Kuda ide poezija?

[Roganostor]

[zara]

Ovde sam poodavno,ako se racuna moj svakodnevni ulazak.
I bolesna i zdrava,citam poeziju ljudi bez cijih pesama verovatno nebih mogla vishe.
Vracam se na neke stihove,dragih mi ljudi kao pijanac i mirishem i udishem svu tu lepotu stvaranja,dushe u etru,neobicnih puteva energije.
Vlo cesto mi poteku suze...kojih se ne za stidim.

[zara]

Dajte mi gumicu:(nebih ,napisah kao jednu rec.Ne zamerite,molim VAS.
Opet sam pozurila da saopshtim emociju.Sve vishe vidim da to i nije bash dobro svaki put:(

[dahlia]

Draga zaro, cemu birasnje upisa koji je stvar trenutka i emocija koje suu njemu nastale....da nisam dosla na ovaj sajt, vjerujem da nikad niti jednu svoju pjesmu ne bih objavila u javnosti...no vidjela sam da to drugi rade, pa se i ja okurazila i napisala i krenulo je onda, nekad sa vise, nekad sa manje uspijeha...ali meni uspijeh i nije vazan...ja svoje misli zabiljezim ovdje i nekad volim doci, procitati sve to ispocetka, proci kroz ona prosla i zaboravljena ili ponovno vracena stanja...i nadjem utjehu...i citajuci i druge, osjetim da nisam sama...i zato valjda i postoji ovaj grad, da se u njemu druzimo, citamo, opustamo, da se nasmijemo i isplacemo, znajuci da cemo biti shvaceni...

[dragana9]

ODLICNO SI TO REKLA DRAGA PESNIKINJO..POZDRAV I CESTITKE ZA TVOJ USPEH..DRAGANA..

[faraon]

...Poezija je cjelokupno pismeno stvaralaštvo osim ono koje bi htjelo Pjesma biti...

[anaatanas]

Pravi pesnici je razvijaju, a wannabe pesnici je ruže, pišu poeziju koja je već napisana.

[sensej]

...o pjesmi
kažu
ne smije niko
ništa
ili lažu
kad neko priča
o vatri
a ognjšta
ni vidio nije
dočekaće vrijeme
da se sam
sebi smije...

[faraon]

[anaatanas]

"ooo dabogda crko rock n roll
kad ga svako svira"
Prljavi inspektor Blaža

[faraon]

[anaatanas]

[faraon]

[anaatanas]

[anaatanas]

Jedna pesma Dragana Jovanovića Danilova...On je jedan od onih koji je usmeravao našu poeziju na novo...Kada se pojavio, desio se muk...Ja sam bila očarana...

DAVNO IZGOVORENE REČI

Ne govorim rečima već ćutanjem
za koje mi je potreban odjek.

Ogledalo je moj sagovornik
zastrašujuće ćutljiv, a moja obaveštenost
toliko savršena da odmah zaboravljam
šta se maločas dogodilo i koja je rečenica
napustila moja usta.

Ali, naše se davno izgovorene reči
nama vraćaju iz dubokih klanaca,
sa planinskih vrhova prekrivenih snegom,
iz predela koji su postali nenastanjivi
i, dabome, iz šumnog gradskog vrenja,
užasnute saznanjem da još uvek postojimo
u nekom kutku grada.

Naše nas davno izgovorene reči posećuju
svake noći, izranjajući iz tamnih bezdana,
hoteći da nas venčaju sa nama samima.

Ali mi ne možemo čuti ono što smo izrekli,
niti znati zašto smo još uvek ovde kraj zavese
koju na poluotvorenom prozoru vetar povija,
donoseći lišće na kome nikada nećemo
napisati svete knjige.