Beograd

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30163
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 16 Нов 2007, 13:46

Знамените Београђанке

Свој траг у Београду нису оставили само политичари, ратници, трговци и боеми. У временима која су прохујала, на углед и изглед овог града и те како су утицале и жене које су имале снаге, воље и храбрости да покрену многе акције које су се косиле са патријархалним Београдом. Захваљујући њима Београд је много лакше и брже прерастао из "турске касабе" у велик и савремен град. А овде су наведене само неке од њих.

Јелена Кујунџић
Јелена Кујунџић је кћи газда Јове велетрговца са Зерека, а сестра Милана Кујунџића Абердара песника и професора Велике школе и др Воје Кујунџића познатог београдског лекара.
Јелена се удала за професора Стојана Новаковића, историчара, филололога и историчара књижевности.
Имала је склоности ка писању. Писала је "Дневник" који је вероватно само делимично објављен 1913. године у Годишњици Николе Чупића под насловом "Бомбардовање Београда 5. јуна 1862".

Катарина Ст. Павловићева
Катарина Павловићева рођена је у Београду 1872. године. Родитељи су јој Јелена и Стојко Павловић.
Школовала се у Београду. Завршила шест разреда Више женске школе. Гимназију није могла да настави, јер Колегијум тадање београдске гимназије (мушке) није дозвољавао упис женске деце. На захтев Катарининог оца, Министарство просвете јој дозвољава, као одличној ученици, да настави школовање на Филозофском одсеку. Факултетско образовање стиче 1893/4. школске године. Исте године постаје помоћна наставница у Вишој женској школи а већ 1898. професор. Пензионисана је 1927. године као професор Учитељске школе. После пензионисања Катарина Ст. Павловић наставља свој рад.
Катарина Ст. Павловићева била је свестрано образована. У слободним часовима бавила се преводилачким радом. Познавала је неколико страних језика и углавном преводила позоришне комаде. Са својим ученицама припремала их је и на јавним приредбама изводила.
У кући Павловићевих била је велика библиотека, јер су три Катаринина брата била професори Велике школе, а четврти је био официр. Њеним ученицама била је доступна та библиотека.
Катарина је чак са њима, после читања књига приређивала мале дискусионе трибине.
Међу њеним ученицама била је Радојка Ројка Бајаловић, касније глумица-аматер која је успешно играла многе комаде. Играла је и у познатом "Орфеуму" Бране Цветковића.
И Мара Лукић Јелисић, касније сликар, њена је ученица. Мара Јелисић је урадила портрете целе породице.
За свој несебичан рад у области образовања Катарина Ст. Павловић је одликована.

Софија Главинић
Софија Д. Главинићева 1854-1928 у Београду социјална радница, управна чланица Београдско женског друштва од 1880. године, а од 1881-1896. године, поред горње дужности и прва дугогодишња продавачица "Пазара" Београдског женског друштва у Кнез Михаиловој улици, где су се продавале српске народње ношње, народни ћилими, нарочито турски и др.
У "Пазару" су се скупљале врло често супруге страних посланика у Београду где су се сретале са краљицом Наталијом која је као Покровитељка ревносно обилазила Базар.

Катарина Ђорђевић Миловук
Екатарина Ђорђевић Миловук рођена је у Новом Саду 1844. а умрла у Београду 1913. године.
Школовала се у Русији. Гимназију је завршила у Николајевну а педагошки државни испит положила на Универзитету у Одеси. После завршеног школовања долази у Београд где већ 1863. године, са само деветнаест година, добија место управитељице Више женске школе.
Катарина Миловук била је веома образована жена. Говорила је руски, француски, немачки и енглески и била изванредно музички образована.
Написала је три уџбеника: "Педагогију" и "Методику" 1866, и "Историју света у кратком прегледу за женскиње" 1899. године. Преводила је многе приче и приповетке као и роман баронице Сутлер "Доле оружје".
Поред педагошког и литерарног, изузетно се ангажовала у друштвено социјалном раду. Била је оснивач Београдског женског друштва с просветно-хуманим задатком. Напоредо с оснивањем Друштва основала је Женску радничку школу искључиво за девојке сиромашних родитеља. Године 1882. отворила је радњу "Пазар" у којој су се продавале рукотворине чланица Београдског женског друштва и ученица Радничке школе. Покренула је "Домаћицу" лист Београдског женског друштва. У оквиру Београдског женског друштва организозовала је Ђачку трпезу за сиромашне ученице као и социјалну помоћ и Дом за старе и изнемогле.
У оквиру њене делатности је и оснивање музичког друштва и школског хора. Сама је била члан школског квартета. Катарина Миловук била је ангажована и на прикупљању помоћи за време босанско-херцеговачког устанка 1875. године, а у српско-турском рату 1876/77. и у српско-бугарском рату 1885. радила је као болничарка. После пензионисања била је у периоду 1904-1907. године управитељица српске Више женске школе у Солуну. За свој свестран рад одликована је више пута.

Мина Караџић Вукомановић
Мина Караџић Вукомановић рођена је у Бечу 1829. где је и умрла 1894. године. Минино стицање знања из области језика, музике и сликарства поверено је приватним учитељима. Говорила је изврсно немачки (матерњи), већ у петнаестој години говори одлично српски, француски, италијански, а у деветнаестој години "вредно учи енглески".
Сликарство је учила прво код Јозефа Пфајфера а затим код Фридриха Шилхета. Била је изразит сликарски таленат. Међутим, Мина се под очевим утицајем више духовно развијала, помажући му у његовом реформаторском и националном раду.
После Вукове смрти била је највернији чувар његових тековина. На жалост, и поред културне средине у којој је живела и удобног живота, Мина је осетила тешке ударе судбине. Рано је доживела смрт своје браће и сестара. Њена нежна љубав и веридба са Флором Огњевим, лекаром, раскинута је на Вуков захтев. Мина се тек око своје тридесете године удала за Алексу Вукомановића, професора београдског Лицеја. Већ после годину дана Вукомановић умире, а Мина остаје са двомесечиим сином Јанком који умире 1876. године у својој деветнаесгој години.
Мина Караџић Вукомановић била је прави поклоник писане речи што потврђују многобројна писма, песме, рукописи и преводи из њене заоставштине која се чува у Архиву САНУ.
Описала је своје путовање по Србији 1850. године у друштву са Енглескињом Александром Кер и својим оцем (приредио и објавио Чедомиљ Мијатовић 1895. године).
У 1854. години штампан је Минин превод Вукове збирке народних прича. У тој збирци поред прича има и 1.200 пословица. Предговор књизи пише Јакоб Грим.
Своја сећања на нежно пријатељсгво с Бранком Радичевићем штампала је у листу "Јавор".
По очевој смрти сређује његову богату заоставштину и уступа је за објављиваље.

Милица Стојадиновић Српкиња
Милица Стојадиновић рођена је у сремском Буковцу 1830. а умрла у Београду 1878. године. Основну школу учила је у Бановцима а 1842. године прелази у Петроварадин да би учила немачки језик. Ту је почела да пише песме. Брзо се прочула као песник и код нас и на страни.
Одржавала је многобројне књижевне везе. Њена преписка са славним савременицима била је веома богата и интензивна.
Необично је да је литература о њој и њеној лепоти била опсежнија но њен сопствени књижевни рад.
Пред крај живота остала је напуштена а њена поезија заборављена.
Тек почетком овог века освежена је успомена на Милицу Стојадиновић-Српкињу када је 1907. године издата Споменица о њој.
"Врдничка вила" како су је звали савременици, своје прве стихове објављује 1843. године (имала је само тринаест година) у Српском народном листу. Три свеске песама објављене су 1850, 1855 и 1868. године.
Дневник "У Фрушкој гори" излази у три дела 1861, 1862 и 1866. године.
Елодија Мијатовић
Елодија Мијатовић, пореклом Енглескиња, била је жена Чедомиља Мијатовића, српског дипломатског представника у Лондону.
Добро је владала српским језиком и много је преводила са нашег на енглески језик.
Превела је избор песама из преткосовског и косовског, известан број песама о Марку Краљевићу и избор из Вукове збирке народних прича.

Јелена Ј. Димитријевић
Јелена се школовала у Алексинцу а кад је требало да пређе у Београд и настави образовање у Вишој женској школи задобила је повреду ока. То је спречило њен одлазак на више школе, али Јелена наставља сама да се образује.
Удајом за артиљеријског капетана Јована Димитријевића 1891. прелази да живи у Ниш. Тамо је била до 1899. године када прелази у Београд.
Јелена Димитријевић је почела веома рано да пише песме; прве су објављене у "Отаџбини" 1892. године. Била је и врсан приповедач, писала је романе и путописе.
Путовала је много. Захваљујући знању турског, француског, грчког, енглеског и немачког језика упознала је многе средине и земље Европе, Азије, Африке и Америке.
Јелена Димитријевић је била и веома активан члан у женском покрету. Била је у управи нишке подружнице Женског друштва. Касније, преласком у Београд, наставља да буде члан Београдског женског друштва, литерарног одбора београдског листа "Домаћица", Књижевно-уметничке заједнице и председник Одбора београдских девојака.
За време ратова била је милосрдна сестра за што је и одликована.
Главни радови су јој "Нова", роман из харемског живота којим је била опседнута од најраније младости, "Фати Султан", "Ђул Марикина прикажња", "Американка", "Писма из Ниша", "Писма из Солуна", "Писма из Индије", "Писма из Мисира", "Нови свет или у Америци годину дана", "Пут око света" итд.
Многе песме и приповетке објављене су у "Отаџбини", "Босанској вили", "Бранковом колу", "Делу", "Српском прегледу" и др.
Јелена Димитријевић је овоје песме и приповетке потписивала са Јелена а понекада се јавља и под именом Јелена Милојковић. Презиме Милојковић је по имену Јелениног деде по мајци, кнез Милојка из Алексинца. Његови потомци прво су се презивали Кнез Милојковић а касније остаје само Милојковић.

Катарина А. Јовановић
Катарина Јовановић рођена је у Београду 1869, а умрла у Цириху 1954. године. Катарина је кћи Марије Штенц и Анастаса Јовановића, првог српског фотографа и графичара. Детињство је провела у Београду а школовала се у Бечу. Са братом 1915. године напушта Београд и живи у Цириху.
Катарина Јовановић била је веома културна жена, бавила се књижевношћу, била изврстан познавалац немачког језика и преводилац.
Сарађивала је у многим часописима и листовима. Била је почасни члан Удружења књижевника Швајцарске. Академија у Минхену доделила јој је за њен рад Хумболтову награду.
Написала је "О животу и раду Анастаса Јовановића", преводила је нашу поезију и прозу на немачки језик.

Даница Марковић
Даница Марковић, кћи Јоксима и Милеве родила се у Чачку 1879. а умрла у Београду 1932. године. Завршила је Вишу женску школу у Београду. Студирала је филозофију али је прекинула студирање и запослила се као учитељица. Удала се за Момчила Татића који није схватао лирску природу своје жене.
Прве песме Данице Марковић објављене су у "Књижевној недељи". Њена песма "Ивањско цвеће" пуна љубавног и лирског осећања уврштена је у Антологију Богдана Поповића. Даница Марковић једина је жена-аутор која је ушла у ту строго одабрану збирку.
Писала је касније, измучена тешким животом, прозу и фељтоне и објављивала их у Српском књижевном гласнику, часопису "Мисао", "Венац", "Политици" и др. Припадала је кругу књижевника око Симе Пандуровића и В. Петковића Диса. Унела је у поезију свој лични тон, због чега се убраја у ране веснике модернизма.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30163
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 16 Нов 2007, 13:51

Марија Мага Мазиновић Гемзел
Марија Магазиновић рођена је у Ужицу 1882. а умрла у Београду 1968. године.
Школовала се у Београду. Завршила је Вишу женску школу а потом и факултет. Године 1908. положила је професорски испит из "Психологије, Логике, Педагогије и Методике као главни и немачког језика као споредни предмет". У то време већ је била наставница Више женске школе.
У жељи да усаврши што више ритмички-модеран плес, "босоногу уметност" како су је тада звали, одлази у Немачку 1909. године.
На Берлинском универзитету наставља усавршавање немачког језика и студира историју уметности а истовремено посећује плесну школу Исидоре Данкан и проучава Делкроза и Лабана, творце модерне игре.
По повратку у Београд, октобра 1910. године, по одобрењу министра просвете Јаше Продановића отвара "Уметничку школу за ритмику и пластику". Цео Београд је био ужаснут Магином смелошћу. Ипак је успела.
У време балканских ратова ради као болничарка у Војној болници и болници смештеној у Првој женској гимназији. За тај рад је и одликована.
Марија Мага Магазиновић је прва жена којој је журналистика била позив. Радила је у "Политици" у рубрици "Женски свет" и "фељтон". Сарађивала је у "Пијемонту" и "Српкињи". Бавила се и преводилачким радом. Између осталог превела је са руског језика 1903. "Паланчане" а 1904. године "На дну" Максима Горког за Народно позориште.
После Првог светског рата Мага Магазиновић посвећује се својој школи.

Полексија Тодоровић
Полексија, кћи књижевника и дипломате Матије Бана и Маргарите, пореклом Гркиње, рођена је у Београду 1848. где је и умрла 1939. године.
Слабог здравља, Полексија је завршила само три разреда основне школе. Међутим, поред свестрано образованог оца и мајке стекла је изванредно образовање и културу.
Отац је уочио њену склоност према цртању и омогућио јој да учи код професора Јована Дерока.
Полексија се веома рано, у шеснаестој години, удаје за сликара Стеву Тодоровића. Поред њега проширује своје знање а истовремено му помаже у раду.
Заједно путују у Фиренцу и Рим где раде на копирању великих композиција Рафаела, Тицијана и Тинторета. Израдили су многе заједничке слике на којима Полексија обично слика драперије, хаљине, накит и декорације.
Временом је стекла велико сликарско искуство и почела самостално да ради. Сликала је превасходно портрете и иконе. Полексија Тодоровић је прва жена сликар која је осликала цео иконостас 1880. године у дворишној капелици Више женске школе у Абаџијској улици (данас Народног фронта). На жалост, капелица Св. мученице Наталије срушена је у Првом светском рату.
Појаву иконостаса поздравили су сви ондашњи листови дивећи се жени која је могла толики посао да савлада. У "Домаћици" листу Женског друштва за 1913. годину, у чланку поводом прославе 50. годишњице Друштва, на страни 183. стоји: "Живопис на иконостасу радила је оригинале и копије г-ђа Полексија Тодоровић Ст, а фреске Чортановић." Међутим, у Аутобиографији Стеве Тодоровића, која је писана 1915. и 1917. године, у списку радова уметника овај иконостас се наводи као његово дело.
Полексија Тодоровић била је петнаест година професор цртања у Вишој женској школи. Била је веома активна у свим видовима делатности Београдског женског друштва. Као члан Књижевно-уметничке заједнице основане 1892. године, излагала 1895. и 1896. године на изложбама са осталим члановима вајарима и сликарима (Ст. Тодоровић, Раносовић, Тителбах, Убавкић), а приходи су били намењени Књижевно-уметничкој заједници. Полексија Тодоровић је 1907. године била међу оснивачима Српског уметничког удружења.
Године 1911. излаже са најпознатијим уметницима на великој Међународној изложби у Риму.
Остала је веома активна и као друштвени радник и као сликар све до смрти.

Надежда Петровић
Надежда Петровић рођена је у Чачку 1873, а умрла од тифуса у Ваљеву 1915. године.
Отац Надеждин, Димитрије Мита Петровић председник пореске управе, народни посланик, историчар и писац обимне књиге "Финансије и установе у обновљеној Србији" започео је своју каријеру у Чачку као наставник цртања у тамошњој реалци.
Мајка, Милева Зорић, родом из Титела, такође је кћи сликара.
Њен ујак, Светозар Милетић, много је утицао на њено образовање.
Породица Петровић прелази из Чачка у Београд 1884. године.
Све деветоро деце, од којих је Надежда била најстарија, било је изузетно обдарено. Кућа Петровића била је ретка по култури и ширини образовања својих чланова.
У породици политички ангажованој, Надежда је од најранијег детињства пратила политичка збивања у земљи. Идеје Светозара Милетића и Светозара Марковића биле су јој блиске што ће се касније изразити и у њеном раду.
Поред свестраног образовања које је стекла у кући Петровића, Надежда је завршила Вишу женску школу 1893. године. По завршетку школе постаје учитељица цртања. Већ 1898. године одлази у Минхен на даље усавршавање сликарске вештине.
По повратку у Београд 1903. године, Надежда је веома ангажована на друштвено-политичком плану. У ратовима од 1912. године више је војник него сликар. Својим великим патриотизмом била је уз идеје Светозара Марковића, и борила се свом силином за уједињење.
Оснивање Кола српских сестара Надеждин је први подухват. Она је први секретар и функционер.
Већ 1903. године путује по Македонији и своја запажања пише у "Путовањима по Македонији".
Година 1904. доноси јој много радости. Свим срцем ангажована је на организовању Прве југословенске уметничке изложбе. У току трајања изложбе основана је и Прва југословенска уметничка колонија а затим и Савез уметничких удружења под називом "Лада". У време одржавања Прве југословенске уметничке изложбе 1904. године кућа њеног оца Мите Петровића била је састајалиште младих уметника, Надеждиних истомишљеника, Јакопича, Грохара, Мештровића, Видовића, Пашка Вучетића и др. Сви заједно тежили су остварењу југословенског братства и на културном и на политичком плану.
Надежда Петровић била је, такође, и оснивач Српског уметничког удружења 1907. године.
Такође, много је допринела да далматинско друштво "Медулић" прерасте у југословенско 1910. године.
Избијање рата 1912. године разбуктало је њену борбену природу и она као добровољна болничарка иде са војском од ратишта до ратишта.
Епидемија пегавог тифуса није мимоишла ни овог великог борца и патриоту. Надежда Петровић је умрла на ратишту у Ваљеву 1915. године.
Уз своје сликарство и друштвено ангажовање Надежда се борила и пером за своја уметничка уверења. Писала је критике о свим уметничким збивањима у земљи, а у часописима "Дело", "Босанска вила" и "Нове искре" чланке о новим уметничким покретима и стремљењима у Француској, Немачкој и др.

Бета Вукановић
Babbete Bachmauer рођена је у Немачкој, у Бамбергу 1875. а умрла у Београду 1972. године.
Основну и Вишу женску школу завршила је у месту рођења. Сликарство почиње да учи у Уметничкој школи у Минхену, а затим наставља приватно код Карла Мара. Паралелно учи и графику код М. Дасија. Касније прелази у приватну школу код Антоа Ажбеа. У атељеу код Ажбеа упознаје свог будућег мужа, сликара Ристу Вукановића. По завршетку студија, у Паризу 1898. године, заједно са мужем долази у Београд.
Већ у лето те године, Бета, са супругом Ристом и вајарем Симеуном Роксандићем приређује запажену изложбу.
Године 1899. брачни пар Вукановић отвара приватну сликарску школу кроз коју су прошле многе генерације наших сликара. Бета Вукановић је од 1905-1914. године и професор сликања и акварела женским одељењима Уметничко-занатске школе.
Рат проводи у Паризу а по повратку од 1919-1936. поново је у Уметничкој школи.
Поред сликарства и педагошког рада, Бета Вукановић је зачетник праве уметничке карикатуре код нас.

др Драга Љочић Милошевић
Драга Љочић је рођена у Шапцу 1855. а умрла у Београду 1926. године.
Школовала се у Шапцу и Београду. После завршене Више женске школе провела је годину дана на природњачком одсеку Велике школе. Године 1872. прелази у Цирих на Медицински факултет. Међутим, када је Србија 1876. године објавила рат Турској, враћа се у Србију као студент медицине и у чину поручника учествује у рату. По завршетку рата враћа се у Цирих. Медицину је дипломирала 1879. године. По доласку у Београд подноси молбу Министарству унутрашњих дела за добијање приватне лекарске праксе. Комисија даје веома повољно мишљење.
Поред приватне праксе, др Драга Љочић је у време српско-бугарског рата 1884/85 једини лекар у Општој државној болници, у "Заразној" и "Болници за рањенике" смештеној у згради Велике школе. Учествовала је и у ратовима 1912-1918. године. Била је редован члан Српског лекарског друштва.
Драга Љочић је била први студент жена у Београду.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30163
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 16 Нов 2007, 13:53

Јелисавета Начић
Јелисавета Начић рођена је у Београду 1876. године у кући имућног трговца Михаила С. Начића а умрла у Дубровнику 1955. године.
Јелисавета Начић прва жена архитект, школовала се у Београду. Уписује се 1896. године на тек отворени Архитектонски одсек Техничког факултета. Дипломирала је већ 1900. године као одличан студент.
Одмах по завршетку студија запослила се у Министарству грађевина али због тадашњих прописа, као жена, није могла добити звање указног чиновника. Зато прелази у београдску Општину где ради као архитект све до Првог светског рата. У току рата интернирана је у логор Нежидеру (Мађарска). Ту се упознала са интернирцем из Албаније, проф. Луком Лукаји за кога се и удала. После рата кратко живи у Београду а затим са породицом прелази у Дубровник. Престаје да се бави својом професијом и предаје се породичном животу.
Као млад архитект ради уз арх. Димитрија Лека 1901. године на уређењу Малог Калемегдана. Већ 1903. године самостално ради пројекат Монументалног степеништа са чесмом на Калемегдану (преко пута зграде Француске амбасаде).
Једна од најлепших београдских школа, основна школа код Саборне цркве (данас школа "Краљ Петар Први") рађена је по пројекту Јелисавете Начић 1906. године.
Године 1910. ради пројекат за уређење Теразијског платоа, а комплекс радничких станова у ул. Ђуре Ђаковића 1911; цркву у Штимљу на Косову од 1912. до 1913, а цркву Александра Невског започиње 1912. године.
Њен пројекат је и Болница за туберкулозне болеснике у комплексу Државне болнице, као и многобројни пројекти за куће у приватном власништву.

Марта Јовановић
Марта Јовановић је рођена вероватно 1834. године у Земуну.
Почела је да глуми у десетој години уз свог брата Љубомира Јовановића, глумца позоришне дружине која је давала представе у театру па Ђумруку.
Године 1857. игра у позоришту "Код Јелена" а годину 1862. проводи у "Омладинском позоришту".
Нешто касније, 1867. године одлази у немачку трупу Карла Ремаја.
Када је почело са радом Народно позориште у Београду нудила се, али без успеха, за ангажман.
Изгледа да се после тога повукла са сцене.
Марта Јовановић позната је као жена слободне нарави; прва се међу Београђанкама усудила да се посвети глуми.

Милка Гргурова Алексић
Милка Гргурова рођена је у Сомбору 1840. а умрла у Београду 1924. године.
Глумачку каријеру започиње 1862. године у дилетантском позоришту у Сомбору, а потом усавршава у Српском народном позоришту у Новом Саду. По отварању Народног позоришта 1868. године прелази у Београд. Све до пензионисања 1902. године члан је ансамбла.
Милка Гругурова сматра се највећом српском трагеткињом деватнаестог века.
Највеће глумачке креације остварила је у комадима "Ромео и Јулија" "Отело", "Федра", "Нарцис", "Добршла и Миленко", "Хамлет", "Јованка Орлеанка", "Марија Стјуарт" и многим другим.
Поред страствене преданости позоришту, Милка Гргурова бавила се књижевним радом и превођењем са немачког и француског језика.
Писала је приповетке и објављивала их у многим листовима и часописима: "Босанска вила", "Бранково коло", "Зора", "Женски свет", "Домаћица" и др. Прва књига приповедака "Вера" штампана је 1896. године, затим "Ђердан од бисера" 1897, "Атентаторка Илка" 1911. године у Београду.
Милка Гргурова била је члан Књижевничко уметничке заједнице која је основана 1892. године у Београду.

Марија Голубовић Цветић
Марија Голубовић, пореклом Бечлијка, рођена је у Загребу 1846. а умрла у Београду 1938. године. На позоришној сцени појавила се први пут 1862. године у Хрватском земаљском казалишту (ХЗК) у Загребу. Ту се удала за Милоша Цветића истакнутог члана ХЗК.
Марија Голубовић Цветић појавила се на сцени Народног позоришта у Београду 1870. године и била прва школована глумица-певачица у њему. Следећих двадесет година одушевљавала је својим гласом и глумом београдску публику. Тумачила је главне ликове у оперети и комадима са певањем. Главне роле остварила је у представама "Граничар", "Црна краљица", "Зидање Раванице", "Пут око света", "Живот једне глумице", "Распикућа" и многим другим.

Марија Јеленска
Марија Ферко рођена је у Крижевцима 1852. године, а умрла у својој тридесетој години, 1882. у Барцелони.
Марија Јеленска јој је уметничко име.
Глумачке студије завршила је у Бечу. Од 1866. до 1868. године играла је запажене улоге у Хрватском земаљском казалишту, затим прелази у немачко позориште у Осијеку. На позив Одбора за ангажман Народног позоришта, 1869. године прелази у Београд. У Београду је остала само две позоришне сезоне али довољно да својим изузетним креацијама и лепотом заплени београдску публику.
Неслагање са управником Ђорђем Малетићем и супарништво и размирице са Милком Гргуровом натерале су Јеленску да се врати у Беч.
У току кратког боравка у Београду, са Милком Гргуровом и Љубицом Коларовићком носила је најтежи драмски репертоар у комадима "Млетачки трговац", "Марија Стујарт", "Слетке и љубав", "Разбојници", "Клавиго" и многим другим.

Августа Вела Нигринова
Вела Нигринова, по оцу Чехиња, рођена је у Љубљани 1862. а умрла у Београду 1909. године.
Глумачку каријеру започиње у Словеначком Драмском друштву у Љубљани 1878. године.
Изузетно даровита, она је већ 1882. ангажована за чланицу Народног позоришта у Београду где је довео њен земљак композитор и позоришни капелник Даворин Јенко.
Врло брзо постаје првакиња Народног позоришта истакавши се огромним талентом, марљивошћу и љубављу према глумачком позиву.
Поред Београда била је чест гост у позориштима Новог Сада, Загреба, Љубљане и Прага.
Вела Нигринова је четврт века, са нешто млађом, такође изванредном глумицом, Зорком Тодосић, свемоћно владала београдском сценом. Она је израсла, као пре ње Милка Гргурова, у српску Сару Бернар.
Савременици су говорили за Велу Нигринову и Зорку Тодосић да су, не само по високим уметничким квалитетима већ и по изгледу, најлепше и најљупкије жене на сцени Народног позоришта. Њихове улоге љубавница и драмских хероина досезале су врхунац.
Улоге Веле Нигринове у "Дебори", "Дон Карлосу", "Звонару Богородичне цркве", "Ричарду трећем", "Ромеу и Јулији", "Биди", "Тако је морало бити", "Отелу", "Фаусту", "Мадам Сан Жен", и "Дон Карлосу" само су кап у мору значајних ликова које је остварила на београдској сцени.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30163
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 16 Нов 2007, 13:54

Зорка Тодосић
Зорка Тодосић, кћи даровитих глумаца Димитрија и Љубице Коларовић, рођена је у Новом Саду 1864. године. Умрла је заборављена и препуштена свом лудилу, у Београду 1936. године.
Зорка Тодосић започиње своју каријеру у седмој години глумећи Борћа у комаду "Бодин" Ј. Суботића. Након тога, вртоглавом брзином хрли ка највишем уметничком домету. Већ 1878. године ангажована је и почиње да игра у Народном позоришту. Привремено га напушта 1880. због удаје која ће бити фатална по њено здравље, уметничку каријеру и живот.
Враћа се 1886. године после мужевљеве смрти. Пензионисана је 1913, превремено због тешког душевног стања. Од тада стално тоне у све болније халуцинације и заборав.
Зорка Тодосић, уз Велу Нигринову и Милку Гргурову и млађу од ње Цоцу Ђорђевић представља, несумњиво, највећи уметнички домет и најлепше вредности београдске сцене.
Она у позоришној критици крајем деветнаестог и почетком двадесетог века живи као велика драмска, карактерна, комична глумица и водвиљско-оперетска певачица. Један од њених савременика за њу је написао: "Зорка Тодосић је била глумица и жена о којој се у патријархалном Београду много говорило и шапутало и за којом се још више уздисало и лудовало".
Њене глумачке креације у комадима "Зла жена", "Удбражен болесник", "Тартиф", "Господин Алфонс", "Мадам Сан-Жен" као и певачке у "Мамзел Нитуш", "Поштар", "Лепа Јелена", "Кавалерија рустикана" и "Коштана" само су део репертоара оствареног на сцени Народног позоришта у Београду.

Десанка Ђорђевић
Десанка Ђорђевић рођена је у Београду 1879. године у угледној београдској породици. Умрла је 1946. године. Живела је у Бечу где јој је муж М. Барјактаревић био дипломатски представник.
Због љубави према позоришту напустила је Беч.
Гостовала је на сцени Народног позоришта у сезони 1903/1904. и у 1910. години. Њен тријумфални наступ у Београду 1903. године у оперети "Птичар" побудио је огромно интересовање публике и штампе. Играла је у комадима с певањем, оперетама и операма. Приладала је групи глумаца-певача која је започела еру озбиљне оперске музике у Београду.
На крају сезоне 1904. године враћа се у Беч где наставља да пева и бурно живи, а 1910. године враћа се у Београд, пева у "Опери на Булевару" Жарка Савића и гостује у Народном позоришту.
Тумачила је са великим успехом главне роле у операма "На уранку", "Мамзел Нитуш", "Севиљском берберину", "Барону Тренку" и др.
Каријеру је завршила у глумачким путујућим трупама.

Софија Цоца Ђорђевић
Софија Цоца Ђорђевић рођена је 1880. године у Београду. Кћерка глумаца Веље и Јелисавете Савке Миљковић дебитовала је још као дете 1890. године на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду.
Своју праву глумачку каријеру започиње ступајући на сцену Народног позоришта 1897. године. Стални члан ансамбла Народног позоришта постаје 1905. године.
У свом кратком веку (умрла је 1908) показала је изузетну даровитост. Била је једна од најблиставијих и најљупкијих глумица тог времена, а Матош открива у њеној игри још 1898. године "праву поезију, лепоту и богатство природе и свесрдну преданост позиву". Креације у "Шумској ружи", "Гаврани", "Егмонду", "Драгани" "Чардашком животу", "Арлезијанки" и "Дубровачкој трилогији" мали су део у њеном богатом репертоару.

Зора Златковић
Зора Златковић рођена је у Београду. Кћи је београдских глумаца Лепосаве и Саве Тодоровића.
После завршене Више женске школе, што се сматрало високим образовањем за глумицу у то време, ступа у ансамбл Народног позоришта. Дебитовала је 1910. године у комаду "Поп Коста".
Зора Златковић је била виртуозни тумач карактерних и комичних ликова.

Радојка Ројка Бајаловић
Радојка Ројка је кћи Љубомира Бајаловића, личног ађутанта краљице Наталије.
Завршила је Вишу женску школу. Већ у школи, као и њене другарице, предвођене својом наставницом Катарином Ст. Павловић играла је са успехом на јавним приредбама и концертима.
И после завршене школе бавила се глумом. За Ројку Бајаловић се може рећи да је прва глумица аматер.
Играла је у комадима "Тако је то дете моје", "Мали лорд", "Миш" и др.
Наступала је и у чувеном Орфеуму Бране Цветковића.
Удала се за Андру Андрејевића, сина првог сценографа Народног позоришта у Београду Сплићанина Доменика д'Андреа.

Сара Анастасијевић
Сара Анастасијевић, најмлађа од пет кћери капетан Мише Анастасијевића, школовала се од најранијег детињства у Паризу. Изузетно образована, говорила је француски и немачки, свирала клавир и виолину, била изванредна плесачица, јахала је и добро владала пушком у лову.
Сара Анастасијевић сматрана је најзанимљивијом и најнесрећнијом женом деветнаестог века.
Њен отац, капетан Миша, у жељи да му кћи постане принцеза, удао ју је за Ђорђа Карађорђевића, руског официра и Карађорђевог унука, а палата коју је подигао да буде њихова резиденција, после неуспеха да Ђорђа доведе на чело Србије постаје "Капетан Мишино здање". После удаје, Сара се страствено мешала у политику и династичке борбе за престо.
Имала је доста несрећан породични живот.
Умрла је у стотој години у Паризу, уочи Другог светског рата.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30163
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Beograd

Порукаод Mustra » 18 Нов 2007, 16:08

SA пише:Beograd... jedino musko sa kojim bih spavala beskrajno mnogo puta!

...mmmmmmm....


Doslo mi da "potpisem" :wink: :-D
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30163
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 06 Дец 2007, 17:38

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30163
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 25 Дец 2007, 19:19

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30163
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 09 Феб 2008, 19:17

Mesta se otvaraju, ljudi se menjaju, zivoti se krecu u svojim pravcima, a ja i dalje zadrzavam moj deo Beograda :srce
Слика

Корисников грб
Linda
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1287
Придружен: 02 Дец 2007, 03:13
Место: Zemun

Порукаод Linda » 09 Феб 2008, 19:41

Слика
Ako si licem okrenut prema suncu sve će senke biti iza tebe

Корисников грб
Linda
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1287
Придружен: 02 Дец 2007, 03:13
Место: Zemun

Порукаод Linda » 09 Феб 2008, 19:43

Слика
Ako si licem okrenut prema suncu sve će senke biti iza tebe

Корисников грб
Linda
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1287
Придружен: 02 Дец 2007, 03:13
Место: Zemun

Порукаод Linda » 09 Феб 2008, 19:44

Слика
Ako si licem okrenut prema suncu sve će senke biti iza tebe

Корисников грб
Linda
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1287
Придружен: 02 Дец 2007, 03:13
Место: Zemun

Порукаод Linda » 09 Феб 2008, 19:45

Слика
Ako si licem okrenut prema suncu sve će senke biti iza tebe

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30163
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 12 Феб 2008, 12:49

U mom voljenom gradu uvek mogu spokojno prolaziti tragovima prošlosti, u nadi da ću uhvatiti poslednju nit. I mogu sa prozora tramvaja koji luta okretati glavu ka tvrdjavi...
Kada bi me neko,meni nepoznat, upitao zbog čega se moje bore mršte, mogu ćutati. Ja nemam ništa s' tim.
I mogu hodati poznatim mokrim ulicama, saginjati, ali i podići glavu kada sretnem poznato lice,sakrivati se iza drvoreda topola i smejati se svojoj nestašnosti.... :D :mah

Слика
Слика

Корисников грб
Linda
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1287
Придружен: 02 Дец 2007, 03:13
Место: Zemun

Порукаод Linda » 14 Феб 2008, 14:41

Слика
Ako si licem okrenut prema suncu sve će senke biti iza tebe

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30163
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 14 Феб 2008, 17:47

Vekovnik beogradskih kafana

U svim istorijskim periodima, naš glavni grad bio je poznat i po dobrim kafanama. U srednjovekovnom Beogradu, mesta na kojima su prihvatani putnici su nazivana "stanovima". Turci su doneli hanove u kojima je služeno jelo i piće. Uveli su i "musafirhane" - besplatna konačišta za putnike. Po pravilu, uz njih su bile "aščinice" sa toplom hranom. Od aščinica, mnogo kasnije su nastale "narodne kuhinje". Karavansaraji su se pojavili u 16. veku, a tri stotine godina kasnije mehane, u kojima je moglo da se prespava, dobije hrana i piće, ali i uživa u zabavama sa muzikom, čočecima, gatarama, igračima i mađioničarima.

U vreme austrijske vladavine (1728), u Beogradu je bilo 1.375 kuća i oko 200 mehana! Najpoznatija je bila "Crni orao", tik iza Vidin kapije. U "Nemačkom Beogradu" uglavnom se točilo pivo, a u srpskom delu varoši, "ljuta" je bila neprikosnovena. Srbi su pili i veoma dobra fruškogorska i smederevska vina. Oskudni zapisi pominju mehane "Kod crvenog petla", " Kod pet ševa" i niz običnih burdelja sa kockarima, pijancima i prostitutkama. Sačuvano je ime austrijskog barona Franje Trenka, bekrije koji je "Kod tri bule" umeo da slupa grdan imetak, pa je zbog dugova često imao dvoboje sa poveriocima. Beogradski noćni život početkom 18. veka, očito je bio kao u drugim evropskim metropolama.

Verzija "mehane", postala je "kafana", lokal u kojem su samo služeni kafa i piće. Najpre su ih držali Turci, a kasnije i Srbi. Mehane su po pravilu bile na periferiji grada, a navraćali su putnici i seljaci koji su donosili robu na pijacu. Sačuvana su imena "Gospodarske mehane" (1820), "Čedićeve mehane", "Despotove mehane", "Stefanovićeve mehane" i drugih. Blizu ušća Topčiderske reke i danas stoji kuća neobičnog naziva - "Gospodarska mehana". Tridesetih godina devetnaestog veka, tu je bila carinarnica i pristan skele za prevoz preko Save. Tu je pristao i parobrod koji je 1859. godine, iz progonstva vratio knezove Miloša i Mihaila Obrenovića.

Nekoliko godina je "mlađa" kafana "Znak pitanja" (1823). Ovu zgradu, delo neimara hadži Nikole Živkovića, knez Miloš je poklonio hećimu Tomi, narodnom lekaru, u znak zahvalnosti za zasluge u Drugom srpskom ustanku. Hećim je otvorio kafanu, a kada je zakupac postao Ivan Pavlović, inače krojač i trgovac crkvenim predmetima, nazvana je "Kod Saborne crkve". Sveštena lica iz komšiluka zgranuto su protestovala, pa je vlasnik skinuo natpis, a na prazno mesto postavio tablu sa ispisanim znakom pitanja (1892).

Nešto kasnije, "na glas je izašla" kafana "Kragujevac" podignuta 1841. godine, na placu kneza Miloša u Karađorđevoj ulici. U to vreme čuveni karavansaraj Mehmeda paše Sokolovića u Ulici cara Dušana, već se krunio pod neumoljivim zubom vremena. Impozantno delo turskog velikaša i velikog Srbina, potrajalo je do kraja 19. veka, kada je na placu broja 13 podignut Dom Svetog Save!

Tridesetih godina devetnaestog veka, mehandžije su uputile zahtev knezu Milošu da odustane od proterivanja mehana iz središta grada. Miloš im je udovoljio pa su već 1839. godine, hroničari registrovali 143 mehane na području gradskog atara. Mehandžije su imale esnafsko udruženje sa jasno definisanim pravilima, ali knezu strukovni zakoni nisu značili ništa jer je srpski vladar, kao i svaki apsolutista, malo polagao na propise i zakone. Beograd je tada imao oko 13.000 stanovnika.
Autor:
Jovan Nikolić
Слика