOP LISTA DESET NAJZABRANJIVANIJIH KNJIGA NA SVETU

Слика

Tokom cele istorije čovečаnstvа umetničkа književnost je trpelа udаre i pritiske cenzure.Mа kаve bile teme: politikа, religijа ili erotikа , konzervаtivni čitаoci grozno su stiskаli pesnice i gnevno žigosаli bаksuznog аutorа.Britаnski čаsopis ShortList je „popisаo „ deset knjigа koje su svojevremeno izbаcivаne sа policа knjižаrа biblioetkа zbog rаznovrsnih skаrаdnosti i nepoćudnosti sаdržаjа ili njihovih аutorа, i zаmenjivаli ih, svаkаko „pristojnijim „primercimа“.


1. Odlos Hаksli :“ Čudesni novi svet „ ( 1932 ) –Aldos Huxly(1894-1963):»Brave nev World“
Слика
Nаpisаn 1931.i objаvljen godinu dаnа kаsnije , romаn koji je zаmišljen kаo pаrodijа nа utopiju Herbertа Velsа „LJudi kаo bogovi „ ,ne rаzlikuje se mnogo od temаtike kultnog romаnа DŽordžа Orvelа „ 1984“.Hаksli je obrаđivаo аktuelnu u to vreme temu totаlne industrijаlizаcije , istrаžujući problem gubljenjа sаmoidentifikаcije ličnosti i rаdikаlne podele društvа što je dovodilo do kаtаstrofаlnih posledicа.Zаšto je ovа knjigа bilа zаbrаnjenа ? U Irskoj su je zаbrаnili zbog sporne teme rаđаnjа dece,dok su je u nizu sаveznih držаvа SAD izbаcili iz školskih biblioetkа sа obrаzloženjem dа knjigа „poseduje višаk negаtivnih misli.“

2. DŽon Štаjnbek „Plodovi gnevа „ ( 1939.) John Steinbek (1902-1968):“The Grapes of Wrath“
Слика
U romаnu аmeričkog piscа DŽonа Štаjnbekа , dobitnikа Pulicierove nаgrаde,ispričаnа je tužno pozаntа storijа o posledicimа Velike depresije zа seosku sirotinju.Fokusoirаjući pаžnju čitаocа nа nаjbednije nаpoličаre iz Oklаhome koji su nаpustili rodne plаntаže zbog suše , ekonomske krize i promenа u zemnjorаdnji i preselili se u Kаliforniju u potrаzi zа poslom, pisаc je prikаzаo prаvu ljudsku trаgediju.
Bez obzirа nа to što je književnа elitа sа oduševljenjem dočekаlа knjigu, nju su oficijelno zаbrаnili u SAD i izvrgli jаvnoj osudi .Nаrod je bio šokirаn opisimа bede i siromаštvа.Po rečimа аutorа ,ono što je nаpisаno je bilа ublаženа verzijа onog što se stvаrno dešаvаlo i kаvo je stаnje bilo u nаseljimа u kojimа su živeli nаdničаri koji su se preselili u trаgаnju zа bilo kаvim poslom .

3.Henri Miler :“Povtrаtnik rаkа“ (1934.) Henry Miller (1891-1980):“Tropic of Cancer“
Слика
Rаdnjа romаnа dogаđа se u Frаncuskoj 30-ih godinа prošlog vekа .Glаvni junаk je sаm аutor koji pokušаvа dа nekаko zаrаdi zа hleb nаsušni.Bez senke obzirа , Miler opisuje odnose seksuаlnog kаrаkterа sа svojim prijаteljimа i kolegаmа iz spisаteljske brаnže.
Čim je knjigа izаšlа iz štаmpe, sudijа Vrhovnog sudа držаve Pensilvаnije Mаjk Musmаno je izаjvio :“To nije knjigа.To je septičkа jаmа,stočni odvod, gnojno žаrište, slivnik svegа što se nаlаzi u trulim lešinаmа čovečjeg rаzvrаtа „.LJudi jednostаvno nisu bili spremni zа delo koje će kаsnije DŽordž Orvel nаzvаti „nаjvаžnijom knjigom sredine 30-ih godinа „.

4.Kurt Vonegаt:“Klаnicа broj pet „ili „Krstаški pohod dece „( 1969)
Слика
Kurt Vonnegut ( 1922-2007):“Slaugthter House –Five,Ir :The Children's crusade“
Siže knjige se sаstoji u sledećem:аmerički vojnik Bili Piligrim (svojeobrаzni alter ego аutorа ) dezorijentisаn zа vreme bitke nа Ardenimа u Drgom svetskom rаtu , pаdа u nemаčko zаrobljeništvo gde je pod stаržom sproveden u Drezden i smešten u bivšu stаru klаnicu broj 5.Zа vreme trаgičnog bombаrdovаnjа Drezdenа od strаne sаvezničke vojske , Bili, zаjedno sа drugim zаrobnjenicimа i čuvаrimа sаkrio se u dubokom podrumu u kome se Bili suočаvа sа prošlošću i budućnošću , pа i sа sopstvenom smrću.
U SAD knjigа je bilа zаbrаnjenа kаko ne bi trovаlа psihu dece mrаčnim scenаmа iz romаnа.Ovo delo se i dаn dаnаs nаlаzi nа spisku 100 knjigа koje nаjčešće dospevаju pod ogrаničenjа u dostupnosti širokim slojevimа stаnovništаv koje koristi usluge Asocijаcije аmeričkih bibliotekаrа.Društvo Vonegatovom romаnu nа tom spisku čini delа Mаrk Tvenа, Teodorа Drаjzerа, Viljemа Foknerа i drugih klаsikа svetske književnosti.

5.Sаlmаn Ruždi :»Sаtаnski stihovi «( 1988)
Слика
Sir Ahmed Salman Rushdie (1947):The Sаtannik Verses
U sižeju nemа ničeg što bi moglo biti uvredljivo:opisuje se život sаvremenog emigrаntа u Engleskoj.Posle užаsne аvionske nesreće Hibrel Fаrišitа morа ponovo dа zаpočne svoj život u isto vreme kаd se sve u životu Sаlаdinа Čаmči rаspаdа nа pаrаmpаrčаd.Ipаk su mnogi u muslimаnskom svetu odnos piscа premu Islаmu u ovom delu smаtrаli bogohuljenjem.Zаto u Venecueli аko vаs zаteknu dа čitаte ovu knjigu ne gine vаm 15 meseci zаtvorа,, dok su u Jpаnu predviđene rigorozne kаzne zа one koji prodаju izdаnje ove knjige štаmpаno nа engelskom .Čаk i u SAD neke populаrne knjižаre su odbile dа prodаju „Sаtаnske stihove „ nаkon što su dobile više аnonimnoh pretnji.

6.Stiven Čboski:“Dobro je biti nečujаn“( 1999)
Слика
Stephen Chbosky( 1970):“The peks of being a wallffent“
Pisаc je bio oduševljen romаnnon DŽ.D. Selindžerа „Smrt u rаži „.U knjizi objаvljenoj 1999. se pričа o životu dečаkа „Čаrlijа „ koji piše pismа svom аnonimnom prijаtelju.Čаrli opisuje život tinejdžerа u kojemu se on suočаvа sа špijunimа, nаrkoticimа, seksuаlnim zlostаvljаnjimа. Zbog suviše brojnih scenа seksuаlnog kаrаkterа , ovа knjigа ne silаzi iz prvih deset sа spiskа Asocijаcije biblitekаrа Amerike čije izdаvаnje čitаocimа se ogrаničаvа ili zаbrаnjuje.

7.Činuа Ačebe“Rаsulo „(1958)
Слика
Chinua Achebe ( ) :“Thing fall apart“
U ovoj knjizi zа koju je аfrički pisаc dobio Bukerovu nаgrаdu , ispričаnа je storijа Okonаkve, poglаvice i mesnog šаmpipnа u borbi u Umofinu –izmišljenom regionu od devet nаseljа u Nigeriji.Pokzаn je uticаj britаnskog kolonijаlizmа i hrišćаnskih misionаrа nа trаdicionаlnu аfričku opštini s krаjа devetаnestog i početkа dvаdestog vekа.Zаbrаnjenа je u Mаleziji zbog kritike kolonijаlizmа i njegovih posledicа .

8.Bret Iston Elis: „Američki psihopаt „( 1991)
Слика
Bret Easton Ellis(1964):“American Psyho“
Pričа o аmeričkom isuviše uspešnom biznismenu i serijskoj ubici Pаtzroku Bejtzmenu zаsnovаnа nа opisivаnju iskustvа koje je proživeo jedаn od dbrostojećih rejonа NJujorkа u 80-im godinаmа .
Svаko ko je video film snimljen po ovom romаnu shvаtа zbog čegа je knjigа zаbrаnjenа .

9.Frnc Kаfkа:“Preobrаžаj“(1915.)
Слика
Franz Kafka (1883-19249 :“Metamorphosis“
Trgovаčki putnik Gregor Zаmzа , koji finаnsijski pomаže svoje roditelje i sestru , probudio se i shvаtio dа se pretvorio u gigаntsku bubu.Postepeno njegovi bližnji zаborаvljаju nа Gregorа , koji je nekаd bio ljubimаc porodice.
Kаfkine knjige su bile zаbrаnjene pod nаcističkim i sovjetskim režimom, а tаkođe i nezаvisnoj Čehoslovаčkoj jer je Kаfkа odbijаo dа piše nа češkom i pisаo je sаmo nа nemаčkom jeziku.

10.Vlаdimir Nаbokov ( 1899-1977) :“Lolitа „( 1955)
Слика
Pričа o muškаrcu i njegovom pаtološkom zаnosu premа mlаdim devojkаmа, „nimfomаnkаmа „, kаko ih je on nаzivаo.Osećаjući privlаčnost premа 12-godišnjoj kćerki jedne stаnovnice Nove Engleske , on stupа u brаk s njenom mаjkom kаko bi prikrio svoju grešnu strаst.
Pošto je urednik „Sаndej Ekspresа „ nаzvаo romаn Nаbokovа „nаjprljаvijom knjigom, koju je on ikаd čitаo“, izdаvаč je izbаcio sve primerke iz tirаžа zbog njihovog pornogrаfskog sаdržаjа .Nаredne godine Frаncuzi su zаbrаnili „Lolitu“, аli je zаčuđujuće bilo to što su je bez ikаkvih problemа objаvljivаli u SAD.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Нов 2012, 22:48

Двадесет књига руских писаца које свет највише воли


1. Лолита, 1955.
Слика
Један од најпровокативнијих романа Владимира Набокова. Написан је на енглеском језику. Прича о односима између одраслог мушкарца и дванаестогодишње девојчице распаљивала је уобразиљу Американаца. Роман је 1962. године екранизовао Стенли Кјубрик, а сценарио за филм написао је лично Набоков. Према верзији Modern Library „Лолита“ је на четвртом месту рејтинга 100 најбољих дела написаних на енглеском језику.


2. Злочин и казна, 1866.
Слика
Данас се у Санкт Петербургу организују екскурзије по местима где се одигравала радња овог најпознатијег дела Фјодора Достојевског. То је урбани роман о обичном студенту са Наполеоновим комплексом. Достојевски је био принуђен да га напише, јер је прокоцкао сав новац и није имао од чега да врати дугове зајмодавцима. Један од најчешће екранизованих руских романа (8 екранизација у иностранству) послужио је и као основа за многе позоришне комаде.


3. Ана Карењина, 1873-1877.
Слика
„Принцип Ане Карењине“ – тако се у друштвеним наукама назива почетак романа: „Све срећне породице личе једна на другу; свака несрећна породица несрећна је на свој начин“. Многе читаоце иритирају и главна јунакиња (прилично хистерична личност) и мелодрамски садржај, али роман је и поред тога доживео преко 20 екранизација у свету. Најновија британска филмска варијанта са Киром Најтли у главној улози појавиће се на великом екрану у септембру.


4. Рат и мир, 1863-1869.
Слика
„Справа за мучење“ свих руских ђака (обавезна лектира у њиховом школском програму), четворотомни роман-епопеја замишљен је као прича о судбини декабриста (учесника руског племићког опозиционог покрета 19. века). Међутим, у потрази за идејним изворима декабристичког покрета Толстој је морао да се посвети рату против Наполеона 1812. године. Око седам пута је Толстој својом руком преписао цео роман, а поједине епизоде и преко двадесет пута. После сваке редактуре он је у сопственом роману налазио идејне и литерарне недостатке.

5. Браћа Карамазови, 1880.
Слика
Најдубље и најсложеније дело Фјодора Достојевског. Писац је умро пре него што је завршио рад на роману. Постојећи роман је само први део замишљене „Животне приче великог грешника“. Према замисли, Алексеј Карамазов је требало да постане револуционар. Писац није дочекао први атентат на цара Александра II, а да јесте, тај догађај би њега, убеђеног монархисту, вероватно подстакао да окрене роман у сасвим другом правцу.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Нов 2012, 22:49

6. Мајстор и Маргарита, 1929-1940.
Слика
„Мајстора и Маргариту“ Михаила Булгакова руска критика незванично сматра најзанимљивијим романом 20. века. Прича, која иначе није уобичајена за руску књижевност, садржи „роман у роману“, сцене из разних култура и епоха, описе ђавола и Исуса који противрече прихваћеним канонима… Све то фасцинира читаоца. Совјетска власт, међутим, никако није могла да прихвати роман који дира у питања религије, тако да је књига дуго кружила у рукописима. Први пут је објављена у периодичном издању тек после пишчеве смрти, и то у прилично скраћеној, цензурисаној верзији. Данас се роман, наравно, објављује у целини.


7. Идиот, 1868.
Слика
Реч „идиот“ код Фјодора Достојевског није ни погрдна, ни увредљива. Она за њега не значи да је човек ментално заостао, него да је невероватно смирен и кротак. Идиот у роману је кнез Мишкин, оваплоћење хришћанског морала, „изабрани човек“. Слика Ханса Холбејна млађег „Христос у гробу“ подстакла је аутора да напише овај роман. Устима кнеза Мишкина Достојевски износи сопствену мисао да гледајући ту слику „човек може и веру да изгуби“.

8. Доктор Живаго, 1945-1955.
Слика
„Доктор Живаго“ је истовремено и роман и зборник стихова главног јунака, лекара и песника Јурија Живагоа. Комунистичка партија Совјетског савеза је дошла до закључка да Борис Пастернак двосмислено интерпретира Октобарску револуцију и друге „славне домете комунизма“. Пастернак је 1958. године за ову књигу добио Нобелову награду, али је тадашњи лидер СССР Никита Хрушчов био крајње незадовољан тако високом оценом антисовјетског романа, те је Пастернак морао да се одрекне награде. „Доктор Живаго“ је објављен у СССР-у тек крајем периода „перестројке“ (1988). Тада је Нобелова награда намењена Борису Пастернаку уручена његовом сину.

9. Записи из подземља, 1864.
Слика
Ово дело Фјодора Достојевског није велико по обиму, али рефлектује његове уметничке и идејне принципе. Веома искомплексиран човек на граници лудила не излази из свог подземља и мучи самога себе. Из овог „антијунака“ касније су израсли трагични ликови романа „Злочин и казна“, „Идиот“, „Зли дуси“ и „Браћа Карамазови“. То је један од последњих руских интелектуалаца који себе супротставља целоме свету.

10. Један дан Ивана Денисовича, 1959.
Слика
Класично прозно дело о совјетским радним логорима, књига Александра Солжењицина која је потресла СССР и цео свет ужасом свакодневице у концентрационом логору. О „Једном дану Ивана Денисовича“ песникиња Ана Ахматова је написала: „Ову повест свако треба да прочита и научи напамет, сваки грађанин Совјетског Савеза“. Никита Хрушчов је неким чудом одобрио издавање ове антисовјетске приче, па она није морала да буде „у илегали“, за разлику од других истинитих сведочења о логорима. Затим су уследила и друга Солжењицинова дела на исту тему, али она у СССР-у већ нису била тако топло примљена. Штавише, писац је протеран је из земље кад му је додељена Нобелова награда.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Нов 2012, 22:49

11. Ми, 1920.
Слика
САД и Француска су за овај роман сазнале пре пишчевих сународника – роман Евгенија Замјатина први пут је објављен у Њујорку. У СССР-у овај роман стиже тек са „перестројком“, као и многе друге „непожељне“ књиге. Антиутопија „Ми“ утицала је на „1984“ Џорџа Орвела, „451° по Фаренхајту“ Реја Бредберија и „Врли нови свет“ Олдуса Хакслија. Самог Јевгенија Замјатина инспирисала је фантастика Херберта Велса.

12. Бледи огањ, 1962.
Слика
Владимир Набоков је осмишљавао ово дело још пре него што се преселио у САД, али га је написао тек у емиграцији, и то на енглеском језику. Руским читаоцима је роман познат само у преводу. То је поема са нелинијском структуром и мноштвом књижевних реминисценција. Чак је и назив преузет из Шекспирове трагедије „Тимон Атињанин“: „The moon’s an arrant thief, / And her pale fire she snatches from the sun“.

13. Мртве душе, 1842.
Слика
И поред прозне структуре Гогољ је своје дело сматрао поемом. Лирски интермецо је присутан у књизи на сваком кораку, због чега роман заиста није далеко од поезије. Николај Гогољ је планирао да напише три тома „Мртвих душа“ који би одговарали Дантеовом Рају, Чистилишту и Паклу, с тим што би јунаци прошли пут преображаја од бездушних и празних у првом тому до просветљених у трећем. Међутим, већ други том се Гогољу није свидео, и он је спалио још недовршени рукопис. Па ипак, сачуван је несређени рукопис, који је и објављен после пишчеве смрти. Узгред, идеју за роман Гогољу је дао песник Александар Пушкин, што нимало не умањује књижевничку генијалност украјинског (малоруског) писца.

14. Очеви и деца, 1861.
Слика
Иван Тургењев је прецизно описао сву дубину непомирљивог сукоба генерација. Главни јунак Јевгениј Базаров постаје антисимбол нихилизма, један од представника „сувишних“ људи у књижевности. Рационалне идеале он ставља у први план и одбацује било каква осећања, што га води у пропаст. Па ипак, занесени интелектуалци и револуционари 19. века били су одушевљени ликом Базарова.

15. Смрт Ивана Иљича, 1882-1886.
Слика
Читаоци и критичари су хладно дочекали ово касно дело Лава Толстоја. Сувише је у њему натурализма. Толико детаљан опис болести и смрти једног човека био је неуобичајен за Толстоја. Главни јунак на крају ипак у смрти налази срећу и просветљење и самим тим даје повода Владимиру Набокову да у делу препозна одјеке будизма.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30422
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Нов 2012, 22:51

16. Стража сумрака, 1998.
Слика
Уобразиља Сергеја Лукјаненка створила је цели универзум, свет Других, моћних чаробњака који живе међу људима. И док се Светли и Тамни магови сукобљавају у маниру елитних тајних служби, користећи ватрене кугле и магичне речи уместо аутомата и снајперских пушака, а сива инквизиција покушава да очува несигурну равнотежу између светла и таме, јунаци су непрекидно у дилеми могу ли да користе „тамне“ методе у „светлим“ подухватима. Прва два романа из серије о „стражи“ екранизовао је Тимур Бекмамбетов.

17. Зли дуси, 1870-1872.
Слика
Тема шестог романа Фјодора Достојевског није социјална, него политичка: радикални револуционарни тероризам. У руској књижевности је уобичајено да се револуција интерпретира као побеснела незадржива стихија. Зли дуси су оваплоћење тамних сила које покрећу револуцију и живе у јунацима, приморавајући их да крше законе људскости и морала.

18. Евгеније Оњегин, 1823-1831.
[img][http://www.zaslike.com/files/2eed85i2pgdquqj5hnry.jpg/img]
Татјанино писмо Оњегину и Оњегиново Татјани представљају еталон за изјаву љубави. Зна их напамет сваки руски ђак. Роман у стиховима је жанр који је Пушкин открио у потрази за уметничком слободом и тежњи да се удаљи од традиционалних форми романа. Аутор романа се истовремено може третирати и као његов јунак. Пушкин је писао и објављивао роман по поглављима. Због тога на почетку романа признаје да не зна како ће се завршити његово дело. Чувени критичар 19. века Висарион Белински рекао је за „Евгенија Оњегина“ да је то „енциклопедија руског живота“.

19. Вишњик, 1903.
Слика
Чехов је у поднаслову драме написао „комедија“, иако у њој ништа није смешно. Распад породице приказан је у светлу промена до којих долази у земљи услед појаве нових вредности на преласку из 19. у 20. век. То је последња Чеховљева драма на прагу револуције 1905. године. Тешко се може наћи нека друга драма која је толико пута постављена на позоришну сцену, како у Русији, тако и ван њених граница.

20. Јунак нашег доба, 1838-1840.
Слика
Роман има веома сложену структуру са нарушеном хронолошком доследношћу, а о догађајима најпре говори приповедач, затим његов сапутник, и на крају главни јунак. Љермонтов постепено упознаје читаоца са карактером Григорија Печорина, младића који је већ уморан од живота и зато неспособан за снажна осећања, и који своме окружењу доноси само патње. Овом лику су сродни главни јунаци Пушкиновог „Евгенија Оњегина“ и Тургењевљевих „Отаца и деце“. Свим тим јунацима („сувишним људима“) својствени су досада и чајлд-харолдовска меланхолија, која их подстиче на двобоје, картање и уништавање сопственог живота.
Слика

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Re: Razne zanimljivosti

Порукаод Viktorija Vi » 14 Јан 2019, 22:44

НАЈКРАЋА БЕСЕДА

(Када је због тешке финансијске ситуације Народног позоришта у Крагујевцу, године 1961. требало донети коначну одлуку о укидању, пошто су претходно прочитана 24 дебела реферата о неопходности овог немилог чина, истакнути хелениста др Милош Ђурић је одржао веома кратку беседу, после које никада више није ни споменуто укидање Позоришта.):

"Када би у старој Атини неко начинио мањи деликт, забрањивали су му да три месеца свира у дипле. Ако би пак, направио већи бранили су му да посећује Позориште шест месеци. Питам ја, овај аудиторијум, шта су Крагујевчани скривили боговима да их лишите Позоришта".

* * *

Милош Ђурић, (1892-1967) класичан филозоф, филозофски писац, преводилац професор Универзитета и академик. Објавио преко 200 оригиналних радова. Превео Хомера (Илијаду и Одисеју) Платона, Аристотела Есхила...

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Re: Razne zanimljivosti

Порукаод Viktorija Vi » 14 Феб 2019, 17:05

Зашто се ризнице древне Троје чувају у Русији


Благо древне Троје пронашао је на територији данашње Турске немачки предузимач и археолог-аматер Хајнрих Шлиман. Оно је затим пренето у Немачку, да би на крају доспело у Државни музеј ликовних уметности „А. С. Пушкин“ у Москви. Шта се из те ризнице налази у овом музеју и да ли она са правом припада Русији?


У малој сали Државног музеја ликовних уметности „А. С. Пушкин“ стоје витрине са златним женским украсима, секирама од камена и пехарима. Овде је за посетиоце изложено благо Троје које је немачки предузимач Хајнрих Шлиман приликом археолошких ископавања пронашао на територији савремене Турске и предао Берлинском музеју.

Аматер срећне руке

Хајнрих Шлиман је почео као обичан радник у једној холандској фирми, али је захваљујући изузетном таленту за стране језике брзо постао њен представник у Санкт Петербургу, а затим и у Москви. Он је 1846. године добио држављанство Руске империје, а 1852. се оженио Јекатерином Лижином, ћерком успешног руског трговца.

Међутим, Шлиману није било суђено да остане у Русији. Пропутовавши цео свет он се дао у потрагу за изгубљеном Тројом, и 1873. године је приликом архелошких ископавања на брду Хисарлик пронашао прву ризницу. „Проналазак Пријамове ризнице је у свету одјекнуо као експлозија“, коментарише овај догађај Владимир Толстиков, чувар ове колекције, кандидат историјских наука и шеф Одељења за уметност и археологију античког света Пушкиновог музеја ликовних уметности. Шлиман је наставио са ископавањима све до смрти 1890. године и пронашао још двадесетак ризница. Поклонио их је граду Берлину, где су се чувале у Музеју најстарије и ране историје све до 1941. године.

Ратни трофеји

Од 1941. године колекција се налазила у подруму банке у Берлину. Када је почело бомбардовање града премештена је у један антиракетни бункер. У априлу 1945. године, за време јуриша совјетске армије на престоницу Трећег рајха, колекцију је све време чувао директор Музеја најстарије и ране историје, професор Вилхелм Унферцаг. Према речима Владимира Толстикова, Унферцаг је страховао за ове драгоцености и зато је изашао пред совјетске војнике и добровољно предао совјетској команди кутије са експонатима. Оне су у јулу 1945. године авионом достављене у Москву. Биле су потпуно очуване.

Претензије

Када су после рата Немци открили да је колекција нестала, почели су да је траже по целом свету. Међутим, све до 1994. године није се знало где се она налази. „За то су знала само два човека на свету – директор Пушкиновог музеја и чувар колекције“, прича Владимир Толстиков.

Место на коме се налазе Тројанске ризнице би још дуго било строго чувана тајна да током 1990-их службеник министарства културе Русије Григориј Козлов, који је имао приступ архивама и службеној преписци, није објавио сведочанства о овим драгоценостима у америчкој штампи. После тога министру културе Јевгенију Сидорову није преостало ништа друго него да наложи да се припреми изложба. У ту сврху су 1995. године позвани немачки стручњаци и експерти из других земаља да погледају колекцију и потпишу документе о њеној аутентичности. Изложба је успешно одржана 1996. године.

Исте године је Немачка званично протестовала и затражила да се експонати врате. Државна дума је 1998. године одговорила усвајањем закона „О културним вредностима превезеним у Совјетски Савез током Другог светског рата који се налазе на територији Руске Федерације“. Према том закону, сви објекти „су руско наслеђе и у федералном су власништву“. „Закон је ступио на снагу, и нико не намерава да га крши“, објашњава Владимир Толстиков. „Немачке колеге су схватиле да није могуће нама диктирати услове и зато сада успешно сарађујемо и правимо заједничке изложбе“.

Имамо право

Резултат Другог светског рата је познат. То је беспоговорна капитулација Немачке. „Правно гледано, то је резултат који повлачи и правне последице“, подсећа Александра Скуратова, кандидат правних наука, доцент катедре за међународно право Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО). Ризнице Троје могу се третирати као могућа компензација за рушење културних вредности на совјетском простору, где је према званичној статистици страдало преко 160 музеја и 4.000 бибилиотека, и уништено 115 милиона примерака разних издања.

Поред тога, Александра Скуратова истиче да је Конвенција о заштити културних вредности у случају оружаног конфликта 1954. године усвојена и ступила на снагу када је Други светски рат већ био завршен. Према Бечкој конвенцији о праву међународних уговора из 1969. године, они не важе ретроактивно и не односе се на догађаје пре датума ступања споразума на снагу, уколико „другчија намера не произилази из уговора“. Као што је познато, државе учеснице споразума нису имале намеру да доделе Конвенцији ретроактивно дејство, тако да она самим тим не може бити примењена на ризнице Троје.

Треба истаћи и чињеницу да је СССР добровољно вратио Немачкој значајну количину превезених културних вредности – око 1.700.000 експоната, а међу њима и целу непроцењиву колекцију Галерије старих мајстора у Дрездену и рељефе Пергамског олтара, мада се СССР никада није званично обавезао да ће то учинити.

Извор: https://rs.rbth.com/arts/2016/12/11/zashto-se-riznice-drevne-troje-chuvaju-u-rusiji_655475?fbclid=IwAR1xvuHP8c-KfXtreD-D4UQWmr5M2dYNCS_TfdXZif1ddJSU7j5HJ5sWgdo

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Re: Razne zanimljivosti

Порукаод Viktorija Vi » 15 Феб 2019, 15:23

Карађорђе и стара српска кинематографија

Велики вожд Карађорђе је заслужан за подизање и вођство Првог српског устанка, али је нехотице постао заслужан и за српску кинематографију. Шта је разлог?

Ми Срби, кад је историја филма у питању имамо се чиме поносити.

Само пет месеци након прве светске филмске пројекције у Паризу 1895 године, ти исти приказивачи - Браћа Лимијер су у Београду у кафани ,, Златни крст" приказали своје филмске прилоге српској публици.

Но да се вратимо Карађорђу, 1904 године је била у Београду приређена велика државна свечаност. Обележавана је стогодишњица Карађорђевог устанка а истовремено је приређено крунисање краља Петра првог Карађорђевића.
Приликом те свечаности два Енглеза су снимила више филмских прилога. Ти филмови су први сачувани филмски снимци начињени у Србији.

Први играни филмови на Балкану а и шире су снимљени управо у Србији 1911 године. Један од та два играна филма је био посвећен Карађорђу и устанку. Продуцент филма је био Светозар Боторић а режисер и један од глумаца чувени Чича Илија Станојевић. Карађорђа је глумио Милорад Петровић такође позоришни глумац.

Интересантно је да је овај филм био загубљен и нађен је тек 2003 године у Бечу. Тако да је након рестаурације поново приказан баш поводом два века од устанка - 2004 године.

У време Балканских ратова направљено је пуно филмских записа, првенствено са ратишта али међу њима је и један из Београда из 1913 године који приказује свечано откривање споменика Вожду Карађорђу на Калемегдану ( спoменик је срушен током Првог светског рата).

Живећи много пре проналаска филмске технологије, Карађорђе није могао ни наслутити да ће у будућности, његово име бити тесно повезано са почецима кинематографије у Србији .

Са Фејсбук странице: Активна култура

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Re: Razne zanimljivosti

Порукаод Viktorija Vi » 21 Феб 2019, 15:56

Изложба ТРАГ РУСКИХ ЕМИГРАНАТА

У Библиотеци града Београда јуче отворена изложба "Изгнаници без своје воље". Поставка открива историју живота писаца, стрип-цртача и других уметника у егзилу.

Слика

У ЗНАК сећања на стогодишњицу од доласка руске емиграције у нашу земљу, у Библиотеци града Београда јуче је отворена изложба "Изгнаници без своје воље". Изложбу, која открива историју живота писаца, стрип-цртача и других уметника у егзилу, отворили су Александар Васиљевич Чепурин, амбасадор Русије у Србији, и Јасмина Нинков, директорка Библиотеке града Београда.

- Изложба сведочи о врло битном моменту за историју односа Србије и Русије, и надам се да ће додатно допринети разумевању двају народа - истакао је Чепурин.

Колики је утицај на културу, образовање и архитектуру српских градова имало 40.000 Руса који су пре сто година стигли у Србију, покушала је да покаже Наташа Булатовић, координаторка руско-српске културне сарадње у Библиотеци "Владан Десница". Руски емигранти су променили не само изглед Београда, већ и културу и образовање. Четвртину наставног кадра Београдског универзитета чинили су руски професори, руски уметници су обновили балет и оперу у Народном позоришту, док су њихове архитекте пројектовале велики број зграда, између осталих, и Главне поште, Владе Србије и Генералштаба.

- На изложби су приказана писма, белешке, аутограми, фотографије познатих руских писаца-емиграната Ивана Буњина, Ивана Сергејевича Шмељова, Надежде Тефи, Алексеја Ремизова... Материјал за изложбу нам је уступио Руски фонд културе - каже Наташа Булатовић, напомињући да је овај фонд Библиотеци града поклонио више од 2.000 вредних и луксузних књига за децу и одрасле, које су након стручне обраде смештене у новоотворени огранак у Сава центру.

У поставци су новине и часописи, као и књиге и монографске публикације које Библиотека града Београда поседује о руској емиграцији.

- Важан део изложбе чине оригинална документа и друга грађа, насловне стране новина и књига на руском језику, које су се издавале у Србији, као и материјал из приватних колекција који су први пут пред публиком - сматра координаторка изложбе.

У другом делу изложбе приказани су руски емигранти који су свој таленат испољили у Београду - стрип цртачи Головченко, Ивкович, Кузњецов, Лобачев... Део поставке сачињавају њихове илустрације дела српске књижевности и српских тема из живота, њихови лични предмети, пасоши, писма, фотографије, пријаве боравишта... Иначе, ова грађа је део изложбе "Руски стрип Краљевине Југославије", који је за ову прилику уступила ауторка, проф. др Ирина Антанасијевић.

- Изложба представља лична сведочења писаца и стрип цртача који су пре сто година дошли у Београд и утицали на његову културну историју - рекла је Јасмина Нинков, директорка Библиотеке.

Посебну драж отварању изложбе дали су потомци руских емиграната. Један од њих, познати хроничар руске емиграције Алексеј Арсењев је подсетио на велики допринос који су Руси дали у свим сферама друштвеног и културног живота Србије. Он је део породичне заоставштине уступио за ову изложбу.

- Међу најпознатијим руским емигрантима у Србији били су Толстојеви потомци. Њих, нажалост, нисам успела да пронађем - каже Наташа Булатовић. - Његови унуци били су овде до педесетих година прошлог века. "Српска линија" потомака великог писца последњи пут се окупила у Београду 2010, на великој свечаности "Толстојеви о Толстоју".

Извор: http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0.487.html:778673-%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%BB%D0%BE%D0%B6%D0%B1%D0%B0-%D0%A2%D1%80%D0%B0%D0%B3-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B0?fbclid=IwAR2U3xjo_i4bS7k9wpjf5Ey4RR8w9na7G2VCDpS6uCVjSF-DPRKOG5myWsk

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Re: Razne zanimljivosti

Порукаод Viktorija Vi » 24 Феб 2019, 18:28

Пепељуга, бајка која пркоси вековима

Плавокоса лепотица напустила је бал пре поноћи. Најзначајнији траг: мала стаклена ципела. Први пут виђена у античким списима, последњи у Дизнијевом цртаном филму. Налазачу следи награда...

Онима који сумњају у постојање Пепељуге насмејале би се све девојчице света, али и чувени грчки филозоф и географ Страбон (63 г. п. н. е. – 24 г.) који је тврдио да зна прави идентитет главне јунакиње једне од најпознатијих светских бајки. Како је остало забележено у његовим списима, Дизнијева принцеза заиста је постојала и живела је у југоисточној Тракији, негде око петстоте године пре наше ере. Права Пепељуга звала се Родопида. Била је то плавокоса Гркиња изузетне лепоте, чије име у преводу значи „она која има румене образе”.
Њен узбудљив живот толико је личио на бајку да је на крају управо то и постао. У међувремену, прича о лепотици која срећу налази у принчевом загрљају раширила се целим светом, те данас готово свака земља има своју верзију Пепељуге. Руска, српска, кинеска, вијетнамска, немачка... Све оне, на свој начин, говоре о друштвеним и културолошким особинама тла на коме су настале, као и о неисцрпној машти оних који вековима приповедају исту причу на безброј различитих начина. Судбина лепе Гркиње и њено путешествије од сироте девојке до фараонове супруге показали су како живот заиста може бити бајка.

Пустоловина лепе Родопиде почиње кад је, пошто је продата робовласнику Караксосу, иначе брату чувене старогрчке песникиње Сапфо, завршила у Египту. Међу тамнопутим робињама девојка се истицала лепотом, али и белом пути. Караксос је био задивљен Гркињом толико да јој је поклонио стаклене ципелице које одражавају светлост од које као да је девојка и била саздана. Уместо маћехе и полусестара, мрзеле су је остале робиње, завидећи јој на томе што је обузела пуну Караксосову пажњу. Античка Пепељуга није посећивала балове, али је једном приликом боравила на великој свечаности у египатском граду Мемфису.
Ту ју је угледао и сам фараон Амазис који се заљубио у плавокосу лепотицу и пожелео њоме да се ожени. Будући да после свечаности није могао да пронађе девојку, наредио је Хорусу, богу краљевске власти, да је пронађе. Хорус се претворио у орла, одлетео до девојке и успео да јој узме једну стаклену ципелицу. Фараонове слуге испробале су ципелицу на свакој женској нози у краљевству и Родопида је пронађена. Лепа Гркиња постала је фараонова жена и узор свим Пепељугама широм Земљиног шара које су се каснијих векова поудавале за принчеве.

У Страбонову причу би се лако поверовало да се нису појавили и Кинези који су тврдили да је Пепељуга била кинеска царица која је живела у време династија Ћин (221–207. г. п. н. е.) и Хан (202–220). Једна од најпознатих кинеских бајки говори о томе. Наиме, млада Је-Шен рано је остала без оца, те је морала да трпи суровост зле маћехе. У тешкој невољи помагала јој је златна рибица која је сваки дан долазила до обале реке и девојци испуњавала по једну жељу. Маћехи је ово сметало, те се досетила да скува рибицу и послужи је девојци.
Кад је сазнала да је појела пријатељицу, Је-Шен је туговала, али јој је убрзо, као и свим Пепељугама, стигла помоћ. Утешио ју је старац који јој је рекао да се поклони рибљим костима које имају исцелитељско и чаробно дејство. Девојка је, затим, добила најлепшу хаљину и скупоцене ципелице направљене од рибље крљушти. Удешена по ондашњој моди, освојила је срце кинеског цара и постала царица.

Необична кинеска Пепељуга разликује се од екранизованих прича које сви добро познајемо. Низ мотива из Дизнијеве радионице која се бавила Пепељугом – као што су помоћ виле и мишева, претварање бундеве у кочију, а гуштера у лакеје – потичу из најстарије европске верзије Шарла Пероа (1628–1703), зачетника модерне европске бајке. Најчитанија верзија свакако је немачка, она коју су објавили браћа Јакоб (1787–1863) и Вилхем (1786–1859) Грим. Она садржи низ занимљивих детаља који показују како су жене за лепоту одувек чиниле готово све. Пепељугине сестре, пре него што оду на бал, данима се изгладњују да би ушле у свечане хаљине. Будући да су им ноге превелике да стану у стаклену ципелицу, једна од њих ће себи одсећи палац, друга пету. Ови детаљи ретко се срећу у цртаним филмовима.

Познато је да су браћу Грим изузетно занимале српска књижевност и култура. Они су на немачки превели неколико наших песама и прича, а уз помоћ Вука Караџића (1787–1864) научили су и српски језик. Од Вука су чули и „српску Пепељугу” која их је заголицала необичним и архаичним мотивима. Наиме, Вукова прича о Пепељузи објављена је у Бечу 1853. године, и у њој се види јак утицај средине у којој је настала.
Пепељугино име било је Мара, а највише времена проводила је око ватре и пепела због чега је и добила познати надимак. Њена несрећа почиње онога тренутка кад јој је у јаму, покрај које је прела, упало вретено, због чега се њена мајка претворила у краву. Зла маћеха поново, као и у кинеској верзији, жели да напакости Пепељуги, те наређује да се крава закоље и на превару да девојци да једе њено месо. Сазнавши да је преварена, Мара се растужи, али јој помоћ пружају кравине чаробне кости.
За разлику од европских, наша Пепељуга не носи ципелице, већ обичне папуче, а уместо на бал, иде „у цркву на неђељну литурђију”. Ови мотиви нису случајни. Будући да је бајка настала у сиромашној патријархалној средини, разумљиво је да девојка носи папуче. Литургија је, пак, била место окупљања и можда једна од ретких прилика кад је српска девојка себи могла да приушти да се свечано одене и, бар за тренутак, напусти свој дом. На крају бајке маћеха ће Пепељугу од принца сакрити под корито. Њено присуство објавиће петао који ће, скочивши на корито, гласно закукурикати. Појава петла није случајна. Он, у складу с народним веровањима, најављује дан, престанак деловања злих и нечистих сила и поновно враћање склада и љубави.

Вијетнам

Вијетнамска верзија ове бајке садржи један занимљив мотив. Мала Там у сукобу је са својом сестром која је, попут ње, заљубљена у принца. У њеним подухватима помаже јој сама богиња Милости. Желећи да по сваку цену освоји принца, Там ће наговорити своју млађу сестру да скочи у базен кључале воде, да би на тај начин постала најлепша у краљевству.

Мајка крава

У Вуковој верзији бајке Пепељугина мајка је крава. Овај занимљив мотив говори о важности ове животиње за Србе у време кад им је главна храна махом била управо од крављег млека и меса. У Непалу и Индији крава је прихваћена као симбол благостања и напретка. Чувена је и Ија, крава из грчке митологије, познатија као љубавница Зевса. Крава је готово у свим културама поштована као заштитница плодности, дарежљивости и пожртвованости, те се отуда сматра и светом животињом.

Да је Пепељуга више од бајке показује и теорија архетипова коју је засновао швајцарски психијатар Карл Густав Јунг (1875–1961). Могуће је да се ова прича није преносила из народа у народ, већ да се спонтано стварала у свести свакога од њих. Узрок томе је постојање колективног несвесног, најдубљег и најмрачнијег простора људске душе, темеља личности у коме се налази духовно искуство поколења предака.

Основне јединице колективног несвесног су архетипови, а то су обично важни животни циклуси, као што је, између осталог, и брак. Тачније, Пепељуга је прича о одвајању девојке од сигурног родитељског окриља, пролазак кроз разне невоље и искушења и, на крају, ступање у заједницу с вољеним човеком. Прича о ступању девојке у брак јавља се путем различитих симбола, зависно од земаља у којима је бајка настајала. Према томе, Пепељуга је једнако античка и кинеска принцеза, али и свака жена која пролази кроз овај поступак.

Различите верзије ове бајке говоре много и о магијским обредима који су се у стара времена заиста примењивали. Наиме, задаци које маћеха даје Пепељуги најчешће су сакупљање сочива, намотавање вуне на кокошку, пецање, чишћење. Све ове радње захтевају понављање и везују се за народне обреде. Њени помоћници најчешће су животиње коришћене у магијским обредима: гуштери, птице и мишеви.

Па и само Пепељугино име вишеструко је симболично. Пепео се углавном везује за митску птицу Феникса која умире и поново се, из њега, рађа. Основна симболика овога мита је у препороду и васкрсењу. Као што је за нови живот потребно умрети, тако је и за удају потребно бити Пепељуга. У различитим облицима, ова бајка преноси исту поруку да љубав на крају побеђује, а жртва и нада увек се исплате. Што се тиче Пепељуга, њих је одувек било и изгледа да ће их и бити.

Аутор: Србислава Тодоровић

Извор: http://politikin-zabavnik.rs/clanci/od-pepela-do-neba?fbclid=IwAR1DchTRHDMN2JdwncZjBGHCWr4IKGg6wZRP5slbzp-665jKogNTzoWK2hs