Proveri privatne poruke Proveri privatne poruke
Lista članova Lista članova FAQ - Često Postavljana Pitanja FAQ - Često Postavljana Pitanja
Korisničke grupe Korisničke grupe Profil Profil
Traži Traži Pristupi Pristupi Registruj se Registruj se
  :: Forumi Tvorca Grada :: forum

VOJVODE I VOJSKOVODJE
Idi na stranu 1, 2, 3  Sledeci
 
Napiši novu temu Odgovori na poruku  :: Forumi Tvorca Grada :: forum » Istorija
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
Jelena
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~


Pridružio: 06 Okt 2006
Poruke: 3711
Lokacija: Sumadija

PorukaPoslao: Pon Avg 20, 2007 7:44 pm    Naslov: VOJVODE I VOJSKOVODJE Odgovoriti sa citatom

Vojvode


Pise: Akademik Rados Ljusic


"Svakome pravome Srbinu mora biti zao, sto su se u Srbiji pobacila i hoce da se izgube imena: knezovi i vojvode. Ovo su najljepsa imena prvijeh starjesina naroda nasega, koja su se kroz pet stotina godina pod vladom Turskom sacuvala i zadrzala u narodu, pa sad da se izgube u pocetku opet nase vlade i slobode!" Ako se izuzme vladarske titule, kojima pripada najvise mesto u hijerarhiji zvanja, Vuk Karadzic je bio u pravu kada je izdvojio "knezove" i "vojvode" kao najvaznija civilna i vojna zvanja u povesti Srba, iskazujuci sazaljenje sto su svesno potisnuta u tek obnovljenoj srpskoj drzavi.

Ustanickoj vojnoj organizaciji pripada vazno mesto u ratnom periodu Srpske revolucije 1804.-1815. Drzava koja se stvarala u ratu i revoluciji, morala je, makar na pocetku, biti vojno uredjena. Samoupravne ustanove prethodnog veka ili su bile potisnute, ili su se preobrazile u vojne institucije, ili su se odrzale paralelno sa njima. Cest je slucaj da su vojne i civilne vlasti bile objedinjene u jednoj ustanovi ili licnosti. Sinonim za samoupravno uredjenje druge polovine 18. veka bio je knez, a za ustanicko doba vojvoda. U tome se najbolje vidi promena koja je nastala na podrucju Beogradskog pasaluka u vreme Revolucije 1804. godine.

Drzave nastaju kao vojne zajednice, a prva vlast je vlast vojnih staresina. Tokom ratnog perioda Srpske revolucije izrazito je vojno obelezje ustanicke drzave. Cak i u vreme mira drzava je sacuvala mnoge vojne ustanove i oblike vlasti. Mitropolit Stevan Stratimirovic posavetovao je ustanike kako da urede drzavu i organizuju vlast (1805). Usudio se da sacini redosled i ukaze na prioritete, pa je tako na prvo mesto stavio vojinstvo, satim haznu, sud, crkvu i skolu. Cak im je predlozio da "vojsku urede po nacinu krajisnikah nasih", da nabave puske sa bajonetima, da egzerciraju vojsku kao sto to cine i sami Turci i da njihova vojska bude stajaca. U ratno doba, i ne samo ratno, vojska je, ocigledno, imala prednost u odnosu na civilne ustanove.

Od svih vojnih zvanja u istoriji Srba, najizrazitije, najkarakteristicnije i najpoznatije je zvanje vojvode. Bilo je u upotrebi od srednjeg veka pa do pocetka 20. veka, s pokusajem obnove uposlednjem gradjanskom ratu na nasim prostorima, dakle, i najdugovecnije.

Ovo zvanje poznato je kod vecine evropskih naroda i imalo je razlicita znacenja.

Vojvodsko zvanje u srednjem veku nije bilo ustaljeno. U drzavi Nemanjica, "vojvoda je najvisi vojnicin posle vladara". Vojvode su potisle zupane i njima je "pripadala sve znacajnija uloga u politickom zivotu". Potom je njihov znacaj poceo da opada, pa su vojvode sa kefalijama obavljale lokalne vojne i civilne poslove. U Srpskoj Despotovini uticaj vojvoda je poceo da raste usled cestog ratovanja. Jedno vreme oni su obavljali vojne i civilne poslove, potom samo vojne, kada je izvrsena militarizacija lokalne i centralne uprave. U vreme Nemanjica vojvode su bili posednici velikih bastina i zapovednici vecih vojnih odreda, a u vreme Despotovine oni su vladarevi namestenici na krajistu.

Bitno je istaci nekoliko cinjenica u vezi sa vrsenjem vlasti vojvoda. Oni su u lokalnoj upravi srednjovekovnih srpskih drzava obavljali vojne i civilne poslove na odredjenoj teritoriji, ali su, potom, vojni poslovi odneli prevagu nad civilnim. Vojvode su bile smenjive, a smenjivali su ih vladari. Prihodi koje su ubirali bili su raznovrsni i znacajni, "sto je vojvodama osiguravalo materijalno blagostanje". Vojvode su bile najistaknutije vojne staresine u srednjovekovnoj Srbiji. Poznata su imena 54 vojvode od despota Stefana Lazarevica do pada pod tursku vlast.

Vojvodsko zvanje poznato je i na prostorima Zete i Bosne. Crnojevici su bili oblasni gospodari Zete sa titulom vojvode. Otuda se ponekad za ovu teritoriju, kasnije, koristio i pojam vojvodstvo. U Hercegovini i Crnoj Gori ovo zvanje imale su i staresine nahija i knezina.

Turci su, uz mnoge druge, preuzeli i pojam vojvoda. Za turske vladavine vojvodsko zvanje imalo je vise znacenja i, kao u srednjem veku kod nas, vremenom vojvodski rang je bio u padu. U pocetku vojvoda je bio sinonim za beglerbega, najviseg administrativnog upravnika Carstva. Potom je bio sinonim za krajiskog sandzakbega. Najnizu administrativnu funkciju vojvoda je obavljao kada je ovaj pojam koriscen kao sinonim za subasu, pa je administrativna teritorija kojom je upravljao nazivana vojvodalukom.

Opadanje ovog zvanja oseca se i po tome sto je vojvoda bio upravnik najviseg feudalnog dobra u Turskom carstvu, hasa, koje su posedovali najpoznatiji turski velikodostojnici: sultan, sultanija, veliki vezir, beglerbeg, i sandzakbeg. Vojvoda je posebno poznat i kao izvrsna vlast sandzakbega u nahiji.

Srbi seobnici preneli su ovo zvanje i na prostore Habzburske monarhije. Vojna krajina kao izrazita vojna institucija imala je vojne staresine razlicitog ranga, medju njima i cin vojvode. I na ovom prostoru nije uvek bila razdvojena vojna od civilne vlasti, ali jeste na prostoru Varazdinskog generalata i na delu teritorije Karlovackog generalata, gde su vojvode brinule o vojnim i knezovi o civilnim poslovima. Poznato je da su vojvode predvodile cete senjskih uskoka.

Odmah posle velike seobe, austrijski car je 1691. godine, na prostorima Juzne Ugarske, postavio Jovana Monasterliju za vojvodu, posto je prethodno odbio da pusti na slobodu despota Djordja Brankovica. Ovo zvanje ponovo je dobilo na znacaju u vreme Revolucije 1848. godine.

Vojvode su bili i zapovednici ceta u vreme bosansko-hercegovackog ustanka (1875-1878). Poznato je da su se i vladari Vlaske i Moldavije titulisali kao vojvode.

Vojvodsko zvanje obnovljeno je vec na pocetku Prvog srpskog ustanka, 1804. godine, ali tek posle upotrebe titule buljubase i kapetana. Vanja naglasiti da su zvanje vojvode kod srpske vojske prvi upotrebili Turci. Medju srpskim "vojenacelnicima" pominje se i Karadjordje kao "knez i verhovni vojvoda", a potom mnoge druge ustanicke staresine. U pocetku, a i kasnije, bilo je tesko praviti razliku izmedju dva ustanicka zvanja - komandanta i vojvode. Otuda zabluda u istoriografiji da su postojala zvanja velikog i malog vojvode.

Vojvoda je bio vojni staresina nahije do 1808. Te godine uvedena je stajaca vojska u Srbiji. Ovom vojnom reformom, zvanje vojvode degradirano je, pa je vojvoda postao zapovednik knezine, a staresinstvo nad nahijom preuzeo je komandant. (Ovde valja imati na umu razliku izmedju zvanja "komandant" i reci kojom se oznacava komandovanje ili opste i neodredjeno znacenje u vojsci - "komandant"). Jos vecu zabunu uneo je Vuk Karadzic tvrdnjom da su 1811. godine postavljene za staresine mnoge "vojvodice", pa se otuda, sasvim pogresno, izveo zakljucak da su u ustanickoj Srbiji postojale velike i male vojvode. Dakle, od 1808. godine, dve administrativne jedinice, nahije i knezine, dobile su svoje vojne staresine - komandante i vojvode.

Od 1811. godine uvedena su jos dva vojna zvanja - popecitelj vojni i glavnokomandujuci. Glavnokomandujuci je vojno zvanje koje vodi poreklo od zvanja koje je nosio Radic Petrovic u pocetku Ustanka - "kordun komendant". radi uspesne odbrane Srbije Karadjordje je uveo ovo zvanje, a ono se sastojalo u tome sto je granica drzave podeljena na vise odbrambenih komandi, koje su objedinjavale nekoliko pogranicnih nahija. Za svaki pogranicni sektor vozd je 1811. i 1813. godine imenovao glavnokomandujuce - prvo ih je bilo pet, a zatim sest. To su bili glavnokomandujuci spolja, dok su postojala i dva glavnokomandujuca iznutra, koji su objedinjavali istocni i zapadni front Srbije.

Na osnovu izlozenog, mozemo da sastavimo hijerarhijsku lestvicu ustanicke vojne vlasti: vrhovni komandant (vozd) - popecitelj vojni - glavnokomandujuci (spolja i iznutra) - komandant - vojvoda - gradski komandant - buljubasa (kapetan) - momak - vojnik.

Tokom Prvog ustanka, narocito u pocetku, vojna i civilna vlast nisu bile odvojene, cesto ih je jedna licnost ovjedinjavala. Vojvoda i knez su ponekad bili sinonimi za isto zvanje, ali su se nosioci ovih duznosti sve cesce izdvajali i razlikovali, kao predstavnici vojne i civilne vlasti. Jedan od vecih uspeha u organizaciji drzavne uprave u ustanickoj Srbiji bilo je odvajanje ove dve vlasti.

Zvanje vojvode u dvadesetom veku zasluzuje poseban tekst, i zato se na njega nismo osvrnuli.
_________________
" KO NAĐE PRIJATELJA,
NAŠAO JE BLAGO "
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email  
Jelena
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~


Pridružio: 06 Okt 2006
Poruke: 3711
Lokacija: Sumadija

PorukaPoslao: Pon Avg 20, 2007 7:51 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Миленко Стојковић

Биографија
Миленко Стојковић се родио у селу Кличевцу у нахији пожаревачкој. Неко време је држао дућан у Пожаревцу, али се ипак вратио у село и живео као имућни домаћин. Пред устанак је већ био на челу покрета који се развио у његовој нахији.

Почетак устанка
Када је у лето 1804. године донета одлука да се погубе турске дахиједахије (Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед-ага), због чије је окрутне владавине и дошло до незадовољства у народу, Миленко Стојковић је одређен од стране српске и турске власти (од које су се дахије одметнуле и владале самозвано) да изврши пресуду. Са дружином од око 50 момака отишао је у Ада-Кале], где су се дахије склониле, а онда прерушен, током ноћи отишао Ибрахиму, управнику града и предао му писмо у коме се објашњава зашто је дошао и ко га шаље.

Преплашен Ибрахим одао му је кућу у којој су се дахије криле и исте ноћи Миленко их је напао. После вишечасовне борбе дахије су побијене, а њихове главе, као личне трофеје, Миленко је однео у Београд. Богато је награђен новцем и скупоценим даровима, као и почастима које су уследиле - тада је остао запамћен, што је и у каснијим биткама потврдио, као велики јунак.

Битка на Иванковцу
Велики војнички успех доживео је Миленко Стојковић у бици на Иванковцу. Нишки Хафиз-паша је кренуо са турском војском на Београд да заврши са устанцима, унапред славећи победу. На Иванковцу их је дочекао Миленко Стојковић са Петром Добрњцем и Стеваном Синђелићем.

Када се приближио српској војсци, Хафиз-паша је послао гласнике који су поручили српском војводи да му се уклони с пута, а Миленко је изговорио своју чувену реченицу: "Претњама ме не уплаши! Удри свом силом. Рђа био ако ти се уклонио!" У овом пресудном боју српска војска је однела победу, а сам Стојковић је рањен. Након ове битке, буна на дахије је прерасла у устанак против турске владавине.

Првих дана јануара 1806. године Миленко је са устаницима продро у Крајину и заузео утврђени Пореч на Дунаву, а наредне године, водећи тешке борбе на Штубику и Малајници, стварао је услове да се Руси 17./18. јуна пребаце на десну обалу Дунава. Битка за избављење трајала је три недеље. Долазак Карађорђа са појачањима омогућио је да се ослободе опкољени Срби на Штубику.

Миленко Стојковић је заједно са вождом Карађорђем на Великом острву дочекао руског команданта Михаела Исајева. Ту га је Карађорђе прогласио за војводу.

Харем
Када је освојио турско утврђење у Раму, на обали Дунава, Миленко је из харема команданта града заробио неколико жена и установио сопствени харем. Све жене је превео у православну веру.

После погибија Турака у Београду 1807. године, многе жене су остале удовице, а деца сирочад; било их је толико много да се по улицама готово није могло пролазити од оних који су просили како би опстали. Срби су овој турској сиротињи организовали превоз лађама натраг у Турску. Миленко је лађе сачекао у Поречу, месту на обали Дунава, где је имао своје утврђење и међу путницима изабрао најлепше девојке и жене којима је допунио свој харем. Негде у то време умрла је његова законита жена која је живела у Кличевцу, па се он поново оженио удовицом крајинског обор-кнеза, Миленом.

Туркиње из харема нису код Миленка биле класичне робиње, већ више његове личне миљенице које су га послуживале и двориле. Често их је водио са собом на путовања, а када би стали да се одморе, приносиле су му чибук и кафу.

Када би се које заситио налазио јој је мужа међу својим слугама или војницима и давао јој мираз. Српским госпођама које нису могле имати порода поклањао је и децу коју су неке од жена довеле са собом у харем, а није искључено да се међу њима нашло и понеко којем је и сам био отац.

Сукоб са Карађорђем
После одбране Делиграда 1809. године, када је уместо рањеног Карађорђа, краће време свим устаничким снагама командовао Миленко Стојковић, почела је и његова свађа са Карађорђем око политичких питања. Карађорђе је лишио Стојковића команде устаничком војском. Тако је дошло до одвајања Миленка Стојковића и Карађорђа Петровића.

У реорганизацији врховне управе у устаничкој Србији 1811. године, залажући се за ограничење вождове врховне власти и децентрализацију управе, Миленко Стојковићје дошао у сукоб и са Карађорђевим старешинама. Одбио је да прихвати дужност Попечитеља иностраних дела. То га је коштало прогонства из Србије, а одлуком Скупштине то се десило и његовом саборцу Петру Добрњцу.

Сукоб са Карађорђем био је разлог да Миленко побегне преко Дунава. Пре тога распустио је харем, не дозволивши ниједној од жена да је снађе неизвесна судбина; свакој је дао слободу и довољно новца да сама изабере какав ће живот водити. Сам Стојковић је отишао у Русију, где је пензионисан у чину пуковника. Према неким писаним документима Вука Караџића, Миленко Стојковић је умро у једној варошици на Криму на обали Црног мора 1831. године.

Мештани Кличевца су 26. јула 2004. у години јубилеја обележе 200 год. од почетка устанка у Србији отворили спомен-плочу, како би се знало где је рођен Миленко Стоковић. Београд има улицу Војводе Миленка.
_________________
" KO NAĐE PRIJATELJA,
NAŠAO JE BLAGO "
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email  
Jelena
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~


Pridružio: 06 Okt 2006
Poruke: 3711
Lokacija: Sumadija

PorukaPoslao: Pon Avg 20, 2007 7:58 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Stanoje Glavaš





Zamislite zemlju čiji stanovnici moraju da saviju glavu i sklone se s puta, makar i u blato do pasa, svaki put kada prođe pokoji Turčin, bio on paša, ili najobičniji zanatlija, da plaćaju deseti deo od svoga prinosa spahiji, deveti čitluksahibiji, carev harač, porez, globu i uz to da hrane i poje svoje zlotvore svaki put kada im svrate u kuću, a da ni sami nemaju dovoljno da se ishrane. Kada pijani Turci, posle obilate veèere požele da se malo zabave domaćinovo je samo da se skloni i ne gleda kako mu obljubljuju kćer, sestru ili rođenu ženu. U protivnom - leti glava.

Turčin ima pravo da udari čoveka bez objašnjenja, a katkada i da ga ubije, može da ima sve što poželi, jer kadija (sudija) i muselim (slièno šefu policije) uvek su na njegovoj strani, kao i sam zakon koji štiti Muhamedove pravovernike. Obièna raja nema nikakvih prava, sem da radi od jutra do mraka u pokušaju da namiri sve poreze koji se od nje traže i da pritom preživi, ukoliko može. Ako se, pak, poturèi i promeni veru, istoga èasa dobija prava kao i svaki Turčin.

Tako su Srbi živeli gotovo puna četiri veka.

Sa propašću Prvog srpskog ustanka 1813. godine Glavaš je od nove turske uprave koja je tražila način da miroljubivim putem uspostavi saradnju sa ustanicima, postavljen za krsardera, čuvara carigradskog druma, ali je on 1814. godine pomogao novom ustanikuHadži-Prodanu da pobegne iz zemlje, pa beogradski Skopljak-paša naređuje da ga uhvate živa ili mrtva.

Opkoljen je u svojoj skromnoj kući, gde je i poginuo, ne želeći da se preda. NJegova glava odnesena je u Beograd, a odatle su je njegovi rođaci, veštinom i otkupom u zlatu, vratili i sahranili u Glavaševom rodnom Glibovcu kod Palanke.
_________________
" KO NAĐE PRIJATELJA,
NAŠAO JE BLAGO "
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email  
Jelena
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~


Pridružio: 06 Okt 2006
Poruke: 3711
Lokacija: Sumadija

PorukaPoslao: Pon Avg 20, 2007 8:15 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Hajduk Veljko Petrović





Do Prvog srpskog ustanka verovatno ne bi ni došlo da nije bilo istrajnih i odlučnih ljudi kojima su ponos i ideja slobodne zemlje bili istovremeno i motiv i cilj. Najpre su se u Šumadiji sastala tri narodna poglavara: Karađorđe, Janko Katići Vaso Čarapić, da bi ubrzo oko njih počela da se okuplja potlačena raja i stvara sliku o oslobođenju od Turaka, što se do tada činilo potpuno nemogućim. Ubrzo su počeli da im se priključuju i hajduci, a među njima Stanoje Glavaš i opevani srpski junak hajduk Veljko Petrović.

Veljko je rođen u istočnoj Srbiji, u selu Lenovci oko 1780. godine. Kada je bio dečak Turci su poharali njegovo selo, a on je otišao u Vidin, gde je postao sluga nekog turskog bega. Bio je nemirnog duha, pa je za ovaj period njegovog života vezana priča koja liči na one iz "Hiljadu i jedne noći". Izgleda da je u službi kod bega Veljko proveo više godina, te ga je tu zateklo i momaštvo, uz prve uzdahe i maštarije o devojačkim milovanjima.





Hajdukovao je sa velikim harambašama: Stanojem Glavašem, vojvodom Pušom Vulićevićem i njegovim bratom Vujicom i ubrzo postao buljubaša. Sa Glavašem je bio i blizak prijatelj, pa ga je ovaj jedne zime poslao da kod njegove rođake provede zimu. Sa njom se Veljko i oženio, a da nije ni znala da je pošla za hajduka, već je, pošto je ustanak buknuo, a junak izvadio svoju hajdučku opremu i nagizdan se pojavio pred njom, zapanjena uzviknula: "Kuku meni, ja sam pošla za hajduka!"

Godine 1807, Karaðorðe mu odobrava da se osamostali i ode da podbuni oblast oko Crne Reke i Malog Timoka.


Priča se da je hajduk Veljko Petrović veseljem započinjao sve megdane. Na svom omiljenom konju Kušlji, izjahivao je napolje, a za njim bi, pored konjice koja ga je pratila, krenula i čitava četa svirača i pevača. Sviralo se i pevalo do samog bojišta. Veljko bi iskusnim okom procenio liniju iza koje više nije bezbedno, pa bi rukom davao znak da se zabavljači udalje. Sa svojom vojskom on bi nastavljao u susret neprijatelju, da bi, po svršenom boju ponovo pozivao muzikante i nastavljao veselje do zore.

Postupao je nagonski - naglo i nepredvidivo. Nije poštovao nikakav red, niti bilo čiji autoritet, svakome je u brk govorio ono što misli bez bojazni od posledica.


Obučen u svilu i kadifu, sa zlatom i srebrom na širitima dolame, u sedlu presvučenom čistom svilom porubljenom srebrom, sa kićankama na uglovima, bio je slika i prilika junaka iz priče.

U kući negotinskog prote 1812. godine, upoznao je petnaestogodišnju devojku.
Zagledao se u lepo devojčino lice, a onda je obasuo dukatima: "Sada sam te ja darovao, sada si moja!" - ovako je Veljko zaprosio svoju drugu ženu, čuvenu Čučuk Stanu.


Ona je po očevoj želji nosila samo mušku odeću.
Stana je, iako nežna i sitna, po čemu je i dobila nadimak Čučuk - mala, imala nečeg muškog u karakteru, pa je uz svoga muža često odlazila u boj.


Smrt u rovu

Poput života, i smrt hajduk Veljka Petrovića bila je junačka. Kao vojvoda krajinski i komandant negotinski, branio je Krajinu kada su Turci na njegovu vojsku od nekoliko stotina konjanika udarili silom od oko 16.000 ljudi. S jednom se vojskom tukao, a dve, tri su ga opkoljavale. Na kraju je bio prinuđen da se sa vojskom ušanči kod Negotina. Turci su iz noći u noć stezali obruč da bi na kraju prišli toliko blizu da su se već batinama mogli tući.

Srbima je ponestajalo municije, zato su pokupili sve metalne predmete, pretopili ih u puščana zrna i njima gađali neprijatelja. Kada je i toga ponestalo u topove je Veljko stavljao srebrnjake. Smrt ga je našla u rovu, gde je bodrio svoje vojnike. Pogođen je pravo u grudi, usred rečenice, i izgovorivši samo jedno: "Drž..." pao na mestu mrtav.

Čučuk Stana ga nikada nije prežalila,
_________________
" KO NAĐE PRIJATELJA,
NAŠAO JE BLAGO "
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email  
Jelena
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~


Pridružio: 06 Okt 2006
Poruke: 3711
Lokacija: Sumadija

PorukaPoslao: Uto Avg 21, 2007 1:15 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Јаков Ненадовић




Јаков Ненадовић (Бранковина око 1765 - Бранковина 1836) је био војвода из Првог српског устанка. Млађи брат Алексе Ненадовића. Придружио се одмах устаничком покрету и убрзо (послије побједе над Турцима код Свилеуве 1804.) постао је један од најистакнутијих вођа устанка и личности западне Србије. Добијао је миницију и оружје из Аустрије (Срема), па је већ у марту напао Шабац.

Послије Карађорђа и Јанка Катића имао је највећи углед у земљи, па је био један од вођа опозиције против Какађорђа. Допринио је да се у Србији 1805. године уведе Правитељствујушчи совјет. 1810. године Карађорђе је морао да попусти опозицији, па је на мјесто Младена Миловановића за предсједника совјета постављен Јаков Ненадовић. Он се потом приближио Карађорђу, пристао на уставне одредбе од 1811. године, и постао попечитељ (министар) унутрашњих послова. Послије пропасти Првог српског устанка са Карађорђем је напустио Србију и 1814. године стигао у Бесарабију. Са Карађорђем се налазио у депутацији на двору код цара Александра I у Петрограду 1816. године. Емигрирао је у Аустрију, гдје је живио све до 1831. године, а потом се вратио у Србију где је и умро у Бранковини 1836. године.

Његов син био је војвода Јеврем Ненадовић (1793-1867) отац кнегиње Персиде Карађорђевић (1813-1879), удате за кнеза Александра Карађорђевића (1806-1885), Карађорђевог сина.
_________________
" KO NAĐE PRIJATELJA,
NAŠAO JE BLAGO "
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email  
Jelena
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~


Pridružio: 06 Okt 2006
Poruke: 3711
Lokacija: Sumadija

PorukaPoslao: Uto Avg 21, 2007 1:33 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Petar Dobrnjac


Postati vojvoda u ustaničkoj Srbiji nije mogao svako, već samo onaj koji je prolio mnogo znoja i krvi, i zadobio nebrojene rane na megdanu. Ustanak su poveli i na svojim plećima, uz pomoć masa, izneli oni koji su svojom harizmom privoleli narod da ih sledi, a to su, pored onih o kojima smo govorili još i Aleksa, Jakov i prota Mateja Nenadović, Pop Luka Lazarević, Janko Katić, Mladen Milovanović, Stevan Sinđelić, Petar Dobrnjac...

"Gospodar Petar na carevom drumu"


Petar Teodorović Dobrnjac rodio se u selu Dobrinji, po čemu je i dobio nadimak. U mladosti je bio trgovac, a kada su okolnosti za život postale nesnosne odmetnuo se u hajduke. Poznato je da je sa Milenkom Stojkovićem drugovao i pre nego što su se susreli na zajedničkom zadatku - borbi protiv Turaka. NJihovo se prijateljstvo nastavilo kroz vojevanje, najpre u pobuni požarevačke nahije koju je poveo Milenko, a potom i u ustanku.

Sudbine im se nisu razdvojile do smrti.
U bici na Ivankovcu proslavila ga vojnička umešnost i dovela u red prvih srpskih starešina. Među beogradskim ženama pevala se pesma:
Gospodar Petar na carevu drumu -
On mi čeka sedam paša vojske
I osmoga careva vezira.

Moravska ustanička vojska okupila se u resavskom kraju, kod sela Ivankovca, a predvodili su je Milenko Stojković i Petar Dobrnjac. Manje grupe srpske vojske zaposele su i štitile sve puteve pored Morave. Kraljevo brdo, prostor izmeðu Senja i Ivankovca, branio je Dobrnjac sa svojim odredom. Odličan taktičar i vojskovođa, Dobrnjac je dva dana pre boja izvršio pregrupisavanje celokupnih srpskih snaga, kojima se, posle bitke kod Jasenjara pridružio i Stevan Sinđelić i time ojačao položaje za odbranu od turske navale.

U zoru 6. avgusta 1805. godine, Turci su pošli u napad, jurišajući više od dvadeset puta, ali su svaki put bili odbijeni, zahvaljujući sjajnoj odbrambenoj formaciji. Hafiz-paša koji je predvodio Turke morao je na kraju da izda naredbu za povlačenje ka Paraćinu.

Dobrnjac je bio upravnik utvrđenja u Deligradu, iz kog su ustanici smelo napadali naprijatelja i najčešće pobeđivali na megdanu. Isterali su Turke iz Ražnja i Aleksinca, a kada je Pazvan Oglu, sa 6.000 svojih hajduka - krdžalija krenuo na Srbe, Dobrnjac ga je porazio do nogu. Na Mišaru su Dobrnjčevi ljudi, uz pomoć Stevana Sinđelića neprestano branili šančeve zasipane i danju i noću vatrom i granatama, da bi, opaljeni od dima i baruta radosno dočekali svog vožda, pa onda, zajednički iznova navalili na Turke.

Godine 1809. dolazi do prvih nesuglasica između Karađorđa i Petra Dobrnjca, kada vožd, uz višestruko i uporno zalaganje Mladena Milovanovića, predsednika Sovjeta i svog najpoverljivijeg čoveka, za zapovednika celokupne vojske koja je trebalo da brani jug Srbije, određuje Miloja Petrovića Trnavca.

Mladen i Trnavac bili su kumovi, a još jedan od razloga Mladenovog zalaganja protiv Dobrnjca bila je i bojazan da će on, po zauzimanju Niša steći bogatstvo. Izgleda da mu se pomisao o podeli ratnog plena sa kumom više dopadala.

Ovaj Karađorđev gest izazvao je nezadovoljstvo u čitavoj vojsci koja je bez pogovora slušala Dobrnjca, a nije imala poverenja u novog zapovednika, pa su usledili porazi na kameničkom i čegarskom bojištu. Nakon toga Dobrnjac je, do svoje smrti ostao opozicija Karađorđu, te ga je ovaj nekoliko puta proterivao iz zemlje.

Kako je nastala poznata psovka

Rečitost Dobrnjčeva takođe je bila čuvena meðu Srbima: "Govorio je tako da ga je bilo milina slušati", "kao da čita iz knjige". Umeo je da privuče ljude i zadobije njihovu naklonost, jer im je poklanjao čast i pažnju. Kao starešina bio je pravedan i staložen, ali je zato njemu bilo vrlo teško zapovedati. Nije priznavao nijedno mišljenje koje se kosilo sa njegovim, pa čak ni Karađorđu nikada ne bi oćutao ako se u nečemu nije slagao sa njim.

Zato je vožd jednom prilikom, nakon bezuspešnog objašnjavanja sa Petrom, iznerviran i ljut, kakav je često umeo da bude, rekao (neka nam oprosti cenjena čitalačka publika što voždove reči iznosimo onako kako ih je izrekao): "Kojekude, govoriti o mom k.... i Petru Dobrnjcu ista je stvar". Otuda verovatno i ona čuvena, mada ne baš pristojna izreka u Srba koju nećemo ovom prilikom ponavljati.

Gde god da je živeo, govori se, rado je primao goste. Sto je u njegovom domu uvek bio postavljen, spreman i za zvane i za nezvane goste, a i jedni i drugi su uvek bili dobrodošli. Novac je davao i na poklon i na zajam, ne pitajući kada će i da li će mu se vratiti. Iznad svega voleo je da se šali, zato je oko njega uvek bilo ljudi koji su mu rado poklanjali svoje vreme.

Zbog progona Karađorđevih pristalica 1811. beži u Rusiju, gde je bio penzionisan u činu potpukovnika. Umro je 1831. g. u Jašu.

_________________
" KO NAĐE PRIJATELJA,
NAŠAO JE BLAGO "
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email  
Jelena
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~


Pridružio: 06 Okt 2006
Poruke: 3711
Lokacija: Sumadija

PorukaPoslao: Uto Avg 21, 2007 2:20 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom



Sinđelić Stevan




Nema veselja u Srbiji na kome se bar jednom ne zapeva stara narodna pesma "Oj, vojvodo Sinđeliću" i to ne zabadava. Zaista je Stevan Sinđelić zaslužio počasti koje su mu i za života i nakon mučeničke smrti pripale.

Rođen je u selu Vojska u resavskoj nahiji od majke Sinđelije i oca Radovana. Otac mu je rano umro, a majka se preudala i preselila sa sinom u selo Grabovac. Po majčinom imenu, a ne, kao što je običaj, po očevom, prozvan je Sinđelić.





Junak "Kočine krajine"

Učestvovao je u borbama još u vreme austrijsko-turskog rata i "Kočine krajine", a nakon smrti resavskog oborkneza Petra, pod kojim je služio, staje na čelo resavske vojske. Posle boja na Ivankovcu u kome je sa svojim bećarima i dobrovoljcima i nekakvim topom koji je više prangijao negoli pucao, pokazao srčanost i poštovanje vojničke discipline, ustanovljene od strane mudrog Dobrnjca, Karađorđe ga je svečano, pred svom vojskom, pohvalio i proizveo u vojvodu.

Priča se da je Sinđelić na čudan i za današnje pojmove bizaran način iskušavao svoje ratnike u spremnosti za boj. Na jednoj smotri vojnika u Grabovcu zatražio je da oni koji imaju posebne razloge zbog kojih u boju neće moći da daju sve od sebe, istupe i objasne o čemu se radi. Javilo se njih desetak. Jedan po jedan, po nalogu vojvode, istupali su i objašnjavali šta ih sprečava da učestvuju u bici koja sledi.

Sinđelić ih je mirno redom saslušao, a potom svojim ljudima naredio da ih odvedu u potok, odakle se, nakon nekoliko trenutaka začula pucnjava. Od tada u njegovoj vojsci više nije bilo onih koji su pokušali da izbegnu učešće u ratu.

Pored požrtvovanosti u boju i junaštva koje se graniči sa nesmotrenošću, za Sinđelića se ipak ne bi moglo reći da je bio slika i prilika skromnosti.

Već 1805. godine među resavskim narodom počelo je da se šuška da je osion i drzak u ophođenju sa vojnicima, a već 1808. godine u Deligradu, gde je upravljao garnizonom za obezbeđenje grada, izbila je prava pobuna, pa je čak upućeno i pismo kojim se oficiri i borci žale lično Karađorđu.

Glavne optužbe su da je Sinđelić iskoristio konfuznu situaciju tokom ustanka kako bi stekao lično bogatstvo, ali mu to nije bilo dovoljno, već narod preko dozvoljene mere tera na rad, ne samo ljude, već i žene, pa čak i decu.

Takođe, pisali su tužitelji, bez svakog obzira nečasno postupa prema ženama čiji su muževi odsutni zbog vojnih obaveza. Saslušanje po ovoj tužbi odigralo se u Deligradu, uz mnogo buke i rasprava, ali su ogorčene Resavce, naposletku, Mladen Milovanović i Hajduk Veljko uspeli da uvere da Stevan takve nepravde više neće činiti, a da će se oni lično založiti za to. Nažalost, nije bilo mnogo vremena za popravke svojeglavog Sinđelićevog karaktera, jer je već naredne, 1809. godine usledila kobna bitka na Čegru.

Na kameničkom bojištu branio se Niš od prodora Turaka. Srpsku vojsku predvodile su proslavljene vojvode: Dobrnjac, Hajduk Veljko, Ilija Barjaktarević, Paulj Matejić, Miloje Petrović Trnavac i drugi. Najistureniji položaj držao je Sinđelić na brdu Čegar (turski: staza, putanja), gde je ušančen sa oko 3.000 pešaka i tri topa očekivao glavni turski napad.

Turci su se ovog položaja najviše plašili, pa su pokušali da podmite Sinđelića - poslali su punu lubenicu zlatnika, pod uslovom da se preda i napusti položaj. Ako to učini, obećali su, dobiće još tovar dukata i čitav jedan pašaluk.

Sinđelić je lubenicu odmah vratio, poslavši Turcima zauzvrat tikvu punu olova, sa porukom da će poslati još sto tovara istog dok ne napuste Niš.

- Niš je srpski, a Turci neka idu odakle su došli! - dodao je.

Ne odoleše naletima

U poslednjem, najsilovitijem napadu, Turci su najzad uspeli da provale u šanac Resavaca. Počela je borba prsa u prsa i nastao strašan pokolj, uz psovke i jauke ranjenika. Mlavski vojvoda Paulj Matejić pokušao je da pritekne Sinđeliću u pomoć, ali ga je presrela turska konjica i razbila na manje grupe.

Iz ostalih šančeva srpska vojska je bespomoćno posmatrala neravnopravnu borbu i jezivi prizor u kome je iz časa u čas Resavaca bilo sve manje i manje. Navala Turaka bila je sve veća, dok kao mravi nisu preplavili šanac, a od resavske vojske ostalo još samo stotinak iscrpljenih ratnika koji su se borili poslednjim atomima snage.

Sinđelić je, u nemogućnosti da išta više učini, odlučio da Turcima nanese poslednji udarac sa što više gubitaka. Izvadio je kuburu i zapalio barut koji je bio uskladišten u šancu. Strahovita eksplozija potresla je Čegar, a s njom su u vazduh odleteli i Turci i hrabri Resavci, sa vojvodom Sinđelićem na čelu.

Čegarsku tragediju preživela su petorica Srba,od kojih je jedan pričao da je Sinđelić, videvši da je kraj blizu, poslao glasonošu Petka, na svom konju Prgašu, pravo ka turskim položajima. Naredio mu je da ponese beli barjak, kao da nosi glas o predaji, a kada ga Turci puste dovoljno blizu da obode konja i probije se do srpskih položaja. Poruka koju je nosio glasila je: "Vojvoda Sinđelić i Resavci izginuli su braneći otadžbinu. Slavno su se borili, ali nisu mogli da odbiju sve nalete Turaka".

Nakon tog dogadjaja, Turci su kao opomenu Srbima od lobanja poginulih ustanika sazidali Cele-kulu, koja i danas postoji.

Narodni duh i zelja za slobodom ipak nisu bili uguseni, a Sindjelic je opevan u brojnim narodnim pesmama kao primer junastva i zrtvovanja.



_________________
" KO NAĐE PRIJATELJA,
NAŠAO JE BLAGO "
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email  
Jelena
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~


Pridružio: 06 Okt 2006
Poruke: 3711
Lokacija: Sumadija

PorukaPoslao: Uto Avg 21, 2007 2:37 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom


Vasa Čarapič




Među onima koji su prvi počeli razgovore o dizanju ustanka u Srbiji je i Vasa Čarapić, potonji vojvoda gročanski, koji je slovio za čoveka koji najviše mrzi i najbolje poznaje Turke.

Rodio se u Belom Potoku, selu pod Avalom, ali je rodom iz sela Kuči u Crnoj Gori. Jedan od njegovih predaka u Kučima je nesrećnim slučajem ubio psa nekakvog Turčina, pa je ovaj za otkup tražio 500 groša. Čitava familija napregla se i sakupila traženu sumu, ali je zbog osvete novac poslala, ne u kesi, kako se obično činilo, već u čarapi. Zato su prozvani Čarapićima.





Sa osmehom u smrt

U Kočinoj krajini učestvovao je kao frajkor - dobrovoljac, čime je stekao ugled u svom kraju, pa je na nahijskoj skupštini izabran za kneza gročanske nahije.

NJegova mržnja prema Turcima bila je gotovo poslovična, a rodila se, ili bolje reći pojačala do neslućenih granica, kada su mu ubili brata - Marka Čarapića u rodnom mestu.

Tada je Vasa zapalio turski han i odmetnuo se u hajduke. Proveo je jednu tešku zimu u planini. Priče kazuju da je sa prvim olistalim drvetom stavio cvancik na granu, opalio iz pištolja i od radosti uskliknuo: - E, čik sad Turo! Gora olista, Vasa steče krila!



Pročuo se kada je presreo Turke krdžalije, sa zloglasnim harambašom Gušancem na čelu, kod Leštana, razbio ih i stekao veliko blago. Dobit od onoga što je zaplenjeno od neprijatelja, kažu, bila je tolika da se delilo među ljudima i šakom i kapom.

Karađorđe ga je izuzetno cenio - Vasa Čarapić bio je jedan od retkih prijatelja voždovih koji je mogao u bilo koje doba dana ili noći da u njegov čador uđe nenajavljen.

Jedna od pesama govori da za njim, kad s vojskom ide, udara sedam talambasa.

Govori se i da je bio malo nagluv, verovatno od silne pucnjave koju je preturio preko glave tokom života, ali je bilo dovoljno, čak i kada spava, samo malo glasnije izgovoriti: Turci! - pa da skoči iz istih stopa, zgrabi pištolj, napne ga, a onda grozno seva očima tražeći na koju stranu treba pucati. Turčinov život za njega nije predstavljao ništa osim mete za odstrel. Nikada nije oprostio ni zaboravio smrt svoga brata.

Godine 1806. Karađorđe se dvoumio da li je došao čas da se napadne beogradska tvrđava, ili treba sačekati povoljniji trenutak. Veliki broj vojvoda bio je za to da se sačeka još, a protiv čekanja istupao je Čarapić, zalažući se za što skoriji napad. Toliko je insistirao da je na kraju uverio Karađorđa da krenu u napad, koji mu je, kao odličnom poznavaocu Turaka verovao.

Pesma Čarapiću

Posle pada Beograda ostala je pesma posvećena Vasi Čarapiću:

"Beograde, velika radosti!
Čarapiću, velika žalosti!
Beograd se od Turaka uze,
Ali soko Čarapiću pade!"



Napad je počeo u zoru 29. novembra, munjevitim upadom Srba unutar zidina. Nastala je zbrka i uzbuna među Turcima, a uskoro i pucnjava iz svih kuća. Srbi su palili kuće iz kojih su neprijatelji istrčavali pravo na sablje.

Vasa Čarapić napadao je turski šanac kod Stambol-kapije. U trku je predvodio svoje ljude i baš u času kada se okrenuo i povikao: "Za mnom, braćo!" u krsta ga je pogodilo puščano tane i izašlo mu na stomak. "Gle, izede me pas, zakon mu njegov!... Ne bojte se! Eno, peva čamdžija!", procedio je kroz zube, hrabreći do kraja svoje saborce.

Odneli su ga na Tašmajdan u Karađorđev šator, gde se za život borio još dva sata, a onda izdahnuo. Na samrtnom odru pozvao je brata Tanasija i poručio mu da čuva ženu, a njega da sahrani pored crkve u Rakovici.

_________________
" KO NAĐE PRIJATELJA,
NAŠAO JE BLAGO "
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email  
Jelena
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~


Pridružio: 06 Okt 2006
Poruke: 3711
Lokacija: Sumadija

PorukaPoslao: Sre Avg 22, 2007 5:10 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom



Vojvoda Radomir Putnik





U Kragujevcu, u porodici učitelja Dimitrija, 24.01.1847. godine rođen je sin Radomir Putnik, jedan od najvećih srpskih vojskovođa i stratega i tvorac moderne srpske vojne doktrine.

Prezime Putnik bilo je neuobičajeno u Srbiji, a po legendi, porodica ga je dobila po nadimku dede Arsenija. Kada su se on i njegova porodica doselili sa Kosova u Belu Crkvu neko ga je pitao kako se zove, a on mu odgovorio da je putnik u nepoznatom pravcu. Seljaci su počeli da ga zadirkuju i nadimak Putnik ostao mu je za ceo život, a nasledili su ga i njegovi potomci.

Kao učiteljski sin, Radomir je u školu krenuo ranije nego ostala deca, sa šest godina, a školovanje je potom nastavio u Beogradu, u Artiljerijskoj školi. Postaje oficir Srpske vojske i dobija čin potporučnika. Bio je učesnik svih ratova koje je Srbija vodila od 1876. do 1916. godine. Tokom srpsko-turskih ratova komandovao je Rudničkom brigadom i Veterničkim odredom i njegove jedinice istakle su se u svim borbama u kojima su učestvovale.

Uspesi su doveli i do napretka u službi - tokom Srpsko-bugarskog rata 1985. Putnik postaje načelnik štaba Dunavske divizije, a 1890. i pomoćnik načelnika Glavnog generalštaba. Iako je bio izvanredan oficir političke prilike u zemlji nisu mu išle na ruku. Komandant Šumadijske divizijske oblasti postaje 1893, a samo dve godine kasnije ga skidaju sa položaja. Ubrzo ga i penzionišu, a razlog je bila sumnja da sarađuje sa Radikalnom strankom.

Posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića 1903. i smene dinastija reaktiviran je i postaje načelnik Glavnog generalštaba i ministar vojske. Od tada rukovodi i ratnim pripremama vojske. Zahvaljujući njegovim naporima srpski vojnici dobijaju brzometno oružje i tešku artiljeriju, ali ne samo to. Utvrđuje se vojna doktrina, povećava i obučava rezervni vojni kadar, otvaraju vojne škole rodova, izrađuju ratni planovi i propisuje plan mobilizacije.

U Prvom balkanskom ratu kao načelnik Štaba Vrhovne komande znatno je doprineo pobedi srpskih armija u Kumanovskoj bici posle koje postaje prvi srpski vojvoda. Ni u ostalim bitkama njegove zasluge nisu bile manje. U Drugom balkanskom ratu 1913. pravovremeno je rasporedio i pripremio vojsku, predvidevši bugarski napad, što je bilo odlučujuće za trijumf na Bregalnici.

U Prvom svetskom ratu 1914. veštim manevrisanjem i grupisanjem glavnine srpskih snaga doprineo je slamanju nadmoćnih austrougarskih trupa u Cerskoj i Kolubarskoj bici, a rukovodio je povlačenjem vojske 1915. godine. Posle reorganizacije vojske na Krfu potpuno fizički iznemogao upućen je u Nicu na lečenje. Nažalost, nije dočekao povratak u otadžbinu. U maju 1917. umro je u sedamdesetoj godini, a iza njega je ostao mit o nepobedivosti.

_________________
" KO NAĐE PRIJATELJA,
NAŠAO JE BLAGO "
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email  
Jelena
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~


Pridružio: 06 Okt 2006
Poruke: 3711
Lokacija: Sumadija

PorukaPoslao: Sre Avg 22, 2007 5:17 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom



Vojvoda STEPA STEPANOVIC




(02. 03. 1856. - 29. 04. 1929.)

Od 1874. godine kada je obukao uniformu pitomca Artiljerijske skole, do jeseni 1919. godine, kada se povukao iz aktivne sluzbe, vojvoda Stepa Stepanovic je, dakle punih 45 godina, neustrasivo isao ratnim stazama Srpske vojske. Ucesnik je srpsko-turskih ratova (1876-1878.), kao pitomac-narednik, kasnije potporucnik. Vec tada bio je zapazen kao hrabar i istrajan vojni staresina, koji je u kriticnim momentima ulazio u streljacki stroj da licnim primerom hrabri svoje vojnike, zbog cega je odlikovan Takovskim krstom s macevima.
U periodu izmedju bitaka na Slivnici i kod Kumanova obavljao je duznosti komandanta bataljona, puka, brigade i divizije i pomocnika nacelnika Glavnog generalstaba. Dva puta bio je i ministar vojske. U tom periodu Srpska vojska je u organizacionom, strucnom, materijalnom i moralnom pogledu bila dobro pripremljena za predstojece ratove.


U Prvom balkanskom ratu (1912-1913.) Stepa Stepanovic je komandovao Drugom armijom, koja je sa pravca Custendil-Dupnica ugrozila desni bok turske Vardarske armije i njeno odstupanje pretvorila u panicno bekstvo.
Dugotrajno ratovanje pod Jedrenom, njegovo zauzimanje, kao i zarobljavanje vise od 60.000 Turaka samo su neki od uspeha Druge armije i njenog komandanta. U Drugom balkanskom ratu, armija pod Stepinom komandom pozrtvovano je branila nisavsku zonu sa utvrdjenim logorom u Pirotu.

Kada je poceo Prvi svetski rat, kao zastupnik odsutnog nacelnika Staba Vrhovne komande Radomira Putnika, znalacki je rukovodio mobilizacijom i koncentracijom Srpske vojske. Posle Putnikovog povratka u zemlju, ponovo preuzima duznost komandanta Druge armije i sa njenim glavnim snagama izvodi mars-manevar preko Koceljeva i Tekerisa. U strahovitom nocnom sudaru, na istocnim padinama Cera, porazio je 21. diviziju austrougarskog 8. korpusa i prakticno resio ishod Cerske bitke. U najtezim trenucima tog sudara, nalazio se u prvim borbenim redovima divizije. Za tu saveznicku pobedu nad Centralnim silama, 29. avgusta 1914. godine, unapredjen je u cin vojvode.
Njegova armija je u bici na Drini pozrtvovano branila Macvu, uspesno odbijala vise koncentricnih napada nadmocnijih austrougarskih snaga, prikovala Pocorekovu Petu armiju za obale Drine i Save i mesecima iscrpljivala i trosila njene snage.
U Kolubarskoj bici (od 16.11. do 15.12.1914.) Druga armija je na desnoj obali Kolubare najpre zaustavila neprijateljski napad, a zatim ucestvovala u manevarskim poduhvatima vojvoda Radomira Putnika i Zivojina Misica, sto je dovelo do sloma austrougarske Balkanske vojske.
Za vreme invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, Stepina armija je, u sadejstvu sa Timockom vojskom, osujetila pokusaj bugarske Prve armije da kroz nisavsku zonu prodre u pozadinu glavnih snaga Srpske vojske angazovane na severnom frontu protiv austrougarskih i nemackih armija i time umnogome doprinela propadanju Makenzenovih planova o brzom okruzenju i unistenju Srpske vojske.

Iako je imao znacajnu ulogu u reorganizaciji Srpske vojske na Krfu i njenim prvim uspesima na frontu kod Gorniceva, na Kajmakcalanu i oko Bitolja, najveci uspeh vezan je za proboj solunskog fronta i izbacivanje Bugarske iz rata. Tu tesku i slozenu operaciju Stepina armija izvela je na nacin nepoznat u dotadasnjoj istoriji ratovanja. Njene trupe su u nezadrzivom naletu probile neprijateljski utvrdjeni front na Dobrom polju i Kozjaku i u sadejstvu sa Prvom armijom i saveznickim snagama, bez predaha, gonile razbijene bugarske i nemacke trupe sve dok, 29. septembra 1918. godine, nisu prinudile Bugarsku na kapitulaciju i otvorile put za konacno oslobodjenje Srbije. Ta vesto izvedena operacija i prva saveznicka pobeda, koju je izvojevala Srpska vojska u Cerskoj bici, uvrstile su ga u red najvecih vojskovodja Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.

Uprkos tome, slavni vojvoda i u danima trijumfalnog povratka u otadzinu ostao je skroman, nije se otimao o titule, parade i odlikovanja. Najvece priznanje za njega bilo je osecanje da je korisno posluzio svome narodu u borbi za slobodu otadzbine.

1874. godine kada je obukao uniformu pitomca Artiljerijske skole, do jeseni 1919. godine, kada se povukao iz aktivne sluzbe, vojvoda Stepa Stepanovic je 45 godina neustrasivo isao ratnim stazama Srpske vojske. Ucesnik je srpsko-turskih ratova (1876-1878.), kao pitomac-narednik, kasnije potporucnik. Vec tada bio je zapazen kao hrabar i istrajan vojni staresina, koji je u kriticnim momentima ulazio u streljacki stroj da licnim primerom hrabri svoje vojnike, pa je odlikovan Takovskim krstom s macevima.

U periodu izmedju bitaka na Slivnici i kod Kumanova obavljao je duznosti komandanta bataljona, puka, brigade i divizije i pomocnika nacelnika Glavnog generalstaba. Dva puta bio je i ministar vojske. U tom periodu Srpska vojska je, u organizacionom, strucnom, materijalnom i moralnom pogledu, bila dobro pripremljena za predstojece ratove

_________________
" KO NAĐE PRIJATELJA,
NAŠAO JE BLAGO "
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email  
Jelena
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~


Pridružio: 06 Okt 2006
Poruke: 3711
Lokacija: Sumadija

PorukaPoslao: Sre Avg 22, 2007 5:22 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Vojvoda Živojin Mišić





Jedan od najslavnijih srpskih vojvoda i vojskovođa učestvovao je u svim ratovima, koje je Srbija vodila od 1876. do 1918. godine. Rođen je 19.01.1855.godine u Struganiku nedaleko od Valjeva, kao trinaesto dete u porodici. Završio je visoke vojne škole. Za zasluge u kumanovskoj bitci dobio je čin generala, a 1914. godine, kao komandant Prve armije za zasluge u vođenju kolubarske bitke dobio je čin vojvode, koji su pre njega dobili Radomir Putnik i Stepa Stepanović. Posle Prvog svetskog rata postavljen je na mesto načelnika Generalštaba. Umro je u Beogradu 20.01.1921.godine. Poznat je i kao istaknuti vojni pisac. Napisao je studiju “Strategija” a učestvovao je i u pokretanju i uređivanju vojnih časopisa.

U toku detinjstva se nije mnogo izdvajao od ostalih vršnjaka. I pored toga što je bio mezimac, kao najmlađe dete, morao je da se rano uključi u obavljanje određenih porodičnih obaveza što je u to vreme bilo krajnje normalno i neophodno, zbog siromaštva i teških uslova za život, tako da je od svoje šeste godine počeo da čuva ovce i koze.

Čuveni vojskovođa nije sve svoje zadatke u popčetku izvršavao revnosno i disciplinovano. Tako je, dok je čuvao koze jednog letnjeg dana zaspao ispod grma. Probudila ga je kiša. Primetio je da nema koza. Dozivao ih je, trčao na sve strane, obilazio mesta na koje su volele da odlaze da pasu, ali nije ih bilo nigde. Kako se približavao mrak mislio je da krene kući i kaže roditeljima šta se desilo. U tom trenutku primeti koze i za njima starijeg brata kako ih tera. Dok je on spavao koze su otišle u komšijski kupus. Stariji brat se vraćao iz crkve i primetio je koze u toru , koje je komšija zatvorio. Odmah je platio štetu i koze poveo kući, a uz put je sreo malog Živojina. Tada još nepoznati srpski vojskovođa i junak dobio je dobre batine od starijeg brata. A da će ipak postati vojvoda govori to da se nije zaplakao i pored toga što ga je mnogo bolelo.

Sa dvanaest godina Živojin je otišao u Kragujevac na dalje školovanje. U početku je, kao i mnoga druga deca koja su sa sela došla u grad, imao problema da se snađe. Često su ga gradska deca zadirkivala zbog odeće, obuće i govora. Najviše mu se rugao neki sin kragujevačkog bogataša. Živojin je trpeo ali jednog dana skoči na ovog dečaka i onako po seljački doboro ga je i izudarao. Kada su u pomoć gradskom dečaku priskočila ostala deca iz škole Živojin je vešto pobegao. Znao je da su ga ova deca vrebala i čekala da mu vrate, zbog toga je skoro celo polugodište nosio nekoliko kamenica u džepovima i torbi, kada bi išao i kada bi se vraćao iz škole.

Rodna kuća Živojina Mišića


_________________
" KO NAĐE PRIJATELJA,
NAŠAO JE BLAGO "
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email  
Jelena
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~


Pridružio: 06 Okt 2006
Poruke: 3711
Lokacija: Sumadija

PorukaPoslao: Pet Avg 24, 2007 3:14 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom


PETAR BOJOVIC
(16. 07. 1858. - 20. 01. 1945.)







PETAR BOJOVIC, (16. 07. 1858. - 20. 01. 1945.), vojskovodja i srpski vojvoda, rodio se u Misevicima kod Nove Varosi.
Zavrsio je Artiljerijsku skolu u Beogradu 1880. godine.

Tri godine kasnije, po potrebi sluzbe, prelazi u konjicu.
Ucesnik je srpsko-bugarskog rata, 1885. godine, gde se
istakao hrabroscu u borbama na Vrabci,
Slivnici, u Dragomanskom tesnacu,
kod Caribroda i Pirota.

Zavrsio je konjicki kurs u Francuskoj, a potom i dvogodisnje generalstabne pripreme 1890. godine.
Bio je nacelnik staba Moravske divizijske oblasti. Do Prvog balkanskog rata obavljao je sve značajnije komandne duznosti.
Prenos ranjenika na mazgama sa fronta u zavojiste

U Prvom balkanskom ratu bio je nacelnik staba Prve armije, čiji je nominalni komandant bio prestolonaslednik Aleksandar.
Ta armija se posebno istakla u kumanovskoj i bitoljskoj bitki, pa je 1902. godine unapredjen u cin generala.
Ucesnik je bitke na Bregalnici u Drugom balkanskom ratu 1913. godine.
Prvi svetski rat ga je zatekao na duznosti komandanta Prve armije, koja se borila sa austrougarskim snagama na Ceru.
Kod Jevremovca je ranjen u nogu, ali je hrabro nastavio da sa vojskom prelazi Savu, goneci delove Druge austrougarske armije.
Povlaceci svoje snage iz Srema u rejon Pecke, uspesno je ucestvovao u bitki na Drini.
Pri povlacenju srpske vojske 1915. godine, drzao je front prema Drugoj bugarskoj armiji,
isticuci se u borbama kod Konculske i Kacanicke klisure.
Dvodnevnom protivofanzivom kod Kacanika, osujetio je bugarski prodor na Kosovo,
sto je omogućilo povlacenje srpske vojske prema Albaniji i Crnoj Gori.

Sa saradnicima je organizovao prebacivanje srpske vojske na Krf, u Bizertu i Solun.
Rukovodio je ofanzivom srpske vojske, koja je, uz saveznicku pomoć, probila bugarske polozaje kod Gorniceva i zauzela Kajmakcalan i Bitolj.
Zaplenjeni bugarski topovi
kod Gorniceva 1916.

Na Solunskom frontu, njegova armija je od Bugara oslobodila Veles i Ovce polje, a kod Kumanova je razoruzala dve bugarske divizije.
Za posebne zasluge unapredjen je u cin vojvode 26. septembra 1918. godine.
Nakon kapitulacije bugarske vojske, goni 11. nemacku armiju i pritom se toliko udaljio od saveznickih snaga da je vrhovni komandant Franse D' Epere zahtevao da seceka i da se ne izlaze opasnosti.
Na Bojovicev predlog, srpska Vrhovna komanda je odobrila dalje nadiranje srpske vojske. Tako je Prva armija za tri dana uspela da razbije dva puta jaceg neprijatelja u predelu juzno od Nisa, a zatim da nastavi nadiranje prema severu i prvog novembra oslobodi Beograd, presavsi 500 kilometara pod borbom za samo 45 dana. 1921. je izabran za nacelnika Generalstaba. Odlikovan je najvecim domaćim i stranim odlikovanjima.

U svojoj dugogodisnjoj blistavoj vojnickoj karijeri bavio se i teorijom ratne vestine.
Napisao je „Metodiku za resavanje taktickih zadataka u granicama zdruzenih odreda”,
„Uput za obuku regruta u ratnoj sluzbi”
, „Vaspitanje vojnika”,
„Šta imamo i šta možemo ocekivati od egzercirnih pravila uopste, a šta od pesadijskih posebice” i
„Odbrana Kosovoga polja”.

Objavio je niz clanaka iz taktike i nastave u „Ratniku” - mesecnom casopisu srpske i jugoslovenske vojske. Sa francuskog je preveo Brijalmonovu taktiku „Bojna taktika pesadije, konjice i artiljerije”.

_________________
" KO NAĐE PRIJATELJA,
NAŠAO JE BLAGO "
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email  
Jelena
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~


Pridružio: 06 Okt 2006
Poruke: 3711
Lokacija: Sumadija

PorukaPoslao: Pet Avg 24, 2007 3:19 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Druga verzija






Petar Bojović
(16. jul 1858, Mišević- 20. januar 1945, Beograd) je bio srpski vojvoda iz Prvog svjetskog rata.

Biografija
Petar Bojović je porijeklom iz plemena Vasojevića. Gimnaziju je završio u Beogradu i stupio u Vojnu akademiju 6. oktobra 1875. Proizveden je za artiljerijskog potporučnika 1880, za konjičkog poručnika 1883, za general-štabnog kapetana 1. klase 1891, pješadijskog potpukovnika 1897, general-štabnog pukovnika 1901, generala 1912.

Kao mlad oficir zauzimao je postepeno položaje prema činu i komandovao je u miru pješadijskim pukom, pješadijskom brigadom, divizijskom oblašću, konjičkom divizijom, trupama novih oblasti. Bio je načelnik štaba divizijske oblasti u dva maha, pomoćnik načelnika štaba aktivne vojske, pomoćnik i zastupnik načelnika i načelnik glavnog đeneralštaba, načelnik štaba glavne vojne inspekcije i načelnik opšteg vojnog odjeljenja Ministarstva Vojnog.

U ratu protiv Turske 1876, kao pitomac Vojne akademije, bio je u štabu Vrhovne komande, u nastavku rata 1877. do 1878. kao pitomac Vojne akademije, bio je u bateriji na dužnosti podoficira, u Srpsko-bugarskom ratu 1885. bio je vodnik konjičkog eskadrona i zastupnik načelnika štaba šumadijske divizije.

U Prvom balkanskom ratu 1912-1913. bio je načelnik štaba Prve armije, koja je postigla velike pobede u Kumanovskoj i Bitoljskoj bici. Učestvovao je u mirovnim pregovorima sa Turskom, održanim u Londonu 1913, kao vojni stručnjak u delegaciji srspke vlade. U Drugom balkanskom ratu 1913. protiv Bugarske bio je načelnik štaba Prve armije, koja je odnela pobedu u bici na Bregalnici.

U Prvom svetskom ratu, njegova Prva armija je pretrpela velike gubitke u bici na Drini 1914. Bojović je bio ranjen u ovoj bici, pa ga je zamenio armijski general Živojin Mišić. U januaru 1916, imenovan je za načelnika štaba Vrhovne komande umesto bolesnog vojvode Radomira Putnika, kog su njegovi vojnici nosili do Skadra. Tu poziciju je zadržao do juna 1918, kada je dao ostavku na to mesto zbog nesuglasica sa Antantinim generalima oko pitanja širenja Solunskog fronta. Ponovo je preuzeo svoj položaj komadanta Prve armije, koja je prva probila neprijateljske linije na Solunskom frontu i napredovala duboko u okupiranu teritoriju. Srpska Vrhovna komanda ga je 26. septembra odlikovala titulom vojvode za njegove zasluge tokom rata.

Vojvoda Bojović je preduzeo Nišku operaciju i izbacio neprijatelja iz Prokuplja i Niša 11. oktobra, a na čelu Dunavske divizije je 1. novembra ušao u oslobođeni Beograd.

1921. je imenovan načelnikom generalštaba umesto preminulog vojvode Živojina Višića, a 1922. se povukao iz aktivne službe. Na samom početku Aprilskog rata, postavljen je za zastupnika vrhovnog komadanta kraljevske jugoslovenske vojske, mladog kralja Petra II.

Petar Bojović je umro u Beogradu 20. januara 1945.

Napisao je i štampao, pored članaka u vojnim listovima i časopisima: Vod patrole, Vaspitanje vojnika, Metoda za rešavanje taktičkih zadataka, Šta imamo i možemo da očekujemo od Egzercirnih pravila, Odbrana Kosova polja (1922). Preveo je Taktiku



1. Novembar
Dan oslobodjenja Beograda u Prvom svetskom ratu 1918. godine

Srpska Prva armija, pod komandom vojvode Petra Bojovica, oslobodila je Beograd presavsi posle proboja Solunskog fronta 500 kilometara pod borbom za samo 45 dana.

Beograd je pod austrijskom okupacijom bio od 1. do 15. decembra 1914. i potom od oktobra 1915. do 1. novembra 1918. godine.

_________________
" KO NAĐE PRIJATELJA,
NAŠAO JE BLAGO "
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email  
Jelena
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~


Pridružio: 06 Okt 2006
Poruke: 3711
Lokacija: Sumadija

PorukaPoslao: Pet Avg 24, 2007 3:25 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Dragutin Gavrilović -major




U ODBRANU BEOGRADA
Beograd je 1915. godine, posle očajne borbe i junačke odbrane, septembra meseca već počeo da posrće i da se kloni padu. Septembra 24. izvršen je još poslednji kontranapad na neprijatelja. Toga dana stigla su odbrani Beograda dva voda sa komandantom majorom Dragutinom Gavrilovićem. Sakupivši oko sebe oficire i vojnike, kao i delove već rasutih jedinica (žandarmerijskih četa i sremskog odreda) zagrmeo je major Gavrilović punim glasom izrekavši navedenu besedu, beseda je imala mađijski uticaj; borba je bila očajna i retko koji vojnik trećeg bataljona da je preživeo taj dan. Sve je otišlo u smrt, a sam major Gavrilović je u tim borbama odlikovan smrtonosnim ranama.

* * *

Dragutin Gavrilović (1882 - 1945) pukovnik jugoslovenske vojske, koji se istakao u odbrani Beograda 1915. godine, kada je većina njegovih vojnika poginula, a i on sam je bio teško ranjen."



Junaci!

Tačno u tri časa neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao.

Vojnici! Junaci!

Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živeo kralj!

Živeo Beograd!

*

* *
_________________
" KO NAĐE PRIJATELJA,
NAŠAO JE BLAGO "
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email  
Jelena
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~


Pridružio: 06 Okt 2006
Poruke: 3711
Lokacija: Sumadija

PorukaPoslao: Pet Avg 24, 2007 4:04 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom


_________________
" KO NAĐE PRIJATELJA,
NAŠAO JE BLAGO "
Nazad na vrh Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email  
Prikaži poruke iz poslednjih:   
Napiši novu temu Odgovori na poruku  :: Forumi Tvorca Grada :: forum » Istorija Sva vremena su GMT + 2 sata
Idi na stranu 1, 2, 3  Sledeci
Strana 1 od 3

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu


Powered by phpBB v2 © 2001, 2005 phpBB Group
Theme: PussycatBlue