(Ne)moc misli

[milei]

Ne postoji bezdan toliko dubok koji bi mogao da ga zaplasi. Trenuci ga ohrabre pa se zaleti, potrci svom snagom i na samoj ivici zaustavi. Uzbudjenje mu tada srce utera u grlo ali dole gleda otvorenih ociju. I uzima meru raspona od njegove vidljive, stojece tacke do one dole, zamisljene, gde bi mogao da se zaustavi. Onda su mu jednog dana uputili strahovitu uvredu. Nudili su mu druzenje a on je bio neko ko se druzi samo sa sobom i bezdanom u svojim trenucima. Nije bilo razloga da im nudi ikakvo objasnjenje, ionako ne bi shvatili. Pravo na odluku o trenutku skoka u bezdan ima samo on. Nije smeo da rizikuje da ga iko, mozda onda kada ne zeli, gurne ka zamisljenoj tacki sa koje se niko ne vraca. Ne postoji bezdan toliko dubok koji bi mogao da ga zaplasi...u stvari, samo jedan, onaj kome ce pohrleti zbog drugih.

[milei]

Nekada je dovoljno da zazmuri i sva cula slije u secanje, u cije postojanje drugi, otvoreno i sa cudjenjem, sumnjaju. Ona zna da je neobicnost ono sto obicne zgrazava i plasi, pa njih obicne sa neobicnim sve redje suocava.Oni znaju da je nemoguce otici toliko daleko, da je ljudska moc poniranja mislima u sopstvenu, desetinama ili stotinama godina daleku proslost, onda kada su bili neko drugi, tek iluzija. Ne veruju u njen vremeplov i sposobnost da se vrati i spoji sa nekadasnjom ja. Da je drugacije, znali bi da prica pocinje tamo gde ona lagano klizi stazom kroz bastu prolecem ozivljenom. Po ogoljenim ramenima je miluje svez dah nadolazece noci ali samo na trenutke oseca drhvaticu koja ne izaziva neprijatnost. Pridrzavajuci skute taftane haljine koja susti sa svakim koracajem, usmerava se u pravcu iz koga dopire zvuk klavira, zvuk muzike za koju zeli da bude namenjena samo njoj, premda je razloga za takav dar sve manje. Ne moze da pronikne u njegove misli, i htenja, i zelje, i iz virtuoznih prstiju dokuci da je Minut jedino sto na kraju svega zasluzuje. Boji se da ga pita. Pitanja su odraz nesigurosti i neznanja mada su neki odgovori unapred poznati. Ona vec mnoge zna, i ne zudi da ih sebi konacno saopsti. Samo se nada da predosecaji i sigurni znaci nisu uvek pouzdani. Mrak.

On je ono sto ce ostaviti vecite notne tragove i glas molbe koji mu ona nikada, iz ko zna kog razloga nece uslisiti. Ona je ono sto ce ostaviti vecite pisane tragove i nadziveti ga bez saznanja da li je Waltz in C sharp minor bio posveta njihovoj ljubavi…Oni su bili ono ciju pricu nije uspevala da dosegne, nesto sto nakon vise od 150 godina nije mogla da imenuje i do kraja sazna, bez obzira na sav napor ulozen u nalazenju smisla proslog koje se otvaralo u trenucima potistenosti. Onima koji su je smatrali cudnom, a neki i obicnom mamiparom, zeljnom paznje i senzacije koju bi suludi bili voljni da plate, nije se moglo objasniti da su nekada, negde postojali neki oni, prostorom i vremenom neomedjeni...Samo oni koji prepoznaju veruju i znaju.

[milei]

Namera

-Stani! Zeleo bih da porazgovaram sa tobom…samo malo…hoces li?
Stajao je na ivici simsa, zgrcenih ruku oko svojih ramena, bled, klecavih nogu i pogleda uprtog u ambis ispod sebe. Gomila koja je odozdo upirala pogledom i rukama na njega uvecavala se svakog momenta ali nije mogao da cuje sta govore. Iako je nameravao da to ucini u tisini, gore, visoko, daleko od pogleda, slucajna prolaznica mu je malo poremetila planove i svojim vriskom njegovu nameru pretvorila u uzbudljivu predstavu. Vec duze od 2 sata stajao je ukocen, sve vise uplasen od onih koji su mu nesto dovikivali, od policije i vatrogasaca koji su bucno svojim vozilima opkolili zgradu i pripremali teren za njegovo spasavanje, od svojih misli koje su pogubile nit i sa kojima nije mogao da se poveze. U tom rastrojstvu, trgnu ga nepoznati glas. Zanese se od iznenadjenja ali se sakama prilepi za zid iza svojih ledja.

- Sta… hoces?
- Da popricamo.
- Ko si ti?
- Zivim u ovoj zgradi …rekli su mi, iznad tebe.
- Nemamo o cemu da razgovaramo.
- Saslusaj me molim te…samo mi daj malo vremena.
- Ja nemam vremena, davno je isteklo.
- Ko ti je to rekao?
- Znam, to svako zna.
- Primetio sam i ja da ide ali ne vidim da istice…otkud to?
- Zatvorio se krug.
- Danas?
- Da, vratilo se na pocetak.
- Pocetak kraja?
- Neka bude kraj pocetka.
- Znaci da ima nade, zavrsetak kruga se ne vidi.
- Meni je vec svejedno, samo treba ugasiti svetlo.
- Znaci da ne vlada mrak.
- Bauljam po svetlosti, postao sam slep.
- Zar ne primecujes koliko je slepila okolo, drzi srce otvorenim.
- Vec su ga zatvorili.
- Zasto si im dopustio?
- Nisu ni pitali, zakljucali su ga i otisli.
- Pronadji kljuc, ima ih vise medju jednakima.
- Vec sam probao, cak ga nasao i otvorio vrata ali unutra nije bilo nikog.
- Mozda nisu otisli sami, mozda si ih isterao.
- Na to nisu hteli da mi odgovore, vec su bili daleko.
- Pridji im blize, mozda ce te cuti..i videti.
- Slep ne vidi, nem ne govori, gluv ne cuje.
- Samo ih dodirni, vise neces biti bolestan.
- Ja nisam bolestan, odavno nisam ziv.
- Mrtvi ne osecaju.
- Ja i ne osecam nista… osim stida.
- Od zivota?
- Od smisla.
- Smisao je unutra.
- Trazio sam i spolja i unutra.
- Nema ga?
- Dozivao sam, samo se cuje eho besmisla.
- Zgrabi barem to, od njega je satkana zelja.
- Sta cu sa zeljama?
- Utkaj ih u snove.
- A besane noci?
- Pokloni ih danu, cenice to.
- Sve je to isto, kotrljanje praznine.
- Ispuni je sobom.
- “Sebe” je nistavilo.
- Ubedi me.
- Cemu pravdanje?
- Zbog.istine.
- Potrebna je laz, istina smeta.
- Slazi sebe istinom.
- A sta sa drugima?
- Da, vazni su ti…oslobodi ih lazi.
- Onda ce otici jos dalje.
- Dovoljno su daleko da te ne povrede ali si ti dovoljno blizu da sebi ucinis lose.
- To i zelim.
- Zivis od i zbog zelja, znaci da nije tvoje vreme.
- Moja zelja je kraj zelje.
- Ona je pocetak ljubavi.
- Ne znam sta je to..
- Spoznaja.
- Nespokojstvo.
- Miris.
- Nemir.
- Zudnja.
- Svadja.
- Ocekivanje.
- Kraj.
- To je samo drugi naziv za pocetak.
- Mrzim pocetke.
- Voli prijatelje.
- To su neprijatelji vremena.
- Ako ih tvoje srce naoruza.
- Rekao sam ti da je ono prazno…i oruzje je nestalo sa njima.
- Dozovi ih obecanjem.
- Da ce moci da udju i izadju kad pozele?
- I to…I da ces im dozvoliti da te imaju.
- Kako kad nemam ni sam sebe?
- Otkupi se.
- Nemam tih novaca.
- Potrebna je samo lepa rec.
- Mislis da je u mrznji ima?
- Egzistiraju zajedno ali si ti sudija.
- Ne verujem u pravdu.
- Nepravda je krivac, kazni je.
- Ne poznajem pravo.
- Poznajes zivot.
- Kako njega da kaznim?
- Nagradi ga i pravedno sudi jer ce samo tako savest ostati cista.
- A krug?
- Daj mi ruku…pokazacu ti da ne mora da se zatvori.

Nesigurnim korakom, milimetar po milimetar pomeri se ka prozoru odakle je dopirao glas. Sa olaksanjem se strmoglavi ka unutrasnjosti gde ga doceka njegova soba, prazna i gluva.Vrata se naglo otvorise a gomila naoruzanih i ljudi u belom udjose i pritrcase mu. Na njegovo pitanje ko stanuje iznad rekose mu da gore ne moze biti nikog. Njegov stan je bio na poslednjem spratu.

[milei]

Pogledaj kako se uvija i primice, tiho, skoro necujno, zaobilazeci prepreke koje joj mute sakato culo vida! Ne cuje nista ali oseca da je zrtva nespremna i neotporna na njen iznenadni skok iako deluje nehajno i slobodno. Tada zastane i ispituje zrtvu nekim svojim nacinom koji nepripremljene cini potpunim gubitnicima. Ne zeli je u blizini ali je fasciniran njenim prisustvom. Mozda je vise uplasen, boji se snage otrova koji bi mogao da se razlije njegovim udovima i ponisti moc kretanja, cak i zivot. Ruka mu stoji u vazduhu ili sputena kraj bokova, obamrla i najcesce bez oruzja koje bi udaljile nezeljenu neman u stranu a noge naterala u beg. Oseca da je neophodno pobeci sto dalje, ne vracati se na isto mesto gde preti opasnost. Vec je umoran i pospan od bezanja. Zna da je i neizgovorene reci koje radjaju nedozvoljene zelje, one koje se poput zmije privijaju nagovestavajuci zlokoban ishod, tesko ubiti. U stvari, ono sto ga jos uvek u obliku protivotrova spase od nesuvislih mastanja koje zmureci uhvati sve manje obaziruci se na ujed, jeste istina da je za neke velike zelje rizik podavanja isplativ. Sve vise veruje da je bolje umreti od i zbog zelja no bez njih.

[milei]

-Bas me briga sta misle o meni! – izjavi u naletu euforije Kompleks vise vrednosti - Danas je moj dobar dan, niko me nije pogledao popreko, niti uputio reci prekora. Osecam se jako dobro, i vise od toga. Nekakvo nadahnuce me golica po tabanima, samo da razmislim sta bih mogao tako veliko i znacajno da uradim a da me upamte…Mozda da posadim drvo i nazovem ga svojim imenom pa ostavim u nasledje buducim narastajima….Ili da svoju lepotu ovekovecim kroz skicu koju bi bogati debelo platili…ili poklonim zbirku svojih dubokoumnih pisanija koja bi zasigurno uslovila metamorfozu dosadasnje svetske knjizevnosti?
-Ti si jedna obicna gadost! – prisapnu mu Kompleks nize vrednosti. – Lepota je prolazna, nadahnuca tek dasak neizvesnosti zeljenog, a metamorfoza ubica originalnog. Cemu li se samo nadas? Ogledaj se u meni, tvoj sam parnjak a tvoj uzlet mirise na obican paradoks i propast.

[milei]

SUSED


Iscrpljena od neprospavanih noći, probdevenih nad knjigama i skriptama za ispit koji po treći put nije položila, nevoljno se pela stepenicama ka svom stanu. Istovremeno deprimirana i besna, nervozno otključa vrata i odbaci svežanj knjiga koje se razleteše po podu. Uđe u sobu, svali se na krevet i briznu u plač. Preplavljena osećanjem nemoći i promašenosti, grcala je neutešno. Suze umotane u plašt fizičke slabosti gurnuše je u tezak, nemirni san. Sunce se već klanjalo zapadu kada je nakon par sati odmora otvorila otečene kapke. Razbarušena, ukočena od zgrčenog položaja, ustade istežući udove. Pogled joj zape na stvarima razbacanim po podu i policama, na gomili neopranih sudova koji su pretili da izlete iz sudopere, na haosu koji se sistematski taložio poslednjih dana, u vreme zauzetosti bitnijim stvarima. Sada je to trebalo dovesti u red. Za to nije bila raspoložena ali je odvlačenje misli ka nečemu opipljivom bilo neophodno. Mrzovoljna i rešena, prionu na kućne poslove. Nakon izvesnog vremena sve je bilo na svom mestu, trebalo je samo sa sebe sprati znake umora i uloženog telesnog napora. Leškarenje u toploj kupki učini je opuštenijom i znatno mirnijom. Sa oteklom vodom nestade i nešto od pređasnjeg grča. Mokre kose umotane u peškir, zaogrnuta svilenom kućnom haljinom, bosonoga i topla od isparenja, priđe frižideru i izvuče neotvorenu flašu crnog vina. Ta boca je poprilično dugo čekala svoj trenutak ali se on otegao na neodređeno vreme. Pogleda je još jednom i u trenu dilemu preseče odlukom da se ipak počasti pićem bogova kako bi u potpunosti potrla nataloženi osećaj nelagodnosti. Crveno i gusto poput krvi, uzburka se u vinskoj čaši koju prinese usnama žudno ga ispijajući. Oseti njegovu kiselo-slatkastu aromu kako klizi niz ždrelo terajući je na uživanje. Primače se prozoru kroz koji je dopirao sumrak umirućeg dana. Miris bujnog zelenila i nadolazećeg leta štipkao je za nozdrve. Skoro da je od silnih obaveza zaboravila kako su junske večeri prijatne, zgodne za gluvarenje po gradu, duge šetnje, slušanje noćnog programa na radiju. Lagano je pijuckala svoje piće gledajući u prozore susedne zgrade. Ranije je imala običaj da iz mraka posmatra dešavanja u stanovima preko puta. Dobro je poznavala porodicu koja bi svako veče, tačno u 7, sedala za sto da večera a potom bez njegovog pospremanja sedala ispred televizora ne mrdajući odatle sve do 10. Usedelica sa četvtog sprata je redovno pridveče šetala svog psa a onda, vrativši se iz šetnje, sa terase ili prozora posmatrala ulaz zgrade. Stari bračni par na uglu je ćutke provodio sate jedno naspram drugog, ona sa pleteninom a on sa novinama u ruci. Samac sa trećeg se svake večeri do kasno u noc uz flašu alkohola i sa cigaretom na ivici usana, kartao za novac sa svojim pajtašima. Bilo je toliko zanimljivih likova, parova, dogadjaja koje je nekada sa pravom strašću pratila. Posle je sve postalo dosadno, ništa se novo nije dešavalo tako da je i pažnja usmerena ka starim “znancima” vremenom presahla. Najednom, upravo u nivou njenog sprata, preko puta na udaljenosti dovoljnoj da se uoči nesto zanimljivo, ugleda nepoznato lice. Izgleda da se pojavio novi sused, neko ko je sam ili sa porodicom došao u duže vreme nenastanjen, zatamnjeni stan. Njegova silueta se ocrtavala naspram svetla koje mu je dopiralo iza ledja. Sedeo je na stolici, ruku podvučenih ispod brade, naslonjenih na ivicu terase. Nije mogla da proceni njegov izgled niti starost. Oseti da je posmatra. U magnovenju primeti kako joj je rame ogoljeno a peškir ranije obmotan oko kose na podu, pokraj nogu. Shvativši da zuri u nepoznatog, trže se i navuče zavese.

Par narednih dana skoro da je zaboravila na to ali joj mrak od preko puta u večernjim časovima pojača pažnju, pokušavajući da uhvati trenutak izlaska na terasu nekog od novih suseda barem preko dana. Pomisli da joj se one veceri pričinilo da uopšte tamo ikoga ima. Stan je bio taman i izgleda pust. Onda ga je ugledala u rano letnje popodne. Odmarao je u ležaljci, sa rukama zabačenim iza glave. Počeo je svaki dan i veče da provodi na tom mestu, leškareći, čitajući knjigu, ili gledajući u pravcu njenog prozora. Skrivala se iza zavese pokušavajući da uhvati taj pogled, i da pri tom proceni nepoznatog muškarca koji je očigledno imao puno slobodnog vremena.

Noć bejaše topla, mirisna, jasna i čista. Sa osećanjem nejasne uznemirenosti, ugasi svetlo u stanu i primače se prozoru. Otvori ga, razmaknu zavese, pokušavajući da navikne oči na svetlost uličnih svetiljki i osvetljenih stanova u zgradi preko puta. Opet je bio tamo, sedeći prekrštenih ruku i gledajući u pravcu njenog stana. Najednom je obujmi neka luda hrabrost i želja. Kao lopov koji se šunja, na prstima se kroz mrak provuče pokraj nameštaja i pridje prekidaču. Srce joj je tuklo kao mahnito. Zažmuri i bez premišljanja upali svetlo. Njen mrakom obavijen stan odjednom bljesnu. Ruka joj dotaknu dugme čijim pritiskom krenu lagana muzika. Svesno odbaci svaku razumnu i ograničavajuću misao i poče da se njiše u njenom ritmu. Ruka joj skliznu niz dugmad košulje, lagano ih otkopčavajući jedno za drugim. Plesala je ne želeci da misli ni o čemu osim o ushićenju izazvanog pogledima onog preko puta. Oslobađala se jednog po jednog komada odeće i u vrtlogu nota na kraju ostala potpuno naga. Nakon svega, zajapurena i omamljena priđe prozoru i navuče zavese. Svoju igru ponavljala je iz večeri u veče, menjajući odeću, vrstu muzike, ritam plesa i svlačenja, celokupan scenario.


On je danima i večerima sedeo i gledao u prazno, upijajući željno svaki zvuk ulice, glasove ljudi iz susedstva ili unutrašnjosti stana odakle je dopirao zvuk TV-a ili muzike koja mu je oplemenjivala život, nekada sa slušalicama na ušima, sa telefonom u ruci ili knjigama sa Brajevom azbukom, koje su mu bile jedan od retkih izvora pravog zadovoljstva.

[milei]

Kazes da ima u meni neceg zivotinjskog, nesto divlje, grubo i opasno. Plasi te da nekom recju ili gestom ne dodirnes tacku koja bi mi instinktivno namakla kozu povredjene zveri, spremne na nesto posve drugacije, ono skriveno ispod maske tihosti i mirnoce. Osetis to kada izgubim strpljenje, kada se trgnem na jauk nepravedno ranjenog, kada me osamuti ignorisanje cenjenog ili pogled ucenjivaca.
Tada se primiris, uvuces jos dublje u pomracinu sopstvene senke i zazmuris, ne bih rekla od straha, pre od istine. Skoro da cujem odbrojavanje unazad ka desetinama i stotinama koje ti oslabljuje stisak pesnice, dok ti jabucica na grlu drhti u pokusaju da suspregne ocaj sto nisam ono sto si mislio da jesam – nesto posebno, zenstveno, lepo, nezno, utesno. Evolucija je jos uvek u povoju a ja tek obican zigot. Oprostivo? Nisam sigurna da zelim da znam.

[milei]

Maglovito, vlazno, promuklo jutro. Ogrnuto kisnim kapima koje izlivaju nemir i teskobu sivilom pritisnutog neba. Lokalna zeleznicka stanica, sporedna, nebitna poput urasle staze koja iz necega vodi ka nicemu . Pragovi podrhtavaju donoseci tesko kloparanje metalne zmije koja u svojoj utrobi krije neznance. Voz uz slabasni zvizduk i tezak uzdah zastaje pokusavajuci da svoj organizam nahrani bar jos jednim traziocem smisla u vremenu koje svi zovu nevremenom. Oklop ne dopusta izbacivanje neprozvakanog, samo uzima. I pored visesatnog cekanja sada je neodlucan da li zeli da zauvek pobegne od silom nametnute samoce. Umoran je od lutanja i potrage za srecom. Iskrala se, otisla u bezimenom pravcu. U njeno postojanje veruje iako sve mirise na smrt. Vidi to po umornim, neobrijanim, polusnenim licima koja ostavljaju tragove po zamrljanim staklima. Vojska. Sudjeni mrtvaci u kolektivnoj grobnici koja klopara grabeci ka zapadu. Ka necemu sto iz necega vodi u nista.
- I nista je izvesnost – zakoraci napred, bez namere da zametne trag losem predosecaju.

[milei]

2004-te je jos uvek bio anonimus, obican, neprimetni, ni po cemu znacajan, nedostojan bezmernog obozavanja, ogovaranja a jos manje zavisti. Astma mu je povremeno zagorcavala zivot ali ga to nije ometalo da zivi po nepisanim pravilima, odigrava partije saha sa virtuelnim protivnicima na net-u, prati politiku i ceka nove najavljene izbore, masta o letovanju u dalekoj, egzoticnoj Kubi i slucajnom poznanstvu sa Fidelom, uziva u res pecenoj telecoj glavi kojom se castio svakog poslednjeg petka u mesecu u kafani “Balkan”. Onda je dosla 2005-ta, godina dolaska Jozefa Racingera na mesto novog poglavara Rimokatolicke crkve, godina kojom se obelezavala 60-godisnjica od kada su monstrumi bacilli nuklearnu bombu na Hirosimu, godina kada je izvrsena strukturna promena u BIA, godina kada je poslednjem Sahu dalekog Avganistana, onemocalom i starom oduzeta palata, godina kada se njemu desilo nesto neobjasnjivo i cudno sto ga je dovelo u pisane medije , pa i reportaze na tv-u. Iz protesta se preselio na prasnjavi i mracni tavan svoje kuce, bez zelje da ikada vise izadje u nerazumljiv, izopacen, sumoran svet u kome su se stvari desavale mimo njegove volje i htenja. Ostala je samo molba da se umesto pravog imena objavi njegov pseudonim – mrtvi lobista, iako nikada nije dao objasnjenje zasta lobira i zasto sebe smatra mrtvim kada je jos uvek davao znake zivota. Svet je bio ubedjen da iza ludila stoji neka sekta, ona koja proganja nemocne i duhom slabe. Umro je u nespokoju ali slavan...ili se to tako kaze kada ti slika izadje u novinama.

[milei]

Koji sam ja mamlaz! – uzviknu, gledajuci gadljivo na dno tiganja u kome se sa przenicama na vrelom ulju izvijala dlaka, vlas njegove ionako retke kose. Zelja za jelom ga, iako je bio gladan kao vuk, u trenutku napusti. Zavijanje zeluca potpuno utihnu pri pogledu na karanfil koji je smrdeo na ustajalu vodu u vazi.

Umri gladan, celav i u smradu! – rece uz gorki osmeh onom u ogledalu i zalupi vrata svog samackog stana grabeci kroz suton koji je lagano gutao njegov isposnicki dan.

[milei]

Znao je da treba samo odvezati jedra i hrabro se prepustiti beskraju. Dlan ga je od napora da ukroti vetar zuljao i uzrokovao bol ali je odustajanje znacilo poraz. Ono sto je trazio krilo se u bespucu koje one bez pitanja nije sebi dopustalo. Mlelo ih je, davilo, guralo na dno jer nisu znali svrhu svog putovanja. Plovidba je bila sigurna samo za one kojima su odgovori predstavljali smisao postojanja, onima kojima cilj nije bio vidljiv i opipljiv. Njegov je bio jasan, nemerljivo lak i jednostavan. Znao je da treba samo odvezati jedra i hrabro se prepustiti beskraju…tamo ga je cekao neko cijeg prisustva tokom zivota nije bio svestan, njegov slepi putnik Deus absonditus. Zato jako oslusnite, napregnite sva cula…on cuti i ceka da razapnete jedra i predate se pitanjima na koje samo on moze da da odgovore.

[milei]

Nisam ni znala da mi nedostaje dok nisam primetila da ga nema. Pomislih da sam ga zaturila negde, onako slucajno u zbrci i vremenu kada znas sta ces sa sobom. Ali kada je dosao trenutak koji remeti miran san i stalozenost misli, uvideh da nesto manjka. Shvatila sam da je ukradeno, znala sam i ko ga je ukrao. I uradio je to bez pitanja, onako kako se cini od strane onih koji bi da prisvoje tudje, nesigurni u to da li bi na umilan zahtev mozda bili odbijeni da trazeno dobiju ili pak svesrdno bili nagradjeni za svoju naklonost. Secam se i kada se to desilo. Bila je tiha letnja noc cija je tama pocela da bledi pred zracima stidljivog sunca koje se tek meskoljilo iz sna. Nije nam se uopste spavalo iako smo vec satima setali, vise cuteci no govoreci. Lisce je treperilo pod tezinom jutarnje rose. Onda si zastao, uzeo me za ruke i netremice posmatrao par trenutaka. Prosaputao si da sam nestvarno lepa. Skoro da sam zacula muziku koja dopire iz tvog srca i preplice se sa trzajima onoga sto mi je damaralo u grudima. To je bio trenutak moje neopreznosti. Bas tada si mi oteo srce i sakrio tamo gde umom, uz svu paznju i snalazljivost ne umem da se snadjem. A da mi ga bar na kratko vratis, da zavirim u njega i priupitam da li imam prava da ga tek tako prepustim…makar i tebi?

[milei]

Uvek je razmisljao o tome kako ce izgledati njegov kraj. Da li ce to biti trenutak kada ce lezeci izmozden od bolesti, sa vec million puta premotanim filmom u glavi o svom ispraznom zivotu prizivati spustanje zavese? Ili da se nesrecnim slucajem nadje u liftu koga ce nepoznata sila zauvek povuci u ambis s njim iznenadjenim od uzasa i bespomocnosti? Ili da jednostavno popije tinkturu zaborava sacinjenu od nekosmarnih snova i luckastih zelja kojima bi dosegao smisao a telesu i umornom duhu dao jos jednu sansu? Nije voleo izbore, mogucnosti, varijante, a okidac koji bi u delicu sekunde prekinuo nit koja ga veze za prostor i vreme jos uvek je skljocao u prazno. Necim diktirani Ruski rulet bez svesnosti o trenu kada ce dobiti svoj metak, igra u koju je bio nevoljno ukljucen, drzao ga je cvrsto u saci.
“Dosta je, imam prava da ipak sam odredim svoj kraj, bez ikakvih odlganja iscekivanja kako, kada, gde!". Zurno se uspentra uz stepenice ne zeleci da saceka lift koji se sumno kretao izmedju spratova. Znojavim dlanovima napipa kljuceve na dnu dzepova kaputa koje nervozno gurnu u vrata svog stana. Ona se pomakose bez napora komada metala koji razdvaja sopstveni od tudjeg sveta. Zakoraci nesigurno unutra, pomislivsi da je sigurno pre no sto je izasao zaboravio da svojoj tvrdjavi sam zamandali prolaz. Tada oseti kako mu nesto hladno prijanja uz slepoocnicu. Ono sto se zvalo nogama vise ga nije drzalo, klecalo je i drhtalo u kolenima. “Zar je to ovo?” –promuca. Lagani trzaj okidaca koji oslobodi oroz i put metku koji je docekao svoju zrtvu odgurnu ga ka podu. U sekundi mu je doletela misao kako je za malo zakasnio da popije svoju tinkturu zaborava koja bi odlozila sve bolesti, strahove, strepnje i slabosti koje su mu remetile dosadasnji zivot.

[milei]

Prozor gleda na prazni, betonom poplocani zadnji deo dvorista i od starosti okrnjenu fasadu stambene zgrade koja skriva tudjine. Umrljano od kisnih kapi, sa otiskom karmina sa necijih usana na unutrasnjoj strani, staklo sputava svez spoljni vazduh da prodre u nutrinu teskobnog, mracnog prostora.
Naslonjen na najduzu stranu zida, stoji veliki krevet prekriven posivelim jastucima i istanjenim od upotrebe, vunenim prekrivacem neodredjene crvene boje s upijenim mirisima prostrtih tela. Iznad njega, losa reprodukcija mrtve prirode sa polupraznom casom vina, jabukama i belim grozdjem, uramljena izrezbarenim, drvenim ramom. Na suprotnoj strani toaletni stocic sa klimavom stolicom ogledanom u ogledalu koje upija prazninu sobe pretrpane namestajem i vec zaboravljenim uspomenama njenih slucajnih gostiju. Soba. Broj 211. Soba zabluda. Losih pocetaka. Obecanja. Iscekivanja. Podavanja. Razocarenja. Suza. Zudnje. Iluzija. Ostvarenja. Kraja. Tacka preseka potrage i dobiti. Pitanja i odgovora. Lutanja i nalazenja. Odzvanja neizgovorenim, preklinjucim, prekornim, strastvenim, ubedjivackim, ucenjivackim, zaglusujucim, emocionalnim, ispraznim, obecavajucim sto se utopilo u cvetne share starinskog tapeta ciji se krajevi izvijaju i kriju shushketave porodice bubasvaba i paukova koji razapinju mreze u koje se hvataju ljudske misli, reci i pokoja zalutala muva.
Prislanja svoje lice uza zid zmureci i gladeci prstima njegovu neravnu povrsinu, uz pokusaj da nosnicama uhvati miris nezaboravljenog od pre dve decenije.
Vrhom usana dotice njegove dugacke trepavice. Kapci mu trepere ispod vlaznog mesa kojim ga upija. Uvlaci je u svoje kestenje. Zauvek.
Mobilni telefon sa skrivenim pozivom, koji se ritualno ponavlja iz dana u dan, vibrira u dzepu. Ne odaziva se. Ni na prispele poruke sa otkucanim 211. Mozda on ne razume da broj 4 uvek znaci kraj.

[milei]

Zovu me analiticar. Imam cak i deduktivni sertifikat izdat od strane ovlascenih prijatelja koji ne cine nijedan vazan korak u zivotu a da mi se ne obrate. Autoritet s pokricem. Mozda je to zato sto nisam u stanju da ijednu obicnu situaciju, razgovor ili pricu ne protresem do najsitnijih detalja kako bi se izbegla eventualna katastrofa. Manipulacija drugih, najvise ona nevidljiva, izaziva nelagodu i nervozu a vapaj onih koji ne vide ni odozdo, ni odozgo, ni unutra, ni spolja, je gorivo za moj nemirni um. Kazu mi da prosto za divljenje kako imam strpljenja da rashcerechim, raspolutim, iseciram zive lesine od ljudi i dogadjaja. Zato ne mogu nocu da spavam.