Za decu i one koji ce to (p)ostati...

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3819
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 19 Јун 2010, 14:47

Поздрав и теби, приповедачу! Хвала ти што си свратио и лепим ме мислима поздравио. :mah

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3819
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 02 Јул 2010, 02:02

Бубамара


Слика


Бубамара летела,

На сукњицу слетела,

И све по њој милећ` шета,

Разгледајућ` цвет до цвета.



Милица је гледала,

С радошћу загледала,

Све чудећ` се створу новом

Под небеским овим кровом.



Бубица се сва смори,

Стаде да се одмори,

Па погледа лево-десно

Где да крене неутешно.



Милица прст подиже

Да јој приђе што ближе,

А бубица се досети -

На њег` слети и одлети.


Бубамара

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3819
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 07 Јул 2010, 01:40

Прича о два јарца


Слика



У свему што ми чинимо, као што је много пута речено,
Бог истражује циљ, да ли ради Њега или ради чега дру-
гог то чинимо. Када, дакле, хоћемо да учинимо нешто
добро, треба да имамо циљ не човекоугађање, него Бога,
да би увек гледајући у Њега, све чинили Њега ради, да не
би и труд поднели и плату изгубили.

(Свети Максим Исповедник)



Око Старца је седела повећа група људи, помно слушајући

причу, коју им је, поуке ради, приповедао.



- На једном брвну сретну се два јарца: један млад и оштрих

рогова и други, нешто старији са роговима затупљеним и

угаслим погледом. Дуго се гледајући у очи, њих двојица од-

мераваху снаге, чекајући који ће први да попусти. На крају,

онај старији са тупим роговима пропусти овог млађег јарца

оштрих рогова.



А док је Старац приповедао, један човек је у групи, замисливши се, размишљао о свему ономе што је претходило његовом доласку овамо. Наиме, он је, будући богат, и у жељи да то своје богатство употреби за добра дела, пре извесног времена отишао до једног сиромашка и његове породице са намером да се стара о њима. И тако им је он, из дана у дан, почео носити храну, одећу и друге потрепштине, због чега му ови беху благодарни у Господу.


Али једног дана, деси се да, идући им у посету, наиђе на неке људе и препозна на њима нека одела, која је љубазно поклонио члановима породице о којој се стараше. Видећи то, у њему поче да ради неки црв, али одлучи у себи да оћути. Наставио је да их обилази и даље, и да их дарива, због чега му, једном приликом, глава породице у благодарењу рече:


- Бог да те благослови за твоје добро срце, добротвору наш! А даће Господ да се и ми теби једног дана одужимо...


Од ових речи богаташ поцрвени и, одмахујући руком, примети да је њему највећа награда то што може некоме да помогне. И ту се они растадоше у лепом расположењу, но кад изби на улицу и зађе за ћошак поново наиђе на људе који су шетали у одећи поклоњеној штићеницима. Оно лепо расположење се истопи у трену и његово срце поче да нагриза, јаче него пре, црв несмирења. Хтеде да се врати, али како је већ падала ноћ, то одлучи да за кратко одложи своју намеру - да испита ствар; а можда и да сачека да га ватра прође.


Овде његово присећање на кратко прекину глас некога

ко се обраћао Старцу:



- Да ли овај попустљиви јарац, у ствари, представља оно

што нам богонадахнута мудрост, кроз народног припове-

дача, казује да «паметнији попушта»?



- Мислиш на оно што Премудри Соломон говори: «Па-

метан човек види зло и склони се, а луди иду даље и пла-

ћају.»¹? - примети Старац, загонетно се смешећи. – Можда,

а можда ипак има још нешто...



Богаташа коснуше ове речи премда ни сам не знајући зашто. И настави да размишља, више из немоћи да се одупре сећању, о дешавањима из блиске му прошлости. Можда је то због тога, мислио је у себи а све покушавајући да нађе везу са причом, што сам и сам закорачио на брвно охрабрен својим богатством и уздајући се у њега? И хтео сам да њиме кројим добро по својој мери, како ја изнађем да ваља, а не како је Богу угодно. Тако он, преживљавајући ноћ препуну утисака који су га мучили и дочекавши јутро у још већим борама него кад ли је легао, одмах након доручка, којег је овлаш дирнуо, реда ради, сит од муке која га изједаше, пожури да најзад испита целу ову ствар са шетајућом одећом.


Међутим, идући до куће својих сирочића - како их је звао, на улицама примети гужву. Радознао где се то силан свет упутио, а да није ни пијачни дан, он се распита код једног журног пролазника; од њега сазнаде да се у самом центру града скупљају потписи за човека, који би требало да буде изабран за новог представника власти, будући да се једно место, неочекивано и обноћ - упразнило. Хм, ко ли би могао бити тај човек, помисли у себи, осећајући некакву завист према незнанцу. Мора бити много добар човек, кад оволики свет хрли да да свој глас њему. И у том размишљању стиже он и до познате куће, али никог од својих сирочића не нађе. Претпоставивши да су и они морали поћи на гласање, то се и он уврсти у поворку и журно крену ка центру града.


А тамо глава породице о којој се бринуо седи за једним столичком и, са осмехом на лицу - скупља потписе!


- Ма... није могуће! – с неверицом и стиснутих зуба процеди богаташ. – Сад је мени јасно откуд сва она шетајућа одећа! То он мојим даровима милосрђа куповаше себи гласове! Какав незахвалник!


И у том бесу, дрхтећи, пође он да се са овим разрачуна; али не стиже ни корак да начини, кад се изненада стеже некакав обруч око њега, из којег радосно лармање објави да потписа има довољно и да човек с листом креће у скупштину да је преда.


Ту га онај малопређашњи саговорник, кроз наставак

свог разговора са Старцом, где се, између осталог, по-

чело причати и о томе како су мудрости из Светог Писма

ушле и у народне пословице, поново прену из размишљања:



- Ево, баш и овај пример пословице «Паметнији попушта»,

јасно се огледа у мудрости Соломоновој, коју ти, оче, наво-

диш. Но, међутим, да се не би сад одвећ удаљили од приче,

молимо те да наставиш... Слушамо те!



Старац, драге воље, настави са приповедањем:



- Видите, оно што овај прпошнији јарац није знао, јесте то да

се овај слабији није толико устрашио његове снаге, колико силе

пред којом је бежао. Њега је јурио чопор гладних вукова! А како

не беше пута напред и, допавши у борбу са њима, он, поломивши

своје рогове - што га физички ослаби и немало посрами, стаде да

се повлачи назад!



Богаташа, како је прича напредовала, све више савладаваху сећања, а најснажније тек надолажаше.


Ношен масом, стиже он пред скупштину. Знојавог лица и млатећи рукама - пробијајући се између људи - најзад му пође за руком да се успне уз степенице и да, пратећи свог штићеника, стигне до председника града таман на време кад његов вајни штићеник предаваше листу с потписима.


- Станите, господине председниче! – викну он, гласом од кога се сви у председниковом кабинету непријатно тргоше. Поред председника и сиромашка, беху ту још и председникова секретарица, заменик председника и још неки чланови одбора, као и кафе куварица. – Човек, чије име се налази на тој хартији, најобичнији је подлац и преварант, који се, обмањујући свет, претварао да је нешто што није. Тај човек ни по коју цену не сме бити изабран у градску власт, јер би тиме правда била нарушена а последице свега - несагледиве!


Његов штићеник је са запрепашћењем слушао шта говори. Сви остали су били збуњени и почеше да се дошаптавају, питајући се наглас шта то он зна о човеку чије је име исписано на папиру и толиким потписима потврђено као ничије пре.


- Вољни смо да вас саслушамо, па нам изволите рећи нешто више о... – обрати се председник богаташу и узевши папир потражи име оклеветаног.


Кад га пронађе и прочита, оно пређашње запрепашћење на лицу сиромашка није било ни принети овом које се осликавало на богаташевом лицу. Име са папира, којем је силан свет дао своју подршку, било је његово, а не његовог штићеника, како је он мислио.


«Он је оно што сам ја давао њему, у својој сиротињи, делио са другима, а хвалу за то је приписивао мени...», размишљаше богаташ у себи, осећајући како је обрукао и себе, али још више, можда и најпре, овог уистину доброг човека, који је, чим се указала прилика, с Божјом помоћи кренуо да испуни свој једном изречени наум. И са болом који му раздираше срце, он признаде пред свима:


- Опростите, тај човек, сад видим још јасније и са много више светла, уопште не заслужује место на које га Божји народ поставља; а ако га ико заслужује, онда је то овај човек!


И показавши на свог штићеника, он му приђе и пољуби му руку, а затим истрча из кабинета и оде да нађе место да се осами. Сузе које се скупљаху, претиле су да га угуше. Не издржавши, он их пусти да теку, грцајући и нарицајући, не марећи због пролазника који га чудно загледаху.


Стигавши кући, он исцеди све и једну горку сузу, док најпосле његове црвене и надуте очи не пресахнуше. Сломљен и посрамљен препусти се очајању те и наредну ноћ пробде у изједању; а све од силне гриже савести.


Јутро му није донело никаквог олакшања; напротив. Срам и очај га све више почеше испуњавати и он, растрзан и у незнању шта му је чинити, крену у оближњи шумарак. Мислио је да ће ту бити још више сам и далеко од људи и њихових погледа препуних осуде. Међутим, на своје велико разочарење, примети да је шума пуна света који се некуда журио. И, уместо да се сакрије, како је с прва хтео, он ухвати себе да их нехотично следи. Тек кад се, након одређеног пута, поче помаљати предивни манастир, он се сети да је Света Недеља и да се у храму врши Свето Богослужење.


Ушавши унутра, он пусти Лађару да га, заједно са другима, понесе до Небеса, једнако пунећи пехар новонадошлим врелим сузама, који његов Анђео држаше у руци. Кад се служба завршила, окупљени верни народ - и он са њима - крену да се разговори са Старцем, духовником овога манастира.



А он им тога дана стаде приповедати причу о два јарца.



Сви су били у ишчекивању краја и поуке која је требала

да појасни њен дубљи смисао. Али Старац, који је до тада

некако скривао поглед онако погружен, наједном подиже

главу и својим бистрим плаветним очима потражи очи бо-

гаташа. Кад им се погледи сретоше, богаташ се баци пред

његове ноге и лијући нове, покајничке сузе, стаде да се ис-

поведа пред свима:



- У мени, Старче, живе та два јарца! Гордост, која ме заведе

и очај, који ме дочека. Оче, тако ти Бога, реци, саветуј: како

живети са њима? Којег од њих је брвно?



Људи се накратко збунише, дирнути човековим искреним пока-

јањем, али не и Старац. Нежно му спустивши руку на раме, он

га подиже, те, посадивши га до себе на клупу, настави са причом,

од које свима засузише очи:



- Видите, децо моја духовна, власт над брвном нема ниједан од

њих! Јер, овај што се враћа, некад и сам стајаше гордо на брвну

и, прешавши га, а не нашавши пута, мораше да се врати. Али,

будући поражен и посрамљен, он немаше снаге ни моћи да се

поново успне на њега. Гордост, чим сиђе са трона, то јест брвна,

завршава са својом владавином и у догледно време наћи ће се у

друштву са очајањем. За нас је важно да се ни једном од ова два

јарца не дамо под власт, поготово јер Царство Небесно није обе-

ћано јарцима, него овцама, по речи Христовој: «И поставиће овце

с десне стране себи, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима што

Му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мог; примите

царство које вам је приправљено од постања света.»²



И тако је богаташ, примајући овај Старчев наук у своје срце, остао у манастиру, како би се, вођен њиме а служећи Богу, научио послушности овце еда би изашао на крај са јарчевима на брвну.


НАПОМЕНЕ:
¹ Приче Соломонове 27,12
² Матеј 25,33-34



Прича о два јарца

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3819
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 09 Јул 2010, 16:37

Забрањена љубав


Слика


Пожелео сури меда
У свој живот увест` реда
Па да попут другог света
И он с паром својим шета.

Стога посла многе птице,
Све познате летачице,
Да се вест та гором чује:
Шумски газда свадбу снује!

Кад дознаше медведице,
Љупке, горске красотице,
Пожурише све и једна,
Јер прилика беше вредна.

Гледао их меда сури,
Док не поче да се дури:
Њему свака горска мустра
Преко мере беше жустра.

Тад кренуше летачице
Преко шуме и горице
Да пронађу, туда-свуда,
Женку спремну да се уда.

Прође лето, јесен стиже,
Па и зима све је ближе,
Но с мединог кућног прага
Ниједна не брунда драга.

Стаде суза да га жуља,
Поче чак и да бауља
Од потраге, што га смори,
Те он пође да с` одмори.

Али тек што пусти корак,
Кад долете њем` на конак
Са севера једна птица
Где пребива медведица.

На свету јој равне није,
У очима снове крије,
Зима јој је крзно сплела,
Име њено јесте Бела.

Већ по самоме чувењу
И другарском уверењу,
Меда сури би очаран
И за свадбу већ приправан.

А док птица још збораше,
Две пахуље дојахаше
Да најаве гошћу бајну -
Са севера деву сјајну.

Ал` падоше перца бела
Суром меди насред чела,
Склизнуше на трепавице,
Заробише му окице.

Још северац када дуну
Ко да харфе дирну струну,
Те он усни сан милени
Како се са Белом жени.

Тако у сну ал` на јави
Снежни ћилим свуд` по трави,
А по њему права Бела
Жури суром ведрог чела.

Скупише се шумски свати,
Поворка је к меди прати,
Доведоше је до прага
Ал` се не чу оно „драга“.

Јарки осмех с лица неста
Када уђе ту невеста,
Па још кад му приђе ближе
Бела јој се длака диже!

Расрди се много она
Те свадбена разби звона,
У снег хладни зави биље -
Зацвокота шумско живље.

Љута, шта ће, на праг седе,
А свати је с` страхом гледе,
Но кад поче лед да рони -
Свак` се живи од ње склони.

Тако зиму зимовала,
Ни с ким није друговала.
Све до задњег снега оста,
Пред пролећем рече: "Доста!"

Тужна Бела кући пође
И северац с њом, такође,
На ћилиму том од снега
Све до тамо, иза брега.

А кад зиме звук утихну,
Сав весео меда живну,
Још кад се и сунце јави,
Њем` се посве вид открави.

И изађе да прошета,
Да обиђе шумског света,
Да им каже шта је снио,
Ко му у сан долазио.

Ал` не стиже реч да пусти,
Кад се олуј на њег` стушти,
Што с` усана оте живљу
Што преживи љубав дивљу.

И сазвавши сабор хитно,
Изгласаше непобитно:
Такву љубав гора неће -
Да им зима праг облеће!

Од тог доба веза ова
Дом свој тражи измеђ` снова,
Јер им збиља мост не прави -
Кад не прија свакој глави.

Суром радост - топло сунце,
Бели - зиме звук на увце,
Ал` све док су мили снови
Љубавни ће брод да плови.

Забрањена љубав

Корисников грб
mandrak72
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 58
Придружен: 31 Мај 2010, 20:56
Место: Novi Grad, Republika Srpska, BiH
Контакт:

Порукаод mandrak72 » 10 Јул 2010, 23:34

Hehehe, stari meda je kanda probirač.
pozdrav pričalice
Nisam ja pao sa Marsa. Ali nisam ni ostao na njemu.

Корисников грб
trilian
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 865
Придружен: 15 Феб 2009, 13:00

Порукаод trilian » 11 Јул 2010, 12:26

ova o medi me baš nasmijala. :D
i ja se ponekad osjećam kao..medo. :shock:

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3819
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 11 Јул 2010, 14:27

mandrak72 пише:Hehehe, stari meda je kanda probirač.
pozdrav pričalice

Да, да, а пробирач често не нађе што тражи, хе, хе.
Поздрав, сказочниче. :D

trilian пише:ova o medi me baš nasmijala. :D
i ja se ponekad osjećam kao..medo. :shock:

Па то и јесте песмица за сву децу, а не за неку, хе, хе. А и ниси сама, има нас још таквих. Тако је, најпосле, и настала песмица. :D :mah

Корисников грб
trilian
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 865
Придружен: 15 Феб 2009, 13:00

Порукаод trilian » 11 Јул 2010, 16:44

a jel' ja smijem kopirati negdje ovu pjesmicu? :-D

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3819
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 17 Јул 2010, 20:22


Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3819
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 09 Авг 2010, 22:31


Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3819
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 12 Авг 2010, 20:22


Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3819
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 13 Авг 2010, 21:22

Истина и лаж


Слика


"Запитај стоку, научиће те..." (Јов.12,7)


- Оче, може ли у лажи да буде истине и у истини лажи? – упита некакав младић Старца.
Старац одговори:
- Упитај коња, он нек ти каже?
Младић се збуни:
- Не разумем... шта се ту некакав коњ има мешати?!
- Како не разумеш? Па зна се да коњ неће пити прљаву воду – додаде Старац.
- Да, и...?!
- Па тако је и са истином и лажи. Лаж може да скрива у себи и истину, али шта то вреди кад је као прљава вода и није за пиће. Истина, пак, лаж у себе не прима и воде с њеног извора добре су за пиће, јер су чисте. Ето, томе је мене научио коњ.
Младић се насмеја и заблагодари Старцу на поуци.


Истина и лаж

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3819
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 20 Авг 2010, 18:22

Гуска трачарица

Слика


На обалу малог шумског језера свакодневно је одлазила гуска. Због тога што је волела свуд да гурне свој кљун, животиње, које су долазиле ту на појило, прозваше је Гуска трачарица. Чак јој, из подсмеха, и песму саставише:
Гуска гушчара
Највећа трачара!

Но гуска се није љутила. Штавише, пронашла је у томе чак и неко добро, јер су је баш због тога многи кришом звали и откривали јој ситне појединости о збивањима у шуми. Тако је она била најобавештенија живуљка, која је о сваком знала таман толико да ником не падне за зуб.
Али, мора се рећи, да поред ове своје особине, гуска, ипак, није била злобна срца. То је просто био њен неки заштитни знак, по коме се, ето, она разликовала од других. И баш због те своје незлобивости, она и није имала непријатеља.
Изузев што је сврака није волела!
А та сврака што је није волела, живела је на високој нози и презирала је трачарења. И где год би ишла у посету, или би њој другарице свраћале у госте, није пропуштала прилику да јасно нагласи како је:
Гуска гушчара
Највећа трачара!

Међутим, незлобиво срце гуске се није одвећ увредило, мада се јесте распитивало около због чега је сврака толико љута на њу. Али, сем слегања рамена и одмахивања главом, нико јој жив није умео одговорити.
- Ваљда ће је проћи! – рече она тако једном уз уздах, док је била у друштву јазавца и зеца који свратише да виде даброву брану.
- Ма пусти је! – узврати јазавац, тешећи је. – Видиш да се прави важнија већ што јесте. Али кад-тад мораће да спусти нос на земљу. Ја ти кажем!
Отада не прође много дана, кад једног јутра порани гуска пре свих и стаде да шета обалом. Премда није хтела, њене се мисли на кратко присетише свраке. Али таман што се, по ко зна који пут, запита у себи зашто је таква каква је, кад наједном зачу неко крцкање. Уплашивши се, она се хитро окрете у смеру из којег је оно долазило – и имаше шта и да види! Очи јој се разрогачише од надошлог страха и она, трчећи и гачући, одјури назад у шуму да обавести живаљ о надолазећој опасности. Збуњене и још недовољно разбуђене, животиње у први мах хтедоше да је најуре. Међутим, кад дознаше разлог њеног узбуњивања, за тили час им сненост отпа са очију и у паничној трци свако пође да се сакрије што боље може.
Наравно, гуска није заборавила ни свраку; отрчавши до стабла на ком је свила гнездо, она и њу стаде гакањем дозивати, али, авај! Сврака, од силне нетрпељивости, не хтеде ни да је види, а камоли да је саслуша. И без имало милости и добре воље, она је отера.
Узалуд је гуска молила, преклињала, кумила – ништа није помагало. Најзад, немајући друге, она се с тугом у срцу удаљи од свракиног стабла.
А те исте ноћи, кад несташни облаци заиграше жмурке са месецом, јашући на ветру, дуж лиснатих грана, што водише сврачијем гнезду, једна се велика змија пробијаше.


Гуска трачарица

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3819
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 24 Авг 2010, 17:22


Корисников грб
toki
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 518
Придружен: 18 Дец 2008, 17:56
Место: Onomad

Порукаод toki » 07 Сеп 2010, 15:34

gresnica пише:Прича о два јарца


Слика



У свему што ми чинимо, као што је много пута речено,
Бог истражује циљ, да ли ради Њега или ради чега дру-
гог то чинимо. Када, дакле, хоћемо да учинимо нешто
добро, треба да имамо циљ не човекоугађање, него Бога,
да би увек гледајући у Њега, све чинили Њега ради, да не
би и труд поднели и плату изгубили.

(Свети Максим Исповедник)



Око Старца је седела повећа група људи, помно слушајући

причу, коју им је, поуке ради, приповедао.



- На једном брвну сретну се два јарца: један млад и оштрих

рогова и други, нешто старији са роговима затупљеним и

угаслим погледом. Дуго се гледајући у очи, њих двојица од-

мераваху снаге, чекајући који ће први да попусти. На крају,

онај старији са тупим роговима пропусти овог млађег јарца

оштрих рогова.



А док је Старац приповедао, један човек је у групи, замисливши се, размишљао о свему ономе што је претходило његовом доласку овамо. Наиме, он је, будући богат, и у жељи да то своје богатство употреби за добра дела, пре извесног времена отишао до једног сиромашка и његове породице са намером да се стара о њима. И тако им је он, из дана у дан, почео носити храну, одећу и друге потрепштине, због чега му ови беху благодарни у Господу.


Али једног дана, деси се да, идући им у посету, наиђе на неке људе и препозна на њима нека одела, која је љубазно поклонио члановима породице о којој се стараше. Видећи то, у њему поче да ради неки црв, али одлучи у себи да оћути. Наставио је да их обилази и даље, и да их дарива, због чега му, једном приликом, глава породице у благодарењу рече:


- Бог да те благослови за твоје добро срце, добротвору наш! А даће Господ да се и ми теби једног дана одужимо...


Од ових речи богаташ поцрвени и, одмахујући руком, примети да је њему највећа награда то што може некоме да помогне. И ту се они растадоше у лепом расположењу, но кад изби на улицу и зађе за ћошак поново наиђе на људе који су шетали у одећи поклоњеној штићеницима. Оно лепо расположење се истопи у трену и његово срце поче да нагриза, јаче него пре, црв несмирења. Хтеде да се врати, али како је већ падала ноћ, то одлучи да за кратко одложи своју намеру - да испита ствар; а можда и да сачека да га ватра прође.


Овде његово присећање на кратко прекину глас некога

ко се обраћао Старцу:



- Да ли овај попустљиви јарац, у ствари, представља оно

што нам богонадахнута мудрост, кроз народног припове-

дача, казује да «паметнији попушта»?



- Мислиш на оно што Премудри Соломон говори: «Па-

метан човек види зло и склони се, а луди иду даље и пла-

ћају.»¹? - примети Старац, загонетно се смешећи. – Можда,

а можда ипак има још нешто...



Богаташа коснуше ове речи премда ни сам не знајући зашто. И настави да размишља, више из немоћи да се одупре сећању, о дешавањима из блиске му прошлости. Можда је то због тога, мислио је у себи а све покушавајући да нађе везу са причом, што сам и сам закорачио на брвно охрабрен својим богатством и уздајући се у њега? И хтео сам да њиме кројим добро по својој мери, како ја изнађем да ваља, а не како је Богу угодно. Тако он, преживљавајући ноћ препуну утисака који су га мучили и дочекавши јутро у још већим борама него кад ли је легао, одмах након доручка, којег је овлаш дирнуо, реда ради, сит од муке која га изједаше, пожури да најзад испита целу ову ствар са шетајућом одећом.


Међутим, идући до куће својих сирочића - како их је звао, на улицама примети гужву. Радознао где се то силан свет упутио, а да није ни пијачни дан, он се распита код једног журног пролазника; од њега сазнаде да се у самом центру града скупљају потписи за човека, који би требало да буде изабран за новог представника власти, будући да се једно место, неочекивано и обноћ - упразнило. Хм, ко ли би могао бити тај човек, помисли у себи, осећајући некакву завист према незнанцу. Мора бити много добар човек, кад оволики свет хрли да да свој глас њему. И у том размишљању стиже он и до познате куће, али никог од својих сирочића не нађе. Претпоставивши да су и они морали поћи на гласање, то се и он уврсти у поворку и журно крену ка центру града.


А тамо глава породице о којој се бринуо седи за једним столичком и, са осмехом на лицу - скупља потписе!


- Ма... није могуће! – с неверицом и стиснутих зуба процеди богаташ. – Сад је мени јасно откуд сва она шетајућа одећа! То он мојим даровима милосрђа куповаше себи гласове! Какав незахвалник!


И у том бесу, дрхтећи, пође он да се са овим разрачуна; али не стиже ни корак да начини, кад се изненада стеже некакав обруч око њега, из којег радосно лармање објави да потписа има довољно и да човек с листом креће у скупштину да је преда.


Ту га онај малопређашњи саговорник, кроз наставак

свог разговора са Старцом, где се, између осталог, по-

чело причати и о томе како су мудрости из Светог Писма

ушле и у народне пословице, поново прену из размишљања:



- Ево, баш и овај пример пословице «Паметнији попушта»,

јасно се огледа у мудрости Соломоновој, коју ти, оче, наво-

диш. Но, међутим, да се не би сад одвећ удаљили од приче,

молимо те да наставиш... Слушамо те!



Старац, драге воље, настави са приповедањем:



- Видите, оно што овај прпошнији јарац није знао, јесте то да

се овај слабији није толико устрашио његове снаге, колико силе

пред којом је бежао. Њега је јурио чопор гладних вукова! А како

не беше пута напред и, допавши у борбу са њима, он, поломивши

своје рогове - што га физички ослаби и немало посрами, стаде да

се повлачи назад!



Богаташа, како је прича напредовала, све више савладаваху сећања, а најснажније тек надолажаше.


Ношен масом, стиже он пред скупштину. Знојавог лица и млатећи рукама - пробијајући се између људи - најзад му пође за руком да се успне уз степенице и да, пратећи свог штићеника, стигне до председника града таман на време кад његов вајни штићеник предаваше листу с потписима.


- Станите, господине председниче! – викну он, гласом од кога се сви у председниковом кабинету непријатно тргоше. Поред председника и сиромашка, беху ту још и председникова секретарица, заменик председника и још неки чланови одбора, као и кафе куварица. – Човек, чије име се налази на тој хартији, најобичнији је подлац и преварант, који се, обмањујући свет, претварао да је нешто што није. Тај човек ни по коју цену не сме бити изабран у градску власт, јер би тиме правда била нарушена а последице свега - несагледиве!


Његов штићеник је са запрепашћењем слушао шта говори. Сви остали су били збуњени и почеше да се дошаптавају, питајући се наглас шта то он зна о човеку чије је име исписано на папиру и толиким потписима потврђено као ничије пре.


- Вољни смо да вас саслушамо, па нам изволите рећи нешто више о... – обрати се председник богаташу и узевши папир потражи име оклеветаног.


Кад га пронађе и прочита, оно пређашње запрепашћење на лицу сиромашка није било ни принети овом које се осликавало на богаташевом лицу. Име са папира, којем је силан свет дао своју подршку, било је његово, а не његовог штићеника, како је он мислио.


«Он је оно што сам ја давао њему, у својој сиротињи, делио са другима, а хвалу за то је приписивао мени...», размишљаше богаташ у себи, осећајући како је обрукао и себе, али још више, можда и најпре, овог уистину доброг човека, који је, чим се указала прилика, с Божјом помоћи кренуо да испуни свој једном изречени наум. И са болом који му раздираше срце, он признаде пред свима:


- Опростите, тај човек, сад видим још јасније и са много више светла, уопште не заслужује место на које га Божји народ поставља; а ако га ико заслужује, онда је то овај човек!


И показавши на свог штићеника, он му приђе и пољуби му руку, а затим истрча из кабинета и оде да нађе место да се осами. Сузе које се скупљаху, претиле су да га угуше. Не издржавши, он их пусти да теку, грцајући и нарицајући, не марећи због пролазника који га чудно загледаху.


Стигавши кући, он исцеди све и једну горку сузу, док најпосле његове црвене и надуте очи не пресахнуше. Сломљен и посрамљен препусти се очајању те и наредну ноћ пробде у изједању; а све од силне гриже савести.


Јутро му није донело никаквог олакшања; напротив. Срам и очај га све више почеше испуњавати и он, растрзан и у незнању шта му је чинити, крену у оближњи шумарак. Мислио је да ће ту бити још више сам и далеко од људи и њихових погледа препуних осуде. Међутим, на своје велико разочарење, примети да је шума пуна света који се некуда журио. И, уместо да се сакрије, како је с прва хтео, он ухвати себе да их нехотично следи. Тек кад се, након одређеног пута, поче помаљати предивни манастир, он се сети да је Света Недеља и да се у храму врши Свето Богослужење.


Ушавши унутра, он пусти Лађару да га, заједно са другима, понесе до Небеса, једнако пунећи пехар новонадошлим врелим сузама, који његов Анђео држаше у руци. Кад се служба завршила, окупљени верни народ - и он са њима - крену да се разговори са Старцем, духовником овога манастира.



А он им тога дана стаде приповедати причу о два јарца.



Сви су били у ишчекивању краја и поуке која је требала

да појасни њен дубљи смисао. Али Старац, који је до тада

некако скривао поглед онако погружен, наједном подиже

главу и својим бистрим плаветним очима потражи очи бо-

гаташа. Кад им се погледи сретоше, богаташ се баци пред

његове ноге и лијући нове, покајничке сузе, стаде да се ис-

поведа пред свима:



- У мени, Старче, живе та два јарца! Гордост, која ме заведе

и очај, који ме дочека. Оче, тако ти Бога, реци, саветуј: како

живети са њима? Којег од њих је брвно?



Људи се накратко збунише, дирнути човековим искреним пока-

јањем, али не и Старац. Нежно му спустивши руку на раме, он

га подиже, те, посадивши га до себе на клупу, настави са причом,

од које свима засузише очи:



- Видите, децо моја духовна, власт над брвном нема ниједан од

њих! Јер, овај што се враћа, некад и сам стајаше гордо на брвну

и, прешавши га, а не нашавши пута, мораше да се врати. Али,

будући поражен и посрамљен, он немаше снаге ни моћи да се

поново успне на њега. Гордост, чим сиђе са трона, то јест брвна,

завршава са својом владавином и у догледно време наћи ће се у

друштву са очајањем. За нас је важно да се ни једном од ова два

јарца не дамо под власт, поготово јер Царство Небесно није обе-

ћано јарцима, него овцама, по речи Христовој: «И поставиће овце

с десне стране себи, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима што

Му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мог; примите

царство које вам је приправљено од постања света.»²



И тако је богаташ, примајући овај Старчев наук у своје срце, остао у манастиру, како би се, вођен њиме а служећи Богу, научио послушности овце еда би изашао на крај са јарчевима на брвну.


НАПОМЕНЕ:
¹ Приче Соломонове 27,12
² Матеј 25,33-34



Прича о два јарца


Može li i ovako:?

Mi smo se sreli na brvnu
Grozni
Odvažni
Tudji

Mi smo se nedoplakali
Osamni
Psovni
Epileptični
Šukati

I

Gledali
I
Mrzeli
I
Pretili
I
Riškali

I

Zagrlili
______________
Perpetuum labile