Порукаод LJILJA » 26 Мар 2011, 20:55
CIGANSKA PRIČA
Iskreno, mi smo imali sreće sa ovim nemačkim psetom jer je blagog karaktera. Naravno da smo takvog i birali iz mnogo razloga......ali o tome sam već pisala. Dakle, on je jedna dobrica nevidjena za nas i za one kojima mi dozvolimo da budu kraj nas. One ljude koje mi volimo prema njima je fin jer pas oseća i zna šta ukućani osećaju i naravno da jadan pokušava to gazdi i da kaže. E, sad, gazda treba i da razume šta mu ova pametnica priča.I kad lepo svi nauče da govore, e, onda nastaje dug divan period razumevanja i medjusobne priče i svadje hahahaaha
Poenta je da svi uče...i pas i ukućani. Svaki pas ima svoju retoriku kao i svaki čovek. Nju prilagodjava ukućanima kao i celokupno svoje ponašanje. Tačno će znati kod koga kako da se mazi, da traži napolje, da negoduje. Mi imamo sada tri psa......i svi različito govore.
Hoću da kažem da je kod nas prilično...bučno hahahaha i u svakom slučaju smo poliglote.
Divan septembarski dan. Ni pretopao ni hladan, ni težan ni oblačan .....ma, dan onako kako samo septembar može biti lep i blag. Prijatnost kasnog popodneva se nekim tihim mirom provlačila izmedju novobeogradskih blokova....pa blagi vetrić zavije oko zgrada...tek da obidje neki krug. Na ulici mnogo naroda, žamor, tramvaji, kola, autobusi.......kolica sa bebama na sve strane, bicikle i biciklice koje pridržavaju deke ili tate. Dan kada se oseća život u vazduhu, u svačijem pogledu.....dan kada mnoge bebe manje plaču a više guguču i kada brzopotezni mališani za divno čudo slušaju naredjenja.....redak dan.
E, u tom danu je Maki poveo Meša na Savu. Kola su ostavili ispred zgrade jednog drugara, malo popričali sa njim i onda se uputili pešice u dugačku šetnju do šetališta. Cilj ove šetnje je bio da Meš uči da ide pored noge na kratkom povodcu, da sin vidi njegovu reakciju na ulicu, vrevu, mnogo zvukova kola i autobusa, na žamor ljudi i naravno da uči prelazak preko velike ulice sa semaforima, čekanjem na uskom prolazu na pola ulice. Dakle, mnogo zadataka za njih dvojicu. Naravno, sve je bilo i jako teško obzirom na mladost psa, snagu i znatiželju koja ga vuče. Zato je Maki i prvi koji ga je vodio u tu ekspediciju jer on mu je gazda....tako je Meš odlučio. Sve je bilo jako dobro za prvi put osim hodanja pored noge......stvina nema strpljenja za to a jak kao bik.....bogami, Makija ruka dobro zabole. Meš je staložen, sluša komande, nije agresivan ni prema drugim psima ni prema ljudima. Zaista se lepo pokazao...Ne uzbudjuju ga glasovi ljudi, trka dece tik ispred njegovog nosa, njihovo naglo skretanje.....potpuno miran pas u svoj toj halabuci. Čeka na prelazu ulice, ne juriša pod kola, svi ga maze a on strpljivo čeka da se na primer tri para ruku koje istovremeno idu ka njemu sklone....ma milina. Ponosni mladi vlasnik je presretan jer zna da je iva prva reakcija zapravo karakter psa. Sav sretan što ne treba raditi neke veće korekcije. Predjoše ulicu Jurija Gagarina bez problema, tik uz nogu je išao ali samo dok prelaze ....čim stupne nogom na trotoar sa druge strane ulice počinje kao mazga da vuče hahahaaha. Dobro....ovo je svakako bolja varijanta. I tako, mladi gazda i njegov mladi nemački ovčar, obojica lepi i stasiti.....nije što su moji hahahaa....koračaju puni svoje mladosti i sebe zbog novootkrivenoh obostranih karakternih kvaliteta tim kasnim prelepim septembarskim predvečerjem u kome bruji život na sve strane.......kad.......iz poprečne ulice nailazi konjska zaprega, naravno sa sve ciganima na kolima. Lep konj vuče kola......nasmejana mladost se vozi i ovo ludo nemačko pašče mora da je mladost prepoznalo.....kad je to jurnulo za konjem....da ne veruješ da može tako da trči.
Meš je potrčao za njima i trčao,trčao,trčao sav srećan,nije lajao samo je trčao za konjem i to ulicom ….tačnije po sred ulice ne gledajući na kola i naravno gazda je prestao da postoji…da si ga tad pitao “gde je Maki?” on bi te samo blentavo pogledao i odgovorio pitanjem “Ko je Maki?” hahahaah I tako…….konj je trčao sa sve nasmejanim ciganima….kloparanje točkova je odzvanjalo jesenjem danom a za njim naša brljiva džukela sav raspamećen od silne sreće i nabujale snage ne hajući za urlike svoga takodje raspamećenog mladog gazde koji je trčao kao bez duše na začelju te kolone I poslednjim atomima snage izvlačio iz sebe urlike koji su sada već zvučali kao šaputavo krkljanje. U to prelepo septembarsko veče…..u trenutcima smiraja dana konj je izgledao divno, cigančići zadovoljno zabavljajući se novonastalom scenom i gledajući zadivljeno u pokrete mišića ispod sjajne dlake na kojoj su odlazeći zraci sunca igrali svoj ples…dok je u daljini figura mladića postajala sve manja ali takodje obasjana tim istim odlazećim sunčevim zracima. Oni su bezuspešno pokušavali da ublaže jako crvenilo njegovog iznerviranog lica ukrašenog grčem i bolove u telu dok je onako bez glasa stao na sred ulice da uhvati vazduh…...mislim, Maki definitivno ne može da se trka sa konjem….hahahaaha
Meš je u svojoj sreći trčao…….i trčao…….i trčao….i postao je tačka…..e, onda stao….okrenuo se, setio se da je nešto imao a sada nema…..gazdu….i laganim nonšalantnim kasom se vratio nazad do svog vlasnika čije je lice ponovo počelo da poprima jarki crveni ton te je u momentu susreta u ovo divno jesenje veče obavljen na licu mesta razgovor te dve uzavrele mladosti…..
meni si lek, tebi sam lek, dovoljno za ceo vek
