Tajna svetog Grala

Na granici mogućeg

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Tajna svetog Grala

Порукаод Sky Seeker » 13 Дец 2010, 16:54

'Kažeš da žudiš za Gralom. Ti ludi čoveče, žalostan sam da to čujem. Jer nijedan čovek ne može nikada dobiti Grala ukoliko nije poznat na nebu i po imenu pozvan do Grala. Ovo ti moram reći o Gralu, jer ja znam da je tako, i sam sam to video.
Hrabar domaćin živi tamo i reći ću kako se održavaju. Žive od Kamena najčistije vrste. Ako ga ne znaš, reći ću ti njegovo ime. Zove se LapsitExillis...
Snagom tog kamena, Feniks gori do pepela, ali mu pepeo ponovo daje život. Zato se Feniks linja i menja svoje perje, koje je posle svetlo i sjajno i divno kao i pre... Takvu snagu Kamen daje čoveku da mu telo i krv odmah ponovo postanu mladi. Kamen se takođe naziva i Gral.
Čuje sada kako oni koji su pozvani Gralu postaju poznati. Na Kamenu, oko ivice pojavljuju se ispisana slova, dajući ime i poreklo svakog pojedinačno, devojke ili mladića koji treba da krenu na svoj blagosloveni put. Niko ne treba da izbriše natpis, jer jednom kada pročita ime, ono nestaje pred njegovim očima'

Ovako je govorio pustinjak Treverezent, Persivalu

Etimološko poreklo naziva Gral, ili tačnije Graal, ne može se pouzdano utvrditi jer se takva, ili slična reč, ne pojavljuje ni u jednom od evropskih jezika. Osim toga, samo reč Gral je pisana na nekoliko različitih načina što samo komplikuje istraživanje njenog porekla. Valja pomenuti i to da se Gral ne pominje uvek kao Sveti Gral - Sain Graal, već se dodatak - sveti - pojavljuje prilično neujednačeno. Jedan od oblika pisanja je i San Graal što upućuje na još jedno moguće tumačenje.
Naime, ako dve spojene reči, koje bi glasile SANGRAAL, razdvojimo posle četvrtog a ne trećeg slova, dobićemo naziv SANG RAAL koji bi u srednjevekovnoj Španiji i južnoj Francuskoj bio nedvosmisleno tumačen kao KRALJEVSKA KRV, što može da označi i porodicu kraljevskog porekla. Isus Hristos se često pominje kao izdanak kraljevske loze Davidove tako da se čudnovati naziv možda odnosi na njegovu porodicu ili potomke. Ako je to tačno, jasno je zbog čega Crkva nije prihvatila, ali se nije ni suprotstavljala širenju legendi o Gralu.
Sveti Gral je prilično nejasan i zbunjujući koncept, tajanstven i neuobičajen, a očigledno je da ga nisu shvatili ni autori arturijanskih romansi, jer ni jedan od njih nije jasno rekao šta je to Sveti Gral. Doduše, možda je neko od njih tačno znao o čemu pripoveda, ali to svoje znanje nije podelio sa nikim. Gral je ponegde opisivan kao kamen, ponekad kao skrovište relikvija, a najčešće kao pehar iz kojeg je pio Isus Hristos na Tajnoj večeri i u koji je kasnije skupljena njegova krv dok je visio raspet na krstu. Taj pehar i koplje kojim je proboden Isus, doneo je u Britaniju Josif iz Arimateje, bar tako kažu stare priče. U arturijanskim romansama, Sveti Gral je poveren na čuvanje potomcima Josifovim koji žive u tajanstvenom zamku.
Veliki broj istraživača se bavio legendarnim Gralom, poreklom i značenjem same legende, dajući različita tumačenja. Po jednima je priča zasnovana na stvarnom dolasku Josifa ili njegovih sledbenika u Britaniju, po drugima je legenda nastala prilagođavanjem nekih motiva iz drevnih mitova Kelta, dok treći smatraju da priče o Gralu skrivaju tajno, okultno nasleđe ili skriveno znanje koje je prenošeno kroz vekove posredstvom tajnog društva osnovanog u davno zaboravljeno doba.
Od ove tri, nepomirljivo različite teorije, prva izgleda najprivlačnije, ali ujedno skoro bez ikakvih mogućnosti da bude potvrđena, dok ima previše dokaza na osnovu kojih se može odbaciti. Treću teoriju su odbacili svi osim onih koji svoju veru u okultno ne opterećuju tako nepotrebnim pojedinostima kao što su dokazi. Legenda o Gralu je najverovatnije inspirisana nepovezanim paganskim mitovima o magičnij posudi života i regeneracije. Različiti autori su od tih motiva postepeno načinili priču i Gralu, uplićući i nešto od hrišćanske mitologije.
Najstarija poznata priča o Gralu je Conte du Graal koju je načinio Kretjen de Troa oko 1180. godine i koja je ostala nedovršena. Kretjen tvrdi da je priča zasnovana na podacima koje je našao u knjizi koju je dobio od Filipa Flandrijskog, ali ta tvrdnja se ne može ni dokazati niti opovrgnuti. Valja znati da književna dela u to vreme nisu smatrana delima mašte pisaca, već su prihvatana kao istinita, a velika važnost je poklanjana drevnim izvorima, izmišljenim ili stvrnim, koji su smatrani dokazima istinitosti ma koliko da je provera bila nemoguća. Kretjen de Troa, kao uostalom i mnogi posle njega, nije se ustezao da izmisli izvore, u nedostatku pravih ili u slučaju da one prave ne sme da pomene. Primera radi, u to doba ne bi bilo razumno pisati priče i pominjati da su to zbivanja o kojima govori paganska legenda, jer bi se na taj način izazvao gnev Crkve. Sa druge strane, priča koja se ne oslanja na neku davnu knjigu ne bi bila smatrana dostojnom čitanja.

MAGIČNI KOTAO
Junak Kretjenove priče je Persival od Velsa, a pomenut je Zamak Grala i njegov čuvar, kao i mnogi drugi elementi gralskih pripovedaka kao što je pitanje na koje se mora odgovoriti da bi ranjeni kralj ozdravio i plodnost se vratila u njegovu zemlju. Lik Persivala je skoro potpuno zasnovan na drevnoj velškoj sagi o junaku po imenu Prideri, a u pričama o njemu se često pominje magični kotao kojem se pripisuju brojne osobine koje se smatraju osobinama Svetog Grala. Sve što znamo o Prideriju je sačuvano u zbirci Mabinogion, načinjenoj na osnovu drevnog usmenog predanja u Velsu, ali ta nam zbirka prenosi i fantastični svet keltskih mitova, a u njoj je sačuvano i nekoliko starih priča o Arturu. Likovi keltskih mitoloških heroja nastali su iz još starijih božanskih likova drevne mitologije. Lir, koji se pominje u jednoj od saga o Prideriju, parnjak je galskog Lera, boga mora i jednog iz grupe bogova poznatih kao Tuatha de Danaan (Narod boginje Danu) u čijem posedu se nalazio magični kotao, nepobedivo koplje i čudotvorni mač. U arturijanskim romansama njihove osobine su dobrim delom prenete na Gral, koplje kojim je proboden Sius i znameniti Ekskalibur.
Kako je Gral dospeo u Britaniju, saznajemo iz poeme koju je napisao Robert de Boron oko 1200. godine i naslovio je Josif iz Arimateje. Kao i Kretjen de Troa, de Baron se poziva na priču iz drevne knjige pripovedajući kako se Isus prikazao Josifu i dao mu Gral koji će doneti trajnu radost onome ko ga vidi. Osim Josifa, rečeno je da će biti još samo dva čuvara Grala. Zajedno sa svojom sestrom i njenim mužem Bronom, Josif napušta Palestinu. Nakoliko godina kasnije se Bronovi potomci nastanjuju u nekom neimenovanom mestu 'daleko na Zapadu' i tu propovedaju hrišćanstvo. Robert de Boron tako opisuje kako je Gral iz Palestine dospeo na 'daleki Zapad' nedvosmisleno povezujući Gral sa hrišćanstvom, mada čudnovati pehar Crkva nikada nije priznala za relikviju. (Možda Crkva zna tajnu šta je u stvari Sveti Gral).

TEMPLARI NE ODUMIRU
Posebno je intrigantna činjenica da legenda o Gralu izbegava da pomene Crkvu koja pak, uprkos ogromnoj popularnosti gralskih poema, uporno izbegava da ga bilo prihvati, bilo ospori. Tako je Gral postao jedina hrišćanska relikvija koju ne čuva Crkva već nezavisan niz čuvara koji svoje pravo i autoritet zasnivaju na Josifovom pravu, dobijenom od samog Isusa. To je verovatno i jedan od osnovnih razloga što se, uz priličnu dozu uverljivosti, pretpostavlja da gralske legende skrivaju svedočanstvo o organizovanom jeretičkom pokretu u okviru zapadnog hrišćanskog sveta.
Nekako u isto vreme kada je de Boron pisao svoju poemu, Volfram Fon Ešenbah, jedan od najznamenitijih nemačkih poeta toga doba je stvarao Persifala, prepričanu verziju nedovršene Kretjenove priče o Gralu. Poput ostalih, Volfram navodi da je priču čuo od jednog provansalskog pesnika koji je priču pronašao napisanu na arapskom, u španskom gradu Toledu. Volfram pripoveda da Gral čuva viteški red nazvan Templaise, što direktno upućuje na poznati viteški red Templara poznat po prilično neuobičajenom tumačenju hrišćanstva i neverovatno velikom finansijskom i političkom uticaju. Templari su, kao viteški red, osnovani 1118. godine i mada su propovedali čednost i siromaštvo, ubrzo su postali veoma bogati i uticajni. Kao i većina viteških redova ili verskih sekti, Templari su imali svoje ceremonije o kojima se pouzdano veoma malo zna. Činjenica je da su vladari i Crkva tek udruženim snagama i posle neizbežnog krvoprolića uspeli da rasformiraju red Templara, ali ne i da ga sasvim zatru.
Templari su bili pod uticajem, ili su sami uticali na poznati monaški red Cistercita, osnovan 1098. godine. Cisterciti su bili značajan i poštovan monaški red u Francuskoj jedanaestog veka, a njegov najznamenitiji član je bio sveti Bernard, opat iz Klervoa, poznat i kao veliki poštovalac Templara. Cistercitska učenja su nesumnjivo uticala na nepoznatog autora romanse Queste del Saint Graal, možda najznačajnije romanse gralskog ciklusa. To zapravo i nije romansa već više religijska polemika u kojoj upoznajemo najčestitijeg viteza, Galahada. Čestitog Galahada krase tri vrline, čednost, poniznost i trpeljivost, osobine koje obično nisu pominjane uz imana vitezova Okruglog Stola. Galahad bezumno čezne za Gralom i pronalazi ga, da bi mu potom Gral bio poveren na čuvanje. On ga odnosi u grad Sarras, centar paganizma koji je Josif iz Arimateje preobratio u hrišćanstvo. Tu će Galaha vladati godinu dana, a potom umreti. Odmah nakon smrti Galahada se zbilo čudo - sa neba se spustila ruka koja je uzela Gral i koplje da ih više niko ne ugleda.
Iako priča kaže da je Gral sklonjen od ljudskih očiju i da se vratio prvom vlasniku, tradicionalno verovanje je da je skriven negde u Glastonberiju. Uprkos tome što ni jedna od gralskih romansi ne pominje Glastonberi kao mesto na kojem se nalazio ili nalazi Gral, tradicionalno verovanje je duboko ukorenjeno jer se za Glastonberi vezuje i legendarni kralj Artur. Doduše, jedna romansa, nastal oko 1210. godine, pominje da je načinjena kao prevod knjige pisane na latinskom i čuvane u opatiji u Glastonberiju.
Postoji verovanje da je apostol Filip propovedao hrišćanstvo u Francuskoj, ubrzo posle isusovog raspeća i da je poslao u Britaniju dvanaest propovednika koje je predvodio Josif iz Arimateje. Monasi iz Glastonberija su tvrdili da su ti propovednici podigli staru crkvu, građevinu od pleteri i čerpića, koja je izgorela 1184. godine. Monasi iz Glastonberija nikada nisu pominjali da su u bilo kakvoj vezi sa Gralom, ali samo ime Josifa iz Arimateje je bilo dovoljno da podgreje maštu i poveže Gral sa Glastonberijskom crkvom.
Tokom vremena su se pojavile i legende po kojima je Josif Isusov ujak, što je spremno dočekano i još uvek se često pominje kao sušta istina. Kako u jevanđeljima nema podataka o Isusovoj mladosti, to se smatra dokazom da ga je Josif poslao u Britaniju da se bavi otkupom kalaja. Onima koji veruju u to ni malo ne smeta što drugi odsustvo podataka o Isusovoj mladosti smatraju dokazom da je za to vreme boravio u Indiji i izučavao budizam. Jasno je da ni jedno ni drugo verovanje nema nikakvog osnova osim legendi, ali Gral je nešto više od pehara i više od legende.
Negde u magli drevnih dana, na rubu zapamćene istorije, prastanovnici Britanije su u svom mitološkom svetu imali čarobni kotao. Kako su paganski bogovi, i sve ono što ih je pratilo, lagano napustili svet bogova i postali legendarni heroji, tako se postepeno možda menjao i čarobni kotao. Zaboravljajući davne junake, srednjevekovni pesnici su prihvatili magičnu posudu i pretvorili je u Gral - više od pehara, više od realnosti, više od želja - pretvorili je u simbol vremena i čvrste, mada teško prepoznatljive veze sa najstarijim slojevima mitologije.
Portaga za Svetim Gralom i dalje traje. Da li će i kada biti otkriven, to samo Bog zna.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29623
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Дец 2010, 17:00

Poigravanje sa Svetim Gralom

Слика

Piše David Putnik

Kroz guste, neprohodne šume Zapada, kroz nedirnuto šipražje i bare sa živim blatom, probijali su se vitezovi, naoružani čelikom, voljom i odanošću. Nisu znali kakva ih iznenađenja čekaju u šumskoj tami. Zveri, veštice, magovi, stvorenja iz pećina i trošnih koliba, gnomi naoružani otrovnim kopljima, trolovi sa oštrim zubima, ili divovi koji udarcem šake mrve sve što se kreće? Da li će naleteti na Morganu, moćnu čarobnicu koja je uspela i velikog Merlina da okuje u led, ili na Mordreda, njenog zlu okrenutog sina?

Opsesija plemića i vitezova
Ne znamo kakve su bile magične šume srednjeg veka. Za nas, decu racionalističke i tehnološke epohe, šume su malo veći parkovi, u kojima možemo da raspalimo roštilj, osetimo zadovoljstvo spavanja u šatoru ili, u najgorem slučaju, da naletimo na medveda. Industrija i porast ljudske populacije čine svoje i šume nestaju. Pre hiljadu godina, na prelazu iz prvog u drugi milenijum nove ere, evropske šume bile su moćne, guste, tamne i neprohodne. U skladu s ljudskim verovanjima, nastanjivala su ih svakakva bića i probiti se kroz njih nije bilo samo telesno iskustvo, već i svojevrsno metafizičko putovanje. Prolazak kroz šumu bio je inicijacija i dokaz odvažnosti. Plemići koje smo pomenuli, ser Lanselot, ser Galahad i ostali vitezovi Okruglog stola, imali su odvažnosti i hrabrosti na pretek. Najvažniji razlog za tu hrabrost, bila je priroda predmeta za kojim su, po nalogu kralja Artura, tragali po šumama zemlje koja će kasnije biti poznata kao Velika Britanija.
Tragali su za Svetim gralom, predmetom, bolje reći pojmom, koji hiljadu godina fascinira evropsku javnu i tajnu istoriju, ezoteriju, religiju i umetnost. Dela sa temom Grala ne samo da nisu iscrpena, već se tokom godina i usled novih pogleda na taj problem javljaju u sve većem broju. Ta dela su izazivala divljenje, oduševljenje, ali i ozbiljan revolt, gnev, strah... Jedan misteriozni predmet postao je termin oko koga se sabiraju različita verska i ezoterijska shvatanja, postao je tema koja u sebe upija Isusa Hrista i Mariju Magdalenu, vitezove templare i Sionski priorat, paganske obredne motive keltskog panteona, mitologiju kralja Artura i njegovih vitezova, čarobnjaka Merlina i magijskog ostrva Avalon, krstaške ratove i nacističku fasciniranost okultnim fenomenima. Od nestvarnih, pustinjskih predela Bliskog istoka, spaljenih suncem i mržnjom, preko plavetnila Sredozemnog mora, taj mit je preseljen u kišne i hladne predele zapadne i severne Evrope, a da ništa nije izgubio na moći. Moć tog mita je rasla i činila da mnogi ljudi postave ono čuveno pitanje: da li tu, ipak, ima nečeg?

Čuvar Hristove krvi
Poreklo priče o Gralu nalazi se u samom korenu hrišćanstva, u dva najvažnija momenta hrišćanske vere: u Tajnoj večeri i raspeću Sina Božjeg. Gral je pehar iz kojeg su apostoli pili tokom Tajne večere. Euharistija ili Tajna večera utemeljuje suštinu hrišćanske vere, od Hristovog dolaska do Sudnjeg dana, tako da duhovnu vrednost bilo kog elementa koji je korišćen na njoj ne treba posebno isticati. Kad se tome još doda da je, u trenucima dok je Isus na krstu napuštao ovu dolinu suza, Josif iz Arimateje u taj isti pehar sakupio krv koja se cedila s njega, važnost Grala postaje još očiglednija. Dva puta je u peharu bila krv Spasitelja, jednom simbolički i jednom bukvalno. Ako zanemarimo glasove razuma koji nam govore da je to izmišljotina, ako pokušamo da sagledamo stvari očima vernika, onda zaista ne može biti svetijeg i uzvišenijeg predmeta od Svetog grala.
U kasnijim vekovima, opisuje se njegov put ka Evropi. Po jednoj verziji, sam Josif iz Arimateje doneo je Gral u Englesku, u Glastonberi, mesto u kome se nalazi grob mitskog kralja Artura. Prema drugim izveštajima, pehar je prenela Marija Magdalena u Francusku. Postoje legende još iz četvrtog veka o njenom begu iz Svete zemlje i iskrcavanju u luku Marselj. Koja od tih verzija može da ponese pridev istinite, za nas nije toliko važno. To ćemo ostaviti pravim i lažnim ekspertima za pitanja Grala, ekspertima koji su se, tokom svih ovih vekova, pretvorili u pravu vojsku. Za nas je ovde važnije pitanje kad se Gral pojavio kao tema, kako u ezoteriji, tako i u umetnosti, i zašto se pojavljuje baš tada.
Gral je izronio iz dubina vremena na početku drugog milenijuma, na samom vrhuncu krstaških ratova. Tada je u zapadnoj Evropi, u Engleskoj i Francuskoj, došlo do spajanja nekoliko pravaca u jedan. Tema pehara sa Tajne večere, tema legendarnog britanskog vođe, kralja Artura, i tema paganskog rituala vezanog za keltskog junaka Brana, počele su da se spajaju i obrazuju zajednički motiv budućih dela. Hrišćanstvo je navršilo hiljadu godina svoga postojanja. Očekivanja vernika bila su različita ali burna. Očekivao se kraj sveta, drugi Hristov dolazak, Strašni sud, Armagedon i sve ostalo što je u ovoj religiji rezervisano za kraj vremena. Ništa posebno se, međutim, nije dogodilo. Život se nastavio onako kako je i do tada tekao, ratovi, glad i beda bili su jednako prisutni kao i ranije. Zato su neki novi momenti i motivi počeli da se javljaju u hrišćanskoj zajednici na Zapadu. Jedan od tih momenata je potreba da se Hristov grob oslobodi od nevernika. To će dovesti do krštaških ratova, jedinstvenog fenomena srednjeg veka, do velikih razaranja, ali i rađanja budućih sadržaja zapadne ezoterije. Pojava priče o Svetom gralu baš tada, posle hiljadugodišnjeg ćutanja na tu temu, stoga nije iznenađujuća. Veri je bio potreban novi podsticaj i on je izronio na površinu.
Druga bitna činjenica je otkrivanje elemenata paganske, keltske religije, koju su potisnuli hrišćani. Zbornik velških legendi Mabinogion donosi priču o tajanstvenom kazanu ponovnog rođenja, iz kojeg mrtvi ratnici, ubačeni uveče, vaskrsavaju sledećeg jutra. Vlasnik tog kazana, kao i čarobne činije, koja je davala hranu kakvu bi čovek poželeo, bio je Bran, keltski junak, neka vrsta njihovog Kraljevića Marka. Slični motivi su se spojili u jedan i postali osnova za gralske romanse, oblik tadašnje literature koji je uveo temu Grala u svet umetnosti. Jedna takva relikvija, koja opisuje velika putovanja i potrage, morala je neminovno da postane predmet umetničkog stvaranja. Gral je postao nadahnuće mnogobrojnim romansama i epskim pesmama, koje su cvetale čitavog veka. Zanimljivi događaji su ispunjavali taj period, 13. vek evropske istorije. Na Bliskom istoku je postojalo Jerusalimsko kraljevstvo, država koju su krstaši instalirali i u kojoj su glavnu reč vodili religiozno-vojni redovi, kakvi su bili templari, tevtonci ili hospitalci. Atmosfera u tadašnjem društvu bila je pogodna za nastanak novog književnog žanra: gralske romanse.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29623
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Дец 2010, 17:03

Priviđenje, kamen, pehar...
Prvu gralsku romansu napisao je, oko 1188. godine, izvesni Kretjen de Troa i njen naziv je Roman o Parsifalu ili Priča o Gralu. Priča o Svetom gralu, onakva kakva je stigla do nas, prvi put je obrađena u ovom delu i ono je postalo kamen temeljac budućih dela o gralu. Tu se prvi put pojavljuje glavni lik gralske mitologije Parsifal, kao i niz drugih likova bez kojih je ona nezamisliva. Mladi Parsifal se krenuo na putovanje u nameri da osvoji viteško zvanje. Na putu nailazi na zamak, u kome živi jedna zagonetna i mistična figura, kasnije čuveni Kralj ribara. U zamku Parsifal prvi put vidi Gral, koji je zlatan i ukrašen dijamantima. Od njega se očekuje da postavi pravo pitanje, vezano za prirodu Svetog grala. To pitanje je: «Koga čovek služi dok obožava Gral?» Parsifalu nije palo na pamet da to treba da pita i otišao je na spavanje, zadivljen lepotom i vrednošću ove stvari. Kad se probudio, zamak je bio prazan, nije bilo ni Grala, ni Kralja ribara, ni ostalih stanovnika zamka.
Pred Parsifalom je, kao nekada pred Edipom, bila zagonetka koju nije uspeo da reši i predmet njegovog obožavanja je nestao sa vidika. I ostale gralske romanse kombinuju slične elemente u svom pripovedanju. Jedna od najpoznatijih je poema Parsifal, koja je nastala između 1195. i 1216. godine. Njen tvorac je vitez bavarskog porekla Volfram fon Ešenbah i njegov rad predstavlja umetnički najuspeliju interpretaciju mita o Gralu. Posle pada hrišćanske države u Palestini, 1291. godine, gralske romanse polako prestaju da budu aktuelne i u sledeća dva veka ih nema. Ta tema se u evropsku književnost vratila 1470. godine, kad je ser Tomas Malori napisao knjigu Arturova smrt. Od tada, ova tema konstantno inspiriše umetnike. Gral se, u svim romansama, pojavljuje i u nekim drugim oblicima. Kod Volframa fon Ešenbaha, u jednom trenutku, on je kamen. U romansi po imenu Perlevo, čiji autor nije potpisan, vizija Grala se sastoji od promenljivog niza slika ili priviđenja. U tom nizu se naizmenično pojavljuju krunisani razapeti kralj, dete, te čovek sa krunom od trnja kojem krvare čelo, stopala i dlanovi i koji asocira na Spasitelja. Gral se, naravno, javlja i u obliku pehara. Svaka od ovih pojava je praćena mirisom i jakom svetlošću misterioznog porekla. Iz ovoga se može zaključiti da Gral, kao i alhemijski kamen mudrosti, funkcioniše na dva nivoa. Na prvom, u pitanju je pehar ili posuda, koja je među ljudima prisutna još od Tajne večere. Na drugom nivou, to je simbol određenog mističnog iskustva i nije toliko vezan za konkretni predmet koliko za stanje duha osobe koja kroz to iskustvo prolazi.

Večna tema u književnosti...
U poslednjih 150 godina Gral je vaskrsavao u muzici, na filmu i u knjigama, i uspevao da zaintrigira ljude dvadesetog veka, uvek zainteresovane za misterije prošlosti. Kroz dve opere Riharda Vagnera, Parsifala i Loengrina, Gral se popeo na pozorišne daske i tu ostao do danas. Na drugoj strani spektra, on je postao tema urnebesne parodije čuvenog Letećeg cirkusa Monti Pajtona, u filmu Monti Pajton i Sveti gral. Ipak, najveće interesovanje za ovaj problem izazvale su dve knjige, koje su se pojavile u razmaku od dve decenije i čiji su sadržaji blisko povezani.
Den Braun, američki hit pisac, objavio je svoj roman Da Vinčijev kod. Roman je doživeo ogomnu popularnost i doneo svom autoru i njegovim izdavačima mnogo novca. Pored toga, roman je izazvao nekoliko kontroverzi. Protiv njega su ustali katolička crkva i dosta vernika. Razlog je izrazito negativna uloga koju je crkva, po Braunu, imala u skrivanju prave istine o Gralu, kao i prikaz jedne, slobodno možemo reči ekstremističke organizacije unutar katoličke crkve, misteriozne zajednice Opus Dei. Druga kontroverza, koja je mnogo očiglednija i jasnija je pitanje autorstva nad ovim tumačenjem istorije Grala, što nas dovodi do druge knjige koju smo pomenuli. Tri autora, Majkl Bejdžent, Ričard Li i Henri Linkoln, napisali su 1982. godine veoma uzbudljivu i intrigantnu knjigu Sveta krv, Sveti gral. Tu je izneta i do kraja razvijena ideja koju je Den Braun «pozajmio» za svoj roman. Ova knjiga nudi obilje podataka i napisana je vešto, tako da čitalac ima utisak da se zaista upušta u veliku duhovnu avanturu, koja traje vekovima i prostire se na dva kontineta. U poređenju sa njom, roman Dena Brauna predstavlja svojevrsnu banalizaciju osnovne ideje, njeno svođenje na obrazac holivudske filmske industrije. I zaista, posle enormnog uspeha romana, brzo sledio je holivudski hit. Ništa novo i neobično. U međuvremenu je otvoren i sudski spor između ovih autora, ali to nije ono što nas zanima. U oba dela je dato bitno drugačije tumačenje gralske misterije u odnosu na ono koje je vladalo do tada.
Sveti gral, po tom tumačenju, nije predmet niti relikvija sa Tajne večere, ili iz bilo kog drugog događaja hrišćanske epohe. Sveti gral je metafora za «kraljevsku krv» ili, na starofrancuskom, sang real. Ta kraljevska krv je krvna loza Isusa Hrista, koja se proširila iz Palestine ka zapadnoj Evropi. Ovu tezu, veoma iritantnu za velik broj vernika, autori knjige Sveta krv, Sveti gral postavili su na sledeći način: «Možda je Magdalena, ta neuhvatljiva žena iz Jevanđelja, bila stvarno Isusova žena. Možda je njihova zajednica donela potomstvo. Možda je Magdalena, posle Raspeća, sa bar jednim detetom, bila krišom uvedena u Galiju, gde su već tada postojale jevrejske zajednice i gde je ona, prema tome, mogla naći pribežište. Možda je, ukratko, postojala jedna nasledna krvna loza poreklom neposredno od Isusa. Možda se ta krvna loza, taj vrhunski sang real, potom produžavala, netaknuta i neznana, tokom nekih četiri stotine godina.» Pretpostavka da je Isus bio oženjen Marijom Magdalenom i da je sa njom imao dece, razumljivo izaziva neslaganje vernika. Činjenica je da mi neke praznine u istoriji nikada sa sigurnošću nećemo popuniti. Pošto se prava istina nikada neće saznati, ono što nam ostaje jeste kombinacija maštovitih ideja i njihovo oblikovanje kroz umetnost.
Den Braun u svoj roman, pored Grala, uvodi i figuru Sofije, antičkog simbola večite mudrosti, koju identifikuje sa Marijom Magdalenom i spaja u apsolutni, životodavni ženski princip sveta. U obe knjige crkva, u prvom redu katolička, ima ulogu onoga koji na neki način skriva pravu istinu o prirodi Grala i samog Hrista. Bez obzira na moguća slaganja ili neslaganja, ove knjige uvode jedno novo i zanimljivo čitanje legende o Svetom gralu.

... i na filmu
Sa ogromne liste filmova iz arturijansko-gralskog ciklusa pomenućemo nekoliko. Ova tema je bila zanimljiva filmskom stvaraocima različitih profila i pokazala se kao korisna, bilo da se pravi komercijalno delo, bilo da umetnik ne želi da razvodnjava estetiku svog filma. Među rediteljima koji spadaju u ovu drugu grupu, nalaze se dva francuska reditelja, čija imena mnogo znače u svetu umetničkog filma. Veliki reditelj Rober Breson snimio je 1974. godine film Lanselot Jezerski, specifičnu viziju događaja oko Kamelota, zamka u kome je kralj Artur živeo i gde se sastajao sa čuvenim vitezovima Okruglog stola. Breson je reditelj koji voli sveden i pročišćen izraz, i u filmu je izbegavao bilo kakvu prenaglašenu dramatiku. Glavne uloge je podelio ljudima koji nikada do tada nisu igrali na filmu i time dobio prirodan izraz za kojim je tragao. Četiri godine kasnije, Erik Romer, takođe veoma značajan reditelj, snimio je film Parsifal, na temu potrage ovog junaka za Gralom. Obrnuto od Bresona, Romer se bazirao na teatralnom izvođenju, koje je bilo daleko od realizma. U ova dva slučaja, vidimo da je tema Grala sposobna da izdrži različita tumačenja i različite stilove kojima se obrađuje.
Naravno, najveći pustolov i tragač za misterijama, profesor arheologije Indijana Džons, nije mogao dugo da se suzdržava od potrage za ovim svetim predmetom. Posle zavetnog jevrejskog kovčega i magičnog indijskog kamenja u trećem filmu, profesor traga za Svetim gralom, zajedno sa svojim ocem kojeg glumi šarmantni zavodnik Šon Koneri. Posle naporne potrage, u kojoj ima više akcije nego ideje, naći će Gral skriven u pećinama jordanske Petre, jednog od najlepših prirodnih spomenika civilizacije. Ovu svetinju čuva hiljadugodišnji, uspavani vitez-templar, koji upravo završava svoju misiju.
Na kraju velikog hita, koji je svojim tvorcima doneo ogroman novac, dobili smo malu pouku iz skromnosti. Od nekoliko mogućih pehara, Harison Ford bira onaj koji izgleda najsiromašnije, jer, prirodno, na Tajnoj večeri nije bilo skupocenih predmeta. Moj lični favorit u varijacijama na temu Grala je film Terija Gilijama Kralj ribara, sa Džefom Bridžisom i Robinom Vilijamsom u glavnim ulogama. Ovde je pitanje potrage za Gralom parodirano samo na prvi pogled. Dva glavna junaka obijaju noću vilu na Menhetnu kako bi uzeli pehar za koji misle da je Gral, a koji je, zapravo, običan sportski trofej. U pitanju je, međutim, potraga za pravim prijateljstvom, za iskupljenjem posle pogrešnih poteza koje su povukli, u pitanju je njihova istinska želja da srede uzdrmane živote, svaki na svoj način. Dva sjajna glumca to uspevaju da nam pokažu na emotivan i duhovit način. Tu ponovo izlazi na površinu stara mudrost da potraga za Gralom nije potraga za nekakvom posudom ili vrednim predmetom, već potraga za onim duhovnim u nama, onim šta nas, pored svog zla za koje smo sposobni, ipak čini bližim svetlosti nego tami.
Слика